Британци изазвали катастрофу на Балкану

Од Војин Грубач - 21 априла, 2016

 

 “Боље рат него пакт”, кликнуше “Британци” 27. марта 1941. у Београду 

 

Ако су Загреб, Сарајево и Љубљана послије пада Краљевине Југославије прихватили савез са силама Осовине нацизма и фашизма, одушевљено поздрављајући долазак Хитлерове и Дучеове солдатеске априла 1941. године, какав је био смисао бунта 27 марта 1941. године, када се у Београду скандирало “Боље рат него пакт”, “Боље гроб него роб”? Да ли је тај бунт био мазохизам српског народа у илузијама, или подли пројекат империје под именом Велика Британија- која је и сама водила са Хитлеровим представницима преговоре о ненападању, и предавала Хитлеру без војне реакције европске државе једну за другом, правдајући то својим националним интересом!?

Лондонски преговори Британаца и нациста

Лондонски тајни преговори између Њемачке и Велике Британије, маскирани под изговором преговора о лову китова, су се десили у јуну- августу 1939. године.
Према документима Херберта фон Диркенсена, тадашњег њемачког амбасадора у Лондону, Хорас Вилсон је као спољнополитички савјетник британског премијера Невила Чемберлена предложио њемачком представнику Хелмуту Волтату, економском савјетнику Геринга, пакт о ненападању, финансијској сарадњи, расподјели сфера утицаја! Што се тиче сфера утицаја, Вилсон је предложио Њемцима да њихова сфера утиција буде источна и југоисточна Европа, при чему су били спремни повући гаранције Пољској о независности и територијалном интегритету, те самим тим Пољску препустити вољи Хитлера, несумњиво у смислу њене окупације.
Британци су Њемачкој у Лондону давали и права на експлоатацију афричких колонија, а за себе тражили гарантовање интереса у свим својим колонијама, уједно предложивши да територија СССР и Кине буде у заједничкој сфери подјеле интереса. Када је Волстат питао Вилсона да ли је могуће у разговорима дотаћи и друга питања, Вилсон је одговорио:”Фиреру је потребно само да узме лист папира и наведе сва питања која га интересују. Британска Влада је спремна да разговара о њима!”
Треба напоменути да је неких годину дана прије ових преговора у Лондону британска Влада на челу са Невилом Чемберленом хладнокрвно издала Чехословачку!
Сматрајући да још није у потпуности спремна за рат са Њемачком, наговорила је Француску да заједно 30. септембра 1938. склопе Минхенски споразум са Хитлером, којим је Немачкој признато право на Судете у Чехословачкој. Не само Британци и Французи, већ и Пољаци су тог истог датума чудовишно пали на испиту европске коректности. Без потписивања било кавог споразума, Пољска је 30. септембра 1938. окупирала Тешинску област Чешке понашајући се исто као и нацистичка Њемачка. И не само то, када је у прољеће 1939.године Хитлер напао Чешку, Пољаци су одбили предлог СССР а о помоћи Чесима, забранивши совјетској армији прелазак преко територије Пољске као и прелет совјетских војних авиона кроз пољски ваздушни простор, упозоравајући да ће у том случају Совјетском Савезу објавити рат.
И Мађари су приликом тог черечења узели свој дио Чехословачке познат под називом Карпатска Украјина, понашајући се као Њемци и Пољаци. Све ово наводи на закључак да су Британци овим преговорима у Лондону, као и раније у Минхену, по сваку цијену жељели избјећи рат са Хитлером, држећи се доктрине “Боље пакт него рат”, која је дијаметрално супротна од оне трагичне која је истицана у Београду двије године касније под покровитељством Лондона.

