Грубач: Ипокаплар у волшебним просторима оскрнављених светаца

Од Војин Грубач - 25 маја, 2017.

 

  Овогодишњи „Дан независности Црне Горе“ обиљежила су два симболична догађаја везана за двије личности црногорске јавне и политичке сцене. Наиме, протеклог 21. маја звијезде друштвених мрежа и електронских портала су били Назиф бег Цунгу, предсједник Општине Улцињ, и Лав Лајовић Протестантски који је – „координатор“ чудноватог Хришћанског покрета Црне Горе.

Цунгу је за тај свијетли празник довео „дивну екипу“ на планину Румију изнад Бара, гдје су се с пушкама и сјекирама, те исуканим камама и срдачним осмјесима сликали са албанским заставама и мајицама с мапама Велике Албаније, у чијим границама се налазила половина територије садашње „независне Црне Горе“.

И док је Назиф бег Цунгу прослављао Дан независности оне половине Црне Горе којa је изван граница Велике Албаније, црногорски полицијаци су се шуњали по улицама „независне“ да открију „непријатеље државе“, који обично вежу машнице у виду тробојке на унутрашњим ретровизорима својих остарјелих аутомобила.

Прелетачевићу – нагло просветљење или нешто политички актуелније?

Отприлике у исто вријеме, на Цетињу је у чин ипокаплара НВО ЦПЦ рукоположен протестантски проповједник Лав Лајовић. Тако се координатор Хришћанског покрета Лав нашао у истој организацији са хришћанским и археолошким координатором Стевом, црногорским гњурцем из Рогама.

Наиме, извјесни крстоносац Стево Вучинић је познат по томе што је 2011. г. продао Народном музеју Црне Горе за 25.000 евра бронзани илирски шљем и мач (старости око 2.500 година). То археолошко благо је, по мишљењу специјалиста- противзаконито изронио из ријеке Зете у својим Рогамима.


Ипак, рогамски ронилац Стево је током те акције, а зли језици потврђују- из Зете изронио са бронзаним шлемом на глави и илирским мачем у десној руци, али и- великом рибом у устима.
А риба је, као што знамо, један од знакова хришћанства. Тако испада да је Стево „до бола“ демонстрирао своју „оданост хришћанским вриједностима“, да је чак и Деда Мраз гледајући све то изустио- „Амин“!

Наравно, сложићете се, ако Стево може годинама бити тајни ловац на арехеолошко благо Црне Горе, тада и Лав може годинама бити тајни протестантски проповједник!
Међу стотинама честитки упућених Лаву Лајовићу, поводом „рукоположења“ у хришћанског ипокаплара, корисници Фејсбука су уочили једну особиту поруку, коју је постовала грађанка Доротеја Блажевић.


Доследна протестанткиња Доротеја је у поруци Лаву рекла следеће: ”Ишла сам у Евангелистичку Цркву на Зебјело, где сте били јако битна особа- као проповедник и дио организационог тела. Шта сад – прелет, нагло просветљење или… политички актуелније?”

Елем, тако је испало да је Лав Прелетачевић био сво вријеме протестантант, који је проповиједао учење Евангелистичке цркве кроз форму координатора некаквог Хришћанског покрета Црне Горе.
Дакако, нико не спори да је слобода вјероисповијести и проповиједи загарантована, те да је укривени Лав имао потпуно право да буде протестант и да буде укривен. Али, спорно је то што је Лав као протестант нападао Православну цркву у Црној Гори, како се она данас официјално назива, и њеног митрополита Амфилохија- који њоме руководи.

Испада да је разлог напада тај што Лавова Протестантска Еванђеоска Црква у Црној Гори- има сасвим други поглед на хришћанство од Митрополије црногорско приморске.
Лав као да не схвата да је елементарно право сваке Цркве да има учење какво она сам одреди. Самим тим је Лавова критика било које Цркве са позиција Цркве којој сам припада била излишна, па и јако чудна. У датом случају – накарадна!

Нема сумње, Лав Лајовић је, као протестант, прекршио неписани кодекс да се представници једне религије уздржавају од напада на друге религије, а то је озбиљно кршење принципа грађанске толеранције, у коју се Лав свакодневно клео. Испада, Лав је једно причао, а друго радио!

Протестантски напад на Православну цркву

А ево шта је протестантантски проповједник Лав Лајовић, маскиран у „хришћанског координатора“, говорио против Православне Цркве у Црној Гори:

Радиотелевизија Црне Горе је 6. септембра 2015. пренијела ударну вијест да је хришћански кородинатор Лав Лајовић рекао следеће: “Једино рјешење настале ситуације око Нацрта Закона о вјерским заједницама, али и у православљу и у Црној Гори уопште, је да митрополит Амфилохије ‘поднесе оставку’ тј. оде ‘у пензију’”. (1*)

Другог септембра 2016. протестант Лајовић je тражио реорганизацију Православне цркве у Црној Гори, која је у медијима најављена овако: “Потребан референдум о црквеном питању и да се владике бирају у Црној Гори”!(2*)

Потом се 21. априла ове, 2017. године протестант Лав огласио саопштењем чији је смисао дат у голом наслову црногорских портала: “Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом.” (3*)

Елем, суштински проблем у “тражењу оставке Митрополита” од стране цивилног лица и невладиног активисте Лава Лајовића, је у томе што Лајовић, у тренутку када се агресивним јавним наступима мијешао у рад и устројство Православне цркве у Црној Гори- не само да није био православни вјерник, већ уопште није био грађанин православне вјероисповијести.
Лајовићу очигледно није јасно да је, са позиције протестантског вјерника, имао право да коментарише реорганизацију Православна црква исто колико на то има право, рецимо – Назиф Цунгу, Суљо Мустафић или Марија Вучиновић.

Или, можда, неправославни грађанин Лав погрешно мисли да то што по правилима лијепог понашања није дозвољено Назифу, Суљу и Марији – да је дозвољено Лаву?



Једно је несумњиво, вербални екстремизам који је, преко свога проповједника Лава, дозволила себи Еванђеоска Црква у Црној Гори- себи нису дозвољавали чак ни Јеховини свједоци.
Опет, сасвим увјерено се може рећи да је Лајовић у моменту нецивилизованих напада на Православну цркву у Црној Гори заиста био у редовима Протестантске Еванђеоске Цркве, чије је сједиште на Забјелу у Подгорици.

У прилог томе свједочи чињеница да се Лав Лајовић јавно хвалио, преко друштвених мрежа и портала, да је 28 априла ове године магистирао на Протестантском теолошком училишту “Михаел Старин” у Осијеку, на тему “Библијске рефлексије свештеника Љетописа Дукљанског“.
У јавно приложеној дипломи му, поред остaлога, пише да је “испунио све што је одређено црквеним прописима и актима Училишта”, те је тиме “стекао еклезијални академски назив магистар богословља, као и сва права која му припадају по црквеним прописима”.

Која је то додатна права Лав добио у Протестантској Еванђеоској Цркви – мало кога интересује, осим једнога. Да ли је добио протестантско право да се на скарадан начин бави устројством Православне цркве којој не припада- па је јавно напада уз провале неконтролисне мржње?

Да закључимо, да је Лајовић атеиста, антитеиста или агностик имао би некакво право да се јавно осврће на Православну цркву, али као протестант на то није имао никакво право. Дакако, осим ако није умислио да води вјерски рат против православних вјерника и њихове Православне цркве у Црној Гори.

“Добра Вијест” и жељени генерални секретар Евангелиста

Елем, како су се протестанти, преко свога проповједника Лава, бацали изјавама на Православну цркву у Црној Гори, ред је да нешто знамо и о њима. У том смислу постоји протестантски портал “Добра Вијест”, гдје се црногорски протестанти промовишу, пишући о себи и свом учењу.

Ко су уопште они, те каква им је организациона структура, аутори објашњавају кроз текст “Еванђеоска заједница у Црној Гори”, наводећи следеће:

“Црногорска заједница еванђеоских/ библијских хришћана је скуп вјерних из различитих деноминација/ цркава из цијеле Црне Горе, и ово је њихово мјесто на нашем сајту.
Еванђеоска заједница није организација, ни црква/ деноминација, ни друштво, нити постоји као такво, оно је само термин у интерној употреби који нас издваја од остатка хришћанства, које је већином номиналног и небиблијског карактера.

Библијске цркве у Црној Гори cу: Христова Црква браће у Подгорици, Црква Христовог јеванђеља у Подгорици, Библијска хришћанска црква у Никшићу.”

Дакле, јасно је да Еванђелисти све остале хришћанске Цркве сматрају противницима, јер су оне, по њима – „у суштини небиблијског карактера“.

У тексту “Хришћанство у Црној Гори”, протестанти дају још прецизнију слику о себи, гдје кажу: “Библијска црква/заједница – је најчешће нека протестантска црква/деноминација, не традиционалног већ еванђеоског карактера и вјероисповиједања, али може бити и било која мјесна заједница/скуп вјерних и позваних из протестантизма, православља, католицизма, ислама или атеизма и било које нације, и окупљених ради прослављања Бога и заједништва.”

Из ове друге дефиниције за нас је интересантно да у саставу “Библијске цркве/ заједнице” може бити и “мјесна заједница/ скуп вјерних и позваних“ из „православља и атеизма“?! Елем, како атеисти нису „вјерни“, то им се дала одредница- „позвани“?!

