недеља, 14 јул 2013 13:51
ИН4С/ Војин Грубач
"Прешједник" двије скупштине Рањо Кривокапић је, прије неки дан, главом без обзира побјегао од обавезе додјељивања Тринаестојулске награде из Подгорице у Београд, те у великом тринаестојулском болу завапио пред српским парламентарцима- "Да је вјечна Србија"! Тако је још један апсурд направила ова ксенофобична политичка особа- Рањо Дволични!
И тако, сјетимо се, када су у Нишу играле ватерполо репрезентације Србије и Црне Горе, група одабраних црногорских навијача предвођена Ранком Кривокапићем скандирала је великом српском ватерполисти, Новљанину Андрији Прлаиновићу, да је- "издајник", јер игра за репрезентацију Србије! На другој страни, да је Прлаиновић књижевник, те да је добио Тринаестојулску награду ове године, прошао би као и актуелни лауреати- од којих је у "репрезентацију Србије" утекао Рањо Кривокапић, јер не подноси њихово српско национално опредјељење. Укратко, са Рањом одавно није све у реду, јер његова болест нетрпељивости рапидно ескалира!
У свом том режираном хору има и негативнох изненађења, као нпр. Божена Јелушић, која је дала несувисли осврт за "Радио слободна Европа". Наиме, у тексту под насловом "Тринаестојулска награда: Нове подјеле у ЦГ"- госпођа Јелушић је дословно рекла: "Шта то радимо? На једној страни кодификујемо архаични говор, национално препознатљив до карикатуралности, а на другој страни награђујемо ауторе који, разумије се, неће тако да говоре и пишу него су и експлицитно против тога чак и другачије називају властити језик."
Можете замислити, дрзнули су се неки аутори, каже Божена, да не говоре архаичним језиком, те да језик другачије називају?! Елем, не само да је ова смјехотресна изјава госпође Јелушић у конфликту са логиком и здравим смислом, већ и општеприхваћеним цивилизацијским нормама права и слободе људи. Збиља, а да ли Бошњаци, Албанци, Хрвати, ..., у Црној Гори такође морају спроводити архаичне норме понашања, које препоручује госпођа Јелушић, да би евентуално добили неку државну награду? Одговор на ово питање је јасан, и он се налази у домену видљивих друштвених проблема, о којима је недавно говорио и један Албанац, посланик црногорског парламента.
"Ево рећи ћу оно што се многи устручавају да кажу, када је у питању запошљавање националних мањина. Срби су су најдискриминисанија нација у Црној Гори. Они чине више од 30% становништва у Црној Гори, а скоро да их нема у администрацији или их има у јако малом броју. И шта ћете да кажете? Да је то правилно, и да су то људи који имају мање образовања од осталих? А уствари, то је тако због њихове политичке орјентације. Сличан случај је и са Албанцима и Бошњацима, и осталима који нијесу наклоњени Демократској партији социјалиста".
Нема сумње, посланик Абазовић је погодио смисао проблема, иако je, мислим, стање ипак другачије у неким важним нијансама. Прије свега - Срби у Црној Гори су дискриминисани на националној основи. Црногорци који су гласали за заједничку државу, а има их преко 40 одсто, као и Црногорци који су били за независну Црну Гору, али се грозе овакве катастрофалне власти која је Црну Гору гурнула у колапс- дискриминисани су на политичкој основи. На другој страни, Бошњаци, Албанци и Хрвати у Црној Гори сигурно нису дискриминисани на политичкој основи, тим прије што су, за разлику од Срба- проглашени "лојалним народима". Разлог њихове дискриминације се налази само у једном- нацисти са гумна нису могли зауставити своју мржњу на Србима, већ су је пројектовали и на Бошњаке, Албанце и Хрвате по инерцији.
Ипак, морам подсјетити, да је први човјек који је црногорској јавности јавно предочио систем противуставне државне дискриминације на националној основи био Бошњак, а ради се о бившем црногорском омбудсману Шефку Црновршанину. Његов темељни извјештај о националној структури запослених у државним органима и органима локалне самоуправе је показао сву дволичност идеологије сердара на гумну. Већ тада је било јасно да је подјела на "лојалне" и "нелојалне народе" у Црној Гори вјештачка, те да су се обије групе те фиктивне подјеле нашле под ударом црногорских екстремиста са гумна.
