Портал ИН4С, Војин Грубач - 13/09/2018
У Црној Гори се, с времена на вријеме, закономјерно јављају осврти на идеолошке подјеле давно прохујалих времена.
Потом иде полемика, током које се, по правилу, губи генерална слика која укривено лебди над тим старим подјелама, а примат узима страст.
Посебно је то уочљиво ако расправа иде о подјелама које су се десиле у Црној Гори током Другог свјетског рата.
Подјела, умјесто заједничког отпора злу
Ипак, ако ствари посматрамо с практичне тачке гледишта, рекло би се да су и партизани и четници били, што се тиче интереса народа- два непотребна идеолошка и војна покрета, и то из више разлога.
Прво, оба покрета су направљена вољом иностраних сила: СССР- а и Лондона. Самим тим, у себи су имали крупну системску грешку- јер су служили туђим интересима, на увијек клизавом геополитичком терену.
Друго, очигледно је да је у том времену православном народу био неопходан само један јак оружани устанички покрет.
Наравно, не да би се борио против премоћних Сила Осовине, које су згазиле цијелу Европу, па је унапријед било јасно како ће проћи наша “дупла шаку јада” која им се супротстављала!
И треће, тај јединствени устанички покрет је морао имати само један задатак- заједничким силама умлатити војне формације НДХ и Велике Албаније, које су нам немилосрдно сатирале цивиле, скривајући се иза леђа Сила осовине.
Нема сумње да је увијек, и неоспорно, исправан циљ борбе- заштита сопственог народа, поготово цивила, и то- свим могућим средствима.
Тринаестојулски устанак- устанак бјелаша из ’18!?
У Црној Гори је, током окупације 1941., кључни раскол настао послије краха Тринаестојулског устанка.
А Тринаестојулски устанак је био феномен у том смислу што су га, по политичкој структури, у огромном проценту- извели они који су се третирали као „бјелаши“!
Основа овој тези је следећа- 1918. године црногорски комунисти су листом били бјелаши и антикомити, те са монархистима опредијељеним за унитаристички вид уједињења- учествовали у стварању нове државе- Краљевине СХС.
Судбински се десило да су и 1941. године црногорски комунисти са истим тим монархистима- дигли Тринаестојулски устанак.
Дакако, у одређеној мјери су у том устанку учествовали и „зеленаши“, иако је њихово тадашње руководство пружило руку Италијанима, који су их брзо политички маргинализовали.
Тако су од 32.000 устаника Тринаестојулског устанка- 7.000 учесника чинили комунисти и скојевци, а 25.000- монархисти.
Послије избијања устанка, окупационе власти су моментално кренуле у обрачун, чији је исход одлучила војна моћ супротстављених страна.
Рецимо, црногорски генерал Милија Станишић је наводио да је на Црну Гору, која је тада бројала око 400.000 становника, напало 130.000 непријатељских војника, од чега преко 100.000 италијанских војника и око 20.000 припадника албанске и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, дијела Санџака и Метохије, који су вршили функцију казнене експедиције…
Тринаестојулски устанак, који је фактички био устанак православног народа у Црној Гори- релативно је брзо угушен силама окупатора, све са одмаздама над цивилима!
Раслојавање- као последица пораза
Нема сумње да је коректно анализирање теме раскола, послије слома Тринаестојулског устанка, кључ рјешења разумијевања проблема тога знаковитог историјског разилажења.
Самим тим, и смиривања страсти!
Јер, тај раскол се није десио само на релацији комунисти- монархисти, већ се он у одређеној мјери десио и у комунистичком покрету, што се не може заобилазити.
И ту се као упечатљив примјер јавља ситуација послије Пљеваљске битке, која се догодила 1. и 2. децембра 1941. године.
Тада је елитна партизанска јединица од 3.690 бораца напала Пљевља, у којима су се налазили одлично утврђени италијански војници.
Десио се тежак војни пораз партизана, са 226. погинулих и 262, рањених бораца, послије чега је настало крупно партизанско расуло.
Само 800 бораца је остало да се и даље бори у партизанским редовима, а остали су се, деморалисани, вратили кућама, тачније- дезертирали.
Ове податке је предочио Бранко Н. Филиповић, иначе публициста лијеве провинијенције, у својој књизи „Мртви не зборе“!
Тројни раскол учесника устанка
Самим тим, све су прилике да се у стварности десио тројни раскол учесника Тринаестојулског устанка.
Наиме, имамо комунисте чији врх је желио, у јако неповољним условима, по сваку цијену наставити сукоб са окупатором, не гледајући која ће се цијена платити.
Потом четнике, који су по сваку цијену били против сукоба са немјерљивом силом окупатора, јер би она могла сатријети цивилно становнишвто.
Али, имамо и трећу групу, „апститенте“- који нису хтјели учествовати у овим варијантама. Тачније, нити су жељели прићи четницима- и добити етикету колаборационизма, нити учествати у борби комуниста- која није имала здравог смисла.
Све остало, што се потом десило, на самом крају рата- је чиста судбина. А она није била у рукама вођа комунистичког и монархистичког покрета.
Закономјерни нестанак кроз лавиринте историје
То можемо видјети кроз два примјера. Рецимо, четнички покрет је створио Лондон и угасио Лондон! Али, снажни грчки партизански покрет је створио СССР, и угасио СССР.
Та два покрета су имала исту судбину, исто су растргнути, иако се радило о разним идеолошким правцима и разним „прекидачима“, који су их „укључивали и искључивали“ како им се прохтијело!
И поред свега наведеног, јасно је да су и партизани и четници, по својој народној структури, били два наша покрета, међу којима се, у општем хаосу, постојано дешавало „преливање бораца“.
У сусједној Хрватској се они не раздвајају, па се израз „србо- четници и србо- комунисти“ користи „у пакету“, без раздвајања, као ознака за непријатеље миле им марионетске државе?!
А сва се конфликтна прича, из тога времена, на крају завршила тако што су четници војно поражени, а комунистичке идеје пропале темељно и у потпуности.
Интересантан крај, послије мора крви бесмислено просуте низашта!
No comments:
Post a Comment