Волшебни антитеоретичари: Дукљанско саморазорно тумарање

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 02/11/2019

Баш је занимљиво колико се Шуковићева “Антена М” стара да увриједи православне вјернике, све са скандалозним  и нељудским изјавама разних приказа, као и специфичним освртима разних ликова који у току својих прича презентују антилогику.

 Последњи примјер антиправославног дивљања су нам, на “Антени М”, демонстритрали Новак Килибардa и Ранко Ђоновић, а све кроз текст с називом “Килибарда: Власт показала немоћ; Ђоновић: Зашто држава досад није уклонила нелегално изграђене објекте?”(1).

Иако ова два ординарна медијска зомбија одлично знају да својим изјавама шире мржњу према 99 одсто православних вјерника,  то им не смета да помамљено изигравају прчевите режимске идеолошке луде.

 Па, да видимо шта су рекли, и о чему се ради.

Пробирљиви екстремисти желе нацификацију Црне Горе

 И тако, “Антена М” нам је у свом тексту (1) обзнанила да извјесни Новак Килибарда, ето,  сматра “да је у појединим случајевима власт показала немоћ, нарочито кад је посриједи нелегална градња и девастација црногорских манастира”, па потом цитирала његове ријечи:

 “Нажалост, власт ту досад није имала довољно снаге. Као што је прво дозволила да се на Румији направи она гвоздена црква која је значила разбијање етничке хомогеније, која је јединствена била на Балкану, тако је и касније дозвољавала да се ради оно што није било по закону.” (1)

Измишљајући “етничку хомогенију”, коју је он годинама урнисао својим екстремизмом, Килибарда закључује следеће: “Према томе, да ли због гласова које треба да има приликом избора или нечег другог, свакако није показивала снагу коју јој командује црногорска држава својом историјом”. (1)

Затим је ишла изјава тзв. “политичког аналитичара Ранка Ђоновића”, који је коментарисао став предсједника Владе Црна Горе Душка Марковића- да држава “има снаге да уклони све нелегално изграђене објекте МЦП те да, зарад проналажења рјешења дијалогом, не жели то да ради”.(1)

 Ћоновић је, као противник било каквог дијалога, рекао следеће: “Право питање за господина Марковића, ову и претходне Владе, зашто нијесу такве објекте одмах уклонили, зашто их не уклањају данас и зашто су дозволили изградњу таквих објеката, а никако да нам неко објашњава да такви објекти могу бити уклоњени или срушени”!(1)

Дакле, овој двојици пробирљивих екстремиста сметају два “незаконито подигнута црквена објекта” Митрополије црногорско приморске- “која се морају одмах порушити”, а не интересује их што у Црној Гори има преко 100.000 нелегалних објеката, при чему је надлежним инстанцама за легализацију тих објеката пристигло 51.000 захтијева. (2)

Самим тим, није исправно њихово питање- зашто црногорски режим одмах не насрне на православне вјернике и њихове цркве, већ је право питање- зашто се овакви неонацисти не налазе у тамници, да одробијају своје мржње?!

 Јер, очигледно је да ове двије идеолошке сподобе желе нацификацију државе, све покушавајући, својом хушкачком реториком, гурнути државу на бесмислену употребу државног апарата против већинског православног народа Црне Горе.

Елем, све су прилике да- имајући овакве ученике и следбенике, Гебелс може мирно спавати у гробу!

Ћоновић: Српство и србовање је суштинска вјерска одредница Црногораца

 Дакако, Килибарда се у том памфлету “Антене М” осврнуо и на скандалозни предлог  Закона о слободи вјероисповијести, рекавши како “вјерује да је то прилика коју ће држава искористити како би исправила неправду према Црногорској православној цркви”, уз чудни извод:

“Данас је тако сложена ситуација да се говори да ли ЦПЦ може да има право које је имала кроз вјекове.”

Послије свега изложеног, ваљало би се подсјетити неких ранијих изјава овог дукљанског двојца, да би ствари биле много јасније.

У предоченој изјави Новака Килибарде, који себе дефинише агностиком, виде се да му “срце превисну” за фантомском визијом ЦПЦ “кроз вјекове”, иако агностици не констатују било какве религије, јер их оне не интересују.

