Sunday, June 26, 2016

Муслимани пишу Фиреру: “Црни клер жели истребљење Срба и муслимана у НДХ”

Thursday, June 16, 2016

Черчил је рушењем кнеза Павла последично осудио Јевреје на смрт!



Обарањем кнеза Павла, Британци су изазвали напад Хитлера на Југославију и створили нову реалност у виду марионетских држава под директном управом Вермахта и Рима. Пучем у Београду марта 1941.г. у извједби својих плаћеника, на чијем је челу био генерал Симовић, званични Лондон је као резултат свога дјеловања добио мноштво квислинга на Балкану који су режирано управљали државама у којима је царовао хаос.

У том смислу, Британци су очигледно директно одговорни што су рушењем кнеза Павла направили ситуацију у којој се десио, између осталих страдања, и свеобухватни егзодус Јевреја у Краљевини Југославији.

Подаци о страдањима Јевреја – др Јаша Романо

Најпрецизније податке о страдањима Јевреја послије окупације и цијепања Краљевине Југославије је дао др Јаша Романо, ветеринар из Лознице и партизански пуковник, који се двадесет година бавио истраживањем те трагедије.

Он је утврдио да је у Краљевини Југославији уочи рата живјело 82.242 Јевреја, при чему је у тај број укључио и 15.399 особа које нису биле на попису чланова Јеврејских општина, али су страдале на основу расних закона. Крај рата дочекало је 14.394 југословенских Јевреја, па је према томе 67.248 Јевреја страдало у холокаусту, што чини 81,76% од њиховог укупног броја.

На територији НДХ је прије рата живјело 39.500 Јевреја, а пострадало 30.500 или 75,07 одсто, као и додатних 1.600 јеврејских избјеглица из Њемачке, Аустрије, Пољске и Чехословачке.

На територији НДХ која је обухватала подручје данашње Хрватске, Славоније и Срема, живјело је 1940. године око 25.000 чланова Јеврејских општина, а рат је преживјело око 5.000, што значи да је у холокаусту изгубило животе приближно око 80% људи. Осим тога, на тим подручјима је додатно ливидирано и преко 1.100 јеврејских избјеглица из Европе.

У другом дијелу НДХ, Босни и Херцеговини, било је уочи рата око 14.500 Јевреја, а рат је преживјело 4.000 људи, те значи да је у холокаусту и рату изгубило животе око 72,4 % људи. На територији БиХ је додатно ликвидирано и преко 500 јеврејских избјеглица из Европе.


 У дијелу Југославије коју су окупирали Мађари (Бачка, Барања), од 16.000 Јевреја пострадало је њих 13.500, што је 84,4 одсто те популације. Они су пострадали у нацистичким логорима, злогласним “рацијама”, као и на присилном раду у Украјини, Мађарској и Борском руднику.

У Словенији, као и Међимурју и Прекомурју, од 1.500 Јевреја убијено 1.300 или 86,6 одсто.

 У италијанској окупационој зони у Далмацији и Хрватском приморју је било узето у плијен преко 7 000 Јевреја. Од тога, у Дубровачком логору је било заточено 1700 Јевреја. У мјесту Краљевици на Хрватском приморју било је заточено 1.250, логорима на Брачу и Хвару 615 а на Рабу 3.500 Јевреја. Италијани су били много хуманији од Њемаца и усташа јер су избјегавали убијање Јевреја, тако да је нпр. од 3.500 Јевреја у логору Рабу крај рата дочекало чак 3.008 људи, а није дочекало 492 човјека које су ликвидирали њемачки нацисти. jasenovac 409x306 Черчил је рушењем кнеза Павла последично осудио Јевреје на смрт!

У ужој Србији која је била под њемачком окупационом командом је од 12.500 пострадало 11.000 Јевреја, што чини 88 одсто пострадалих.

У Банату, који је био под контролом фолкдојчера и Вермахта, је од 4.200 пострадало 3.800 Јевреја или 92,8 одсто те популације.

У Санџаку је од од 300 Јевреја убијено 260, или 86,6 одсто. Додатно је на територији Србије, Баната и Санџака убијено и 1.100 јеврејских избјеглица из централне Европе.

 У Бугарској окупационој зони Вардарске Македоније, у Сабирном центру у Скопљу, је било заточено 7.315 Јевреја. Њих 7.144 је одвезено у три жељезничке композиције са сточним вагонима од 22. до 29. марта 1943.г. у концлогор Треблинка гдје су стигли 28. и 31. марта, као и 5. априла 1943.г. Управо у том логору су већим дијелом били угушени у гасним коморама. Тако је од 7.762 Јевреја у Македонији убијено 6.982, или 90 одсто.

На Територији Космета је живјело 513 Јевреја, а у току рата пострадало 210. У Црној Гори је од 30 Јевреја преживјело двоје људи. У Далмацији је од 400 Јевреја пострадало 148 особа.

Јевреји у југословенским партизанима и утицај злочина НДХ на тај процес

Славко Голдштајн, политичар, историчар и публициста јеврејског поријекла, у тексту “Каква срећа, отићи у смрт уздигнута чела”, говори о стању у марионетској НДХ следеће: ”Након успостављања Независне Државе Хрватске у прољеће 1941. године, Жидовима који су живјели унутар њених граница постало је врло брзо јасно да ће бити обесправљени и шиканирани, али велика већина, још око пола године, није ни слутила да ће бити убијани. О масовним убијањима, која су у логору Јадовно и на отоку Пагу почела у српњу и кулминирала у коловозу, сазнавало се поступно и требало је неколико мјесеци док се схватило што се заправо збива. Тиме се може објаснити што је премного Жидова у Хрватској и у Босни и Херцеговини код својих кућа дочекало да буду одведени у логоре смрти.”

