Saturday, October 29, 2016

Ђон за Ђоновићеве политичке шкрипаре

Криптованог цара Мурата рашифровао Саша Обилић, грађански контролор перјаника

Thursday, October 20, 2016

Необични црногорски пуч, терористички тигањ и плаве ленте ситне бораније

Monday, October 17, 2016

Падобранци на изборном небу Црне Горе – хапшење у ваздуху!?

Љубо Чупић на застави посрнулих носилаца либералног капитализма


Нема сумње да је политичко груписање опозиционих странака пред предстојеће парламентарне изборе у Црној Гори било много боље од онога што смо до сада видјели.

Пар крупних предизборних опозициних коалиција, састављених од политичких субјеката избалансираних у идеолошком и по националном профилу, створили су ситуацију да се изборна пропаганда владајуће странке нашла у домену системског ограничења, те самим тим била осакаћена и сведена на испразну демагогију.

Дакако, у изборној кампањи су падале увреде са свих страна – што оправдано изазива негодовање већег дијела јавности. Тај увредљиви дио изборне кампање неће бити предмет овог текста, јер је вријеђање увијек контрапродуктивна прича – која би се требала избјегавати у јавним наступима.

Управо зато, осврнућу се на један малени сегмент наступа владајуће партије на конвенцији у Никшићу, који се налази у домену политичког скандала – јер се радило о идеолошком суноврату у области чисте демагогије.

„Педесет нијанси Црвене“

На промотивном скупу владајуће партије у Никшићу појавила се једна млада дама, представивши се овако: “Ја имам име и презиме, али сада бих се презвала – и рекла бих да се зовем Црвена.”

“Црвена” је суштину наступајућих парламентарних избора у Црној Гори објаснила присутним грађанима у виду ултимативног питања: ”Знамо ли да у неђељу бирамо за и против Црне Горе?”

И онда је кренуо говор покретима и мимикама, у стилу – педест нијанси “Црвене”…
“Црвена” је, побједнички дигнувши песницу борца за Црну Гору, елегантно положила лијеп осмијех на развалине економски разореног Никшића, града упропашћеног вољом власти у чије име говори, те поштованом и гологузом публикуму без посла и наде у срећну будућност упутила следећи поздрав – “Вазда живјела Црна Гора!”

Могуће је да је “Црвена” тај слоган, попут ињекције, пласирала присутном плебсу да би граду, који личи као да је на њега пала атомска бомба, улила последњу наду у срећни живот послије економске смрти.

И не само то, “Црвена” је у свом говору споменула сумњиве грађане који су опасни – јер својим правом слободног гласа могу гласати и “против Црне Горе”?! Чудно, зар не?
Елем, ко су ти који су “против Црне Горе” – подробније је објаснио истомишљеник “Црвене”, мало коме познати црногорски пјесник Милорад Поповић.

Он је 29. 9. 2016. г. у тексту “Руски сценарио за трећи напад на Црну Гору”, за било какав покушај мирне смјене актуелне власти у Црној Гори оптужио, ни мање ни више него Русију, и некакву „проруску коалицију“ чија опасност вријеба иза имагинарног угла постојања државе.
Текстом је сугерисао да су Руси ових дана „трећи пут у историји напали на Црну Гору“, те да је главна жртва те агресије владајућа партија (којој припада и „Црвена“, а коју подржава и дотични пјесник).

Уосталом, ево тога дијела несувислог текста Милорада Поповића, гдје његово сумњичење иде по свим националним и политичким профилима и адресама које постоје у Црној Гори:
“Данас је проруска коалиција, за разлику од претходне двије, веома шаролика: поред четничких војвода и довојвода, рурарних пјесничића, увезених и домаћих клерикалаца, квазиљевичара панслависта, појачана бившим индипендистима, новојотованим турбоцрногорцима, самозваним анархистима и бандијеристима с кинеском свилом.”

Укратко, за Црну Гору су једнако опасни и Срби и Црногорци, па чак и они Црногорци које Поповић види као турбоцрногорце, и то новојотоване, јер сви они желе да власт буде боља од ове која је сада на сцени, а Поповић сматра да се власт не смије мијењати.