 А у једној емисији црногорске ИН Телевизије, Килибарда је владику Петра Другог Петровића Његоша окарактерисао као тешког „антиисламисту и антитурчина“,  рекавши том приликом следеће: “Нема антиисламскијега писца на планети него што је Његош, јер му је то требало као идеологу или политичару…“!?

На другој страни, Ранко Ђоновић је у једном свом тексту направио интересантну дигресију, објашњавајући термине “српство и србовање” Петровића на овај начин: “Крајње је вријеме, да се на једноставан начин објасни и Његошево и србовање краља Николе. Његошево и Николино српство у ничему није било усмјерено, нити против црногорства, нити против Црне Горе, јер Његош и када помиње српство оно је искључиво у смислу вјерске припадности, што је у том времену суштинска одредница на овим просторима.”

 Потом Ђоновић наставља овако: “Тако српство као вјера није било усмјерено против Црне Горе и Црногораца. То и такво српство, коначно се мора објаснити свим грађанима Црне Горе, а не никако тако што ће се избјегавати помињање његовог имена, јер би тиме остало несхваћено много што шта, односно остао би и даље велики простор, за преваранте и манипулисање, оних који су непријатељи Црне Горе.” (3)

 И док Ђоновић објашњава јавности да је у временима династије Петровић српство било вјера, која је скупа са србовањем представљала суштинску одредницу вјерске припадности Црногораца,  дукљански академик Радован Радоњић је у својим суштинским  анализама отишао миљама даље од Ћоновића, и све то још сликовитије појаснио.

Дукљански академик: Митрополија је била промотер српства и русофилства 

 Наиме, академик Радован Радоњић је у једном свом тексту (5) оптужио садашњу црногорску власт, на челу са Ђукановићем, и све дворске историчаре- да не желе прихватити “ноторни факт” да су Петровићи били великосрпски великосрби, панслависти, упорни прегаоци обнављања Душановог царства и присталице сталног присуства Русије на тлу Црне Горе. (4)

И не само то, већ је Радоњић у свом тексту  устврдио да дворски историчари нису пружили “нити један доказ да су „династи“ Петровић Његош икад рекли лијепу ријеч за Црну Гору и Црногорце, осим приликом њиховог тривијалног „сокољења“ да ратују кад то Руси траже, или сами процјењују да је то за експанзију словенства добро и за „уједињење српства“ корисно.” (5)

A дукљански академик проф. др Радован Радоњић, мора се напоменути, je “прејак штих”  у односу на Килибарду и Ђоновића, јер је имао изузетно богату научну активност.

Наиме, др Радоњићу је штампано чак 38 књига, од којих су пет универзитетски уџбеници, а додатно је објавио више од 250 стручних и научних радова, при чему је више од педесет преведено на свјетске језике (енглески, француски, руски, италијански, јапански, њемачки, кинески).

Ако све ово сублимирамо, те се сагласимо да Митрополија црногорска приморска мора сличити, као што Килибарда каже- “Црногорској православној цркви кроз вјекове”, онда добијамо за резултат нешто врло интересантно.

Наиме, Митрополиту Амфилохију би се морало “десити преображеније”, па би морао бити  тешки „антиисламиста и антитурчин као Његош“, у складу са ставом Килибарде о владици Петру Другом.

Затим би Митрополит морао “србовати као Петровићи”, те се заложити да православље у Црној Гори као суштинску одредницу има “српство”, у складу са Ћоновићeвим виђењем традиције.

И на крају, Митрополија би се могла јаче заложити за обнову Душановог царства, у свој темељ уградити идеје великосрпства, панславизма и сталног присуства Русије на тлу Црне Горе, што за идеје династије Петровића тврди академик Радоњић,  те да не прозбори “нити једну лијепу ријеч за Црну Гору и Црногорце”, што опет за понашање Петровића тврди академик Радоњић, иако је то мало чудно, али добро…

Укратко, уколико желимо да обновимо дух Митрополијем као што је био кроз вјекове, тада су ова три дукљанска човјека у својим освртима дала јасне смјернице- православним свештеницима и православним вјерницима у Црној Гори, независно да ли се они изјашњавају као Срби или Црногорци.

По њима је испало да су српство, србовање,  великосрпство и русофилство- црногорска традиција кроз вјекове сопствене славе!

Елем, ако је то тако- какве онда замјерке могу бити на рачун Митрополије, и о чему се ради?