Московски преговори и пакт Рибентроп- Молотов

Паралелно са наведеним Лондонским преговорима, у раздобљу април- август 1939.године, водили су се преговори о колективној безбједности у Европи у којима су учествовали СССР, Француска и Велика Британија!
У току преговора, СССР је предложио војни план по којем је против агресора (Њемачке) био спреман да предостави савезу 136 дивизија, 5 хиљада артиљеријских јединица, 9—10 хиљада тенкова, 5—5,5 хиљада авиона. Уједно СССР је тражио да се допусти пребацивање те армије преко територије других држава, што су одбиле Пољска, Латвија, Литванија, Естонија и Финска.
Французи и Британци су отезали са конкретним почетком преговора, тако да су тек 11. августа 1939. године стигле њихове делегације у Москву. Интересантно је да су те делегације кренуле на преговоре још 5. августа и изабрале најдужи пут, бродовима до Лењинграда, а потом возом до Москве. Када када су дошле у Москву, испоставило се да се ради о делегацијама нижег ранга без икаквог пуномоћја! Невил Чемберлен није био претјерано заинтересован за исход преговора, који су се завршили неуспјехом.
У међувремену је Москва сазнала за тајне преговоре Британаца и Њемаца у Лондону, и то оцијенила жељом Британаца да Хитлера окрену на Исток против СССР. Одговор је био симетричан, па је 23. августа 1939.године дошло до потписивања пакта Рибентроп- Молотов, који је био пакт о ненападању и подјели интереса у источној Европи између СССР- а и Њемачке. Јако брзо се промијенила политичка мапа Европе, јер је већ 1. септембра 1939. године Њемачка упала у Пољску, а 17. септембра на преосталу територију Пољске ушла и совјетска армија. Територијална подјела Пољске је била завршена Договором о пријатељству и границама између СССР и Њемачке потписаном 28. септембра 1939. године. Нападом Њемачке на СССР 22. јуна 1941. године пакт Рибентроп- Молотов је постао неважећи.
Путин се 10. маја 2015. године у Кремљу, приликом заједничке конференције за новинаре са Ангелом Меркел, осврнуо на тај осјетљиви дио историје следећим ријечима:
”Што се тиче споразума Молотов-Рибентроп скренуо бих вам пажњу да је Совјетски Савез уложио велике напоре да се створе услови за колективно супротстављање нацизму у Њемачкој, и у неколико наврата покушавао да створи антифашистички блок у Европи. Сви ови покушаји су се завршили неуспијехом. А када је Совјетски Савез схватио да је остао сам против Хитлерове Њемачке, он је предузео кораке са циљем да се избјегне директан сукоб, те је потписан пакт Молотов- Рибентроп. У том смислу дијелим мишљење нашег министра културе, који је рекао да је тим пактом обезбијеђен битни смисао неоходне безбједности Совјетског Савеза. То је прво. Друго, желим да вас подсјетим да је након потписивања Минхенског споразума 1939.године сама Пољска предузела кораке у циљу да себи припоји дио чешке територије. Тако се догодило да је након пакта Рибентроп-Молотов дошло до подјеле Пољске, која је постала жртва политике коју је и то вријеме сама водила у Европи.“
Нема сумње, преговори Британаца и Њемаца у Лондону, као и пакт Рибентроп- Молотов, показали су да су двије најважније антинацистичке силе у Европи, СССР и Британија, држале максиме “Боље пакт него рат”. Понашање САД је било да их уопште не интересују велики сукоби и ратови у Европи! Дакако, њихов циљ је био- сачувати своје цивиле и своје војнике од директног судара са Њемачком, и упутити Хитлера у другом правцу. Исто је покушао да уради и кнез Павле Карађорђевић, који је такође желио сачувати цивиле и војнике Краљевине Југославије уклањајући их од урагана. Зато је интересантно проанализирати његово понашање у тим ломним временима.

Черчил од кнеза Павла тражи самоубиство Југославије!?!

Кнез Павле, неоспорни антифашиста и антинациста, је 1941.године крајње логично и трезвено оцијенио ситуацију и тешки положај Краљевине Југославије у Европи која је већ била под влашћу Хитлера. Краљевина Југославија је, наиме, била у потпуном окружењу и могла бити с лакоћом раскомадана, што се и десило са трагичним последицама по српски народ. О томе је кнез Павле, у страшним моментима за државу, народ и себе, рекао следеће: ”Све процене су говориле да ће у случају рата војска Југославије капитулирати за шест недеља. Ја сам чинио све што је у мојој власти да останемо у миру док Хитлер не оде на Совјетски Савез”! Историчар и публициста Миодраг Јанковић је у тексту “Боље пакт него рат”, објављеном 30. јула 2003. У Вечерњим новостима, навео хронолошки ток драматичних збивања:
“Према Нилу Балфуру, 12. јануара 1941. године кнез Павле је примио британског амбасадора, који му је пренио поруку премијера Винстона Черчила- која је гласила: неутралност Југославије више није довољна! Енглези шаљу механизовани корпус у Грчку и предлажу стварање заједничког балканског фронта. Према Черчиловом плану, требало је жртвовати велики део територије Југославије (напустити Словенију и Хрватску) и југословенску војску упутити преко албанских гудура (опет!), како би се Мусолинијева војска натјерала у клопку. Кнез Павле је био врло љут! Схватио је да Енглеска захтијева да Југославија изврши самоубиство, јер би таква дејства само убрзала њемачки напад. Југословенски генерали су овај Черчилов план оцијенили као апсурдан. Хрвати и Словенци, који су имали функције у Влади, су рекли да би прихватање плана Британаца било препуштање њихових сународника на милост и немилост Италији и Њемачкој, па су тај план одбацили.

