Хрватски пројектанти “аутентичног црногорског језика”

Од Војин Грубач - 03/09/2018

 

 У Црној Гори је, прије десетак година, покренут један врло необичан језички експеримент скарадног карактера.

Посматрајући све што се издешавало, увјерено се може рећи да је, тада пласирани, “црногорски језик”- један оргинални хрватски пројекат, који је реализован уз теренску асистенцију напаљених домаћих омладинаца, школованих у Хрватској.

Јер, фактички носиоци тога иностраног пројекта су била два Хрвата, једна залутала Украјинка, а све уз услужно подскакивање млађаног Бошњака из Подгорице- који се “томе послу” научио у лабиринтима Осијека.

Што се тиче Црногораца и Црногорки, који су у томе пројекту учествовали као статисти, они су послужили како би се “појачала лоша етничка крвна слика” нецрногорских носилаца пројекта. Или, тачније, да би се маскирао изненада изникли, на тлу Црне Горе, туђински језикословни башибозук.

Да се радило о хрватском пројекту, то ни они сами не крију. Рецимо, млађани језички комесар Аднан Чиргић је у изјави за медије, 2010. године, рекао следеће: “На изради граматике (“црногорског језика”, оп. а.) били су ангажовани хрватски експерти, јер за тај посао у Црној Гори није било превеликог интересовања.” (1)

Овако објашњење захтијева једну важну допуну, јер- лингвисти из Црне Горе оправдано нису хтјели учестовати у фалш- пројекту хрватских лингвиста и млађаних каријериста из Црне Горе.

Када су се они отказали, једина варијанта је била да двадесетосмогодишњи Аднан предузме одлучујуће кораке. Те да се, некако на силу, направи или исчупа – “нови језик” народа којем он, јасно је- уопште и не припада!

Да припада, придружио би се лингвистима Црне Горе, и отказао циркус у којем је учествовао.

Хрватски језикословци у црногорској језичкој акцији

Ипак, да би ствари биле јасније, неопходно је дати инсерте из биографије дотичних странаца.
Главни лик овог иностраног тима језикословаца је био проф. др Јосип Силић, који је рођен 4. јануара 1934. у Милашима, на тлу данашње Хрватске. Основну школу је завршио 1948. у Ратуљама.

Првих пет разреда класичне гимназије окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Пазину.
Шести, седми и осми разред (с матуром) окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.

Филозофски факултет је завршио 1961. године у Загребу, гдје је магистрирао 1970. и докторирао 1975.

Јосип Силић је 2005. године објавио уџбеник “Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта”, и то у суауторству с Ивом Прањковићем, другим важним ликом “црногорске приче”.

Склепану на брзину “Граматику црногорскога језика”, Силић је објавио 2010. године у суаторству са Ивом Прањковићем, као и Аднаном Чиргићем, који је направио- аматерску радну верзију тога штива.

Исте године, Силић је објављује нечесови “Правопис црногорскога језика” у сарадњи са др Људмилом Васиљевом, као и споменутим потрчком Чиргићем.
У “редакцији” правописа су се као „статисти од сламе” појавили: др Миленко А. Перовић и некаква омладинка Јелена Шушањ.

Друга важна личност из Хрватске, која фигурише у овој језичкој ујдурми, је професор Иво Прањковић. Он је рођен 1947. године у Котор Вароши, данашња Босна и Херцеговина, гдје је и завршио основну школу.

Школовање је, потом, наставио у ултра- вјерској школи: Фрањевачкој класичној гимназији у Високом, коју је и завршио.

Уписао се, и завршио- студије кроатистике Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу, али није кренуо на постдипломске студије.

Елем, из биографије ових хрватских језикословаца уочава се да им је заједнички именитељ- што су завршили католичке вјерске школе.

Главни црногорски језикословац из Бискупског сјеменишта

Тако испада да је професор др Јосип Силић, главни утемељивач црногорског језика, пет разреда класичне гимназије завршио у Бискупскоме сјеменишту у Пазину, три у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.

Тамо је учио непосредно послије пада НДХ, познате нам марионетске државе- у којој је Католичка црква оставила мрачне и крваве трагове.

А какви су то трагови, имамо следеће неоспорне факте:

“На сједници “Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу” која је одржана у Њујорку, дошло се до података да су 1.400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геноцида.

О томе је свједочио др Србољуб Живановић, професор Лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу, а његова казивања је пренијела “Политика” 3. јула 2002. године.” (2)

Као примјер екстремног понашања католичких свештеника тога времена, често се цитира знаковита изјава жупника Мате Могуша, дата „Новом листу“ 24. јула 1941., гдје је рекао следеће: „До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером“.

Какав је, по инерцији, владао школски дух у тим “сјемеништима”, непосредно послије рата, гдје је др Силић учио, није тешко претпоставити

Професор Иво Пранковић и фра Сотона из исте фрањевачке школе

Иво Пранковић, други главни стручњак за црногорски језик, је завршио Фрањевачку класичну гимназију у Високом , а забиљежено је да је и “аутор низа важних и утјецајних дјела језичне баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”.