Славко Голдштајн, у том тексту наводи да су формирањем НДХ и одвођењем Јевреја у концлогоре “за Жидове постојала два главна пута за спашавање живота: бијег у дијелове земље који су били под контролом Италије или бијег к партизанима, у њихове одреде или на териториј под њиховом контролом. Талијани као власт на анектираним или окупираним подручјима Хрватске и Херцеговине држали су жидовске избјеглице под строгом контролом, затим су их и интернирали у неколико логора, али нигдје их нису убијали. Тек када је у рујну 1943. капитулирала Италија, велика већина жидовских избјеглица из Хрватске и Босне спашавала се борећи се у партизанским редовима или склањањем у села под партизанском контролом. Далеко највећа била је скупина из логора на отока Рабу, у којем је уочи капитулације Италије било нешто више од 3.000 Жидова, углавном избјеглица из Хрватске и Босне. На дан капитулација, 9. рујна, сами су разоружали талијанску стражу и дио гарнизона, па су заплијењеним оружјем формирали Рапски партизански жидовски батаљон!”

За разлику од њемачких нациста, Италијани нису дозвољавали да се Јевреји масовно ликвидирају. Тако се и десило да је послије ослобођења Јевреја из италијанских логора, од њих 4000 чак 2000 приступило Народноослободилачком покрету што, када се изузме нејач, чини 62 одсто војно способних људи те популације.

Најприближније податке о учешћу Јевреја у партизанима и уопште у НОБ-у је дао управо др Јаши Романо у својој књизи “Јевреји Југославије 1941-1945 – Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата” (издање Савеза Јеврејских општина Југославије, Београд 1980.). Романо наводи да је само 1941. године у НОБ ступило 1.320 Јевреја, и до краја рата од тог броја погинуло 908 лица. Јаши Романо је у тој књизи објелоданио 4.572 имена и презимена Јевреја учесника у НОБ-а, од којих је у Народноослободилачкој војсци учествовало 2.993, а у Народноослободилачком покрету 1.579 људи. Од 4.572 Јевреја бораца НОР погинуло је њих 1.318 (28,95 одсто), крај рата дочекало је 3.254 човјека.

Чак 44 Јевреја учесника НОБ су били на утицајном мјесту политичких комесара одреда разне снаге. Десет Јевреја су били народни хероји Југославије, а четрнаест су постали генерали ЈНА.

Логори за Јевреје и политичке пројекције

Др Јаша Романо је у својој књизи дао и таблицу концентрационих и сабирних логора на територији окупиране Југославије. Сабирних логора за Јевреје, гдје се није вршила ликвидација заточеника, највише су имали Хрвати- и то тринаест логора, а послије њих: Италијани 8, Мађари 7, Њемци 6, Гестапо 3. Гестапо је имао два сабирна центра у Црној Гори (Подгорица и Цетиње) и један на Космету! Њемци су имали и један радни логор за Јевреје, Борски рудник којег су са војним контигентом држали под контролом Мађари. Што се тиче концентрационих логора, гдје су вршене ликвидације Јевреја, највише их је имала НДХ и то девет. Те логоре смрти су формирале хрватске усташе без учешћа Њемаца. На територији НДХ Њемци су основали логор Сајмиште у Земуну без учешћа усташа. Њемци су на територији Србије формирали 4 концентрациона логора, то су били: Бањица и Топовске шупе у Београду, Црвени крст у Нишу, Јеврејски логор у Шапцу. На том списку, којег је предоставио др Романо, нема нити једног сабирног или концентрационог логора да су га основали Срби или неко из Црне Горе.

  Ипак, ови прецизни подаци о сабирним и концентрационим логорима нису били сметња одређеним круговима да покушају манипулисати са јеврејским жртвама у Србији, ради прављења смутње. Наиме, временом је недвосмислено доказано да чак ни Милан Недић није учествовао у прављењу логора за Јевреје, нити у њиховом уништавању, о чему иде даља прича. Јаша Алмули, београдски Јевреј, у тексту “Убице само Немци”, објављеном 9. децембра 2009. године у “Вечерњим новостима” наводи примјере фалсификовања и манипулисања јеврејским жртвама. Он је у том тексту навео да је “једно од првих хрватских грубих искривљавања историје појавило у “Писму уреднику лондонског дневног листа “Индепендент” 24. октобра 1991. године, које је потписано именом Леа Бауман”. Упознаје нас да је Леа Бауман, чланица Жидовске општине у Загребу и службеница Министарства информација Хрватске, у том писму тврдила да су Јевреје у Србији за вријеме окупације убили искључиво Срби а не Њемци.

Јаша Алмули је напоменуо да је тим поводом оштро реаговала Меморијална комисија јеврејске општине у Београду и упутила писмо “Индепенденту” које је, такође, објављено. У реакцији на писмо Леи Бауман, Меморијална комисија јеврејске општине у Београду је цитирала Студију ЏВ израелског меморијалног центра Јад Вашем (Јерусалим, 1983) у којој је Кристофер Браунинг у своме раду “Коначно решење у Србији” установио да је- “Јеврејске мушкарце у Србији стрељала немачка војска, а жене и децу подавили припадници нацистичке СС без икаквог учешћа Срба у тим злочинима.”

Манипулације Хелсиншког комитета Соње Бисерко

На томе се није зауставила борба угледног публицисте и новинара Јаше Алмулија, који је написао књиге: “Живи и мртви”, “Јеврејке говоре”, “Јевреји и Срби у Јасеновцу”, “Страдање и спашавање српских Јевреја”. У тексту “Истина о уништењу српских Јевреја и њено фалсификовање”, објављеном у “Политици” 07.01. 2012. године, Јаша Алмули је навео да се исти случај манипулације са јеврејским жртвама, као и приписивања Србима нечега што нису починили десио у режији тзв. Хелсиншког комитета за људска права у Србији са Соњом Бисерко на челу.

Соња Бисерко је у своме Извјештају о Србији за 2009. годину (13. јуна) оптужила Србију да је Недићев режим учествовао у холокаусту Јевреја, и тражила од Србије признање за учешће у холокаусту, и извињење јеврејском народу. Соња Бисерко је исти фалсификат и раније пропагандно гурала кроз Извјештај о Србији из 2006. године, што значи да је протежирање неистине од стране те особе и тзв. Хелсиншког комитета у Београду носило програмски карактер.