Ма колико се Лав укривао и петљао, јасно је да се његова мисија, као магистра и проповједника протестантизма, своди на то да унапређењима од ипокаплара до виших чинова у својој новој вјерској групи – НВО ЦПЦ уведе у заједницу Библијских цркви.
И то би било логично, па чак и лијепо, јер НВО ЦПЦ и нема вјернике, већ има атеистичке „подржаваоце“- који су управо потребни новопеченим Библијским црквама у Црној Гори, како то они отворено кажу на свом порталу.

Систем по којем би се организовала сва та агресивна квазихришћанска боранија – објашњен је у тексту “Еванђеоска заједница у Црној Гори”, гдје се каже:

“Надамо се и молимо да се на црногорском духовном небу ускоро појави и заједничко тијело свих еванђеоских хришћана под именом (или сличним) Црногорски Еванђеоски Савјет, које ће имати, између осталих, и улогу да нас представи друштву као постојећу (присутну) и јединствену групу грађана са заједничким вјеровањем (credendom) и дјеловањем које из њега проистиче (агендом).

До тада, улогу да информише вјерне и да нас представља у друштву ће, поред постојећих појединачних настојања, имати и ова страница.”

Укратко, ево прилике да хришћански координатор, протестантски проповједник и ипокаплар НВО ЦПЦ Лав Лајовић обједини све тајно, скривено и јавно кроз “Црногорски Еванђеоски Савјет” (ЦЕС), те да се прогласи генералним секретаром Централног комитета Црногорског Еванђеоског Савјета. Па да сви одахну од његовог скривања, прикривања и смарања.

Евангелисти: Православље није довољно православно, свеци су сувишни

Црногорски протестанти о православљу немају лијепо мишљење, јер православље не прати њихово „исправно учење“.

У већ спомињаном тексту – “Хришћанство у Црној Гори”, они наводе следеће: “Православље себе посматра као религију овдашњег народа, тј. полаже право да буде његов духовни водич.“

Међутим, и обичан читалац Светог писма не може а да не примијети да много тога недостаје у научавању овог народа да би Православље било ”православно” у потпуности а Црна Гора, од тамне, постала свијетла тачка на духовној мапи Европе…”

Они говоре исто то што је Лав рекао прије мјесец дана: “Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом.”

Наравно, логичније би било да је Лав, у тој изјави- свим православним митрополитима и владикама спочитао да они уопште не знају Свето писмо, те да прочитају протестантске брошуре које ће их “просвијетлити”, па да постану ”православни у потпуности”.

На другој страни, како је протестантски проповиједник Лав спочитао митрополиту Амфилохију да се „понаша у супротности с православним традицијама“, ред је да видимо- како Протестантска Еванђеоска Црква у Црној Гори гледа на православне традиције.

Рецимо, необично је важно да знамо- шта она мисли о Светoм Василију Острошком и Светом Петру Цетињском, као и традиционалним православним ходочасницима који вјековима посјећују та Света мјеста?

У тексту “Хришћанство у Црној Гори”, на свом званичном порталу “Добра Вијест”, они о томе кажу следеће:

“На мјеста као што су Острог или Цетињски манастир, људи масовно иду на ходочашће, бивају скрушени пред разним парчићима дрвета или сасушеним дијеловима тијела, да би тако, ваљда, стекли додатне заслуге на небу.

Без обзира што за таквим заслугама, још мање на такав начин, нико није трчао на страницама Новог Завјета, народ је управо од својих духовних вођа охрабрен да то ради…”

Само кроз овај пасус евидентно је какав увредљив однос, безобразно наметање мишења и чудовишно скаредну реторику има дотична Евангелистичка Црква према моштима светаца, православним вјерницима и православном свештенству.

Самим тим је тврдња протестантског проповиједника Лава да се “митрополит Амфилохије понаша у супротности с православним традицијама” потпуно депласирана, јер је очигледно да се с протестантске тачке гледишта православна традиција треба разорити да би „била истински православна“.

Збиља, а да ли се дотичним еванђелистима мошти Св Николе Чудотоворца, које су из Барија пренесене у Русију, такође приказују у виду “разних парчића дрвета и сасушених дијелова тијела”, или се те погане квалификације односе само на мошти светаца у Православној цркви?
Постоје ли у том копитању неки принципи, или се Лавови протестантски истомишљеници држе правила- удри по православљу, не дирај католичанство?

“Фaрмацеутскa компанијa С’в. Стево”

Елем, било би лијепо чути шта сада Лав Лајовић уистину мисли о моштима православних владика и светаца. Баш сада, када је постао ипокаплар, а ускоро ће бити и каплар НВО ЦПЦ. Може ли нам искрено рећи – шта мисли о реторици црногорских протестаната, чији је проповједник био, по том питању?

А да ли функционери НВО ЦПЦ исто мисле о моштима светаца као и црногорски протестанти, или се према њима односе на другачији начин? А шта ако исто мисле?
Лав Лајовић се сада може „прати“ и „купати“ од мишљења црногорских протестаната, чији је проповједник био, а шта ако о моштима светаца исто мисле они који су га „рукоположили“ у ипокаплара НВО ЦПЦ.

Наиме, ако функционери НВО ЦПЦ такође скарадно мисле о моштима светаца, Лав више нема куда бјежати. Збиља, да ли зна Лав шта о свецима мисли, рецимо – Стево Вучинић, директор Одбора за промоцију црквених интереса и односa с јавношћу НВО ЦПЦ?

Управо шта мисли рогамски ронилац Стево, јер он промовише интересе НВО ЦПЦ, али и бучно општи са јавношћу Црне Горе? Наравно, и о тој врло осјетљивој теми већ је говорио Стево Вучинић, а то је било у Монитору, у септембру 2005.године, када је Стево дао интервју. (4*)


Наиме, током интервјуисања Стева Вучинића, представљеног као- „аналитичар религије“, новинар Весељко Копривица га је питао за мишљење о многобројним православним свецима СПЦ. Стево се у одговору осврнуо на мошти Св. Василија Острошког, али и на ходочаснике Острога, а то управо тражимо да би знали – а шта функционери НВО ЦПЦ мисле о свецима.

Ево шта је Стево Вучинић тада рекао: “То је такође у функцији распиривања мрачњаштва и релативизације значаја светог Василије као општецрногорског духовног симбола. Мада, то служи и економским циљевима, односно прикупљању новца од богомољаца који вјерују да су лешеви љековити.” (4*)

Укратко, овдје је Стево Вучинић направио двије нечасне радње. Прву, што је Св Василија Острошког оквалификовао као „љековити леш“, а другу – што је утрпао то своје скарадно мишење вјерницима који долазе на поклоњење.
Ова више него погана и скандалозна изјава говори да се поглед на мошти светаца функционера НВО ЦПЦ уопште не разликује од мишљења идеолога Протестантске Еванђеоске Цркве у Црној Гори.

Ако је то тако, а јесте, због чега је дотични Стево више пута тражио да се манастир Острог преда његовој НВО ЦПЦ?

Учитавајући да Стево мошти Св. Василија Острошког третира као “љековити леш”, остаје нам претпоставка да гњурац Стево, могуће, одавно има жељу да постане јуродиви православни фармацеут, који ће манастир Острог волшебно претворити у “Фaрмацеутску компанију С’в. Стево”.

Протестантски мисионари – оставите пријатеље и породице

У споменутом протестантском тексту “Хришћанство у Црној Гори”, има још један интересантан детаљ, који сликовито говори о овој организацији.

Наиме, утврђујући да је у Црној Гори “по много чему, трагична ситуација у тој и таквој (православној, оп. а.) религији народа”, аутор текста напомиње да у овој Библијској Цркви- “… преферирају домаће људе (најдаље из окружења, са овог нашег говорног подручја) као Божије раднике”, истичући:

“Ми из Црне Горе смо им свима захвални и нашем Богу, који има такве људе који су спремни да оставе своје домовине, пријатеље, неки чак и породице, како би живјели са нама и овдје служили Богу.”

Укратко, Евангелистичка Црква поздравља оне своје следбенике, који су током њене мисије спремни да “оставе своје домовине, пријатеље, неки чак и породице”!?

А када оставе пријатеље и породице, те се “се од религије окрену Богу” аутор текста каже да ће ти мисионари “са жаљењем и са тугом у срцу, сазнати колико су, у ствари, сво вријеме били далеко од Њега и у непослушности Његовој вољи и Ријечи”.

Укратко, да су знали како је лијепа та мисија- давно би побјегли од породице и пријатеља, а сада само могу горко жалити што су се тако касно одлучила за „нови пут среће“. Нема сумње, ове поповиједи су луде и незаборавне. За разарање породице и друштва, скоро идеалне.

Дакле, они који су оставили пријатеље и породице, иду у мисију гдје ће проповиједајти „пастви“ да и она оставе пријатеље и породице у име циљева дотичнe Цркве, или како?

На крају, у контексту свега реченог, испада да је Лав Лајовић остао информативно разапет између два накарадна тумачења моштију светаца, које пропагирају двије споменуте секте.

Старе секте, која мошти православних владика третира као “разне парчиће дрвета и сасушене дијелове тијела”, и нове секте- која на православне свеце гледа као на “љековити леш”.
Ипак, у било којој неправославној хришћанској заједници да је био, Лајовић није имао право да се чак некоректно обраћа, а не да скарадно вријеђа и напада Православну цркву у Црној Гори.