Све је то лијепо, али је куриозитет да је исту, Фрањевачку класичну гимназију у Високом, својевремено завршио и монструозни злочинац Мирослав Филиповић (Јајце, 5. јун 1915 — Загреб, 1946).

Наравно, ради се о фратру Томиславу Филиповићу- Мајсторовићу, којег су звали- фра Сотона, а који је једно вријеме био управник концентрационог логора Јасеновац, гдје се “прославио” масакрима, који залазе изван граница људског ума.

Елем, како је професор Пранковић експерт по питању “језичке баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”, тада би могао да стави под научну лупу следећу мисао фра Мајсторовића:
„Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријехова.“

А та изјава се десила у селу Шарговцу, када је са пар усташа ушао у разред у којем је било 52. дјеце, те пристојно замолио наставницу да одабере неког од ученика.

Како га је учитељица знала, и мислила да тражи ученика за рецитацију, она је одабрала дјевојчицу Радојку Гламочанин.

А фра Мајсторовић је дијете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељицин сто и реско јој пререзао врат ножем.

Послије тога “јуначког акта”, фра Сотона је изрекао споменуту мисао. Наравно, та фрањевачка мисао пати од конраверзе, јер “покрштавање изрода”, посебно дјеце, ножем преко врата, као и “опраштање тога гријеха”- намеће питање адекватности “језичке баштине редодржаве Босне Сребрене”.

Што се тиче фрањеваца, а посебно хрватских, и њиховог злог духа, које је безумно експлодирао у НДХ, о томе је много написано.

Навешћемо још један примјер, о којем говори споменути проф. др Србољуб Живановић овако:
“У Римокатоличкој “цркви” у Ливну, приликом мисе и проповеди, фра Срећко Перић се обратио присутним Хрватима речима: “Браћо Хрвати, кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина, а онда дођите да вас исповедим…”, да добијете опрост грехова.

То је било у пролеће 1941. године, одмах после проглашења НДХ. Академик и познати хрватски историчар Виктор Новак у својој обимној студији Магнум Кримен на странама 651. и 652. наводи да су сви фратри: “силовали жене, секли им дојке, копали очи, секли главе малој деци, па их бацали у крило мајци”. (3)

Окршај са Хрватима, који су великосрпски језикословци

Како ствари стоје, све су прилике да у понашању професора Иве Прањковића има много тога искључивог, што је главни сегмент фрањевачког духа.

Рецимо, у биографији му пише следеће: “Прањковић је укрстио полемички мач ваљда са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја, а с Бабићем се сложио практички једино у аверзији према аматерском језичном надричистунству и у окршајима с великосрпски настројеним језикословцима.”

Дакле, професор Прањковић је себе борбено пројавио током обрачуна “са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја”. А мана тих Хрвата је била- што их је “разоткрио” као “великосрпски настројене језикословце”?! Невјероватно!

Могуће је да га је то и препоручило да крене у црногорски језички експеримент, јер је био идеална варијанта за борбу против “великосрпских лингвиста”, али Црногораца.

Што се тиче професора др Јосипа Силића, и он је знаменит по кофликтности, што свједочи овај инсерт биографије: “Широј је хрватској (и не само хрватској) јавности Силић познат највише по споровима око правописања, у којој су на супарничкој страни Бабић и Брозовић.”

На каквом нивоу се тај спор водио, свједочи овај хрватски извод: “Политичко етикетирање, потенцирано сензационалистичким текстовима који бујају у булеварскоме тиску, а које је захватило све судионике хрватске правописне заврзламе, даје искривљену слику о дјелу овога самозатајнога и изузетно утјецајнога хрватскога језикословца.”

Дакле, ниво реторичке културе др Силића је био такав да је о себи направио “искривљену слику”, јер је- “ударао лицем о блато”!

Западна Украјина дошла преко Пјешиваца

Украјинка Људмила Васиљева, која је придружена овом чудном хрватском двојцу, је из Љвова- западне Украјине, која је по духу екстремизма иста као и Хрватска. Доктор је филолошких наука и професорица “Љвовског народног универзитета имени Ивана Франка”.

Своју књигу “Средњојужнославенски књижевни језици у синкронији и дијакронији”, издату у Осијеку 2010. године, је с украјинског на хрватски преводила у сарадњи с Милорадом Никчевићем, којем у биографији пише да је хрватски и црногорски знанственик родом из Пјешиваца.

Никчевић је иначе био професор на одсјеку кроатистике – Катедре за хрватску књижевност на Филозофском факултету Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку.

Иначе, др Васиљева је ове године,11. маја у Љвову- презентовала своју књигу “Украјинско- хрватски рјечник”. О Хрватској нешто и зна, а о Црној Гори мало шта, тачније- ништа!