 “Посрбљавање” Његоша и свих Црногораца, и Церовића “посрбице”

 Дакако, то невјероватно мисаоно гибање именованих црногорских идеолога дукљанске провинијенције се ниjе на томе зауставило, јер у Црној Гори постоји много других,  интересантих теоретичара црногорске нације.

Један од њих је мени драги, доброћудни колега и велики сањар с портала “Аналитика”, господин Мирослав Ћосовић, који је у једном свом аналитичком тексту рекао следеће:

“Црногорски интелектуалци стално говоре како је Његош отац Косовског мита у Црној Гори и култа Обилића, што је истина, али само дјелимична.” (6)

Мирослав је констатовао и ово: “Његош је и творац култа Карађорђа и „цара“ Душана у Црној Гори”(6), а затим продужио:

“Данас десетине хиљада Црногораца са усхићењем говоре о Душану, о Карађорђу, о Обилићу, као о ликовима који њима припадају, наравно нијесу свјесни да њихово слављење Душана, Обилића, Карађорђа – је само реализовани маштовити национал-идеолошки програм Симе Сарајлије.” (6)

На крају, колега Ћосовић закључује шта је истина: “Дакле, цијела је истина, а ово је дефиниција: Његошев национални и идеолошко-политички поглед на свијет креирао је Сима Милутиновић Сарајлија”(6), те закључује : “Сарајлија је посрбио Његоша, а Његош безбројне Црногорце”! (6)

У ове Мирослављеве и Радованове тезе није се уклопио неспретни публициста Рајко Церовић, који је један од родоначелника или промотера термина “посрбица”, али и “предивни експерт” у томе да објасни јавности- како би данас писао Његош да је жив!?

Ево те смјехотресне изјаве Церовића, коју је он предочио у једном свом тексту (7), гдје каже:

 “У вези са СПЦ ту скоро у једном подгоричком друштву се водила дискусија о томе и како би и о чему данас писао Његош?

Друштво се грохотом насмијало кад је Рајо Вуликић рекао да би, умјесто отпора према потурицама којих данас нема, писао о више него актуелним посрбицама. Не вјерујем да би им опростио!” (7)

Укратко, Церовић је, кријући се иза кафанског аутора мисли, устврдио да “потурица данас нема”, али да има “актуелних посрбица”.

С Церовићем се није сложио познати црногорски пјевач Бојан Томовић, човјек истог идеолошког круга, који је по сопственом признању био агностик, као Килибарда, што значи да није православац.

 Ипак, док је пјевао своју заиста прекрасну пјесму “Јела”, а то је изводио јако лијепо – обучен у црногорску народну ношњу, Томовић је имао обичај да кад спомене манастир Острог- бајковито гледа у даљину, и крсти се на сцени, што није својствено агностицима. (8)

Тај одлични црногорски пјевач је у међувремену промијенио вјерска убјећења, те од агностика постао припадник исламске вјероисповијести, и то својом слободном вољом. 

За њега су везана два знаковита момента, битна за ову причу.

 Први је екцесне природе, јер је подржао скандалозну Мирну Никчевић, бившу службеницу Амбасаде Црне Горе у Турској, која је себи дозволила излив вулканске антиправославне мржње, саопштивши јавности да би “запалила Храм”,  мислећи на Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, “и сва говеда у њему”, мислећи на православно свештенство и православне вјернике. (9)

На ту подршку Аммар Моштрокол, као муслимански вјерник, није имао право – јер је то изазивање мржње међу разним конфесијама у Црној Гори. 

Друга његова изјава није екцес, већ став који је као Аммар Моштрокол послао у редакцијски инбокс портала ИН4С, написавши следеће: “Боље бити потурица, него посрбица“ (9), што улази у домен права на сопствено мишљење, које је опречно мишљењу Рајка Церовића!

Невиђена представа пред очима јавности

Наравно, од пребројаних личности ове приче мора се нагласити да су Мирослав Ћосовић и Аммар Моштрокол безазлени људи, а академик Радоњић јако необичан човјек.

За разлику од њих, Килибарда и Ђоновић су примјер јарког екстремизма и нетолеранције.

Посебан је случај Рајко Церовић, јер је он посељачени носилац  приземне мржње простачког каракатера, што му дође као рокада за хронични недостатак природне логике и здравог смисла.