Зар није против логике и здравог разума да проповиједници Протестантске Евангелистичке Цркве нападају на Митрополију црногорско-приморску, предлажући њену реорганизацију, тражећи оставку православног владике, а паралелно, на другој страни- да се скарадно односе према моштима православних светитеља и раде на зомбирању православних вјерника да би они напустили православље. а неки и своје породице?

Дакако, нема те протестантске проповиједи која може поганштину таквог јавног и тајног дјеловања одбранити, јер свако тумарање кроз маглу има свој логички завретак.

Референце:

(1*) (Амфилохије „зрео за пензију“, портал РТЦГ, 06. 09. 2015.)
(2*) (Лајовић: Потребан референдум о црквеном питању и да се владике бирају у Црној Гори, портал Аналитика, 02. 09. 2016.)
(3*) (Лајовић: Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом, портал Аналитика, 21. 04. 2017.)
(4*) (Интервју: Стево Вучинић: СПЦ хоће и власт да преузме, Монитор- Подгорица, број 780., петак 30. септембар 2005.)

 

Бјелашки комунисти, Савo Фатић и “сахрањивање светаца”

Од Војин Грубач -17 маја, 2017

 

Саво Фатић, потпредсједник Подгоричке скупштине, одржане између 24. и 29. новембра 1918. године,  се у ближој прошлости често налазио у жижи интересовања разних  квазипатриотских медија у Црној Гори.

 

Фатић је био “главни негативни јунак” многих скандалозних текстова, у којима су се свакојаки аутори и историчари обрушавали на њега због изјава или предлога које је имао на дотичној Подгоричкој скупштини.

 

Саво Фатић- атеиста и присталица лијевих убјеђења

 

Њему се, рецимо, приписује ауторство необично екстремне и скарадне иницијативе-  да се Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски “сахране као обични људи”. Ипак,  у тим многобројним нападима нико од критичара није стављао у први план чињеницу да је Фатић био атеиста и присталица лијевих, комунистичких убјеђења. 

 

Иако су Фатића квалификовали  исправним идеолошким одредницама- социјалиста, бијели комуниста, бјелашки комуниста, његове скандалозне изјаве нису стављане у идеолошке оквире екстремне љевице, већ су генерализоване и приписиване бјелашима уопште.

 

Циљ таквог поступка је био- медијска сатанизација свих присталица уједињења 1918. године и прављење јефтиних политичких поена у времену садашњем. Дакле, радило се о лошим намјерама.

 

Ипак, комунистичка убјеђења Сава Фатића су била толико неоспорива, да је по завршетку Другог свјетског рата, и војне побједе комуниста у Југославији, он постављен за првог предсједника Врховног суда Народне Републике Црне Горе.

 

Та функција је овјерена указом Предједништва Црногорске народне скупштине 1945. године, и објављена у првом броју Службеног листа НРЦГ од 10. 07. 1945. године.

 

Самим тим, све наводно скандалозне изјаве Сава Фатића, над којима се пренемажу данашњи квазипатриоти- с тенденцијом да над њима театрално прецркну, црногорским комунистима нису ништа значиле, нити су биле проблематичне.

 

Када су га Титови комунисти, послије преузимања власти 1945. године у Југославији, постављали на високе функције- уопште им није сметало што је Фатић био потпредсједник Подгоричке скупштине.

 

За нову власт је било важно да је Фатић комуниста по убјеђењу, те да је био један од најученијих људи свог времена у Црној Гори, јер је након завршетка средње школе у Русији: студирао правне науке у Швајцарској и Италији, дипломирао 1911. године на универзитету у Женеви и говорио пет свјетских језика.

  

Јовановић: Комунисти су 1918. и били „бјелаши“

Јавности је познато да су бјелаше тога времена чинили црногорски монархисти који су били за Карађорђевиће. Мање је познато да су и црногорски комунисти листом били у бјелашима, а присталица комунистичких идеја у Црној Гори је тада било јако много..

Већина критичара Подгоричке скупштине о  томе није жељела да пише из разумљивих разлога. Наиме, много је простија и пожељнија била верзија, изражена кроз поклич- “Црну Гору су 1918. године срушиле присталице Карађорђевића”, него говорити објективну истину.

“Модерни критичари” бјелаша и уједињења нису имали снаге да, тако програмираном дијелу своје јавности, саопште чињеницу да су црногорски комунисти били огромна, па и преовлађујућа  сила у процесу детронизације Петровића. Да су то саопштили, морали би мијењати острашћену реторику, и она би имала сасвим други садржај и поруку, чега су се итекако плашили.

Један од ријетких из тог острашћеног круга, који је понекад “набацивао факт” да су комунисти били у бјелашима,  је црногорски новинар и публициста Владимир Јовановић, идеолошки близак некадашњој Дукљанској академији наука и умјетности.

У једном тексту о зеленашу Крсту Поповићу (2*) , Јовановић се врло кратко осврнуо и на црногорске комунисте, те “онако успут” рекао:

 

“Још од 1918. године, Крсто Поповић не гаји само непријатељство према „бјелашима“, већ и у најмању руку подозривост према комунистима; тачније, комунисти су 1918. и били „бјелаши“.

 

Међу делегатима тзв. Подгоричке скупштине њих 12 су комунисти, тада под именом социјалисти. Ти први овдашњи комунисти, већина њих, на челу са Јованом Томашевићем, утемељивачем КПЈ у Црној Гори, били су „контракомити“; позивали су 1919. „противнике уједињења Црне Горе и Србије” као „Николине агенте” и тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин”. (2*)

Дакле, Јовановић у овом кратком инсерту констатује да су црногорски комунисти тога времена- листом били бјелаши, учесници Подгоричке скупштине, па и контракомити који су се оружано борили против присталицa краља Николе.

Наравно, на челу са Јованом Томашевићем, оснивачем Комунистичке партије у Црној Гори и високообразованим човјеком који је у Француској, на Универзитету у Поатјеу дипломирао право 1918. године.

У једном другом тексту, Јовановић све то потврђује и даје додатне информације:

“Чак 12 посланика тзв. Подгоричке скупштине су декларисани социјалисти – претече комуниста, чланова Комунистичке партије Југославије (КПЈ). На оснивачкоме скупу Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), одржаноме у Београду, од шесторице делегата из Црне Горе, најмање двојица су претходно била и делегати тзв. Подгоричке скуштине. “(3*)

У истом тексту се напомиње да међу радикалним бјелашима има и обичних чланова КПЈ, наводећи као примјер Ријеку Црнојевића, из које су 1919. године чланови КПЈ  тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин, јер највише погађа радничку класу”.

Скарадна иницијатива као изоловани инцидент 

 

Црногорски историчар Новак Аџић се у осврту на инкриминисану изјаву Сава Фатића позива на документ из књиге др Јована Бојовића следеће садржине:

“Савo Фатић je заједно са двојицом својих другова на Подгоричкој скупштини 14. новембра 1918. по старом календару предлагао да се ћивот, односно, земни остаци Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и осталих светаца избаце из манастира и да се изврши њихова сахрана као што се врши сахрана обичних цивилних лица.” (1*)

Како у цитату јасно пише да је предлог дао “Савo Фатић са двојицом својих другова”, то значи да се овај скандалозни предлог, ако је уопште постојао, може ограничити само на тројицу људи и никог више. 

Елем, ако знамо да је међу учесницима Подгоричке скупштине било дванаест комуниста (или социјалиста), тада је јасно да су управо из њихових редова била двојица која су стала уз Фатићев скарадни предлог.

Опет, ако је од 12 бјелаша- комуниста само двоје било за предлог Фатића “о сахрањивању светаца као обичних цивила”, то значи да су предлагачи били апсолутна мањина чак и у комунистичкој групи која је присуствовала скупу.

Самим тим, таква скарадна идеја се не може идејно приписати црногорским комунистима који су били учесници Подгоричке скупштине, нити се они могу због тога жигосати, да о осталим учесницима Подгоричке скупштине и не говоримо.

Максимум што се може рећи је да се радило о изолованом инциденту тројице људи комунистичке и атеистичке провинијенције, и ништа више.

Осим тога, у документу из књиге др Јована Бојовића постоје још двије информације које је немогуће заобићи, те се морају коментарисати. Наиме, ако се иницијатива о “сахрањивању  мошти светаца као обичних цивила” може третирати екстремном атеистичком идејом комунисте Фатића, друга теза- да је Фатић тражио да се мошти “прије сахране избаце из манастира” чини се прилично претенциозном и информативно натегнутом.

Јер, она би за собом повлачила идеју да је Фатић сматрао да се обични цивили требају сахранити послије тога када се избаце у дориште, из куће у којој су преминули, што је апсурд.

Очигледни недостатак свједочења о реакцији осталих учесника Подгоричке скупштине на инкриминисани предлог Фатића, ако се он упште десио,  говори о недостатку потпуне информације. Дакле, у црногорским медијима се по овом питању оперисало са полуинформацијама и сегментима истргнутим из контекста, што је информативно недопустиво и непрофесионално.

Ако овоме додамо да се дотична идеја није стављала у реалне оквире екстремног атеистичког погледа комунистичке провинијенције на религију, те занемарило да се ради о људима који су били мањина чак међу комунистима присутним на Подгоричкој скупштини, то се може закључити да је ова прича о Фатићу  пласирана с невјероватном дозом жеље за манипулацијом јавним мњењем.  

Закључивши ову тему, није згорега да се осврнемо и на политичке идеје црногорских комуниста тога времена, да би прича о њима била цјеловита и заокружена.