Интересантно, али изгледа да се Филозофски факултет Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку- јавља, гле чуда- кључним мјестом пројектовања новог језика Црне Горе!

Јер, не само да је на њему предавао проф. др Милорад Никчевић, објављивала своје књиге др Људмила Васиљева, већ је тамо “докторирао” Аднан Чиргић и уписала постдипломске студије, које није завршила, некаква чудна дама- Јелена Шушањ.

Језички десант из Загреба и Осијека на Црну Гору

Дакле, то је тај тим из Осијека, који је био манекенска помоћ двојици хрватски лингвиста да крену у радикални, очигледно хрватски пројекат- промјене традиционалног језичког система у Црној Гори.

Да би остварили замисао, ови десперадоси су елегантно збрисали лингвисте из Црне Горе. У језуитском стилу их почистили, оптужујући за некомпетентност?! Мада, то ће бити тема наредне колумне.

Тако је испало да је некакав Аднан Чиргић, рођен 1980. године, компетентији од свих лингвиста у Црној Гори, иако је почео радити “над новим црногорским језиком” у 28. години живота.

При чему је факт, да му се ненормално уско специјалистичко лингвистичко знање- не простире даље од језика своје религије у једном маленом дијелу данашње Подгорице. Чак је и тај језик, дијела малене вароши- подијелио на вјерској основи, што је више од скандала?!
У „компетентну“ лингвисткињу је “инаугурисана” и млађана Јелена Шушањ, која је такође рођена 1980. године, а до дан данас није окончала постдипломске студије у Осијеку.

О компетенцији два Хрвата и Украјинке- непристојих туђина, који се баве измишљањем “аутентичног језика Црне Горе”, најбоље свједочи чињеница да никада нису вршили никакаква језичка истраживања у Црној Гори, нити имају научне радове из те области.

Ипак, и поред свих напора, које су предузели, може се рећи да су резултати рада ових језичких револуционара језуитског духа блиски ништици. Направили су вјештачко страшило које не функционише, а да је то тако- нека само погледају језик који се користи у медијима Црне Горе.

Дакако, то неће бити олакшавајућа околност када ови пионири језичке петљавине буду полагали рачуне.

Јер, стресови родитеља и дјеце по школама, фрустрације јавности због безобразности и дрскости туђинских језичких најездника, закономјерно ће изазвати адекватну “метлу”!


Као минум ће бити избачени из свих институција науке и образовања, које су унередили. А коме ће потом бити потребне њихове неартикулисане омладинске језичке услуге, и манијакално протежирање неадекатних пројеката, нека сами виде…

Референцe:

(1) ( „Аднан Чиргић: Ово је најбоља граматика црногорског језика, јер друге нема”, 21. јуни 2010.,  Интернет портал БИЦЕНТ – “Бошњачки Информативни Центар”)

 (2) (“Драго Пилсел, монсињор усташког антифашизма”, Ђорђе Ивковић,  Интернет портал “Јадовно””

(3) (Ко је био фра Срећко Перић, 15.02.2015., проф. др Србољуб Живановић, Интернет портал “Carsa”)

Домородачка шизика: Поремећаји дукљанског сенатора

Од Војин Грубач - 01/09/2018

 

 

Ових дана је, из ниоткуда, искрснуо самозвани дукљански сенатор, под називом “др” Чедомир Богићевић, и увеселио друштвене мреже шизоидном осионошћу и блиставом незнавеношћу.

Свој потресни квазинаучни памфлет је објавио у “Побједи”, а то штиво је пренио и портал “Аналитика”.

Тему свог “истраживачаког поремећаја” је формулисао овако- “Апорије црногорског бића”.

Како се ријеч апорија преводи са грчког као: безизлазност, логичка тешкоћа, нерјешива противурјечност, то испада да дотични Богићевић тешко преживљава горки усуд “своје нације”, чију судбину нијансира тамним, па и црним бојама.

Ипак, трзнувши се из почетне летаргије, одмах се бацио у битку које ће му ријешити све проблеме, те је избацио наслов текста у овом виду: “Црногорски језик украден и преименован у српски 1850.”  (1)

Испада, уочио је је крађу језика. Баш крађу?!

Почетак харакирија научне ништице

Распаљен својим знаковитим насловом, Богићевић је кренуо у “обрачун са црногорским непријатељима”, те послије наслова постовао своју круцијалну тезу.
Она изгледа овако: “Асимилатори и негатори црногорског народа и језика су за основу штокавског дијасистема узели црногорски језички израз сјеверозападног црногорског говорног подручја и назвали га српским језиком.

У свему томе је главни промотор такве језичке политике био Вук Караџић, родом из Петњице, Шавника, негатор црногорског језика који је говорио својим матерњим – црногорским језиком, а мајка му је била Јегда Караџић, рођена у Озринићима, од рода Николића!” (1)

Дакле, за све тешке “контроверзе црногорског бића”, осим главног кривца- Вука Караџића из Петњице, сукривац је испала и жена која га је родила, госпођа Јегда- од Николића из Озринића.
Укратко, језички непријатељи су дошли из Дробњака и Озринића, те “укопали” несретне жеље “дукљанског сенатора”.