Алмули је оспорио наводе Соње Бисерко тврдећи да се колаборационисти Недићу не може приписати оно што није радио, и констатовао да је циљ таквих лажних тврдњи провидан- “да изазову омразу против Срба међу Јеврејима у свету и у светском јавном мишљењу”.

Што се тиче односа према Милану Недићу и његовој улози у окупираној Србији, Јаша Алмули је навео следеће: “Савез јеврејских општина Југославије у књизи објављеној 1952. Недићевом режиму као конкретно злодело приписује само то што су припадници његове полиције и државне страже трагали за неколико стотина Јевреја који су се крили по Србији после немачких убистава 1941. и 1942. године.”

На основу свега, Алмули је закључио следеће: “Закључујем да су и Туђманова пропаганда и Хелсиншки комитет оптуживали Србију за уништење Јевреја због својих политичких циљева. Тиме су злоупотребили нашу несрећу и скрнавили наше жртве. Играли су се туђом смрћу у своју корист. Томе се мора стати на пут. Не да би се бранило Недића као квислинга, већ да бисмо спречили смањење кривице Немаца и преиначење историје Холокауста, које у овом времену поприма чудовишне размере – све до његовог порицања.”

Британци су створили услове за холокауст над Јеврејима

 Да Британци нису срушили кнеза Павла, те да је остао на снази споразум Краљевине Југославије са Хитлером, до оваквог страдања Јевреја у Југославији сигурно не би дошло.

Као примјер за поређење се може узети марионетска Бугарска тог времена, која је била ратна савезница Хитлерове Њемачке, али је успјела сачувати јеврејску заједницу на свом тлу. Сви нацистички напори да се бугарски Јевреји униште завршени су неуспјехом. Захваљујући бугарском краљу Борису, који је пристао на савез са Хитлером, 48 000 Јевреја који су живјели у Бугарској су рат дочекали живи. Једине територије које су биле окупиране Бугарима а гдје су Јевреји убијани, су биле окупиране територије грчке Тракије, Вардарске Македоније и дијела Србије (Пирот), гдје су бугарске војне снаге биле под директном њемачком командом, те је на њима пострадало 14.000 Јевреја који су се тамо затекли.

Кнез Павле је на територију Краљевине Југославије примио хиљаде јеврејских избјеглица које су бјежале из централне Европе. Његовим рушењем од стране Лондона, те избјеглице је постигла злехуда судбина, уосталом као и остале Јевреје Југославије. Нема сумње, једина сила која је могла да спаси Јевреје у распарчаној Југославији послије рушења кнеза Павла је она сила о којој говори Славко Голдштајн. Дакако, ради се о Италијанима који су као окупатори били врло хумани према јеврејској заједици која је пала у нацистичку немилост. Италијанска окупациона зона је била једини спас за Јевреје тога времена. Да је Србија, или цијела Краљевина Југославија, потпала под италијанску окупациону зону, бруталног страдања Јевреја не би било на тој територији.

Лондон више од стотину година касапи Балкан

Да закључим, пучем Симовића и рушењем кнеза Павла Британци су створили нову сурову реалност, која је била смртоносна за Јевреје Југославије. У том смислу, Черчил је једини одговоран што је Хитлер напао Југославију, извршио њено распарчавање, тако да је Лондон искључиви кривац за шансу коју су потом добили нацисти у свом плану за уништења Јевреја и на тлу Југославије.

Винстон Черчил је тај државик који је својим потезом створио ситуацију ницања сабирних и концентрационих логора на тлу подијељене Југославије, у којима су потом масовно страдали Јевреји и Срби. Тако да, ако се Лондон хвали обарањем кнеза Павла, ред би био да преузме одговорност пред Јеврејском заједницом за оно што се десило рушењем кнеза Павла.

Осим тога, Лондон треба да преузме одговорност и за огромно страдање Срба, не само у Другом свјетском рату. Јер, бар стотину година британско мешетарење по Балкану превршава сваку мјеру, ствара пакао на земљи, а сваки британски потез оставља једино и само крваве трагове.

Јенкији су рушили кнеза Павла, а потом разорили Југославију


Пројектована спољња политика САД у Другом свјетском рату се заснивала на томе да Амери леже у ‘ладовини испијајући виски са ледом, са апсолутном убијеђеношћу да ће Други свјетски рат који се распламсао у свијету они избјећи. Тај их рат уопште није интересовао.
Зато се и десило да је од 13. марта 1938. године, када је нацистичка Немачка анектирала Аустрију, до напада на Перл Харбор 7. децембра 1941. прошло дугих двије године и девет мјесеци- колико су Американци игнорисали ратна дешавања.
До учешћа САД у копненим операцијама у Европи требало је чекати све до 10. јула 1943. године када се десило искрцавање “Западних савезника” на Сицилију. Савезнички упад у континентални дио Италије се десио 3. септембра 1943 године, операцијом „Бејтаун“, која се може рачунати апсолутно неуспјешним војним походом. Наиме, Рим су „савезници“ успјели да ослободе тек послије годину и девет мјесеци послије упада у Италију, тачније 4 јуна 1944 године. Затим су се зауставили, јер су Њемци били прејаки. И тако, док су се САД својски трудиле да не уђу у рат са Хитлером, а то нити су смјеле нити хтјеле, на другој страни су свим силама притискале Краљевину Југославију да мора ући у рат са Хитлером! Апсурд?!