Комунисти за уједињење, а потом за Совјетску Црну Гору

Црногорски комунисти тога времена су жељели рушење свих  династија и ствaрање Совјетске Црне Горе у федералној Совјетској Југославији.

Тако нешто поврђује и споменути црногорски публициста Владимир Јовановић који каже:

“Ипак, комунисти у Црној Гори су уједно најрадикалнији легални опозиционари; јер су, де факто против постојећега друштвенога устројства, а за стварање „совјетске републике” и „балканске федерације”. (3*)

О томе је говорио и црногорски новинар и публициста Лука Марковић, који је рођен у Црмници почетком 20. вијека, у истом селу у којем се родио и комунистички лидер Јован Томашевић.

Марковић у својој књизи ''Под аустралским небом''- преноси говор Јована Томашевића на овај начин:     

“Врло добро ми је остао у сјећању један од његових првих наступа из тог доба у Вирпазару (градићу у центру Црмнице). Он је окупљеним Црмничанима ту, између осталог, рекао и ово: ''Ја нијесам за уједињење само ради тога што сам против повратка краља Николе. Не, ја сам против свих краљева, па и онога у Београду, већ сам за уједињење ради тога, што ће Црна Гора, у једној већој заједници с другим Јужним Славенима ићи брже напријед...”(4*)

Иако комунистички вођа Јован Томашевић није био задовољан начином на који је уједињење изведено, из овог говора се види да је његово приступање бјелашима било закономјерно.

Ипак, иако на страни бјелаша, Томашевић је увијек истицао посебно мишљење, комунистичког садржаја, о чему публициста Лука Марковић говори овако:

“У Црној Гори се је тада водила жестока борба између ''зеленаша'' (који су били за повратак краља Николе) и ''бјелаша'' (који су били за уједињење).

Томашевић је у тој борби стао на страну ''бјелаша'' али је стално истицао, како се он и његове присталице боре за Црну Гору ''без грбова и сабаља'', а да је једини исправан пут југословенске радничке класе онај који је показала Октобарска револуција.“ (4*)

Дакле, из свега овога происходи да је у политичким надгорњавањима послије 1918. године удио црногорских комуниста био велики.

Не би се требала искључити варијанта да је чак половина црногорских бјелаша, па и антикомита у Црној Гори- било на страни комуниста или подржавало њихове идеје. У сваком случају, присталице комуниста тога времена нису давале подршку црногорским зеленашима, а то је било можда и пресуђујуће током насталог идејног конфликта.

Уосталом, објективну снагу црногорских комуниста  показали су избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, који су одржани  28. новембра 1920. године. Зато ћемо се и осврнути на њих,  јер показују обим утицаја комуниста на догађаје послије 1918. године, што је јако важно.

Комунисти су били респектабила сила

Осврћући се на те изборе,  пубициста Лука Марковић у својој књизи напомиње значај популарности комунистичког лидера Јована Томешевића, те каже:

“Таквим својим кристално јасним ставом Томашевић је стекао велике симпатије, не само међу нама омладинцима него и међу старијима.

Тако омиљеног, њега је Партија поставила да на изборима за Уставотворну скупштину буде носилац листе у Црној Гори.

Резултат је био величанствен. Од 28.000 бирача, колико их је изашло на изборе, скоро 11.000 гласало је за листу Партије. Тако су комунисти у Црној Гори добили на тим изборима четири мандата, међу којима је био и Јован Томашевић.”

Дакле, реална снага црногорских комуниста крајем 1920. године је била на нивоу утицаја, или подршке- 38 % грађана Црне Горе, што је невјероватан резултат и у садашњем времену.

У осврту на те изборе, црногорски публициста Владимир Јовановић даје ову информацију: “КПЈ је на парламентарним изборима, одржаним 28. новембра 1920, појединачно најјача странка у Црној Гори.

Друга по снази, са два посланичка мандата, такође је немонархистичка, Републиканска странка. Комунисти и републиканци збирно су убједљиво јачи од главне двије карађорђевићевске,  „ујединитељске” партије — Радикалне и Демократске.” (3*)

Укратко, резултати ових избора нам свједоче да је циљ Томашевића и црногорских комуниста да учешћем у бјелашима прво детронизују Петровићи, а да се потом иде на детронизацију Карађорђевића био достигнут, бар што се тиче подршке гласача у Црној Гори, већ на изборима 1920. године.

Чудно пројективање политичке историје

Може се увјерљиво рећи да су Петровиће 1920. године  фактички детронизовали антимонархисти Црне Горе, како комунисти- тако и некомунисти. Они су стали на страну Карађорђевића условно, само због идеје уједињења, да би после уједињења кренули у рушење Карађорђевића. 

Карађорђевићи су такву тенденцију пресјекли декретом у виду Обзнане, па је КПЈ забрањена мјесец дана послије ових избора. Да се краљ Никола Први Петровић, којим случајем, вратио на престо- сигурно би имао исти проблем и реаговао на исти начин. 

Управо зато, изостављање црногорских комуниста из приче о уједињењу 1918. године представља грубу грешку. То је пројектовање политичке историје без њених основних, па и главних политичких чинилаца.

Опет, изостављање тога идеолошког сегмента из приче о Саву Фатићу, Подгоричкој скупштини и свему што је везано за тај период (па и злочинима који су почињени са свих страна, а који се данас обрађују- или једнострано или преувеличано)- представља непотребно искривљивање историје али и презентацију фалсификата.

 

Референце:

 

(1*) (др Јован Бојовић, „Извори за историју радничког покрета и револуције у Црној Гори 1919-1945, Серија 1, књига 1 (1918-1929)” Титоград, 1971, стр. 19-22.)

(2*) (Владимир Јовановић, Крсто Поповић- Седамдесет година од погибије (1), портал Антена М, 13. Март. 2017)

(3*) (Владимир Јовановић, Комуниста и „зеленаш“ – Петко Милетић (1), портал Антена М, 30. 04. 2017.)

(4*) (Лука Марковић, књига ''Под аустралским небом'', портал МЕАА  ) 

Грубач Аџићу: Православна црква под маском тумарајућих историчара

Од Војин Грубач - 12 маја, 2017

 

 Грађани Црне Горе су последњих тридесетак година били подвргнути необичној медијској и пропагандној манипулацији у вези сопствене историје. У фокусу те манипулације су се најчешће налазили – национално питање и питање Православне цркве.

Носиоци те манипулације су, с ужасом, гледали на историју Црне Горе и начин како су себе национално дефинисали бјелаши али, да ствари буду чудније, с још већим ужасом начин на који су свој национални осјећај формулисали црногорски федералисти и комунисти.

Тако се закономјерно десило да вид напада на Митрополију црногорско приморску, коју демонстрирају модерни атеистички инквизитори историје, буде испод цивилизацијског нивоа – са реториком која се није сретала нити код, рецимо – екстремног Секуле Дрљевића у временима када је он, као нациста, био дио система злогласне НДХ.

У нормалним државама – национално опредјељење сваког грађанина се рјешава тако што му се Уставом гарантује право да се изјашњава како жели.

Никакве теорије о нацији ту нису потребне. Чак су и сувишне јер су, по правилу – те климаве теорије лако обориве.

Цивилизовано друштво у уређеним државама прихвата слободну вољу грађанина таквом каква она јесте. При томе, уопште не коментаришући његов национални осјећај, за који се често не зна какав је – јер је у нормалном друштву, а поготово у јавности, непримјерено тако нешто питати.

Лоше намјере трудбеника кречења историје, и последични манијаци

Када се у црногорским медијима критички говори на тему Православне цркве у Црној Гори, најчешће пориви критичара су – лоше намјере према религији и вјерницима.

Рецимо, прича о аутокефалности Црногорске цркве, како се она звала у временима црногорског краља Николе, пласирана је с намјером да се кроз њен назив изврши негирање фактичког националног стања тог времена, и сакрије очигледна светосавска суштина Цркве кроз историју Црне Горе, свиђало се то некоме или не.

Дакле, преферирање форме је било у служби негације суштине. Зато је најчешће питање несавјесних аутора таквих стремљења формулисано овако – ако је Црква у Црној Гори била српска – зашто се она почетком двадесетог вијека називала Црногорска црква?!

То је била увертира за следећи низ „хипнотизерских питања“- зашто је, ако неко тврди да су тада у Црној Гори живјели Срби – назив државе био Црна Гора, титула суверена била – црногорски књаз, а потом црногорски краљ, службени гласник државе државе био лист „Црногорац“ а потом „Глас Црногорца“? Зашто се капа звала – „црногорска“ и зашто је Црногорска странка федералиста имала префикс „црногорска“, а не „српска“?

Суштински одговор на ова чудна питања су дали највећи бранитељи црногорске аутентичности двадесетог вијека, а то су, наравно, црногорски федералисти – зеленаши!
Наиме, црногорски федералисти – зеленаши, као и црногорски комити, су себе сматрали чистим и правим Србима, увјерљиво и упорно инсистирајући на томе да се Црногорци уважавају као „политички народ“ у оквиру српске нације, који има своју посебност и индивидуалност – створену историјом.

Збиља, да ли сте икада чули од данашњих, „модерних следбеника комита и зеленаша“ да за себе кажу да су Срби, те да себе третирају Црногорцима у смислу – политичког народа у оквиру Срба?

Сигурно не! Нити једног! Самим тим, јасно је да, у националном смислу, они уопште нису „следбеници комита и зеленаша“! Они су само груби и тужни фалсификат оргинала.