Цветковић и Цинцар-Марковић су се 15. фебруара састали са Хитлером, фон Рибентропом и фон Хереном, њемачким послаником у Београду. Хитлер је тражио да Југославија приђе Тројном пакту. Цветковић је то одбио под изговором да би пакт наметнуо обавезе противне суверенитету његове државе. Хитлер му је тада рекао да би он поштовао национални интегритет Југославије и да не би захтевао њену територију за своје војне базе или употребу југословенских саобраћајница за време рата. Оба министра су одбила да дају било какав одговор. Убрзо је у Београд стигао Хитлеров ултимативни позив: Фирер жели да се сретне са кнезом Павлом и са њим ријеши проблем!
У међувремену, у Београду је расла забринутост због све већег прилива њемачких трупа у Румунију. Отежући неминовни састанак са Хитлером, кнез Павле је наредио мобилизацију 700.000 војника ради безбједности источне границе. Из Енглеске је државни секретар за рат Ентони Идн захтијевао од кнеза Павла да објави позицију своје Владе. Черчил је упорно тражио од кнеза да напусти Словенију и Хрватску, повуче се са војском у Стару Србију и одатле нападне Италијане у Албанији! Ситуација се искомпликовала када је 1. марта Бугарска потписала Тројни пакт, а њемачке трупе већ 2. марта ушле у Бугарску.”

Састанак кнеза Павла са Хитлером

Историчар Миодраг Јанковић даље наводи:”Немајући више много избора, 4. марта кнез Павле одлази у Салзбург на састанак са Хитлером. Састанак је трајао пет часова и њему је присуствовао само Рибентроп, и то само да послужи као преводилац кад би затребало. Предмет разговора је био Тројни пакт, и Хитлер је све предузео како би кнеза обавезао на потпис. Кнез Павле се вјешто бранио. “Ја сам покушао да га одвратим од агресије на Грчку”, испричао је кнез много касније Драгославу Ђорђевићу. “Говорио сам му да је то мали народ и да му та слава није потребна. Хитлер се сложио са мном, али је додао да он мора да гони Енглезе из Европе и због тога мора да заузме Грчку. Мени је било јасно да је Хитлер врло опасан човек и да са њиме не може да се ради олако и без крајњег опреза. Имао је у својим рукама страховиту ратну машину и могао да нас уништи за неколико дана”, рекао је кнез Павле.
Објашњавао је Хитлеру да он не може да учествује у рату против Грчке која је традиционални српски пријатељ и додао да је са грчком краљевском кућом у најближим рођачким везама. На то му је Хитлер узвратио, рекавши да се од њега не очекује да узме учешће у рату, већ да приђе Тројном пакту. Хитлер је пред крај разговора наговијестио могућност напада Њемачке на Совјетски Савез, и чак пристао да се из пакта изоставе војне клаузуле. Кнез Павле је на крају разговора рекао да он сам на лицу мјеста нема права да потпише било шта, већ да претходно треба да се савјетује са Владом и да сазове Крунски савјет. Хитлер је уважио његове аргументе, али је дао ултиматум – три недеље и ни дана више!
Коначно се 16. марта десила информација која је била потребна кнезу Павлу, када је из Берлина пуковник Владимир Ваухник у југословенски Генералштаб послао тачан распоред њемачких трупа за напад на Совјетски Савез. То је био прецизан њемачки план за акцију у којој је требало учествовати двије стотине дивизија уз подршку сателитских земаља. Истовјетан извјештај је послао и првом ађутанту кнеза Павла. Пуковник Ваухник је о својим сазнањима обавијестио Грке, Турке и Енглезе. Кад је покушао да то исто учини са Совјетима, они су одрицали сваку могућност њемачког напада на СССР.
Крунски савјет се састао 20. марта 1941. године. Министар иностраних послова Цинцар-Марковић је упознао присутне са клаузулом Тројног пакта о специјалним уступцима Југославији. Једини њемачки захтјев који би требало да буде поштован био је да ова клаузула не сме бити објављена и да ће гаранције бити дате у два одвојена писма. Крунски савјет је подржао потписивање споразума.