Обрушивши се Вука, којег је квалификовао синтагмом- “негатор црногорског језика који је говорио својим матерњим – црногорским језиком”, дотични Богићевић је Вуку ставио у гријех да је ”за основу штокавског дијасистема” српског језика- узео “црногорски језички израз сјеверозападног црногорског говорног подручја”!?

Тако нам је откривено-  сјеверозападно црногорско говорно подручје”!?

Елем, како се то “сјеверозападно подручје Црне Горе” назива Стара Херцеговина, то је чудни сенатор превидио да се оно не простире само на Црну Гору, већ и на Србију, Републику Српску и БХ федерацију.

И у суштини, добро је што се у самом старту штива “побио на нос”. Демострирао незнање, осионост, шовинизам, и отпочео процес симпатичног научног самоубиства, којег можемо формулисати као- харакири научне ништице!

Постоји јужносанџачки, а не постоји источнохерцеговачки дијалект
Умјесто да исправно каже како је Вук за основу српског језика узео источнохерцеговачки дијалект, дукљански сенатор је пројавио наводно лукавство, па је тај простор преименовао у- “сјеверозападно црногорско говорно подручје”?!

Баш сјеверозападно! А шта је са источним, сјевероисточним, југозападним и иним “подручјима црногорског језика”?

Да је сенатор, којим случајем, ушао на Интернет портал “Факултета за црногорски језик и књижевност – Цетиње”, могао је понешто научити о тој теми, „од првог лица“.
На том порталу, у тексту под називом: “О језику- Црногорски језик”, којег је вјероватно написао свима извјесни Аднан Чиргић, између осталога, пише:

 “Црногорски говори су (и)јекавски штокавски говори. Донедавно су постојале и двије икавско-јекавске говорне скупине: муслимани у Подгорици и у Гусињу…

За сјеверозападне црногорске говоре усвојен је термин-  источнохерцеговачки дијалекат, док је преостали дио говора различито именован: источно- црногорски дијалекат, зетско-ловћенски дијалекат, зетско- сјенички дијалекат, зетско- јужносанџачки дијалекат, зетско-горњополимски дијалекат и сл…” (2)

Е сад, послије ове кратке информације, „сенатору Богићевићу“ преостаје да све набројане дијалекте орјентише у простору, према странама свијета, ако је уопште сигуран- у којем се паралелном свијету налази.

Исто важи и за Чиргића. Јер нема сумње да овим ликовима очигледно смета сам назив Херцеговина, поготово што се та територија простире изван његових жеља.

Јер, ако  источнохерцеговачки дијалекат они називају- сјеверозападни црногорски говор, тада је логично да  зетско- јужносанџачки дијалекат назову сјевероисточни црногорским говором.

А како да га тако назову- када се територија такозваног Санџака такође простире у више држава, као и Стара Херцеговина?!  И то је мјесто гдје сва ова накарадна логика пуца!
Ко зна, можда Ногићевић и Чиргић мисле да границе Црне Горе промијене, прошире или растегну, па да им се логика уклопи у стварност, или како?

„Црногорски језикословац” украден од Бошњака

Незнавена дукљанска квазиелита Црне Горе, из НВО ДАНУ, којој припада Богићевић, изгледа да има намјеру да јавним демонстрацијама логичке поремећености поништи дјело генијалног Вука, да би на његовог мјесто поставили млађаног и напаљеног Аднана Чиргића, подгоричког Бошњака чија је језичка специјализација- говор подгоричких муслимана.

Јер, да ствари буду јасније, важно је напоменути да је радну верзију “Правописа црногорскога језика сачинио” управо Аднан Чиргић, и то у двадесет осмој години живота, а та верзија је,  послије козметичке корекције, усвојена у Црној Гори  2009. године.

Потом је одређена група која ће израдити “Граматику црногорскога језика”. У њу су ускочили – Аднан Чиргић, Иво Прањковић и Јосип Силић, уз позерску сарадњу некакве Јелене Шушањ.

 Дакле, на исправљању црногорског националног и језичког идентитета су постављени Бошњак Аднан Чиргић, али и два Хрвата- Иво Прањковић и Јосип Силић,  који су познати по томе што су у Хрватској објавили уџбеник: “Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта”, (Школска књига, Загреб 2005.)

Што се тиче Јелена Шушањ, све су прилике да је дотична дама убачена у тај нецрногорски језикословски башибозук да им побољша етничку крвну слику, која пати од елемената иностраног или туђинског садржаја.

Интересантно је да је дотична Шушањ рођена 1980. године. Уписала је постдипломске студије у хрватском Осијеку 2010/2011. године, а у биографији јој не пише да је магистрирала.
Ипак, главни експерт ове чудне екипа,  скупљене с коца и конопца, је Аднан Чиргић, којег идеолошки пуноглавци називају “првим доктором црногорског језика у Црној Гори”.