С обзиром на то да самозвани и ововремени „зеленаши и комити“ доста често демонстрирају шовинизам према Србима, као нацији у општем смислу, то они фактички представљају истинску негацију, или сушту супротност црногорских федералиста- зеленаша.

Они више сличе манијацима који напаствују грађанке по хаусторима, убјеђујући околину да је у њиховом агресивном подвојеном духу заробљена крхка и њежна жена, којој је насиље непојмљива ствар.

Ипак, таква агресивно-незнавена квазизеленашка тумарала постоје као резултат ангажовања нетрадиционалних трудбеника кречења историје, који себе називају – модерним историчарима.

Академик Димо Вујовић о црногорским федералистима

 

Националне идеје црногорских федералиста најбоље је објаснио црногорски историчар и академик ЦАНУ, покојни професор др Димитирије Димо Вујовић.
Професор Вујовић је рођен у Добрској Жупи крај Цетиња 7. новембра 1922. године, а умро је у Подгорици 27. маја 1995., оставивши за собом капитално дјело „Црногорски федералисти 1919- 1929“ (1*).
Та књига је објављена 1981. године, много прије него што су покренуте кампање кречења историје Црне Горе, па је самим тим она објективно свједочанство једног далеког времена, које својим импулсима утиче и на вријеме садашње.

У једном инсерту те књиге, уз напомену да су и до yсвајања страначког програма октобра 1925. године црногорски федералисти темељно расправљали о многим темама, др Димитрије Димо Вујовић каже следеће:

„Једна од омиљених тема раније, па и сада, било је српство и односи Црногораца и Србијанаца. При томе црногорски федералисти још увијек Црногорце не третирају као посебан народ, нацију. Напротив, стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа, строго разграничавајући термин Србин од Србијанца.  

У једном чланку „Црногорца“ (гласила федералиста, оп. а.) се каже: „Црна Гора је била етнички једно са Србијом и онда кад је била суверена држава. Била је и остаће класична земља српске слободе и националне свијести“ (2*)!; (1*, стр. 182)

Академик Димо Вујовић је овако сублимирао став црногорских федералиста о националном питању: „Оспоравајући југословенство као народност, црногорски федералисти су говорили о три посебна народа: Србима, Хрватима и Словенцима, и три државне идеје: српској, хрватској и словеначкој.

Дакле, они још нијесу уочавали да је црногорска и македонска индивидуалност народна, односно национална индивидуалност, а о Муслиманима да се и не говори. Они су сматрали да су Црногорци и Македонци Срби, а већ је говорено о њиховом третирању Црногораца као најчистијих Срба.“ (1*, стр. 208)

Академик Вујовић примјећује и ово: „Федералисти су од себе одбијали и алузије на то да мисле да су Црногорци посебан народ. Тако се држао чак и Секула Дрљевић, који је касније ишао тако далеко да тврди да Црногорци нијесy Словени“. (1*, стр. 182)

Да је академик Вујовић у праву, потврдио је и мој опонент – млађани црногорски историчар г. Новак Аџић, који је устврдио да је Секула Дрљевић био Србин до 1937. године (3*).

Оно што је Аџић заборавио да каже својим истомишљеницима и читаоцима, вјероватно намјерно, је то – да су сви црногорски федералисти, за разлику од Дрљевића, остали „чисти и прави Срби“ и послије 1937. године.

Када је Секула Дрљевић „престао бити Србин“?

Као доказ да је Секула Дрљевић 1937. године престао бити Србин, те постао „национално еманциповани и профилисани Црногорац“, Аџић је у свом тексту (3*) као доказ навео некакав Дрљевићев проглас (посланицу) „пријатељима и политичким присташама“, која је објављена 4. јула 1937.г. у 26. броју никшићког листа „Слободна мисао“ на страници 1- 2.

Колико је тај проглас сумњив као доказ, најбоље свједочи сам Аџић који је рекао „још увијек није пронађен рукопис, оригинал и препис, те Дрљевићеве посланице, с обзиром на чињеницу да под Дрљевићевим именом она није јавно објављена нигдје и нигда (подгорички лист ‘Зета’ је контра томе објавио тада кратку забиљешку да Дрљевић није тада писао и слао својим сљедбеницима било какву посланицу таквог садржаја)“.

Осим тога, Аџић наводи да је те „Дрљевићеве посланице“, и напад на њих, кроз дотични текст у листу Стојана Церовића – „Слободна мисао“, написао „бјелашки политичар, адвокат Андрија Поповић (родом с Његуша), иначе посланички кандидат Демократске странке Љубомира Давидовића“.

Иако је рекао да на тај текст гледа „са озбиљном научном сумњом и резервом у погледу његове поузданости“, Аџић ипак анализира тај проглас – у упорној жељи да докаже да је Дрљевић баш тада престао бити Србин.

Током те анализе, Аџић је открио да од седам пунктова прогласа чак три нису у складу са размишљањима Дрљевића, те да представљају чисту конструкцију. Коментаришући остале четири тезе, за које сматра да су блиске Дрљевићу, Аџић себи дозвољава катастрофалну логичку грешку.

Наиме, прву Дрљевићеву тезу – „Да су Црногорци посебна нација“, Новак Аџић овако коментарише: „Тада је Дрљевић то тврдио и тако дјелао – Прим.Н.А“!?

Елем, како може бити да је „тада Дрљевић то тврдио и тако дјелао“, када Аџић до 1937. није могао наћи нити један документ да је Дрљевић икад рекао, или написао да су „Црногорци посебна нација“? И не само то, чак и послије 1937. године, па све до одласка Дрљевића на служење у злочиначку творевину НДХ – Аџић није могао наћи било какав документ који би потврдио такву тврдњу.

Самим тим, Аџићев доказ из 1937. године се не може сматрати валидним, па испада да је злогласни Дрљевић био Србин све до Другог свјетског рата када је мутирао уз скуте Павелића.

Бесмислице о етничком сукобу у Црној Гори, и лоше намјере

 Све ово говори да је медијска тортура, која је трајала задње три деценије с циљем да се се сукоб у Црној Гори послије 1918. године између бјелаша и зеленаша представи као етнички сукоб – чиста бесмислица и лоша намјера.

Неоспорни је факт да су, у периоду између два Свјетска рата, црногорски бјелаши и зеленаши, као и црногорски комунисти себе сматрали Србима из Црне Горе. А како не би било тако када је у вријеме књажевине, а потом и Краљевине Црне Горе државна идеологија била да у Црној Гори живе „чисти и прави Срби три вјере“, а то су сви они заједно учили у школама.

Политичких разлика међу овим опоненетима, јако оштрих и критично опасних да је дошло и до оружаног конфликта – је свакако било.

Црногорски федералисти су сматрали да је српска династија Карађорђевића нечасно збацила српску династију Петровића, као и да је српска Краљевина Србија актом Подгоричке скупштине анектирала српску Краљевину Црну Гору.

Црногорски бјелаши су сматрали да то није тако, већ да уједињење двије српске краљевине подразумијева оправдане династичке политичке жртве, које су неопходне да се не би унутар Срба правиле подјеле.

Црногорски комунисти су, такође, сматрали да је уједињење неопходно па су листом били у бјелашима, али је њихов политички циљ био стварање Совјетске Црне Горе у оквиру Совјетске Југославије, по угледу на СССР.

И поред наведених политичких подјела, ових главних политичких субјеката, однос према уједињењу Српске цркве је био прихваћен позитивно, и није изазивао негативне политичке емоције.

Сам краљ Никола Први Петровић, тада у егзилу у Неј-Сен-Сиру код Париза, је сматрао да је уједињење Српска цркве оправдано и исправно. Једино питање по којем је краљ Никола имао оштру реакцију и жестоку примједбу је било – да Црногорска митрополија треба да има „заслужено мјесто“ наследног патријарха Пећког трона – који ће бити „патријарх свим Србима“.

Интересантно је да краљ Никола, бјелаши и зеленаши, нису никад споменули наводну аутокефалност Црногорске цркве као препреку уједињењу Српске цркве. Њима то није сметало, али данас то Аџићу и сличним агресивним атеистима смета. Самим тим, никоме од њих никада није пало на памет да Српску православну цркву назову „окупаторском“, како то данас ради Новак Аџић и његово окружење.

А како би сви главни актери тога времена могли тако нешто рећи, када су и бјелаши и црногорски федералисти-зеленаши једнако сматрали да је краљевина Црна Гора „једна од двије српске краљевине“, династија Петровић „једна од двије српске династије“, те да народ у Црној Гори чине „чисти и прави Срби три вјере“.

Управо зато Аџићева теоретска образлагања аутокефалности испадају из контекста приче о црквеној организацији. Аџић, у ствари, жели пројектовати спин оваквог типа – Ако је постојала аутокефалност Црногорске цркве, тада у Црној Гори никада није било Срба?!
Наравно, таква нелогична позиција неизбјежно гура Новака Аџића у зону континуираног апсурда, што ћемо видјети у наставку текста.

Пламенац, 1909.: Православље је носилац и заштитник државне и националне српске идеје

У једном од текстова Новака Аџића „сазнали смо“ да је за вријеме краља Николе Првог Петровића постојала Црногорска црква, а као потврду томе цитира Устав Књажевине Црне Горе, усвојен 19. децембра 1905. године, гдје у члану 40. пише ово: „Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Црногорска црква је аутокефална“. Аџић потом извлачи закључак да „Српске цркве тада није било у Црној Гори“ (4*).

