„Лајк Руди“ и будванска – „Испаљивачица химне”!

Портал ИН4С, Војин Грубач - 11/09/2018 

Послије недавног гостовања Матије Бећковића у Старом граду Будве, Црном Гором је почела кружити волшебна прича о несвакидашњем женском фантому који носи касетофон на рамену, управо онако како се носи „Зоља“.

Разлика је само у томе што је „Зоља“ оружје које испаљује ракету, а њен касетофон „испаљује химну“ у претпостављеног „непријатеља“ – миле јој и драге „државе“.

Тако је државна химна одједном постала некакав чудни алиби надобудних патриотских страшила за јавност, у шарлтанским акцијама против колоритног свијета, који не личи на њих.

Химна пукла о плочник, као црногорска економија

Наиме, ради се о томе да је недавно јавност обавијештена како је нека непозната Будванка, идеолошки напаљена до црвеног усијања, упала на пјесничко вече изванредног пјесника, легендарног Матије Бећковића.

А потом, „испалила химну“ у гледаоце јер јој се пјесник не свиђа, као ни гледаоци, погрешно претпостављајући да јој се све може.

Као резултат те акције, догодило се разбијање химне о плочник.

Необјективни посматрачи тврде да је химна пукла као лубеница.

Објективни, пак, тврде да је химна пукла као црногорска економија, чији је сумарни инострани и унутрашњи дуг премашио три милијарде еура, што је податак који говори о скорој смрти државе, коју је химна сигурно неће спасити.

Режимски медији- попут „Побједе“ и портала „Аналитика“, покушали су дотичној шовинистикињи инсталирати ореол хероине.

Куриозитет је да је њено екцесно лударање лајковао млади црногорски политичар Неђељко Рудовић, што је и логично – јер је он и био један од главних политичких и медијских хушкача на инциденте против пјесника и будванских љубитеља поезије.

Мада, ништа више није чудно када је медијски и идеолошки простор Црне Горе у питању.

Химна: алиби, маска или музика сметалица?

Јер, ако се у Црној Гори Вук Караџић може „преименовати“ у Аднана Чиргића, „Форд Ренџер“ у црногорско оклопно возило „Машан“, тада и неконтролисана „испаљивачица химне“ може, у тако необичном амбијенту – добити бар једнодневни статус медијске „хероине“.

Мада, да се разумијемо, због „храмајућих манира“ она није достојна да се упореди чак нити са естрадном умјетницом, рецимо, госпођом Мицом Трофртаљком.

С таквом накарадном медијском подршком, и симпатијама Лајк Рудија, неконтролисана „хероина“ може опет искочити из сутерена те, под истим изговором упадати у биоскопе, на концерте, гусларске вечери, дјечије представе, позоришта,…, јер јој патриотска манија запросто може ескалирати.

И, наравно, испаљујући химну на тим мјестима – преко државних медија објашњавати да публикум није хтјео устати на попјевку и показати патриотизам, већ су јој химну разбили о, рецимо: паркет, плочице, плафон…

Државни медији ће се, наново, пренемагати утврђујући како је „страшно колико неки не воле своју државу“.

Напаљени коментатори истих медија вриштати, како – „Ето не можеш пустити химну у својој држави, кад хоћеш и гдје ти је воља!”

А када се све сабере, рекло би се да је, на једној страни – несретна химна Црне Горе, коју мало ко цијени јер има фалш тему- напокон дошла до статуса музике сметалице.

А на другој страни, постала предметом „лукаве самозаштите“, којим се лијепо маскирају анимозитети и шовинизми манијакалних штоваоца химне.

Или тачније, напаљених квазипатриота Црне Горе који имају отворену провалу мозга.

Типично лудило државе у вапијућем расулу

Управо се зато, с великим степеном увјерености – може закључити да се о плочник Старог града Будве није разбила химна, већ један шовинизам и једно лицемјерје.

Дакако, с правом би се могло поставити питање – зашто овај квазипатриотски башибозук не пође за Улцињ и Тузи, те у тим просторима демонстрира своју неадекватност?

Што тамо не оду, те „црногорском химном – кољу по албанских кућа” оне који истичу албанску заставу без „обавезне државне”, и тјерају их да устају на музику с касетофона?!