Зато је било интересано контатовати необичну ситуацију- да је потпредсједник скупштине Црне Горе Суљо Мустафић, као представник "лојалног народа" дискриминисаног у државном апарату Црне Горе, дао овогодишње Тринаестојулске награде представницима дискриминисаног "нелојалног народа". Док је у то вријеме сердар Рањо организовао тринаестојулски уранак у Србији, и залелекао неки фалш- стих о љубави у расијаном и дезорјентисаном Београду.
"Прешједник" двије скупштине Рањо Кривокапић је, прије неки дан, главом без обзира побјегао од обавезе додјељивања Тринаестојулске награде из Подгорице у Београд, те у великом тринаестојулском болу завапио пред српским парламентарцима- "Да је вјечна Србија"! Тако је још један апсурд направила ова ксенофобична политичка особа- Рањо Дволични!
И тако, сјетимо се, када су у Нишу играле ватерполо репрезентације Србије и Црне Горе, група одабраних црногорских навијача предвођена Ранком Кривокапићем скандирала је великом српском ватерполисти, Новљанину Андрији Прлаиновићу, да је- "издајник", јер игра за репрезентацију Србије! На другој страни, да је Прлаиновић књижевник, те да је добио Тринаестојулску награду ове године, прошао би као и актуелни лауреати- од којих је у "репрезентацију Србије" утекао Рањо Кривокапић, јер не подноси њихово српско национално опредјељење. Укратко, са Рањом одавно није све у реду, јер његова болест нетрпељивости рапидно ескалира!
Штафета патриота са гумна
Сва ова дешавања око додјеле Тринаестојулске награде су показала да пробрани сердари на гумну, кроз организације: ДАНУ, Матица црногорска, црногорски ПЕН и Црногорско друштво независних књижевника, безбрижно промовишу нацизам у чистом виду. Неспособни да повуку већи проценат бирачког тијела кроз неке новоформиране политичке организације, једино им преостаје да фингирају јавност кроз медије. И тако, десетар Рањо на том гумну умишљених државотвораца за нову медијску акцију бира из сваке именоване организације по неког истакнутог екстремисту, даје им задатак и- штафетну палицу! Када медији пренесу све те говоре нетрпељивости и мржње носилаца штафете по задатку, јавља се неко "независан"- да проговори о "страшној подијељености друштва у Црној Гори". Наравно, никакве ту подијељености друштва нема! Постоје нацисти на гумну, и остали грађани- а то није подјела, већ пројава клиничког случаја који се дешава на гумну.У свом том режираном хору има и негативнох изненађења, као нпр. Божена Јелушић, која је дала несувисли осврт за "Радио слободна Европа". Наиме, у тексту под насловом "Тринаестојулска награда: Нове подјеле у ЦГ"- госпођа Јелушић је дословно рекла: "Шта то радимо? На једној страни кодификујемо архаични говор, национално препознатљив до карикатуралности, а на другој страни награђујемо ауторе који, разумије се, неће тако да говоре и пишу него су и експлицитно против тога чак и другачије називају властити језик."
Можете замислити, дрзнули су се неки аутори, каже Божена, да не говоре архаичним језиком, те да језик другачије називају?! Елем, не само да је ова смјехотресна изјава госпође Јелушић у конфликту са логиком и здравим смислом, већ и општеприхваћеним цивилизацијским нормама права и слободе људи. Збиља, а да ли Бошњаци, Албанци, Хрвати, ..., у Црној Гори такође морају спроводити архаичне норме понашања, које препоручује госпођа Јелушић, да би евентуално добили неку државну награду? Одговор на ово питање је јасан, и он се налази у домену видљивих друштвених проблема, о којима је недавно говорио и један Албанац, посланик црногорског парламента.
Дискриминација- како преварити све!?
Наиме, посланик Дритан Абазовић је на недавној скупштинској расправи сасуо у лице лицемјерној црногорској јавности следеће мисли..."Ево рећи ћу оно што се многи устручавају да кажу, када је у питању запошљавање националних мањина. Срби су су најдискриминисанија нација у Црној Гори. Они чине више од 30% становништва у Црној Гори, а скоро да их нема у администрацији или их има у јако малом броју. И шта ћете да кажете? Да је то правилно, и да су то људи који имају мање образовања од осталих? А уствари, то је тако због њихове политичке орјентације. Сличан случај је и са Албанцима и Бошњацима, и осталима који нијесу наклоњени Демократској партији социјалиста".