Поповић опасност види и у припадницима деснице, иако је владајућа партија несумњиво лоцирана у оквирима политичке деснице, и то јарих присталица „вриједности“ суровог либералног капитализма с клановским особјеностима.

Опасна је и љевица, коју Поповић етикетира као квазиљевицу – јер та љевица није за владајућу елиту, иако је природно да љевица у опозицији увијек буде против деснице у власти – која деценијама влада Црном Гором.

Љубо Чупић на застави својих идеолошких противника

Иако је погубним дејствима садашње власти од “Жељезаре Никшић”, која је на врхунцу своје моћи имала око 7.000 радника, остао само крш и пар стотина запослених радника који имају ропски статус, то није сметало “Црвеној” да на дотичној конвенцији у Никшићу упита следеће: ”Јесмо ли за Никшић чији је најљепши осмијех, пркосне строфе о антифашистичкој Црној Гори испјевао наш наш Љубо Чупић.”

Елем, познати Никшићанин Љубо Чупић се појавио и у ријечима главног говорника те трибине, политичког шефа “Црвене”, који је рекао: “Зар ико озбиљан може и претпоставити да би Никшић могао дати подршку идеолошким потомцима оних који су хапсили и стријељали Љуба Ћупића.”

Колико сам могао разумјети речено, „Главни говорник“ себе сматра идеолошким потомком Љуба Чупића?! Није ми јасно – зашто?

Знате, по мом мишљењу – “Црвена” и “Главни говорник” немају никакве везе са Чупићем, јер је Љубо Чупић био комуниста и социјалиста, а дотични говорници се, по својим убјеђењима и у идеолошком смислу, налазе на дијаметрално супротној страни – као очигледни промотери либералног капитализма.

Управо зато тврдим да је спомињање Чупића на тој конвенцији био апсурд и изненађење, јер је то исто као када би Хилари Клинтон развила у својој предсједничкој кампањи барјак са ликом Че Геваре, и оптужила “потомке оних који су хапсили и стријељали Че Гевару” – да желе власт у империјалном и капиталистичком САД-у?!

Или, када би се појавили Ротшилди, те етикетирали све оне који су против Лењина и Мао Цедунга, утврђујући да су Лењин и Мао утемељивачи капиталистичког поретка, и велики борци против комунизма.

Љубо, Мартин и лажни свједоци

Дакако, посебна је прича легендарни осмијех Љуба Чупића у контексту судбине његовог млађег брата Мартина, којем није било до осмијеха када је као заточеник истог Националног затвора у Никшићу сазнао да су лажни свједоци на суђењу његовом брату Љубу били послати од стране партије којој су припадали и он и Љубо.

И ту долазимо до многовекторности случаја Љубо Чупић, гдје осим оних који су га “хапсили и стријељали”, постоје и они који су послати од стране Комунистичке партије као лажни свједоци који ће пред судом теретити свога друга Љуба Чупића за наводно стријељање три цивила, и све закономјерно довести до трагичног краја.

Неустрашиви партизански активиста Мартин Чупић је, послије те спознаје до које је дошао у истом затвору у којем је био и Љубо, прешао на страну оних који су били против комуниста, и на Цетињу постао дио покрета ЈВУО, јер је сматрао да за Љубову смрт нису главни кривци они који су Љуба “хапсили и стријељали”, као што је то устврдио прије пар дана “Главни говорник” у Никшићу.

Наравно, Мартин Ћупић је сматрао да су за Љубову смрт криви лажни свједоци које су послали „другови“, те својим преласком на другу страну рекао свој коначни став о тим „друговима“.

О томе шта се дешавало у ломним моментима одлука Мартина Чупића може се прочитати у књизи “Сјећања”, чији је аутор покојни Љубомир Љубо Косовић, који је са Мартином био у том истом Националном затвору у Никшићу – под озбиљном оптужбом да је стријељао тринаест људи у Околиштима код Грахова, и због тога злочина писмено похваљен од Саве Ковачевића.

На суђењу Косовићу није било лажних свједока, већ су се појавили реални свједоци који су оповргли све оптужбе на рачун Косовића, те је партизански борац Љубо Косовић ослобођен и пуштен из затвора.