Труман игра над костима Њемаца и Совјета

Војна операција Англосаксонаца у Италији послије заузимања Рима је завршена крахом, и оцијењена неперспективном. Невјероватно је да су њихову војну силу успјеле да зауставе само двије ефективне њемачке дивизије. Да напоменем, у нападу на Краљевину Југославију, коју су Черчил и Рузвелт непотребно и подло гурнули у рат, је учествовало петнаест само њемачких дивизија- 7 пјешадијских, 4 моторизоване и 4 тенковске дивизије. Англосаксонска армија у Италији је против себе имала само двије њемачке дивизије, и у једном тренутку замало била бачена у море.
Управо зато, прави почетак борбе Запада против Хитлерове војске на европском копну се може сматрати почетак операције Оверлорд, искрцавање у Нормандији. Колико је Западу требало времена да озбиљно уђу у рат, напросто је смијешно! Анексија Аустрије се десила 13. марта 1938. године, а операција Оверлорд је отпочела 6. јуна 1944. године. Дакле, шест година и три мјесеца је требало Англосаксонцима да отпочну озбиљну и успјешну копнену операцију у Европи против Хитлера.
Да би се описала политика САД према рату у Европи, најбоље је погледати изјаву сенатора Трумана која презентује преовлађујуће мишљење америчког естаблишмента тог времена.
Наиме, 23. јуна 1941, само дан након почетка њемачког напада на СССР, сенатор Хари Труман је изјавио: „Ако видимо да Њемачка побјеђује, треба да помогнемо Русима, а ако видимо да Руси побеђују треба да помогнемо Њемцима! И тако их треба пустити да се поубијају што је више могуће, иако ја не желим видјети Хитлера као побједника ни у ком случају.”
Да подсјетим, тај сенатор је потом био 33. предсједник САД, и то у периоду од 1945. до 1953. године. Дакле – Англосаксонци су планирали да се Њемци и Совјети међусобно што више поубијају, а борбу на европском тлу започну тек на крају рата када се она буде дијелила међу побједницима. Таква политика је и довела до тога да је од пет погинулих њемачких војника, четири погинуло на Источном фронту, а СССР имао губитке од 25 милиона људи, од којих 16 милиона цивила!

Поруке Рузвелта кнезу Павлу


Збиља, како у контексту те пријеварне геополитике звучи бедасто порука кнезу Павлу упућена 18. марта 1941. од стане предсједника САД Рузвелта: „Мислим да је потребно да на неки начин ставимо до знања да Сједињене Америчке Државе не гледају само на садашњицу него и на будућност и да ће свака земља која се покорно преда без отпора уживати мање наклоности у свијету него земља која пружи отпор, макар тај отпор трајао свега неколико недеља.”
Са друге стране су кнеза Павла притискали Британци, а до каквих је апсурдних дијалога долазило најбоље говори случај из 1939.г. када се кнез Павле вратио из Италије. Тада је, по упутствима лорда Халифакса, британски амбасадор у Београду сер Роналд Кембел упитао кнеза: “Шта Југославија намјерава да учини ако Њемачка упадне у Румунију?” Кнез Павле је, разгоропађен, упутио узвратно питање: “А шта Британија намјерава да учини?” Сер Кембел није имао одговор, и заћутао је!
Када је и Румунија приступила тројном пакту, кнез Павле је тражио од Британаца хитну помоћ у испоруци наоружања. Разматрајући то питање, Черчил је на састанку свог кабинета цинично рекао: „Има ли друге помоћи коју им можемо пружити, изузев што сами настављамо да ратујемо? Ако не можемо обећати помоћ у материјалу, можемо бар да их уверимо како ћемо настојати, као што смо то учинили и прошли пут (у Првом свјетском рату), да се неправде према њима исправе у будућој победи“. Укратко, никаве помоћи!
Када је Артур Лејн, амерички амбасадор у Београду, саопштио кнезу Павлу да „земље које се не супротстављају агресији нису ни заслужиле независност”, кнез Павле је одговорио: ”Шта очекујете да учиним?! Британци не могу помоћи. Што се тиче САД, док би стигла помоћ Југославија би већ била уништена”, притом двапут поновивши да би волео да није жив.

Приступање Тројном пакту


Схватајући да од САД и Британије нема никаве помоћи, одлука о приступању Тројном пакту донијета је на Крунском савету 6. марта 1941. године у Белом двору, после Павловог повратка из Берхтесгадена.
Том састанку је присуствовало девет најмоћнијих људи у земљи: кнез Павле, остала двојица намјесника: Раденко Станковић и Иван Перовић, предсједник владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић, министар војске и морнарице Петар Пешић, министар Двора Милан Антић, потпредсједник владе и хрватски вођа Влатко Мачек и Словенац Фран Куловец.
На инсистирање Влатка Мачека, министар војни је објаснио војну ситуацију рекавши да би у случају рата са Хитлером врло брзо пали Београд, Љубљана и Загреб, те да би војска капитулирала послије максимално шест недјеља у планинама Босне јер би армији нестало и хране и муниције. Министар војни је рекао ово: “Француска више не постоји, енглеских трупа, и то веома мало, има само у Египту, Русија је у савезу са Њемачком, а цио Вермахт је тренутно слободан. Њемачке трупе се налазе у Мађарској, Румунији и сада у Бугарској, Италијани су на нашим западним границама и у Албанији. Када будемо поражени само ће мали дио војске, буде ли имао среће, успјети да се провуче између Италијана у Албанији и Њемаца у Бугарској, и побјегне према Солуну. Осим тога, имамо само 48 тенкова.”
Словенац Куловец је инсистирао на потписивању пакта “јер би Словенија била прво подручје које би у случају рата напала Осовина”.
О позицији хрватског лидера Владка Мачека, кнез Павле је рекао ово:”Др Мачек је узео реч и инсистирао да треба да потпишемо пакт са Немачком, јер је она прихватила све наше захтјеве, а то су да немачким трупама и војним возовима неће бити дозвољен пролаз кроз нашу земљу и да нећемо бити увучени у рат против наших савезника из Првог светског рата.
Његова аргументација заснивала се на томе да је Хрватска на сјеверу и у равници, да је највише индустријализована и да ће стога одмах бити уништена, а да ниједан Хрват неће моћи да побјегне, док би мали број Срба могао да се провуче између Бугарске и Албаније. Ракао је да не може да гурне Хрватску у рат када нам Њемачка непосредно не пријети и када од нас не тражи ништа.”
Послије савјетовања, сви су одобрили потписивање Тројног пакта, осим кнеза Павла који није гласао.