Нема сумње, посланик Абазовић је погодио смисао проблема, иако je, мислим, стање ипак другачије у неким важним нијансама. Прије свега - Срби у Црној Гори су дискриминисани на националној основи. Црногорци који су гласали за заједничку државу, а има их преко 40 одсто, као и Црногорци који су били за независну Црну Гору, али се грозе овакве катастрофалне власти која је Црну Гору гурнула у колапс- дискриминисани су на политичкој основи. На другој страни, Бошњаци, Албанци и Хрвати у Црној Гори сигурно нису дискриминисани на политичкој основи, тим прије што су, за разлику од Срба- проглашени "лојалним народима". Разлог њихове дискриминације се налази само у једном- нацисти са гумна нису могли зауставити своју мржњу на Србима, већ су је пројектовали и на Бошњаке, Албанце и Хрвате по инерцији.
Сердари нацизма у сјенци Тринаестојулске награде
Да се разумијемо, није посланик Абазовић први политичар који је проговорио на ову актуелну тему. О томе су раније говорили, и сада говоре, политичари из редова мањинских народа: Бошњачке странке, ХГИ, албанских партија... Сердари на државотворном гумну увијек, по правилу, страшљиво игноришу те примједбе правећи од њих табу- тему.Ипак, морам подсјетити, да је први човјек који је црногорској јавности јавно предочио систем противуставне државне дискриминације на националној основи био Бошњак, а ради се о бившем црногорском омбудсману Шефку Црновршанину. Његов темељни извјештај о националној структури запослених у државним органима и органима локалне самоуправе је показао сву дволичност идеологије сердара на гумну. Већ тада је било јасно да је подјела на "лојалне" и "нелојалне народе" у Црној Гори вјештачка, те да су се обије групе те фиктивне подјеле нашле под ударом црногорских екстремиста са гумна.
Зато је било интересано контатовати необичну ситуацију- да је потпредсједник скупштине Црне Горе Суљо Мустафић, као представник "лојалног народа" дискриминисаног у државном апарату Црне Горе, дао овогодишње Тринаестојулске награде представницима дискриминисаног "нелојалног народа". Док је у то вријеме сердар Рањо организовао тринаестојулски уранак у Србији, и залелекао неки фалш- стих о љубави у расијаном и дезорјентисаном Београду.
„Kad
pobijedi Savez komunista, počinje vrijeme mira i slobode, razuma i
demokratije, razvoja i socijalne pravde“ – riječi su Mila Đukanovića,
saopštene, sada već daleke, 1990-te godine 13. Novembra. Nakon što su u
AB revolucionarnom prevratu sa ulice, očistili staro komunističko
rukovodstvo, predvođeni Slobodanom Miloševićem i tajnim službama
bezbjednosti, nije se ni slutilo da to predstavlja prevaru kojom se
izbjegava da Berlinski zid padne i na njihovu glavu. Ni Gorbačov, ni
Tačerka, ni Kol nisu znali da je na zidu postojao prozor koji je
prilikom pada pao baš na Crnu Goru (kao u kultnim komedijama Buster Keatona)
i time sistem neokrnjen preživio. Danas, punih 18 godina kasnije, dok
provijavaju stavovi kako je vlast smjenjiva jedino sa ulice, nalazimo se
pred još jednim izbornim procesom. Moj stav je da što god uradite –
izbori ne postoje, o čemu sam pisao u ranijim tekstovima prilično
detaljno, čini mi se. Ono što mi se ovom prilikom čini zanimljivim jeste
pozicija međunarodne zajednice i njihovi izborni monitorinzi u ovakvim
situacijama. 
U
Crnoj Gori su svi izborni procesi bili nelegalni, iako je OEBS tražio
razne vrste gimnastika kako bi ih učinio legalnim. Dakle, mjera
regularnosti izbora emitovana ka međunarodnoj javnosti, je stav OEBS-a.
Prateći njihov rad i širom Evrope postoji mnogo primjera grubog kršenja
legalnosti izbora na koje OEBS nije reagovao, ili je davao prećutnu
saglasnost. Crnogorska iskustva sa OEBS-om počinju još 1997-e godine
kada su dozvolili skandalozan upis novih birača izmedju dva izborna
kruga predsjedničkih izbora, što je apsolutno protivzakonito, preko svih
onih prijava o političkim pritiscima u državnim firmama, pružanje ruku
vlasti u ponovnom preuzimanju državnih medija, te kupovinama glasova
koje su se čak oglašavale u dnevnim novinama, do posljednjih poslovnih
angažovanja partijskih aktivista vlasti na raznim projektima, posebno
reformi zatvora. 