Иначе, Чиргић је одбранио докторску дисертацију 2007. године у хрватском Осијеку, са темом- “Говор подгоричких муслимана (синхрона и дијахрона перспектива)!”

Умудрио се да језик у Подгорици подијели на вјерској основи, што је, сигурно, јединствени примјер лингвистичког лудила, које нема примјера  у свијету?!

Елем, како на франкенштајнизацији језика у Црној Гори коло воде два језикословца из Хрватске, скупа са Аднаном и Јеленом, који су постдипломским студијама били везани за Хрватску, то испада да је црногорски језик очигледни хрватски пројекат.

Подробније о томе ће бити ријечи у наредном тексту. Јер, ред да се поново вратимо памфлету дукљанског сенатора.

Његош: “У фукаре очи од сплачине”!

У наставку текста, Чедомир Богичевић, пројектује следеће мисли:

“Црногорски језик је украден и преименован у српски језик још 1850.године, Бечким књижевним договором (Беч, маја 1850.г.) што је био одраз политике Начертанија да су Црногорци Срби, а Црна Гора географска област пропалог српског царства.” (1)

Потом финишира овако: “Ту су одлуку без представника црногорске државе црногорскога владара Петра Другог Петровића донијели Вук Караџић, И. Кукуљевић, Д. Деметар, Ф. Миклошић, Ђ. Даничић, И. Мажуранић. С. Пејановић и др., што је био злочин против човјечности према црногорском народу који је свој језик називао нашки, народни, илирски, словински.” (1)

Пажљиви читач ће лако уочити смјехотресну нетачност свих изнесених теза. Просто је невјероватно да овога “доктора наука” може демантовати свако дијете које отвори Википедију, и нађе појам “Буквар Вука Караџића”, гдје пише:

“И док Срби у Кнежевини Србији нису користили Вуков Буквар, у Црној Гори он је коришћен све до 1836. године, када је, на иницијативу Петра ИИ Петровића Његоша, у Митрополитској књигопечатњи на Цетињу штампан буквар Димитрија Милаковића.”

Факсимал тога буквара се може лако нађи на Интернету, а на његовој насловној страни стоји следеће: “Србски буквар ради учења младежи,  Црковноме и Гражданскоме читанију/ у Црној Гори/ у Митрополитској књигопечатњи/ 1836.”

Укратко, сенатор Богићевић фактички ништа не зна из историје Црне Горе, али зна неспретно кречити историју пројављујући елементе подмуклости.

А како је величанствени Његош карактерисао оне који, с подлим намјерама- жељено жели представити стварним, знамо из стиха: “У фукаре очи од сплачине”!

Научник,  за лагани психијатријски надзор

А незнавени дукљански сенатор, псудодоктор Богићевић, вришти: “Црногорски језик је украден и преименован у српски језик још 1850.године… Ту су одлуку без представника црногорске државе црногорскога владара Петра Другог Петровића донијели…”
Дакле, црногорски језик није украден, нити преименован у српски, без дозволе Његоша, већ се он звао српским- вољом Његоша.

У том смислу, не само да је “Србски буквар” штампан на Његошевом Цетињу 1836. године, већ се у временима Његошевог претходника, Светог Петра Цетињскога, учило из “Србског буквара”, којег је Петар Први штампао у Млецима 1812. године. (3)

Укратко, Богићевић је све тезе испромашивао. И на основу тих промашених теза, он је предложио следеће, говорећи у трећем лицу, односно- “у име народа”:
“Предлажемо црногорским просвјетним властима да свечано обзнани правно-политички акт – Декларацију о неважности Бечког књижевног договора и његовој асимилаторској језичкој и књижевној политици.

Истовјетну одлуку у погледу правне природе треба донијети и у вези са одлукама Новосадског језичког договора из 1954. године, у којем се не помињу црногорски народ и црногорски језик.” (1)

Елем, што се тиче ових предлога Богићевића постоје двије варијанте рјешења проблема.
Прва је, да црногорске просвјетне власти претходно пониште издавање и штампање „Србских буквара“: Петра Првог из 1812, а потом и Петра Другог из 1836., па да разматрају предлог Богићевића.

Друга, боља варијанта, је да се Богићевићу узме докторска титула и баци у први контејнер за смеће, па да се лијепо тај господин пошаље на психијатријско одељење на посматрање.

“Када уђеш у погрешан воз, свака ти је станица погрешна”

Сво ово лударање Богићевића се може објаснити једном одличном народном умотворином: “Када уђеш у погрешан воз, свака ти је станица погрешна”.

Испада да дотични сенатор сваки воз погријешио, и то из свих области.

И то му не смета да се кити титулама гдје се, осим што наводи да је доктор наука, на крају овог  памфлета потписује као: предсједник Сената ДАНУ, члан Одбора за правне науке ЦАНУ, правни теоретичар, социјални филозоф, правни писац и публицист?!