Рецимо, Рајко Церовић је у свом тексту (7) устврдио да “нема потурица” већ “има посрбица”, да би га Аммар, човјек муслиманске вјероисповијести, демантовао тврдњом проистеклом из сопственог искуства- да су “потурице боље од посрбица”(9), што је била “оштра бекенд паралела”, на коју Церовић нема одговорa.

Опет, тврдња Килибарде да је Његош био тешки „антиисламиста и антитурчин“ представља “убитачну форхенд паралелу” Церовићу- који тврди да Његош данас не би био против “потурица, којих нема”.

Ипак, предостављена теза колеге Ћосовића да је Симеон Милутиновић Сарајлија “посрбио Његоша, а Његош безбројне Црногорце”, није ништа друго до тешки нокаут за незнавеног Церовића, промотера смјехотресног термина- “посрбица”.

Елем, по теорији Ћосовића, логички испада да су сви преци Церовића били Симеоном Сарајлијом “посрбљени”, те самим тим се претворили у “посрбице”- у складу с терминологијом Церовића.

Природно се намеће закључак да је Рајко својим терминолошком експериментима и лудоријама- вјечно нагрдио своје претке, а тек потом и себе и све пријатеље из неке домаће балканске крчме, у којој се “рађају идеје”.

Самим тим, Рајко Церовић је дошао у незавдну позицију да му се због те реторичке фатаморгане смију сви, не само Црногорци и Срби, већ и: Бошњаци, Албанци, Власи, Хрвати, Турци, Дукљани, Влахбанци, Морлаци, као и Роми и Египћани који живе у Црној Гори.   

   

 Наравно, ово самоуништење необичних теоретичара религије и нације у Црној Гори уопште није чудно, већ закономјерно, јер  је наука утврдила да сунчеве пеге утичу на стање људи, исто као и влажност ваздуха и ружа вјетрова.

Црна Гора и поједини њени ликови су заиста посебан феномен. Познати, изванредни црногорски режисер, покојни Живко Николић, је у својим филмовима дотицао и показивао те дубине, те понорнице мисли!

Живко прерано оде, али такве необичне филмове, режије и сценарије,  с чудним актерима можемо и даље да гледамо.

Они данас иду уживо,  у реалном времену, а народ се само чуди и гледа – не вјерујући каква им се невиђена представа пред очима одиграва.

То је спектакл, провала какву планета Земља није видјела. Док Црна Гора неумитно економски тоне, ово непатворено лудило је сјајни извор надахнућа за креативне и умјетнички надарене људе, јер га је немогуће наћи било гдје на земном шару. 

        

 Референце:

(1)       (“Килибарда: Власт показала немоћ; Ђоновић: Зашто држава досад није уклонила нелегално изграђене објекте?”,  новинар Марија Митровић, портал “Антенa М”, 01.11.2019.)

(2)       (“Рок за легализацију објеката биће продужен до краја 2020?”, портал “Инвеститор.ме”, 30.04. 2019., цитат: “За легализацију је пристигло око 51.000 захтјева и према подацима које су општине доставиле Министарству одрживог развоја и туризма (МОРТ-у), укупно је до сада обрађено тек њих око 29.000.”)

(3)       (“Ђоновић: Да ли смо вишак у властитој држави?”, Ранко Ћоновић, портал Аналитика,  11. 09. 2013.)

(4)       (“Повратак великосрпских великосрба, Петровића, на свој крш”, Војин Грубач, портал ИН4С, 04.08.2019.)

(5)       (“Могли би се суочити и са већим проблемима од оних из 1918. године”, Радован Радоњић, портал Аналитика/ пренесено са Побједе, 05.03.2019.)

(6)       (“Какав је утицај Симо Сарајлија имао на Његоша?”, Мирослав Ћосовић, портал “Аналитика”,  05. 01. 2017.)

(7)       (“Рајко Церовић: Благи Амфилохије Рајко Церовић, портал Аналитика/ пренесено са Побједe, 25. 04. 2017.)

(8)       (“Јела”, Бојан Томовић, Продукција “Крсташ медија и Црногорски културни центар Ловћенац”,  Јутјуб)

(9)       (“Аммар Моштрокол поручио: Боље „потурица“, него „посрбица“, ИН4С, 23.10.2019.)