Потписивање пакта и пуч

У Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савјета 25. марта 1941.године, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић су потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине. У посебним нотама, које су потписали министар иностраних послова Њемачке Рибентроп и министар иностраних послова Италије Ћано, потврђено је поштовање суверености и територијалног интегритета Југославије. Утврђено је да се Југославији неће постављати никакви захтјеви за војну помоћ, да Силе осовина за вријеме рата неће подносити захтјев за одобравање пролаза трупа или транспорта преко југословенске територије, да ће при новом одређивању граница на Балкану водити рачуна о интересу Југославије када је у питању територијална веза са Егејским морем и проширивањем њеног суверенитета на град и луку Солун.
Тај споразум је збачен војним ударом 27. марта 1941. године који је извела група пробританских високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем. Збачено је трочлано краљевско намјесништво: кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иве Перовића, као и Влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека. Војни завјереници су “предали власт” малољетном краљу Петру Другом Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић. Као главни цивилни завјереник сматрао се Радоје Кнежевић, раније професор француског језика при Двору.
Радио Београд објавио је ујутру 27. марта 1941.године као главну новост – да је малолетни краљ Петар Други збацио своје намјеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав Владе повјерио армијском генералу Душану Симовићу.
Историчар Ђорђе Бојанић тврди да је краљев говор преко радија Београд био фалсификат, те да је тај говор, без знања малољетног краља, одржао капетан Јаков Јововић. У британској амбасади у Београду је отпочело славље и отварао се шампањац у част тога што је Југославија врло лако осуђена на смрт, коју ће сигурно спровести њемачки Фирер!

Слом Југославије и Грчке, бјекство Британаца и београдских пучиста

Напад Хитлера на Краљевину Југославију је почео без објаве рата 5. априла у 22 часа, нападом на граничне карауле. Од сусједних држава Краљевине Југославије једино је марионетска власт Румуније, тада чланице Тројног пакта, направила витешки потез за историјско и људско памћење! Наиме, Румунија је једина одбила да учествује у свирепом нападу на Краљевину Југославију, као и њеном черечењу одбацујући њемачку понуду да узме Банат. Рат је завршен за дванаест дана. Споразом о примирју (капитулацији) потписан је 17. априла 1941. године.
Напад Хитлера на Грчку се десио дан касније, 7. априла. Британски војни контигент, који је искрцан у Грчку да би провоцирао Хитлера, је почео са повлачењем и бјежањем из Грчке већ 19. априла што је деморализовало грчку војску. Од 62.000 британских војника на острво Крит је евакуисано чак 53.000. Грчка је капитулирала 30. априла1941. године. Бјекство Британаца из Грчке, као и њихово бјекство током напада Хитлера на Француску (када су од 26. маја до 3. јуна 1940.г. евакуисали 338 226 војника преко Ламанша у операцији “Динамо”), је био одговор на питање које је упућивао Британцима пучиста Симовић- Да ли ће Британци војно подржати Југославију послије рушења кнеза Павла?
Сви пучисти на челу са Симовићем су побјегли из државе заборавивши поклич “Боље гроб…”. Нису се чак ни осврнули на своје војнике и официре који су гинули на копну, мору, ријекама и ваздуху, као и на оне који су потом као заробљеници одвођени у гасне коморе! Југославија и Грчка су послије слома утонуле у грађански рат, који су активно подстицале и распиривале власти у Лондону за цијело вријеме њемачке окупације, а у Грчкој чак до 1949 године. Дјеловањем британског руководства десила се катастрофа на Балкану. Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик тих збивања, историчар и војни теоретичар Лидл Харт, који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умио да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.“

Неиспричана историја такозване Битке на Неретви

Од Војин Грубач - 21 марта, 2016

 

 Колико је наша историја чудна, неиспричана глобално и у детаљима, најбоље свједочи примјер историјског догађаја познатог под називом Битка на Неретви, о којeм је својевремено снимљен и партизански филм.
У филму нисмо видјели, рецимо, да се на Неретви десила ситуација гдје су четници масовно одбијали да пуцају на измучене партизане – јер су им на тој страни били рођаци. Нити смо видјели да су партизани ослободили чету заробљених четника, који су кажљени укором, односно тако што их је Пеко Дапчевић само критиковао због избора војске у којој су се обрели.
Све су прилике да политичари и историчари нису жељели да причају о позитивним случајевима током бесмисленог сукоба партизана и четника, јер те истине и ти примјери нису одговарали њиховој визији и потреби за бесконачном конфронтацијом. Нема сумње да се у овом случају ради о озбиљном моралном пропусту, који је имао за циљ да продуби јаз у друштву, и вјештачки га пројектује га у даљу будућност!
Уосталом, ево шта у вези свједочанстава пише у “Зборнику докумената и података у Народнослободилачком рату народа Југославије, које је издао Војноисторијски институт у Београду”. Петар Баћовић 13. марта извештава Михаиловића:„Ситуација на левој обали Неретве је озбиљна. Група капетана Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена. Обје дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су, јер су јавно изјавили да неће да се боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста. При наиласку комуниста исте су поздрављали са песницом са узвиком: “Смрт фашизму”!
Пат дана касније, 18. марта Петар Баћовић извештава Михаиловића: „Овог момента вратило се 10 Црногораца никшићке бригаде који су били заробљени код бољшевика. Они причају: заробљених је 90 у ноћном нападу… Од свих заробљеника пуштено је 10 старих. Остале су задржали. Заробљенике су водили пред Пека Дапчевића који их је корио. Убили нису никога.”
Наравно, ово није једино изненађење тога времена, а оно што ћу даље предочити углавном је из књиге “Битке на Неретви и Сутјесци 1943.г.- контроверзе и отворена питања” коју је написала др. Мирјана Зорић, професорица историје на Војној академији у Београду.