Државни удар и лажни краљ Јововић на радију

У Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савјета, 25. марта 1941.године Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић су потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине, а чину потписивања је присуствовао и Иво Андрић, тадашњи амбасадор Краљевине Југославије у Берлину.
Тога дана, а и 26. марта су се десила комешања незадовољног народа у: Ужицу, Никшићу, Подгорици и Београду!
Кроз два дана, под контролом Британаца, извршен је пуч у Београду! У девет сати изјутра, 27. марта, прочитан је преко радија проглас краља Петра Другог о преузимању власти. Ту лажну прокламацију, коју је написао професор Слободан Јовановић, прочитао је, имитирајући краљев глас, поручник бојног брода Јаков Јововић. У вријеме док је Јововић читао прокламацију, млади престолонаследник се играо у друштву свога рођака кнеза Александра. Чувши прокламацију око 9. часова ујутро, кнез Александар је рекао Петру Другом: “Гле, ти говориш на радију?” Петар Други је узвратио: “Али, то нисам ја!”
Пуковник Донован, специјални изасланик предсједника САД, који је боравио Београду у вријеме пуча, је потом поврдио да: ”Краљ Петар Други уопште није имао никаквог учешћа у пучу, нити је био консултован. Прокламација коју је наводно читао краљ на радију, потпуно је лажна. Краљ исту није видио, нити потписао, нити одобрио. Прокламацију је прочитао један официр имитирајући краљев глас…!“
Народ је изашао на улице, а амерички предсједник Френклин Рузвелт, којем није на памет падало да ратује са Хитлером, је краљу Петру Другом послао ову поруку: „У тренутку када Ваше величанство преузима потпуно вршење својих краљевских права, моћи и вођство једног храброг независног народа, ја желим да са народом Сједињених Држава узмем учешћа у изражавању наших искрених жеља за здравље, добробит Вашег величанства и за миран напредак Југославије.”

Напад Хитлера, цинизам Донована


Рузвелт и Черчил су одлично знали шта су урадили и шта ће се десити. Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, Хитлер је напао Краљевину Југославију.
Његове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. и потпуно сравњен са земљом. Том приликом је употребљено је око 440 тона запаљивих бомби, и убијено 2 274 човјека. Југословенска краљевска армија је, послије отказа Хрвата и Словенаца да учествују у одбрани државе, капитулирала за 11. дана! Пучисти су побјегли!
После бомбардовања Београда, Рузвелт је краљу Петру упутио нови телеграм: “Сједињене Државе су дубоко потресене ничим изазваном и немилосрдном агресијом на народе Југославије. Влада и народ Сједињених Држава с дивљењем прате храбру самоодбрану народа Југославије, која представља најсветлији пример њиховог традиционалног јунаштва.“ Послије само три године, тај исти Рузвелт ће послати своје бомбардере да убилачки сравњују са земљом градове у Србији и Црној Гори, што се безусловно може третирати, да употребим његове ријечи, као “ничим изазвана и немилосрдна агресија на народе Југославије”.
Пуковник Донован, тадашњи специјални изасланик Рузвелта у Београду, се по питању пуча одредио на овакав начин: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту ревoлуцију купили…“
Нема сумње да ово “купили” у изјави- звучи као: преварили, превеслали, обманули , насукали…
Јер, шта значи- Купили!?
И све животе изгинулих грађана Југославије током Хитлерове окупације су, такође – Купили!? Шта су тада радили на улицама градова демонстранти, јер су осим Београда демонстрације подршке пучу захватиле: Крагујевац, Никшић, Краљево, Цетиње, Подгорицу, Шабац, Ваљево, Чачак, Котор, Јагодину, Власотинце, Књажевац, Нови Сад, Вршац, Руму, Сарајево…

Монструозно англоамеричко бомбардовање Србије и Црне Горе


То ниподаштавање народа који је тада, под хипнозом пропаганде, устао да би потом био разгромљен Хитлером, је и довело до ненормалне појаве- крволочног “савезничког” бомбардовања градова у Србији и Црној Гори на крају рата.
Авијација САД је 7. и 8. априла 1944.г. сравнила Никшић са земљом. Под рушевинама је нађено 500 људи, а тадашњи градоначеник Никшића Јеврем Шаулић је Међународном црвеном крсту у Женеви јавио да су Никшић бомбардовали непријатељски авиони, који су осим бомбардовања градског језгра убијали митраљеском ватром из авиона цивиле по улицама града.
Београд су англо-америчке ваздушне снаге на крају Другог свјетског рата бомбардовале 11 пута. На први и други дан Васкрса 16. и 17. априла 1944.г. чак 600 бомбардера америчке 15. ваздухопловне јединице, са базом у Фођи на југу Италије, су са 3.000-5.000 метара испуштали „тепих бомбе“ на Београд. Према њемачким проценама, погинуло је око 4.000 људи жена и деце, а према процјенама амбасаде САД у том америчком бомбардовању је погинуо 2.271 човјек, а теже и лакше је рањено око 5 000 Београђана. Потом су слиједила америчка бомбардовања Београда 24. априла, 7. маја, 18. маја, 6. јуна, 3. јула, 3., 6., 8. и 18. септембра.
На Велику суботу 15. Априла 1944. године бомбардери Ратног ваздухопловства Сједињених Америчких Држава су напали Ниш, при чему је погинуло 700 људи. Следеће бомбардовање Ниша се десило 30. марта 1944. године. Извлачење мртвих и рањених трајало је 7 дана. Треће бомбардовање уследило је 5. априла 1944. године када је оштећен и Саборни храм. Ниш је бомбардован 17 пута.
Подгорица је бомбардована 5. маја 1944.г. када се на тај град обрушило 116 тешких бомбардера Б- 24, који су уништили 60 одсто градских објеката бацивши 270 тона бомби. Цивилно становништво Подгорице је имало преко 1800 мртвих као и 4500 теже и лакше рањених људи, док су Њемци имали само 8 мртвих и 25 рањених војника. Тешко су бомбардована, такође, Пљевља и Бијело Поље.
Само 3. септембра више од 300 бомбардера учествовало је у бомбардовању градова на територији Југославије. Најтеже бомбардовање доживели су становници Лесковца којег су бомбардери САД сравнили са земљом 6. септембра 1944. године. Од 28.000 становника живот је изгубило 6.000 људи, жена и дјеце. Према њемачким извештајима, око 2 000 бомбардера је бомбардовало Србију, знатно мање Босну, а још мање Хрватску.