Što
se tiče međunarodne prakse, najviše su se obrukali na Kosovu te
Makedoniji kada je recimo u Novembru 1999-te godine nakon predsjedničkih
izbora za malo izbio građanski rat zbog nelegalnosti izbora. Kada je na
izborima pobijedio Boris Trajkovski, protivnički kandidat Petkovski je
održao press konferenciju na kojoj se pojavilo na stotine kontrolora
koji su ispričali novinarima da su izbacivani s biračkih mjesta pošto je
od njih traženo da kažu „da nisu viđeli ono što su viđeli“. U otvoren
napad na OEBS tada je ušao predstavnik britanskog Helsinškog komiteta
Mark Almond oksfordski profesor koji je radio monitoring mnogih izbora
od Ortege i Paname pa do svih svjetskih žarišta sličnog karaktera. Tom
prilikom je Almond nacrtao da su zapadni ambasadori u Skoplju prihvatali
stav OEBS-a, da je bilo neregularnosti, ali da one nisu uticale na
konačni ishod glasanja. Dakle sve je u redu, iako se glasalo sa puškama
na biralištima, iako su kontrolori istjerivani sa biračkih
mjesta uz ubacivanje u kutije listića i živih i mrtvih glasača, u nekim
slučajevima čak i prije nego što su birališta otvorena, a u nekim
slučajevima poslije 14 časova, kada je izgledalo da će odziv Albanaca
biti mali. Almond je zaključio da je kao posmatrač pratio pedesetak
izbora, ali to što se događalo u zapadnoj Makedoniji niđe do tada nije
vidio. 
Zanimljiv
primjer direktnog miješanja demonstrirao je i američki konzul u Crnoj
Gori prilikom prošlih lokalnih izbora u Tivtu kada se na izborni dan
prošetao sa šefom lokalnog DPS-a i šetajući se Pinama pijuckao sa njim
kafu dok su glasači prolazili pored njih ka glasačkim mjestima.
Opozicija je naravno ignorisana i sve je vuklo na zonu sumraka. Ali se,
ipak, sasvim jasno moglo pročitati, ko je htio da pročita – kome je,
Đukanović, u stvari te 1997-e, dugovao crnogorski presto. Iglberger, Zimerman, Norman, Eskobar, Montgomeri od Vašingtona do Beograda i nazad. Na
žalost, nakon toga se Crna Gora pretvara u mjesto na kome ljudi više
nisu pripadali Bogu – nego čovjeku, na način kako je to nekada opisivala
nesrećna Moldavka S.Č. uz istovremenu otimačinu i trpanje po džepovima
imovine, sirovina, fabrika, hotela i sličnih “sitnica”. 
U
Crnoj Gori, na nepravilnosti i krađe, LSCG je ukazivao na hiljade puta.
Građanima oči nisu značile ništa. Zanimljivo je da nisu reagovali ni
kada na krađu ukazuju i ljudi koji dolaze direktno iz srca sistema.
Imamo slučaj Momira Bulatovića koji je do 1997. godine sa Đukanovićem
lažirao sve izbore, a što mu se baš te godine obilo o „glavu“ uz podršku
zapada Đukanovićevoj struji. U svojoj knjizi „Pravila ćutanja“ zapisao
je kako je masakrirana Narodna sloga na izborima 1996-te godine. Nakon
izbora 2001. godine, 21. Aprila, predsjednik albanske DUA-e Fuad Nimani
saopštio je, prije nego je DUA smirena ministarskom foteljom, da izbori
predstavljaju „manipulacije i nekorektnu kombinatoriku i da to neće
prihvatiti – ukoliko se ispostavi da su zakinuti, krenuće u
objelodanjivanje mahinacija koje su priređene tokom izbora“. Naravno da
je nakon par dana zaćutao. 
Aktuelni
gradonačelnik Cetinja bio je direktan kao i Bulatović. On je saopštio:
“Na izboru u našoj Skupštini Opštine, sa tadašnjim rukovodstvom doživio
sam situaciju lažiranih izbora. Tada sam promijenio partiju i prešao u
SK-PJ. Ti su izbori lažirani! Lažiralo ih je tadašnje rukovodstvo
Skupštine opštine Cetinje. Naravno, oni su pripadali Demokratskoj
partiji socijalista. Na to sam ukazao i predsjedniku države. Ja sam
saznao, poslije četiri do pet godina, nažalost, da je to istina. To me
uvrijedilo, kao čovjeka.” Sve ovo mu, naravno, nije smetalo da pršutama,
čerecima mesa i kobasicama osvoji vlast na isti način sa istom tom
logistikom krajem 2006. godine. 
138 comments