Операција Вајс- уништити партизане и четнике!

Према плану операције „Вајс“, коначно уобличеном 9. јануара 1943. у Загребу, у оквиру прве фазе („Вајс I“, која је отпочела 20. јануара 1943) било је предвиђено уништење партизанских снага на Банији, Кордуну, Лици и Босанској крајини фашистичким силама које су бројиле 85 000 војника и 150 авиона. Друга фаза операције („Вајс II“) имала је за циљ уништење партизанских устаника у Босанској крајини и западној Херцеговини. Према плану „Вајс III“ (трећа фаза) било је предвиђено разоружање четника у Далмацији и Херцеговини, на простору југоисточно од Неретве.
У продужетку те акције, италијанско-њемачке снаге би заробиле и разоружале четнике у Црној Гори који се не буду предали, а, на крају, требало је уништити и мање партизанске и локалне четничке групе између Саве и Драве. Дакле, циљ операције је био потпуно сатирање устаника, независно да ли припадају комунистичкој или монархистичкој идеологији и војном покрету.

Елем, док су се четници борили у овој операцији на страни Италијана, у жељи да ликвидирају комунистички покрет, у то вријеме је Броз остварио контакте са Вермахтом, и у жељи да ликвидира четнички покрет послао у сред Битке на Неретви своју делегацију на преговоре са Њемцима! Ради боље временска оријентације, рецимо, депеше Петра Баћовића које сам предочио на почетку овог текста су послате 13. и 18. марта 1943. Дражи Михаиловићу, а састанак Титове делегације са Њемцима се десио 11. марта у Горњем Вакуфу, продужен 14. марта у Сарајеву, а финиширан крајем марта састанком у главном граду НДХ! Врховни штаб је, преко својих овлашћених представника (партизанске делегације коју су чинили Владимир Велебит, Милован Ђилас и Коча Поповић), њемачкој страни у Горњем Вакуфу (команданту 717. пешадијске дивизије) 11. марта 1943. предложио: „1) У датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе и једне и друге стране. Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правцима економских и других интереса; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора о свим овим тачкама предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“.
Што се тиче друге тачке, о прецизирању предлога о евентуалној зони и правцима економских и других интереса Врховног штаба и нациста, битно је напоменути о њемачкој понуди за Санџак као „будућој партизанској територији“ коју Мишо Лековић, у књизи “Мартовски преговори”, доводи у везу са понудом коју је наводно генерал Хорстенау преко Маријана Стилиновића упутио партизанима још у августу 1942. године. Наиме, њемачки генерал је том приликом понудио партизанима једну територију „да се они као најјача војна снага на Балкану примире, да ће их Њемци толерисати и да ће на тој територији партизани бити суверени“, а заузврат, партизани би дозволили Њемцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх.
Док се Тито на Неретви војнички и пропагандно борио против сарадника окупатора, његови представници Милован Ђилас и Владимир Велебит су се у Загребу срели са тим истим окупаторима и предложили им сарадњу. Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) гдје је Робертс тврдио следеће: “Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против њемачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцнијe искрцају у Југослaвији!”

Обрачун са цивилима и предлог о исељавању Срба из НДХ

Сво вријеме операције Вајс трајао је свирепи обрачун окупатора са цивилним становништвом. Геноцидно понашање према српском становништву, по чему су нарочито остале упамћене хрватска 369. Пјешадијска дивизија (позната као „Вражја“ дивизија или „Црна легија“) и њемачка 7. СС дивизија „Принц Еуген“, ослањало се прије свега на Хитлерово наређење из децембра 1942. године: „Јединице су овлашћене и дужне да у овој борби, без ограничења, такође према женама и дјеци, употребе свако средство само ако оно води успјеху.
Имати обзира, ма које било врсте, представља злочин према њемачком народу и војницима на фронту, који сносе последице бандитских удара и који не могу имати никаквог разумијевања за било какву поштеду банди или њихових помагача. Ниједан њемачки војник који је употребљен у борби против банди, не сме бити узиман на одговорност било дисциплински било војносудски због свог поступка у борби против бандита и њихових помагача!”