Злочин над Југославијом је англосаксонских руку дјело!

Пуч Симовића САД и Британци приписују себи и својој вјештини манипулације и преваре, и нека им буде. Мада, мени је ближа позиција енглеског војног аналитичара Лидела Харта који на београдски пуч гледа као на “јединствени самоубилачки акт Југославије, који је највише штетио њој самој, поготову пошто је као последицу имао безглави герилски рат разних струја”.
Самим тим, и инсистирање кнеза Павла на потписивању савеза са Хитлером, је био изнуђени потез да до самоубиства Југославије не би дошло. За ту одлуку у том моменту није морао одговарати Британцима, који су од Хитлера побјегли из Француске, Американцима који нису хтјели ратовати са Хитлером, и Совјетима који су били у савезу са Њемачком.
Али, ако су се Англосаксонци одлучили на пуч у Београду, тада носе одговорност за напад Хитлера на Југославију, њено цијепање на марионетске државе и све злочине који су се на тој територији десили. Дакле, Независну државу Хрватску, Велику Албанију, Велику Бугарску, Велику Мађарску, и несретну марионетску Србију под Недићем су последично створили Черил и Рузвелт.
Крвави грађански рат партизана и четника је њихових руку дјело. А свирепим бомбардовањем градова у Србији и Црној Гори, САД и Британије су превазишли злочине њемачке авијације. Дакако, Хитлер је био монструм свјетског калибра! Али, димензије монструозног понашања Черчила и Рузвелта у односу према Југославији, а посебно према Србији и Црној Гори, далеко надмашује Хитлера, нажалост!
Ипак, ако се тражи дубљи узрок таквог ниподиштавања малених народа Балкана, крволочног односа према њима, он се код англосаксонаца вјероватно налази у домену једне “науке” коју су први изобрели. Дакако, ради се о квазинауци еугеника, оргиналној англосаксонској “науци”, која је била претеча расне теорије! Другим узроком је тешко објаснити тај вирус зла који је константа политике Анлосаксонаца, не само на Балкану…

Бал британских вампира – од Емила Хахе до кнеза Павла


Пуч којег су организовали Британци у Београду 27.марта 1941.г. приликом свргавања кнеза Павла, званични Лондон је правдао моралним разлозима. Прије пуча, кнезу Павлу су стизала квазиморална упутства из Лондона и Вашингтона, по којима је Краљевина Југославија морала да зарати са Хитлером због части, па макар тај рат трајао трагично и кратко.
Дакако, о части и моралу, кнезу Павлу су говорили Англосаксонци- код којих питање политичког морала никада није постојало, јер су моралне ништице. Они су у свакој историјској ситуацији издизали свој интерес изнад моралних норми, и то је први дио теме овог текста. Други дио текста говори о англосаксонском негирању жртве народа, српског и југословенског, те приписивању “моралне димензије” у акту пуча Симовића- свом новцу, својим плаћеницима…

Неморалан однос према Чехословачкој

На какве неморалне поступке су били спремни Британци и Французи најочигледније су продемонстрирали у Минхену 29. септембра 1938. г. Тада су премијери британске и француске владе, Невил Чемберлен и Едуар Даладје, потписали Минхенски споразум са Њемачком и Италијом, по којем је Судетска област Чехословачке припала нацистичкој Њемачкој. На том састанку Чеси уопште нису присуствовали, јер им то учесници скупа нису дозволили. Када се послије те бруке британски премијер Чемберлен вратио у Лондон, он је саопштио Доњем дому: „Господо, ја сам донио мир нашој генерацији.“ Укратко, давањем незаситом Хитлеру територија других држава- званични Лондон је сматрао да је донио мир генерацијама Британаца, а генерације Чеха нису га уопште интересовале, па се свирепи сценарио продужио…
Кроз скоро пола године, 15. марта 1939.г. патња Чешке се претворила у кошмар и трагедију, која је поставила жиг срама на Французе и Британце. Наиме, на тај дан је Хитлер позвао предсједника Чехословачке Емила Хаху у Берлин и хладнокрвно му предложио на потпис документ о безусловној капитулацији његове државе. Хитлер је отворено пријетио да ће Праг бити сравњен са земљом, а Чешка брутално прегажена.
Предсједник Чехословачке је том приликом имао срчани удар, али су га њемачки љекари љековима држали при свијести све док није потписао документ којим је- част Чешке ликвидирана, скупа са њеним народом који је одлетио у трагедију.
Иако је Чехословачка имала склопљен одбрамбени савез са Француском и СССР, нико јој није помогао. Француска је хтјела реаговати само ако јој помоћ пружи Британија, а Британија је то одбила, сматрајући да је британски интерес далеко изнад моралних кодекса и питања Чешке и њеног народа. СССР је показао намјеру да покрене трупе и интервенише, али се ту испријечила Пољска која је већ халапљиво узела дио чехословачке територије. Пољска није дозволила СССР- у да његова армија пређе преко њене територије, већ су чак СССР- у запријетили ратом ако ишта покуша у том смислу.
Два дијела Чехословачке су се одвојила од Чешке- Словачка, која је постала марионетска држава Рајха, и тзв. Карпатска Украјина коју су потом анектирали Мађари. Чешка, тада пета војна сила у Европи, је окупирана нацистима и брутално опљачкана, чиме је Хитлер изненада ојачао ратне “бицепсе”. Запад је ћутао, приче о моралу није било. Британци су поповање о моралу оставили по страни, да би га подигли на ниво обавезе кроз двије године у односу према Краљевини Југославији и кнезу Павлу.