Послије овог титулисања, одмах се намећу многа питања. Како у Црногорској академији наука и умјетности уопште може даље егзистирати овај напрсли лик? Води ли ЦАНУ рачуна о својој репутацији?

Али, и питање у вези НВО ДАНУ: Ако такозвана Дукљанска академија неука и умјетости има овако шашаве сенаторе, па чак и – шефа сенатора, какви су им тек обични редови?

А логично би било да се овај шовинзирани параноик ослободи свих титула, јер представља невиђену бруку Црне Горе. Њему се не смију дати двије овце на чување, јер би се животиње могле напатити од овог лика који би се бацио да им промијени идентитет- те од њих направи козе.

Просто, овог самозваног сенатора треба протјерати из свих институција Црне Горе, и то метлом, и отпочети процес очишћења научне средина од уљеза!

Референце:

(1) (“Црногорски језик украден и преименован у српски 1850.”, 29. 08. 2018,  др Чедомир Богићевић, Побједа- портал Аналитика)
(2) (“О језику- Црногорски језик”, портал Факултета за црногорски језик и књижевност – Цетиње)
(3) (“Просвјета у Црној Гори”, Александар Раковић, портал Српска земља Црна Гора)

Чешће укидати “Подгоричку скупштину”: бар још пет- шест пута!?

Од Војин Грубач - 28/08/2018

 

 Идеја владајућих црногорских партија ДПС и СД да у парламенту Црне Горе “укину одлуке Подгoричке скупштине, као и њене последице”– је изазвала буру у јавности.

Ватрене присталице те идеје сматрају неопходним укинути и сваки 18. датум у мјесецу- “јер подсијећa”, те га обиљежавати као “Дан сјећања”, што значи- дванаест пута годишње.

Опет, са стране коалиционих партнера ДПС- СД из партија мањинских народа, а у вези свега овога, очекује се одговорна иницијатива – да се у парламенту Црне Горе, већином гласова, укине одлука “групе из редова мањинских народа” о учешћу на Подгоричкој скупштини.

Ту групу, која је “укидала Црну Гору 1918. године” су сачињавали: Дервиш Шећер-Кадић, Омербег Селмановић,  Хамдибег Хасанбеговић, Махмут- бег Мановић, Назимбег Махмутбеговић, Муса Сејдула, Камбер Дема, Дашко Хреза, Мехмед Зећирага, Мустафа Јајага, Саид Дивановић и Суљо Петовић.

Послије одговорног повлачења дванаест својих “великосрба” из догађаја 1918. године, партије мањинских народа би могле, већ ове 2018. године, тражити од премијера Марковића још 200 радних мјеста у органима државне управе, чиме ће идеолошки “вуци бити сити”, а меркантилне “овце се наћи на броју”.

„Укидање“, као државна мисао и стил живота

Елем, посматрајући ову буру емоција и експлозију страсти, можемо закључити да “укидање”, као стил – полако постаје велика државно – политичка мисао, чији је епицентар у Црној Гори- из које би се та идеја могла проширити по свим меридијанима.

Тако би, на примјер, САД могле да пониште одлуку о бацању атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, као и последице тих бомбардовања. Хрватска би могла поништити одлуке НДХ о покољу широких нехрватских народних маса, као и последице тих одлука. И тако, по свакој држави понаособ.

Ипак, пракса је показала да овако замишљен пројекат “укидања” могу успјешно користити – не само државе, већ и појединци, дакле обични грађани.

Рецимо, један колега је јучерашњи дан запамтио као лош дан, јер је пришао дјевојци и “добио корпу”, послије чега су му се сви смијали. Срећом, сазнавши за иницијативу ДПС- СД, он је одлучио да предложени маханизам примјени у личној пракси.

Варате се ако мислите да је он укинуо прилазак дјевојци. Не, он је радикално, и хируршки прецизно укинуо цијели јучерашњи дан, са свим његовим последицама.  И сада се лијепо осјећа, јер је достигао личну срећу, захваљујући примјени нових идеја!

У складу с таквим тенденцијама, на прагу сам доношења рјешења да укинем све одлуке због којих сам, као дијете, појео брдо слаткиша и чоколаде, као и последице таквог дјелања, чији је резултат актуелно повишење шећера у крви.

Конфискација имовине владарске лозе Петровић

А сада, послије детаљне опсервације фантастичности саме идеје, ред је да се ипак осврнемо на једну од реалних последица догађаја из 1918. г., а ради се о конфискација имовине владарске лозе Петровић.