Зашто, са касетофонима на рамену не испаљују химну у посјетиоце великоалбанских манифестација, које се регуларно одржавају у Црној Гори?

Да ли је пјесник Бећковић крив за то? За великоалбанске манифестације, кукавичлук „бранитеља државе“ и њихов једновекторни екстремизам?
Црногорски касетофон у „великој Албанији“?

А ево, сваке године се 28. новембра, у част Дана албанске заставе и Дана проглашења независности Албаније- од зграде Општине Улцињ до Скадра истрчава „традиционални Маратон независности”.

Наравно, не независности Црне Горе, већ – сусједне Албаније.

На тај дан се у Улцињу и Тузима црногорски барјак склања у невидио, истичу заставе Албаније, Косова и велике Албаније, а чудних и самозваних „црногорских патриота“, зачудо – нема нигдје!

Зашто их тамо нема, да кажу Албанцима како су дошли да – „Поруче да наша Црна Гора постоји”, како то умију дивно исцвркутати преко режимских медија?!

Можда не иду, зато што знају да Црна Гора тамо уопше и не постоји?

Или, зато што се плаше да би им се тамо касетофон са химном разбио о главу, а не о плочник?

Углавном, док се Црна Гора економски и територијално распада, чудаци се фокусирају на Бећковића, да би маскирали своју немоћ у временима када им све „оде дођавола“!

„Граџански ас“ у акцији потпиривања јавности

Потпиривање јавности Црне Горе, на прављење бесмислених инцидената, највише иде из редова оних ликова који себе називају „граџанским политичарима“.

У том смислу, можемо навести примјер младог црногорског политичара Неђељка Рудовића, бившег потпредсједника „Граџанског покрета УРА“, који је сада кренуо у ново политичко пливање.

Он се појављује у овој причи, јер је директно медијски учествовао у распиривању нетрпељивости према пјеснику Матији Бећковићу, а на ту фору је „пала“ и дотична Будванка.

Наиме, у интервјуу за „Побједу“, Рудовић се осврнуо на колеге из опозиције, и опозиционо орјентисане грађане, овим ријечима:

„Ми не желимо да будемо играчке у рукама мрзитеља Црне Горе који на све начине, а у задње вријеме концертима за Косово и књижевним вечерима, покушавају да оспоре црногорски државни и културни идентитет”!

У наставку изјаве, Рудовић је позвао на „одлучно супротстављање“ такозваним „мрзитељима”!

Управо овим истим рјечником Рудовића, испаљивачица химне из Будве је објаснила и оправдавала своје манитање на пјесничкој вечери, и добила лајк од Рудовића на својој ФБ страници.

Дупла стварност и пијани принципи

Ако је тако, ред би био да Лајк Руди преузме одговорност за наведени екстемистички инцидент Будванке. А то би, наравно, било и – мушки!

Осим тога, морао би да, умјесто истресања запаљивих парола, јавности објасни своју политичку позицију до детаља.

Рецимо, да таксативно наведе – ко и на који начин – „оспорава црногорски државни и културни идентитет”!

Значи, мора предочити тезе, да их видимо и проанализирамо. Јер, лако може бити да је тим тезама грош цијена, те да је „палио јавност“ без ваљаног разлога!

Уједно, ускоро ће се, 28. новембра, у Улцињу и Тузима традиционално прослављати Дан албанске заставе и Дан проглашења независности Албаније.

Намеће се логично питање – да ли Рудовић планира са својом Будванком посјетити тај дио Црне Горе, и присуствовати слављу?

Јер би ред био, да у пару, с репетираним касетофонима на раменима, помало „запуцају црногорском химном“ по албанским слављеницима, и нареде им да устају на њу.

Одговор је важан не само због јавности, већ прије свега због гласача „граџанских партија“, на чије симпатије пледира.

Јер, сви они воле принципјелност, а не воле дуплу стварност и пијане принципе.

А то је битно и због црногорских пјесника које Лајк Руди „третира патриотама“, јер сигурно и они желе знати да ли им на пјесничко вече може банути свака аветиња?!

Неко, ко ће, рецимо, напаљен политичарима попут Рудовића, испалити у њих музику са касетофона, и то по својој вољи, од гусала до Шака Полументе, и још им тражити да устану на те миле звуке!