Образ пред Французима и бјежећим Британцима?

Кнез Павле је одлично знао шта се десило Чехословачкој, када је кроз двије године у тешким моментима за народе Југославије одлучио да подржи споразум са Хитлером. Сигурно је себе пројектовао на мјесто Чехословачког предсједника Емила Хахе који, издат од Француза и Британаца, под срчаним ударом, док га нацистички љекари одржавају у животу, потписује безусловну капитулацију- да Праг не би био сравњен са земљом.
У вријеме када се кнез Павле одлучио за потписивање пакта, Француска је већ била девет мјесеци окупирана нацистима, тако да је он био у горој стратешкој позицији него осрамоћени предсједник Чехословачке. Наиме, Хитлер је напао на Француску 10. маја 1940.г. и рат је завршен француском капитулацијом кроз шест недјеља – 22. јуна 1940. Оно што је интересантно из тог периода је начин на који су Енглези побјегли из Француске, и како су послије бјекства дочекани у својој земљи. Наиме, у току битке за Денкерк, у операцији Динамо, десило се масовно бјекство снага Британског експедиционог корпуса, и мањег дијела француских јединица, преко Ламанша. У тој операцији је за девет дана евакуисано 338.226 британских и француских војника. Операција је трајала је од 27. маја 1940. године до 3. јуна 1940. године.
Ако погледате датуме, видјећете да је бјекство Британаца почело седамнаест дана послије напада Хитлера на Француску, а завршено деветнаест дана прије капитулације Париза. Тачније, Британци су издали Французе и побјегли усред битке, оставивши Хитлеру сво тешко наоружање на обали мора! Британска штампа је ту евакуацију из Денкерка оцијенила оваквим насловима: „Катастрофа која се претворила у тријумф”! Черчил је 5. јуна изјавио у Доњем дому: „Морамо страшно да пазимо да ово спашавање не сматрамо побједом. Ратови се не добијају евакуацијама.” Касније је Черчил успех операције окарактерисао као чудо, а потом спектакл војног бјекства Британаца поновио у Грчкој.
Наиме, напад Хитлера на Грчку се десио 7. Априла, један дан послије напада нациста на Краљевину Југославију. Британски војни контигент, који је искрцан у Грчку само да би провоцирао Хитлера, је почео са повлачењем и бјежањем из Грчке већ 19. Априла, једанаест дана послије напада Хитлера. Од 62.000 британских војника на острво Крит је евакуисано чак 53.000 војника, а Грчка је капитулирала 30. Априла 1941. године.

Слављење бјекства из Денкерка

Када је кнезу Павлу Черчил предлагао да Краљевина Југославија отпочне рат против Хитлера, кнез је одлично знао шта су Британци урадили у Денкерку и у Минхену. Логично је оцијенио да је искрцавање Британца у Грчкој са много мањим силама, и на много тежем мјесту него у Француској, била само подла политичка игра. Предлог Черчила да Југословенска краљевска војска напусти Словенију и Хрватску, те да отпочне повлачење преко Албаније, гдје се требала спојити са армијом Грчке у циљу отварања новог Солунског фронта, кнез Павле је оцијенио као жељу Британаца да се Југославија баци у провалију.
Ако вишемилионска француска армија, која је уз подршку Британаца била бројнија од Хитлерове армије, и додатно снажнија по свим аспектима војне технике, осим у авијацији, није могла да се одупре Хитлеру, шта су тада могли да ураде Грци и Срби осим да се баце у раље звијери?! Кнез Павле је одлично тумачио “моралне норме” Британаца, које су му је Лондон приподносио, и сву подлост њихове политике.
А моралне норме Британаца тог времена најбоље показују славље послије бјекства из Денкерка, на шта се обавезно треба осврнути! О том догађају, историчари пишу овако:”Нешто мало пред зору 4. јуна 1940, Денкерк је напустио последњи брод. Ускоро затим су њемачке трупе ушле у тешко оштећени град. Завршена је операција Динамо – прва комбинована операција сва три вида оружаних снага. У Њемачкој су славили због побједе, иако су Британци успјели да се извуку. Ни у Енглеској весеље није изостало, због повратка војника. Нико није очекивао спашавање оваквих размјера. Музичари су непрекидно свирали песму: „Ево наших хероја“. Људи су, кличући, стајали крај ивица пута од Довера до Лондона. Касније је Монтгомери о овоме изјавио: „Сјећам се како сам био бијесан кад бих угледао британске војнике како се шећу наоколо са шарено извезеним знаком на рукаву-“Денкерк”. Мислили су да су хероји, а то је било и мишљење грађана.“
Послије свега овога, ове слављеничке бруке, поставља се питање када је ријеч о моралу и принципима- Зашто се британски политичари, војници, адмирали и генерали, који су побјегли пред Хитлером из Француске, у Денкерку нису држали максиме: “Боље гроб, и боље рат…”, него су је пласирали у Београд послије девет мјесеци, организујући пуч у режији српских генерала и пробраних плаћеника.
Англосаксонци против логике, смисла и кнеза Павла
У жељи да Краљевину Југославију натјерају у рат против Хитлера, од којег су сами бјежали главом без обзира- јер их је Хитлер јурио гдје год би се појавили, Британци су погон ставили све. На Краљевину Југославију се обрушио: дипломатски притисак и личне пријетње, пропагандни рат, убацивање агената, подмићивање политичара и официра, спремање обимних терористичких акција, напомињање да британски бомбардери могу ударити по виталним објектима Југославије… Осим тога, кнез Павле је био упознат да је армија неспремна, да САД, СССР и Британија не намјеравају слати војну помоћ, те да су хрватски и словеначки политичари против тог рата, што значи да би против Хитлера евентуално ратовало само пола Краљевине Југославије.
О унутрашњим дилемама кнеза Павла, пред одлазак на састанак са Хитлером, свједочи дио писма које кнез својевремено послао својој ташти, великој војвоткињи Јелени Владимировној: ”Читаво време које је тада било преостало провео сам покушавајући да убедим Мачека и Куловца (водећи хрватски и словеначки политичари) да промене став (тј. да се опредијеле против пакта са Хитлером). Председник владе био је на мојој страни, али сви моји напори су били узалудни. Према томе, био сам суочен са следећим проблемом: или да потпишем пакт, или да изгубим Хрвате и Словенце с којима сам постигао помирење- и тако поцепам државу којој сам, да тако кажем, био старатељ у име свог Краља.
Да бих Вам показао како је мој лични положај био тежак, испричаћу Вам шта ми се тада догодило с једним од вођа опозиције (Мишом Трифуновићем). Он ми је рекао, трљајући руке, да ћу ако потпишем пакт бити проглашен присталицом Немачке, а ако га не потпишем: – Ми ћемо рећи да сте нас гурнули у рат због оне ваше жене Гркиње!”