Управо зато, могуће је да изведемо закључак о факту постојања „функционалних клонова“ некадашњих лажних свједока на суђењу Чупићу, а то су они који и данас лажно “свједоче” сваки пут када им се укаже шанса, па чак и на промотивним скуповима своје партије.

Од Љуба Чупића до Славољуба Шћекића

Наравно да није било потребно “Главном говорнику” и “Црвеној” да у изборним тркама и играма спомињу легендарног Љуба Чупића, јер су умјесто Љуба могли споменути палог хероја овог времена – Славољуба Шћекића, шефа криминалне полиције Црне Горе који је подмукло изрешетан пред вратима своје породичне куће у Подгорици 30. августа 2005. године.

Јер, Љубу Чупићу је било могуће да се осмијехне пред смрт, а Славољубу Шћекићу није било омогућено да осмијехом покаже пркос пред онима који су дошли да га ликвидирају. И не само то…

Навешћу један мало познати „детаљ“ у вези стријељања Љуба Чупића – којег је испричао пјесник, приповједач, романсијер, драмски писац, књижевни и ликовни критичар, есејиста и публициста Перивоје Поповић (рођен 1950. године у Дољанима (Кучи)).

Наиме, у осврту на стријељање Љуба Чупића, господин Поповић је рекао следеће:

”Када су истакнутом јунаку, националисти Вуку Драговићу- Дучићу из Куча, покушали 
да нареде да пуца у Љуба Чупића, односно Ћупића (презиме преиначено рођењем у туђини), рекао је да ће да прихвати, али само под условом да се и Ћупићу да пушка и муниција, па да се огледају у духу чојства и јунаштва.
– Ја на везана јунака нећу да пуцам – рекао је Дучић.”

Послије те приче, г. Перивоје Поповић је напоменуо да је “Вук Драговић Дучић свој живот часно окончао у Чикагу.”

Овај примјер који је навео г. Перивоје Поповић свједочи о томе да идеолошке разлике немају ништа заједничко са часним поступцима које човјек може или не може, жели или не жели направити.

Јер они који су пресудили Славољубу Шћекићу пред вратима његове породичне куће – нису размишљали као Вук Драговић Дучић, нити су се жељели огледати “у духу чојства и јунаштва”.

“Црвена” и “Главни говорник” су имали шансу да се на конвенцији у Никшићу осврну на поједине јунаке, као што је био покојни Славољуб Шћекић, те да кроз његову погибију пројектују нијансе и детаље трагичних животних судбина – које треба презентовати публикуму. Могли су се осврнути и на убице Славољуба Шћекића, те понешто рећи о њиховом „чојству и јунаштву“.

Али, они то нису урадили. Баш као што власт коју чине није чак ни открила- ко је дао наредбу за убиство таквог професионалца као што је био Славољуб, иако људи таквог калибра представљају истинске заштитнике правне државе и народа.

Послије свега, не могу се отети утиску да је сличност трагичне судбине Чупића и Шћекића у томе што нити издаје тих људи имају исте коријене.

У Црној Гори се дешава трагедија, којој нема краја

Док политичари владајуће странке засипају јавност Црне Горе демагогијом и испразним говорима, што је показала конвенција те странке у Никшићу, народ се налази на ивици безнађа и очаја.

Шта се дешава у Црној Гори – прилично јасно показују неумољиви подаци из Управе полиције Црне Горе.

Наиме, од 1992. г. до данас је по градовима Црне Горе у оружаним обрачунима погинуло преко 500. људи.

За последњих пет година у Црној Гори се десило преко 743. самоубиства.

Незапослених је, према извјештајима Монстата, преко 42.000 људи.

Скривање тога хаоса иза лика Љуба Чупића има нијансу пропагандне морбидности зачињене лицемјерјем.

И уопште, сваки покушај владајуће партије да било коју историјску личност „интегрише“ у домен приземне, једнодневне политичке пропаганде- излази изван смисла, логике и здравог разума.

Friday, October 7, 2016

Дрљевић је 1943. поручио Берлину: “Немањићи су наши, додали нам Дукљу”!