Наиме, на Петој сједници, одржаној 16/29. новембра 1918. године, Подгоричка скупштина је донијела одлуку „Да се покретна и непокретна имовина бившег краља Николе Петровића Његоша и његове династије у Црној Гори конфискује у корист народа”. (1)
Радило се о следећој конфискованој имовини:

“1. Стари двор бившег краља Николе са дотичним просторијама и авлијом на Цетињу, убаштињено на име краља Николе;
2. Нови двор пријестолонасљедника Данила са дотичним просторијама и авлијом на Цетињу убаштињено на име књаза Данила;
3. Двоспратна мања зграда у којој је становао бивши принц Петар са припадајућом авлијом на Цетињу, убаштињено на име принца Петра;
4. Дворска капела (црква) у непосредној близини старог двора на Цетињу, убаштињена на име краља Николе;
5. Велика дворска штала са гаражом за аутомобиле и дотичним плацем, убаштињена на име краља Николе;
6. Парк старог двора, убаштињен на име краља Николе;
7. Парк новог двора, убаштињен на име пријестолонасљедника Данила;
8. Парк принцезе Ксеније на Цетињу, убаштињен на име принцезе Ксеније;
9. Дворска ливада „Под Грудом“, на Цетињу, убаштињена на име краља Николе;
10. Дворско имање „Белведер“ (једна порушена зграда са мало шуме), убаштињено на име краља Николе;
11. Двоспратна зграда у којој је раније постојала „Женска радничка школа“;
12. Дворац на Његушима са дотичним просторијама и авлијом на Његушима убаштињен на име краља Николе, који је зидан средствима династије на имању добијеном у насљедство и купљеном од мјештана;
13. Дворско имање на Његушима: ливада и воћњак убаштињено на име краља Николе;
14. Зимски дворац са дотичним просторијама на Ријеци Црнојевића, убаштињен на име краља Николе;
15. Дворско добро на Ријеци: парк, башта, ливада и шума, убаштињено на име краља Николе;
16. Кућиште, пашњак и шума површине 19.543 метара квадратних у општини Дуб (Бока Которска), убаштињено на име краља Николе путем насљеђа;
17. Забран „Биоградско језеро“ (шума, ливада од 23 хектара и риболов у Колашину, убаштињено на име пријестолонасљедника Данила;
18. Нови двор краља Николе са дотичним просторијама, авлијом и парком у Никшићу, убаштињен на име краља Николе ;
19. Стари двор краља Николе са припадајућим просторијама и авлијом у Никшићу, убаштињен на име краља Николе;
20. Воденица на ријеци Мркошници под Требјесом у Никшићу, убаштињено на име краља Николе;
21. Струганица на Видровану у Горњем Пољу са припадајућом баштом, убаштињена на име краља Николе;
22. Забран „Требјеса“ (парк и шума) у Никшићу, убаштињен на име краља Николе;
23. Ораница, ливада и воћњак око „Требјесе“, убаштињен на име краља Николе;
24. Дворско имање у Повићу (шуме и оранице) у Никшићу, убаштињено на име краља Николе;
25. Забран, шума „Мораково“ дужине 20, а ширине 10 км са 10 ха ливаде у Никшићкој жупи, убаштињено на име краља Николе;
26. Забран, шума „Стоге „(Никшићка дуга) у дужини 7, а ширини 6 км са 8 хектара ливаде;
27. Дворац „Крушевац “ принца Мирка са дотичним просторијама, парком, ораницама,воћњаком и ливадом у Подгорици, убаштињено на име принца Мирка И;
28. Дворско имање „Тиха“ површине 2 ха ливаде у Подгорици , убаштињено на име принца Мирка;
29. Дворац краља Николе у Даниловграду са дотичном авлијом, убаштињен на име краља Николе;
30. Дворац „Тополица „са дотичним просторијама, парком, воћњаком, ораницама, ливадом и пашњаком површине 117,82 хектара у Бару, убаштињен на име пријестолонасљедника Данила;
31. Дворац „Растислав“ на Суки у Улцињу са припадајућим парком, убаштињен на име пријестолонасљедника Данила;
32. Дворско имање „Калуђеровац “ код Вирпазара (кућа, ливада и воћњак) убаштињено на име принцезе Ксеније.” (1)

Повраћај имовине династији Петровић, и грабеж садашње државе

Што се тиче судбине наведене имовине, имамо одлуку Подгоричке скупштине донесену на сједници 6. фебруара 1919. године, која је установила „...да се фамилијама погинулих и умрлих бораца за грађанске слободе одреди новчана помоћ једном за свагда у износу од 750.000, и подмири из заплијењене имовине“. (1)

Постоји додатна одлука, са сједнице Подгоричке скупштине од 9. фебруара 1919. године – „да се из добара бившег краља Николе одреди сума од 2.000.000 за школовање омладине“. (1)
И тако, ако  ДПС- СД иницијатори „пресипања из шупљег у празно“ располажу природном логиком, тада морају донијети одлуку- о безусловном враћању набројане имовине њеним власницима, илити потомцима.

А паралелно, и о повраћају новца од стране фамилија “погинулих и умрлих бораца за грађанске слободе”, као и од  омладине која је користила новац за школовање, а све од продаје покретне и непокретне имовине династије.