Занимљиво је да је Зигфрид Каше, њемачки посланик у Загребу, предлагао да се, по разбијању „партизанске државе“, цијела територија коју је она покривала „испразни“ од Срба и да се они не насељавају више на територији НДХ, јер би „Срби и у новим просторима изазивали немире.“ Сматрао је да српско становништво треба иселити или у Њемачку, или негде негдје на Исток, а на њихова имања населити фолксдојчере и „чисте Хрвате“.
У току ратне операције на Неретви, њемачке снаге су слиједиле изричита Хитлерова наређења: 1) наставити са нападима према подручју боксита док се „не разбију све банде, без обзира да ли су комунисти или четници“ и не изврши спајање са италијанским трупама око Мостара. Њемачке јединице треба да остану у том подручју све „док четници не буду разоружани, а рудници боксита не буду опет радили, пуним капацитетом и неометано“. После тога, треба „напасти и разбити језгро Михаиловићевог покрета и да ову акцију, ако за то не буду стајале на расположењу италијанске трупе, изврше само њемачке јединице, евентуално са бугарским и хрватским појачањима“.
Дража Михаиловић је добијао информације о намјерама Њемаца „да прво ликвидирају партизане, затим и четнике у Црној Гори, а потом и окупирају Далмацију из које би се повукли Италијани, и написао:”Они намерно пуштају да се ми међу собом тучемо и слабимо, да би после можда размахнули и по нама.“ Остојић му је писао већ 8. марта 1943 дa знатне проблеме ствара недефинисан однос са Италијанима који су одбили да снабдијевају четничке јединице потребним ратним материјалом, што је био уступак немачким захтијевима за њиховим комплетним разоружањем.

Енглези и Њемци о “ликвидацији бандита”

Док су четници сарађивали са Италијанима, а Тито преговарао преко изасланика са Њемцима, њемачки план о уништењу четника и партизана је ишао својим током. План је био да се та два покрета максимално уништавају у међусобним борбама, а да силе окупатора само доврше посао. У ратном дневнику Врховне команде Вермахта од 18. фебруара 1943. Пише следеће: “Окончан је први део операције „Вајс“. Наши укупни губици: 13 официра и 322 војника, док се 101 води као нестали. Непријатељски губици: 6521 убијена и 2010 заробљено.”
Уочи операције на Неретви, вођа Рајха Адолф Хитлер је 16. фебруара 1943 послао италијанском Дучеу писмо следеће садржине: „Ма колико изгледало корисно подбадати једну страну против друге, ја сматрам да је то веома опасно докле год су све стране уједињене у осјећању бескрајне мржње према Њемцима и Италијанима. Ја видим нарочиту опасност у правцу у којем се развија Михаиловићев покрет. Велики број вјеродостојних докумената јасно доказује да тај покрет, који је добро организован и са јасним политичким правцем, само чека тренутак да се окрене против нас.

Претварајући се да помаже Ваше трупе, Михаиловић само хоће да се дочепа оружја како би могао остварити своје намјере. У интересу наших заједничких циљева, сматрам да је пожељно да се Ваша 2. армија опходи према Михаиловићу и његовом покрету као према непомирљивим непријатељима осовинских сила и тражим од Вас да издате наређење у том смислу.” О овоме писму је говорио и генерал Лер, 1945. године, током саслушања пред југословенским истражним органима.
О игри Енглеза у тим смутним временима, и њиховој жељи да се униште партизани, најбоље је говорио сам Дража Михаиловић који је у вријеме судског процеса који је против њега организован после рата, 12. јуна 1946. године, изјавио како је британски пуковник Бејли, који је у његов штаб дошао 26. децембра 1942, од четника категорички захтевао уништење партизана. Занимљив је податак који је 1994. године у својој докторској дисертацији изнијела и британска историчарка Хедер Вилијамс. Она наводи да је Бејли очекивао четничку побједу на Неретви, како би се потом кренуло у одлучни обрачун са Осовином. “Да је Михаиловић поразио партизанску армију, његова позиција била би знатно ојачана, јер се у Форин Офису сматрало да је тотално уништење партизана увод у стварање јединственог фронта отпора у Југославији”, тврдила је Хедер Вилијамс .

Злочин према свом народу

Нема сумње, међусобни сукоб партизана и четника у Другом свјетском рату може се оправдано третирати као злочин према сопственом народу. Све пропагандне тираде о потреби борбе против окупатора падају у воду када се погледа њихово понашање у току операције Вајс. Комично је да су се четници са Италијанима борили против партизана, а Броз молио Њемце да склопе примирје да би се он борио само против четника. То се зове борба против окупатора!?
Умјесто да се удруже и крену у борбу против злочиначке НДХ, покушавајући да заједничким силама сатру ту криминалну творевину, они су се борили за власт у временима док су у НДХ радили пуном снагом концентрациони логори. И не само то, док су заробљени партизански и четнички симпатизери као таоци у логору Бањица чекали да буду стријељани, уколико се деси убиство њемачких војника, они су се чак и у тамници пред смрт међусобно свађали и убијали надојени међусобном мржњом.
Пуцати на њемачке војнике и знати да ће то донијети одмазду над цивилима, а уједно преговарати са тим истим Њемцима о сарадњи, прекиду непријатељстава, економским интересима, заједничкој борби против Енглеза, представља врхунац цинизма. А тек Енглези, који траже од Драже Михаловића уништење партизана, затим га одбацују, па на крају сравњују са земљом градове по Црној Гори и Србији да би нанијели економску штету областима које неће бити под њиховом контролом, већ у совјетској зону интереса договорених на Јалти!?