То што је Књажевина Црна Гора државном идеологијом и школством била дефинисана као држава „чистих и правих Срба три вјере“, а великосрпском политиком стварала основе територијалног ширења државе, Новака Аџића као да не интересује.
Такво довијање и игра скривалице Аџићеве ставове доводе до апсурда. Рецимо, његова омиљена личност је Јован Симонов Пламенац, вођа Божићне побуне и устанка комита.
Јован Пламенац је у Књажевини Црној Гори био министар просвјете и црквених дјела од 1907. до 1909. године. За вријеме тог мандата, успјешно је усвојен „Закон о уређењу свештеничког стања“.

Као предлагач тога закона, Пламенац је 5. 01. 1909. године, а то је нешто више од три године послије озваничења „аутокефалне Црногорске цркве“, одржао говор у Народној скупштини, гдје је рекао и следеће:

„Дакле, господо народни посланици, као што сам напоменуо, Хришћанство се јавља човјечанству као носилац морала и културе, а у српском народу се пак јавља видом Православља као носилац и заштитник државне и националне српске идеје.
И доиста ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ, на чему треба му вјечито будемо благодарни (Гласови: Тако је!).

Господо посланици, узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа; узимајући у обзир каква судбина чека још српски народ, па према томе разумије се какав још задатак и даљи рад чека наше свештенство – ја сам, господо народни посланици, више него убијеђен да ће Народно посланство овај Закон о свештенству у начелу прихватити.“ (5*)


По ријечима Пламенца испада да „аутокефална Црногорска црква“ проповиједа хришћанство, које се јавља заштитником „државне и националне српске идеје“ те да се Закон о свештенству те Цркве треба усвојити „узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа“.

У овом примјеру се види раскорак између форме Црногорке цркве тога времена, коју Аџић види, и српске суштине те Цркве, коју не жели види јер би желио да то тако није било.

Имамо и други примјер, везан за 1910. годину коју Аџић у свом тексту (6*) спомиње цитирајући честитку др Гаврила Дожића послату Митрофану Бану, поводом прославе 25. годишњице његове архијерејске службе. Осврнућемо се на тај догађај.

Наиме, поводом прославе тога јубилеја, краљ Никола се 6. априла 1910. године обратио Митрофану Бану, те у краткој бесједи, поред осталог, рекао следеће:

„Немам чиме више да Вас одликујем и да Ви укажем знак видне и трајне моје пажње. Имате Обилића медаљу за храброст – одличје које нема ни један епископ у Српству; имате сабљу симбол јунаштва и ратништва, којом сте се борили за слободу нашег народа; имате мој највиши орден и ја не знам чиме више да Вас одликујем за Ваше заслуге до мојом љубављу и трајном наклоношћу“. (5*)

Никшић, 1912. године: Св. Сава и „Само Слога Србина Спасава“

Трећи примјер је импресивна и помпезна прослава дана Св. Саве у Никшићу 1912. године, о чему историчар мр Александар Стаматовић пише овако:

„О тој прослави ‘Глас Црногорца’ од 21. јануара 1912. године, у броју трећем, на страни трећој, овако извјештава:

„Пишу нам из Никшића: Има пола године да су отпочеле потребне припреме, како ће овогодишња светосавска прослава што боље задовољити грађанство вароши Никшића“.
У чланку је, поред осталог, интересантан опис сале за прославу, који је био овакав: „Сала је била окићена јеловим вијенцем и гранчицама тако, да се свако осјећао као у зеленој шуми. Више иконе Светог Саве намјештена је била Богородичина икона. С десне и лијеве стране икона налазила су се у вијенцима слике нашега Краља и Краљице, а под њима могле су се видјети слике ‘Вјенчање с морем’.

Више ових слика намјештена су била два дивна израђена везива са натписима: ‘Само Слога Србина Спасава’. Остали зидови сале застрти су били ћилимима и укусно израђеним везивима, на којима су биле намјештене слике нашег Владарског Дома, Краља Петра и знаменитих српских војвода, који су се истакли у деветнаестом вијеку за идеју ослобођења српског народа“.

На крају чланка се констатује: „Гости су се разишли у најбољем расположењу изражавајући се, да нигда до сада у Никшићу није овако Св. Сава прослављен“.
Е сад, можете ли икако уклопити Аџићеву тезу – „Српске цркве тада није било у Црној Гори“, са овом светосавском свечаношћу у Никшићу 1912. године, а тако је било и у другим варошима Краљевине Црне Горе, гдје на територији на којој чинодејствује „аутокефална Црногорска црква“, у свечаним салама виси икона Светог Саве, а изнад ње – „два дивна везива са натписима: ‘Само Слога Србина Спасава'“!?

Иако оваквих примјера прославе дана Св. Саве има много, ево с каквим агресивним „болом стигматизованог странца у властитој држави“ Новак Аџић анахроно говори о светосављу у Црној Гори, у једном свом тексту:

„Истовремено са том и таквом болном и суровом стварношћу, која нас смијешта у категорију странаца у властитој домовини и држави, у зону гетоизираних и стигматизираних, свједоци смо да Српска црква, чији је центар у страној држави,.., несмањеном жестином врши своју империјално- светосавску идеолошко- политичку мисију против црногорске државе и нације.“ (7*)

Елем, да је Аџић икада желио прихватити као факт начин на који се прослављао дан Светог Саве у Књажевини Црној Гори, а не само у Никшићу кроз наведени примјер, вјероватно би у дотичном инсерту текста написао ово:

„Свједоци смо да је аутокефална Црногорска црква, чији је центар био у својој држави,…, несмањеном жестином вршила своју српску империјално-светосавску идеолошко-политичку мисију у складу са суштином своје црногорске државе и народа у њој“. И био би у праву!

Краљ Никола: Пећ „је српска Москва“ и „огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа“

Историчар Новак Аџић, када је у питању Црква – насилно одваја форму од суштине, јер се суштина не уклапа у његове идеолошке оквире.

Умјесто да загребе испод површине форме, Новак Аџић у свом тексту каже следеће:
„Када је др Гаврило Дожић, 1913. године, одређен да буде епископ пећке епархије Црногорске православне цркве, црногорски краљ Никола Први Петровић – Његош је поручио: „Господо, може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну Православну цркву од овога, у коме са нашега Цетиња спремамо, др Гаврила Дожића, вриједног сина земље ове на његову службу Богу и народу!“ (6*)

Дакле, у овом цитату Аџић се опет осврће на форму, стављајући у први план формулацију „наша аутокефална Православна црква“, јер му је само форма битна.

Осврнућемо се на исти догађај о којем прича Аџић, те погледати говор који је одржао краљ Никола 20. новембра 1913. године приликом устоличења Гаврила Дожића за митрополита Пећког, гдје је, поред осталог, рекао:

„Високопреосвештени!

Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руке моје побједоносне војске, предајем Вама са благословом високопреосвештеног господина митрополита Митрофана да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете.

Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Божја, пјесма Србинова и молитва за здравље српскога народа и његову срећу…
Прва тамо молитва Ваша нека буде благодарност Богу за доживјеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и оних Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвама допринијели ослобођењу нашег народа испод Турака.

Искрај тако дуго упражњеног пријестола славних српских Патријарха учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њему љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа.

Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она је нас бранила у мучним временима и оздравила вјером у Бога и у наше праведне мисли. Најљепши Божији храм на Балкану, моје Високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједока побожности и величине…“ (5*)

Елем, можемо ли само замислити, бар на моменат, овако идеолошки конципираног г. Новака Аџића, гдје га 20. новембра 1913. као јерарха Црногорске цркве устоличују за митрополита Пећког умјесто Гаврила Дожића?

А краљ Никола му, у величанственом говору, каже да ће столовати на „пријестолу славних српских Патријарха“, и то у Пећи – „која је српска Москва“ и „огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа“? И још му нареди: „Врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите“?

Елем, да је Новак Аџић, са оваквом памећу и свјетозором, био на том мјесту – вјероватно би, послије оваквих ријечи краља Николе, уз крик: „Ово није Црногорска црква“, отпрашио до ријеке Ситнице и бацио се у мутне валове.

Необична и непозната врста идеолошке патологије

Пролазећи кроз овај историјски времеплов, схватајући суштину Православне цркве у Црној Гори тог времена, која је једнозначно била – експанзионистички српска, јасно је да форма у виду аутокефалности/неаутокефалности или префикса Цркве – није круцијално важна.

Рецимо, по питању форме или устројства Цркве – атеистички историчари попут Аџића никад нису могли одговорити на врло кратко питање колеге др Владимира Божовића, универзитетског професора математике из Подгорице, које гласи:

„Аутокефалност у пуном смислу значи да Црква може себе да ‘обнавља’, то јесте да хиротонише нове врховне поглаваре – патријархе. Ако је Православна црква у Црној Гори била у том статусу, ко је био први поглавар те аутокефалне Цркве, и ко му је био наследник“?
Елем, како се Аџић завртио око форме и устројства Цркве, а тврди да је Црква у Црној Гори „још од доба Ивана Црнојевића, од друге половине 15. стољећа, де- факто аутокефална“, то вјероватно лако може одговорити на дотично питање др Божовића.

А ми можемо констатовати следеће, потврду позиције да је „Српска црква окупаторска“ Новак Аџић не може наћи у иступањима Краља Николе и његових потомака, црногорских федералиста и црногорских комуниста јер су сви они, као Срби, били за уједињење Српске цркве.