А то је крајње просто. Делегација “укидача одлука 1918.” би могла отићи на гробље, наћи адресу покојника, „куц-куц на надгробну плочу“ и – затражити повраћај средстава.

Е сад, може се десити да покојник  затражена средства врати, што се назива – “срећа”. А може се десити да мртва рука покојника излети из гроба, те „прецвикује врат“ нежељеним гостима из овог чудног времена, што би била, модерно речено- колатерална штета.

Наравно, државни чиновници Црне Горе из редова мањинских народа би били ослобођени обавезе да иду на гробове својих најближих „дванаест великосрба из 1918.”, и траже исто.

Разлог је прост, ако су им сународници 1918. “разорили државност Црне Горе”, то они садашњим учешћем у актуелној црногорској власти,  не само да разарају државност Црне Горе, већ и активно учествују у процесима воде ка њеној економској смрти. Тако да, грешни не могу судити грешнима.

Имовина модерних црногорских династија

Елем, када се говори о рјешавању питања позамашне имовине династије Петровића, ред је да се проговори и о имовини иницијатора ове политичке лакрдије. А они, као што знамо, имају “много ораха у џеповима”.

Зато је немогуће заобићи текст подгоричких “Вијести” од 12.2.2015. године, гдје је наведено да је високи црногорски функционар Ранко Кривокапић оптужио врх владајуће ДПС, a на индиректан начин и шефа режима, да су  током приватизације КАП узели мито од чак 800 мииона еура.

“Вијести” су у том тексту пренијели инсерт изјаве Рања Кривокапића са ТВ Вијести, гдје је гостовао у емисији “Начисто са Петром Комненићем”, и закључили следеће:

“Предсједник Скупштине Ранко Кривокапић тврди да нас аутопут неће одвести у дужничко ропство, иако признаје да је у датим околностима и перспективи нужност. Сматра да је већа штета био Комбинат алуминијума, кроз који је, како процјењује, нестало 800 милиона еура државног новца.” (2)

Други изразити имовински случај је везан за бившег високог функционера ДПС-а  Светозара Маровића. О томе имамо текст подгоричких “Вијести” од 31.7.2017. године, гдје је главна информација стала у кратки наслов: “Група Светозара Маровића ојадила Будву за 100 милиона еура?”

Разлог постојања упитника у наслову- имамо у самом тексту, гдје се наводи да је „незванични извор из Специјалног државног тужилаштва“ казао: „То не значи да је 100.000.000 еура и коначан износ штете. За колико је будванска криминална група оштетила будванску касу биће познато након вјештачења.”

Из свега овога можемо извући закључак да ће питање имовине династије Петровић, послије евентуалног “укидања одлукa Подгоричке скупштине”, рјешавати они за које се вежу крупне афере отимања државне имовине Црне Горе, али у овом времену.

“Мала моја преко воде, дођи ‘вамо, ја ћу тамо”!

Збиља, зар не би било интересантно, у току ове политичке радне акције, процијенити садашњу вриједност конфисковане имовине Петровића, и упоредити је са цифрама отуђивања који су наведени само у два претходна примјера

А додатна питања која траже одговор су- шта је било са 100 милиона еура из “афере Маровић”, као и- а шта се десило са 800 милиона еура мита из “афере КАП”, о којој је свједочио Рањо Кривокапић?

Ипак, чак и ако се не предоставе одговори на претходна питања и дилеме, чини се да смо на прагу лако предвидљивог смјехотреса, у политичкој и идејној плоскости, којег ће изазвати “резултати“ овог политичког циркуса.

Наиме, десиће се да ће “исправљачи историјске неправде” – укинути свргавање династије Петровић- Његош и конфискацију њихове имовине 1918. године, а потом- потврдити да су Петровићи детронизовани, све са конфискацијом цјелокупне имовине?!

Као у шаљивој народној пјесми: “Мала моја преко воде, дођи ‘вамо, ја ћу тамо”!
Како ова тема добија инересантне димензије, са могућношћу прављења фантастичних  паралела на релацији прошлост – садашњост – будућност, неопходно је да се она чешће подиже.

Рецимо, оптимално рјешење би било да се Подгоричка скупштина “укида” бар пет – шест пута годишње, да се лијепо забављамо.

Да то не буде акт, већ процес који ће трајати до апсолутне и бесповратне профанације актуелне власти, или до потпуног банкротства Црне Горе. Зато, уживајмо у ријетко гледаном спектаклу!     

Референце:

(1)    (проф. др Шербо Растодер, “Петровићи у егзилу- сутом  једне династије”, Подгорица, библиотека Монтенегрина)
(2)    („Кривокапић: Са ДПС-ом смо само због НАТО“, 12.2.2015., Подгорица, “Вијести”)
(3)    (Светлана Ђокић, “Група Светозара Маровића ојадила Будву за 100 милиона еура?”, 31.7.2017., Подгорица, “Вијести”)