Средином новембра 1942. гидине, пред почетком операције Вајс, немачки опуномоћени генерал у Загребу Глез фон Хорстенау је писао генералу Леру да партизани и четници заједно имају у сјеверној Босни (НДХ ) на располагању између 85 и 105 хиљада војника, и да те силе превазилезе армију НДХ. Умјесто да сатру НДХ, сатирали су се међусобно и са собом у смрт одвели на стотине хиљада несрећних цивила!
Зато у том хаосу и нечасним играма тог времена, ипак дајем предност људском понашању наведеном на самом почетку текста. Не четама и батаљонима, већ бригадама четника који нису хтјели да пуцају на Неретви у своје рођаке који су били у партизанској војсци, као и партизанском команданту који је заробљене четнике укорио и пустио на слободу- која је и за једне и за друге имала у високом степену претпостављени смртоносни исход, на пројектованом крају приче.

Синекурац у шовинистичкој оргији или случај Николаидис

Од Војин Грубач  - 8 марта, 2016

 

 Приличну пажњу јавности је изазвала информација да је Влада Црне Горе, између осталих,  додијелила  статус “истакнутог културног ствараоца” тзв. умјетнику Андреју Николаидису.
Тај статус је дотичном донио премију у виду- доживотне пензије у висини 730 евра?! Елем, тај „пословни успјех“ Ништаидиса ме је подсјетио на реакцију сјајног писца и колумнисте  Мухарема Баздуља, који је својевремено у тексту “Савјетничка столица”  направио изванредан осврт на пословно лактање улцињског синекурца.
У том тексту, Мухарем Баздуљ пише следеће: ”Зачуђује изнимно мала медијска пажња коју је у Босни и Херцеговини привукла недавно обзнањена информација. Андреј Николаидис ових је дана, наиме, именован на функцију савјетника за културу и слободну јавност у кабинету предсједника Скупштине Републике Црне Горе Ранка Кривокапића. Самозвани апатрид, увијек спреман за цмољаве тираде како му Црна Гора успркос свему што је учинио за њену књижевност и културу ни држављанство није дала, постао је синекурац, и то прве класе. И добро, све би то заправо било сасвим у реду, да синекурац и даље не глуми маргиналца, јуродивог праведника, јужњачког томасабернхарда опће праксе.”

Херцег Нови пред налетом перспективног синекурца

Подсјетимо се времена када се, послије „креативних“ дивљања у роману Мемисис- гдје је дао одлучујући допринос фекализацији „модерне црногорске књижевности“, Николаидису десило да му је општинска власт у Херцег Новом отказала гостопримство. Као реакција на то, објавио је у јануару 2005.г. вулгарни текст у “Слободној Босни” са насловом „Зашто Босанци и Херцеговци требају заобилазити Херцег Нови„.
У том петпарачком памфлету, окупаном шовинистичким бијесом, рекао је сљедеће: „Ако би се, као на Пјесми Евровизије, гласало за то који је, у јакој конкуренцији, најодвратнији град у Црној Гори, сигуран сам да би побиједио управо Херцег Нови – од мене би, у сваком случају, добио максималан број поена. Јер грађани Херцег Новог су нашли за сходно да предводе хистерију која је довела до упада црногорске олоши у Хрватску, паљења Конавала и гранатирања Дубровника. То им је било мало, па су управо из тог града на погубљење одведени Бошњаци који су избјегли пред ратом. Добростиви град Херцег Нови заобилазим као ђавола. Не само што ми се тај град и његови становници гаде, него и зато што сам, својевремено, добио формалну забрану уласка у тај Рај на земљи. Тадашњи градоначелник Херцег Новог, по презимену Ћетковић, на вијест да је Министарство културе, додуше без мог знања, заказало моје књижевно вече у Новом, изјавио је да нисам добродошао у том граду, који не жели угостити некога ко пљује по Србима и Његошу. Што сам могао, него да их, још једном, онако скромно, према својим могућностима, испљујем. Што се тиче Босанаца, оних чијим је парама након земљотреса 1979. поново изграђена та балега од града, препоручујем да га и сами у широком луку заобиђу. И да, ако га као Содому и Гомору српског национализма опали какав цунами, добро размисле хоће ли тамо опет послати какву помоћ.“