Такав недостојни и неадекватни поклич, који представља увреду за цивилизовано друштво, не постоји чак код екстремног Секуле Дрљевића из периода када је Секула био сарадник усташког Загреба.

Та Аџићева брљотина од пароле се не може наћи нити у књизи Секуле Дрљевића „Балкански сукоби 1905.–1941.“, која је објављена у усташком Загребу 1944. године, у којој се Дрљевић уопште није осврнуо на факт уједињења Српске цркве, иако се у свом стилу „темељно бавио питањем Цркве“.

Новак Аџић је, самим тим, по степену агресије коју исказује према Цркви, неколико октава извише екстремног Секуле Дрљевића, што свједочи о необичној врсти идеолошке патологије, до сада непознате у историји Црне Горе.

У тој занесености, господин Аџић изгледа не види да се трошни пут којим се креће, а који поплочао сопственим предубијеђењима, буквално распада под његовим ногама. Зато не смије чак ни елементарне историјске паралеле направити, јер ће се читава конструкција коју гради – урушити сама од себе.

Референце:

(1*) (Академик ЦАНУ, др Димитирије Димо Вујовић, “Црногорски федералисти 1919- 1929“, ЦАНУ, 1, 2, Титоград, издање 1981.г.).
(2*) („Црногорац“, бр. 17, 27. април 1925., текст- „Под знаком федерације“)
(3*) (Новак Аџић, Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац, портал ИН4С, 27. септембар, 2016.)
(4*) (Новак Аџић, Књажевина и Краљевина Црна Гора је била власник имовине којом је управљала Црногорска црква, портал Аналитика, 03. 05. 2017.)
(5*) (Мр Александар Стаматовић, Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999), глава Четврта, Пројекат Растко- Цетиње)
(6*) (Новак Аџић, Историјске чињенице се не побијају пристрасном интерпретацијом, портал ИН4С, 9. маја, 2017)
(7*) (Новак Аџић, О актуелном статусу Црногорске православне цркве, портал Аналитика, 19. 01. 2014)

 

Крик атеистичких реформатора и – стигматизација Митрополије!

Од Војин Грубач - 6 маја, 2017

Пропагандистичка радна акција у Црној Гори, коју ових дана гледамо, с поруком да објекти Митрополије црногорско приморске хитно постану власништво државе, није нова. И сада, као и претходних година она има облик хистерије, али и недостатак знања, памети и логике.

Дакако, дотичним пропагандистима, углавном атеистичке провинијенције или “посебног гледишта на хришћанство”, уопште нису интересантни православни вјерски објекти као мјесто молитве, јер никад нису вољели Цркву и вјернике- нити ће их икад вољети.

Прије ће бити да се та јавна иступања пласирају да насоле и нагаде Митрополији црногорско приморској и православним вјерницима, јер цркве и вјернике они виде као опасност својим политичким илузијама и шовинистичким пројекцијама.

Његош, Рајко Церовић и Кончита Вурст

Обавезу да последњих пар недјеља јавност засипају својом примитивном нетрпељивошћу према Митрополији преузели су на себе поједини опскурни чудаци. Први се јавио невладин активиста Лав Лајовић, који себе сматра некаквим “координатором Хришћанског покрета”, мада нико не зна шта то он “координира”?!

Рецимо, једном је, у полемици, “хришћански координатор” Лав “открио јавности” да Свети Петар Цетињски није светац. То је објаснио овако: “Не мислим да је Петар Први светац- због крвавих и бруталних ратова која је је водио… Нити га је ко због тога прогласио свецем”, а потом наставио: “Он је велик јер је био изузетно честит и племенит човјек , описмењавао народ, учио их законима људским и Божијим. Двјеста педесет посланица је написао, и стварао неко иоле цивилизовано и уређено друштво.”

И тако, у оваквој “хришћанској” НВО координацији- Св Петар Цетињски престаје бити светац, али му се даје титула хуманисте и творца цивилизованог друштва?! Само још недостаје да се борба са Турцима означи као класна борба, а владика Петар Први Петровић- знаменитим револуционаром, па да Св Петар Цетињки постане битна личост свјетске револуције, али без префикса- “Свети”!

Послије Лава, у акцији против Митрополије глас је дигао публициста Рајко Церовић, родом из Шаховића, данас Томашева, мјеста за које историчар Шербо Растодер тврди да је извршен геноцид над Бошњацима 1924. године.

Вјероватно уцвијељен због мјеста рођења, Церовић свој карикатурни космополитизам демонстрира националистичким дивљањем у јавности, наравно- примитивним дизањем атеистичке прашине око Цркве.

Тако је Церовић у задњем тексту имао изненадну провалу оргиналног и смјехотресног шовинизма гдје је устврдио следеће- када би Његош устао, он би “умјесто отпора према потурицама, којих данас нема, писао више о актуелним посрбицама”. (1*)

Елем, да Његош стварно устане из гроба, те да је “памети” помамљеног публицисте Рајка Церовића, можда би одмах са шаргијама отишао на Евровизију, отпјевао “У Стамболу на Босфору”, бацио мантију и оженио Кончиту Вурст, а потом дошао у Подгорицу и потписао Рајков Манифест да потурице више не постоје, јер их нема, већ да постоје посрбице- јер Рајко има неконтролисане параноидне нападе због алергије на Србе.

Иако је тачно констатовао да потурице не постоје, Церовић нам ипак није рекао да ли поред посрбица постоје и: подукљице, побошњачице, похрватице и помуслиманице, или је Његош са Кончитом отишао на неку подгоричку Геј параду- па му није рекао шта о томе мисли, да нам то Рајко лијепо преведе у свом провинцијалном маниру?

Елем, како текстови Лајовића и Церовића више сличе памфлету, то ће евентуални шири осврт на њихово писање бити у неком од наредних текстова. Ипак, овдје ће бити ријеч о недавном тексту (2*) Новака Аџића, кoји захтијева посебан осврт јер се мантра, коју је предоставио у том штиву, понавља годинама те тражи појашњења.

Митрополита да бирају декларисани атеисти и противници Цркве?!

Тако, у последњем тексту (2*) Новака Аџића сазнали смо да је за вријеме краља Николе Првог Петровића постојала Црногорска црква, те да “Српске цркве тада није било у Црној Гори”. Као потврду томе он цитира Устав Књажевине Црне Горе, гдје у члану 40. пише ово: ”Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Црногорска црква је аутокефална”.

Осим тога, Аџић је у свом тексту навео да је “од 1852. до 1918. године књажевина, а потом Краљевина Црна Гора била власник црквене имовине- којом је управљала Црква”, али и да је у том времену “Књаз Господар био тај који је одлучивао о избору митрополита.”

Овим последњим наводом, Аџић недвосмислено предлаже данашњем црногорском режиму да прогласи манастире, цркве и имовину Митрополије црногорско приморске државном својином, те да држава на себе преузме именовање митрополита Митрополије црногорско приморске.
Ипак, оно што Аџић не жели примјетити је то да су књажевина, а потом Краљевина Црна Гора и ова садашња Црна Гора двије потпуно различите државе.

Наиме, Краљевина Црна Гора је била изразита национална држава српског народа, гдје је кроз школство, публицистику , књижевност и политику- са највишег државног нивоа од суверена- књаза а потом краља Николе Првог било дефинисано и диктирано да у Црној Гори “живе чисти и прави Срби три вјере”.

За разлику од те државе, ова данашња Црна Гора је- грађанска држава. У њој православље није државна вјера, а највиши функционери државе су углавном- декларисани атеисти.

Нико не спори, нити има потребе спорити, да се православна Црква у Краљевини Црној Гори звала Црногорска црква, али није спорно ни то да је она у националном смислу била српска Црква, јер су и краљ Никола и дворјани и поданици у виду народа били- Срби.

Не само да су православно становништво књажевине и краљевине Црне Горе чинили Срби, већ су Срби били сви муслимани и католици, осим Албанаца. Рећи да Црква којој су ти православни Срби у Црној Гори припадали, а која се звала Црногорска црква, није српска- представља очигледан нонсенс, поготово ако је јасно да се на њиховом челу налазио неспорни великосрпски великосрбин- краљ Никола Први Петровић.

Уосталом, какав је однос краља Николе био према српским непријатељима, најбоље свједочи инсерт из његових Мемоара, послије 1905. године, гдје о рату Црне Горе са Турском, 1860.- 1862.године, краљ Никола каже: “Изгледа и изгледаће чудно, и у потоња времена, да је мала Црна Гора сама ратила, са великом, силном Царевином Турском.

А ја сам тај рат прихватио лако, безбрижно, радо и са великим одушевљењем, али једна жеља преовлађиваше све друге: Да ми је цијело прикупљено српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити.” (3*)

Осим тога, није спорно да је по Уставу Књажевине Црне Горе- Књаз Господар бирао Митрополита, али је Књаз Господар је био Србин и православац.

А данас би, по Аџићу, митрополита требали да бирају, по атеистичкој шеми, државни службеници разних конфесија, па и атеисти и антитеисти у Црној Гори- што представља апсурд чија је основа у чистом политиканству.

Може ли ико замислити ситуацију да Православну цркву и њене вјернике нико ништа не пита, те да се- у складу са периодичним мијењањем мултиконфесионалне Владе или парламентарне већине у Скупштини Црне Горе уједно мијења и митрополит, да би неправославна политичка већина скупа са атеистима контролисала митрополита?!