Ове ријечи помамљеног Николаидиса имају посебну конотацију, и вриједне су помена,  када се зна да је овај опскурни лик  недавно добио доживотну националну пензију управо од оних који су владали и тада када су била збивања око Дубровника и Конавала. Или, можда му није јасно да се власт за то вријеме уопште није промијенила?!  И још горе, доживотну пензију је добио од оних који су послије ратова, само током приватизације КАП- а, као мито узели 800 милиона евра, за шта их је оптужио управо дугогодишњи, обавијештени високи функционер државе – Ранко Кривокапић, којем је Николаидис, гле чуда- био савјетник?!
Нема сумње, они које је некада Николаидис називао погрдном термином – „црногорска олош“, данас су га олако купили за доживотну пензију која ће му сигурно бити одузета једног дана, приликом прве смјене власти.

„Прелијепи град Столац“

Ради прављења паралале у понашању Николаидиса, и његовом односу према градовима у којима су почињени злочини, изабраћу само један град – Столац. То је херцеговачки градић у којем је дотични Николадис био “уважени гост” приликом једне културне манифестације.
Наиме,  у Стоцу је 4. августа 2008. године одржан Други међународни фестивал кратког филма, који је отворен у Градској кафани. Медији су тим поводом објавили ову информацију: “Иако је било предвиђено да фестивал отвори глумац и министар културе и спорта Кантона Сарајево, Емир Хаџихафизбеговић, због његове спријечености отворио га је црногорско-босанскохерцеговачки књижевник Андреј Николаидис.“ У поздравној ријечи, Николаидис је рекао следеће: “Kратки филм је есенција филмске умјетности. И мислим да је мали и прелијепи градић Столац идеално мјесто за овај фестивал“! Дакле, видјели смо да је, наводно,  “због Дубровника и депортације Бошњака” Херцег Нови од Николаидиса добио епитет “балеге од града”. Направимо паралелу – каква је ратна прошлост “прелијепог” Стоца, каквим га описује Николаидис?

Ево шта су медији у том времену пренијели по питању  ратне прошлости Стоца: ”Према извјештају Басиоунијеве комисије, од јуна1993. године око 1350 ненаоружаних али војноспособних Бошњака из Стоца ухапшено од стране Хрватског вијећа одбране и Хрватске војске и затворено у Дретељу и Габели. Од 3. августа 1993. године- преостали мушкарци, укључујући отприлике 4000 жена и дјеце, затворено је у Гашницама покрај Чапљине.” Осман Еминовић, предсједник Удружења логораша Столац објаснио је те догађаја овим ријечима: ”Бошњачко становништво је након премлаћивања и мучења, које је вршено највише у некадашњој Коштаној болници, депортовано у логоре Дретељ, Габела, Хелиодром … Четврти август 1993. године је битан датум јер је на тај дан практички завршено етничко чишћење столачке Опћине, и то затварањем посљедњег цивила.” Елем, четврти август је сада битан и по томе што је на тај дан 2008. године Николаидис држао говор у стању амнезије?!

Како инспирисати фундаментализам?

Дакле, етничко чишћење колосалних размјера које се десило над Бошњацима у Стоцу од стране двије хрватске војске, завршено управо на дан отварања дотичног фестивала, тачно прије петнаест година, је прошло незапажено и без осврта од стране „праведника“ Николаидиса. Прорачунатог „праведника“?!
За разлику од срамног блаћења грађана Новог, Николаидису није му пало на памет да столачке Хрвате испљује “према својим могућностима”, пожељевши им „цунами“, називајући их “хрватским олошима”.
Синекурац, приликом држања говора, наравно,  градић Столац због прошлости није назвао “балегом од града, којег треба заобилазити у широком кругу”, већ – “прелијепим градићем”. Очигледно је да Николаидиса не занима принципјелност, нити има потребу за избaлансираним посматрањима догађаја и процеса. Умјесто тога, демонстрира изопаченост и бјеснило, које није блиско креацији већ некој форми лудила присутног у јавној изражају. Уосталом, о њему као новопеченом младом националном пензионеру Црне Горе довољно говори изјава- коју је својевремено дао новинару Сеаду Врани за бошњачки сајт „Урбан Буг“, гдје је изјавио да би „био почаствован ако би његов рад био инспиративан за било коју фундаменталистичку групу, било исламску или протестантску„.
Нема сумње, у жељи да инспирише разноразне перверзне групе, у једном је успио – његов рад је постао јако инспиративан за утицајни државни круг који  му је, за добро обављени посао махања шовинизмом кроз медије, захвалио доживотним поклоном који нема свијетлу будућност.