Глас Црногорца: “Српска Патријаршија”

На самом крају текста о којем је ријеч, називајући Митрополију црногорско приморску “узурпаторско- окупаторском епархијом у Црној Гори”, Новак Аџић каже:

“Заборављају епископи и свештеници Српске цркве у Црној Гори, под егидом митрополита Амфилохија, да је Српска православна црква у Црној Гори установа која је на нашој територији и у нашој држави преживјели реликт из врмена анексије и окупације из 1918. године. То је она била и остала и у вријеме комунистичке и социјалистичке Црне Горе у оквиру ондашње Југославије (1945-1991).”

Борбене тезе Аџића да је садашња Православна црква у Црној Гори “узурпаторско-окупаторска епархија” те “реликт из врeмена анексије и окупације из 1918. године” су тезе које није изговорио чак ни Секула Дрљевић.

Да би ствари хронолошки биле јасније, показаћемо шта је краљ Никола Први Петровић Његош говорио о уједињењу Српске православне цркве када је био у јарости, у емиграцији послије детронизације. Иначе, уједињење Српске патријаршије се десило 30. августа по старом или 12. септембра 1920. године по новом календару у Саборној цркви Светог Николе у Карловцима.

Прије тога се мора рећи да је лист “Глас Црногорца”, који ће овдје бити цитиран, био недељник за политику и књижевност, али и званични орган Књажевине односно Краљевине Црне Горе. Он је излазио на Цетињу, као наставак свога претходника- листа “Црногорац”, од 21. априла 1873. до 20. децембра 1915. године.

Потом је наставио повремено излази од 22. јануара 1917. до 18. јуна 1922. (бр. 96) у Паризу и Риму, као званични лист црногорске Владе у емиграцији.

У Неј-Сен-Сиру код Париза, гдје се налазило сједиште Владе краља Николе Првог Петровића у избјеглиштву, изашао је и 88. број “Гласа Црногорца” ( 24. 9. – 7. 10. 1920.) у којем је на насловној страни објављен текст с насловом “Српска Патријаршија”.

Текст није дугачак, јако је садржајан и јасан, те у цјелости он изгледа овако:

“Србијанци су ових дана прогласили карловачку патријаршију за свесрпску, и дају јој ону власт, коју је некада српски патријарх имао за вријеме силног Цара Душана. Познато је да је Цар Душан године 1346. основао у Пећи српску патријаршију, која је доцније, пошто је већи дио српске државе пао под ропство османлиско, пала у руке Турака.

Због насиља турских потоњи је патријарх пећски Арсеније Чарнојевић год. 1690. устао с народом на оружје противу турске владавине. Послије неуспјеле побједе над Турцима, он је са огромном масом народа и са народним првацима, одступио у некадашњу Јужну Угарску, гдје је привремено заузео мјесто сједишта у Сријемским Карловцима, у нади да ће брзо доћи прилика да се опет поврати у своју освештану патријаршиску пријестоницу у Пећи.

Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи, јер је увијек сматрао карловачке насљеднике пећског патријарха Арсенија Чарнојевића само као митрополите карловачке, а титула патријарха само као да им је једно историско почасно звање.

Овакав положај митрополита карловачког сматрале су и остале српско- православне митрополије, па и сама београдска влада, док су се сада прихватили тога посла да речену митрополију ставе у ранг патријаршије. Иначе да су је сматрали патријаршијом не би било нужде да се то проглашење врши, него би се и самим политичким ослобођењем српског народа и српских цркава проширила власт патријарха карловачког, да је он посједовао право српског православног патријарха.

Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве.

Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха.

Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен.

Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. У противном она би се огријешила и према свом народу, који није никад дозволио да се са њеног амвона чује проповјед заробљеног олтара.

Свих су ових права, које има Црна Гора и њена црква, потпуно свјесни београдски злочинци, па су зато са нарочитим циљем похитали, пошто се Пећ, налази у Црној Гори, да нам то право отму. Међутим, ни та им пустоловина неће поћи за руком. Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви.”

Ниједан црногорски федералиста се није бацао каменом на Цркву

Нема сумње, иако је црногорска Влада у егзилу била незадовољна, и огорчена начином на који је Црна Гора ушла у државу са Србијом, она је сматрала исправним рјешењем, и признала, уједињење Српске православне цркве, али је оштро наглашавала да право на српски патријаршијски трон припада Црној Гори и њеној Митрополији пећкој.

Самим тим, да је Аџић, рецимо, вриснуо да су Црногорци требали, а да и данас морају имати наследно мјесто Пећког патријарха, који би био патријарх свим православним Србима, био би на тврдој линији коју је некада имао краљ Никола у егзилу.

Новак Аџић по питању Цркве не само да није на линији краља Николе, већ радикално одступа од идеологије црногорских федералиста- зеленаша. А како не би одступао, када се од њих чак и национално разликује, јер су федералисти били агресивни Срби који су се борили да Црногорци буду признати и уважени политички народ у оквиру српске нације.

Зато црногорским федералистима није на памет падало да Српску православну цркву проглашавају “окупаторском”, као што то ради Аџић. Такве неадекватне етикете није говорио политички екстремни Секула Дрљевић, који је био Србин све до 1941. године, када се обрео у НДХ и почео да мутира у додиру са злочиначком усташком идеологијом.
Новак Аџић никад није презентовао, нити може презентовати, да је икада иједан црногорски федералиста рекао да је Српска црква окупаторска.

Став да је Српска црква “окупаторска” Аџић не може наћи чак ни у књизи Секуле Дрљевића “Балкански сукоби 1905. – 1941.”, која је објављена у усташком Загребу 1944. године. Дрљевић се у њој уопште није осврнуо на факт уједињења Српске цркве, а како се није осврнуо- тако факт уједињења није могао осудити.

Испада де је Новак Аџић, по степену агресије према Цркви, неколико октава извише екстремног Секуле Дрљевића, и то из оног најгорег периода- када Дрљевић био сарадник усташа.

Аџић је погубио контакт са историјском Црном Гором

Аџић не само да, по питању Цркве, идеолошки одступа од црногорских федералиста, па и Секуле Дрљевића из периода НДХ, већ не схвата ни однос црногорских комуниста према том питању.

Уосталом, ево цитата Новака Аџића о Ђиласу и црногорским комуниста у контексту националног питања:

“Милован Ђилас је био један од утемељитеља и протагониста комунистистичког српства у Црној Гори и о Црној Гори и идеолошко- политички гласноговорник тезе, која је у партијској историогафији дуго времена била „закон“, о „двострукости“ Црногораца, односно, тезе да су Црногорци израсли као нација из српског народа, те да су етнички Срби, односно, да су Црногорци српског поријекла.” (4*)

Дакако, ријеч је о најзначејнијем црногорском комунисти Миловану Ђиласу, који је дао теоретске основе црногорске нације у првомајском броју “Борбе” 1945. године, а потом оспорио научну основаност тога свог текста, отишавши тако далеко да је чак устврдио да је Црна Гора кажњена стварањем црногорске нације, вративши се на позицијe да су Црногорци у ствари варијетет Срба са својим посебностима.

Елем, ако су црногорски комунисти фактички наредили да се православно становништво у Црној Гори национално опредјељује као Црногорци, с врло прецизном формулацијом ко су Црногорци, а коју и Аџић препознаје као комунистики закон:“Црногорци израсли као нација из српског народа, те да су етнички Срби, односно, да су Црногорци српског поријекла”, тада је поптуно јасно зашто комунисти нису дирали црквено устројство Српске православне цркве.

Наиме, немогуће је као Црногорац бити српског поријекла и етничким Србином, а говорити о било каквој српској окупацији. Може се говорити о династичкој, диктаторској, идеолошкој, па и државној окупацији али о етничкој- српској не, јер би то био апсурд.

На крају се може констатовати следеће, потврду позиције да је Српска црква окупаторска Новак Аџић не може наћи у иступањима Краља Николе и његових потомака, као ни код црногорских федералиста и црногорских комуниста, јер они нису регистровали да то постоји.

Такав неадекватни поклич не постоји код Секуле Дрљевића, чак из периода када је Секула био сарадник усташког Загреба. Новак Аџић је просто изгубио копчу с временом, и плива у идеолошким просторима без икакве сигурне подлоге под ногама.

Јер, како у прошлости Црне Горе није било политичке идеологије која је била против уједињења Српске православне Цркве, сасвим је логично да таква идеја не може бити иманентна данашњим православним вјерницима.

Логички се одбацује и од свештенства Православне Цркве у Црној Гори, како се она назива од 13/ 26. маја 2006. доношењем такве одлуке на засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у Београду.

Тражити од Митрополије и вјерника да прихвате тезе Лајовића, Церовића и Аџића као “нормалне”- значи прихватити да су идеје које су екстремније од најекстремнијих идеја Секуле Дрљевића- обичан и свакодневни “демократси став”?!

Зато дотична стигматизација Православне цркве у Црној Гори представља необично идеолошко тумарање, које ће, закономјерно- доживјети “судбину пробушеног балона”, јер се налази у просторима изван природне логике и здравог смисла!

Референце:

(1*) (Рајко Церовић, Благи Амфилохије, Побједа, 25. 04. 2017.)
(2*) (Новак Аџић, Књажевина и Краљевина Црна Гора је била власник имовине којом је управљала Црногорска црква, портал Аналитика, 03. 05. 2017.)
(3*) (Бојанић Ђорђе, Историја Срба, Ниш, издавач СВЕН, 2011., стр 97.)
(4*) (Новак Аџић, Милован Ђилас о црногорском националном питању, портал Аналитика, 24. 11. 2015.)