Подмићивање политичара и терористичко планирање

Да појасним, споменути радикал Мишо Трифуновић, који је пријетио кнезу Павлу да ће бити крив у свакој варијанти, је био на платном списку Лондона, и својом опаском кнезу Павлу само продемонстрирао- англосаксонску подлост тог времена: свирепу, подмуклу и разарајућу!
Заједно са Милошем Тупањином, који је био из Земљорадничке странке, сачињавали су плаћени политички двојац који је, осим припреме пуча, био задужен и за планиране терористичке акције. О њиховом ангажману, 26 марта, дан прије пуча, специјални Черчилов обавјештајац Тејлор упућује овај телеграм Лондону: “Треба да и даље да радимо на припремању пуча… Као другу линију акције, преко Тупањанина и Трифуновића, настојимо да припремимо демолирање виталних комуникација: блокаду Дунава, рушење железничког моста код Марибора, рушење моста преко Саве код Београда, демолирање железничке пруге Ниш-Цариброд и рушење моста код Велеса”.
Дан послије извршеног пуча, шеф операција СОЕ (британске обавештајне службе) у Југославији Хју Далтон, шаље телеграм на руке Винстону Черчилу ове садржине: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успјели смо да образујемо и резервни фонд од шеснаест милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац! Поносим се резултатима које, у великој мери, сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових главних помагача – поручника Мастерсона и Бенета.“
Констатација Далтона, упућена Черчилу, да је пучем Симовића и плаћеника- Британија “добила добру противвриједност у односу на уложени новац”, говори све! За уложени новац у плаћенике Лондон је добио сигурни напад Хитлера на Краљевину Југославију, њено масакрирање и черечење. Планираним злочином над Југославијом, Черчил је добио противвриједност у смислу- одређеног смањења њемачког притиска на Британију, као и снижавање активности њемачких бомбардера. Цијена у виду пржења Југославије, са свим њеним жртвама, га није много интересовала. Али је зато, послије пуча, будућим југословенским покојницима и Хитлеровим робовима, (према информацији коју преноси агенција СРНА 27. марта 2013 г.) Черчил упутио циничну поруку ове садржине: “Југословенски народ је данас пронашао своју душу и изабрао свеопшту правду и царство небеско“.
За ту жртву југословенског народа, у име те “свеопште правде и царства небеског”, Черчил је на крају рата послао захвалницу у виду незаборавног поклона- стравичног бомбардовање градова у Србији и Црној Гори, са масовним уништавањем цивилног становништва. Дакако, поставља се питање, а зашто је тако било? Зар је то захвалност Србима и Црногорцима “за проналазак душе и свеопште правде”, која је обећана уколико дође до рушења пакта Краљевине Југославије са Хитлером? Одговор на то питање је јако прост, јер су га англосаксонци потом објаснили!

Пуч су извели плаћеници- а не ви, Срби и Југословени

Да би се тај апсурд објаснио, позваћу се на текст Миодрага Јанковића и Вељка Лалића, објављеног 6. јануара 2007. г. у Вечерњим новостима, под насловом “Иза пуча – Енглези!” У том тексту се налази следећи неопходни дио документације:”У Архиву кнеза Павла налазе се многа писма сер Сесила Перота, васпитача краља Петра Другог, који 12. јануара 1977. године одржао предавање на тему: „Залазак једне династије“ (Карађорђевића).
Сер Перот је казао: „Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог универзитета у Кембриџу. Ту у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних наставника изјавило је: „Нису Југословени извршили пуч, него ми“. Упитао сам, ко су „ми“? Одговор је гласио: „Ми, СОЕ, или британска тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање.
Крајем 1941.г. Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће то исто, али прецизније: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“
Тако су Југословени и Срби “лагано откачени” као народи који на основу тога пуча имају неке политичке и историјске привилегије, које су им по моралном кодексу следовале.
Укратко, Британци и САД су закључили да су они 27.марта 1941.г. оборили пакт са Хитлером, са својим новцем и својим плаћеницима, а то што су плаћеници били неки Срби, то се не рачуна. То што је такав потез значио сигуран масакр српског и црногорског народа, и неизбјежна страдања осталих народа Југославије, који се не би десили бар до краја 1943.г. да кнез Павле није оборен, се не рачуна!
Предах од неколико година, за спас живота цивила Југославије се не рачуна!? Рачунао се само свој англосаксонски новац и своји англосаксонски плаћеници!?
У англосаксонским очима, они појединци који су извели пуч- наравно да нису патриоте, српске и југословенске, нити антифашисти и антинацисти- већ њихови плаћеници, којима је грош цијена. Ето, то је била та „трговина моралом“ тог момента, у англосаксонској варијанти. Зато Черчилом поклич послије пуча Симовића : “Југословенски народ је данас пронашао своју душу и изабрао свеопшту правду и царство небеско“, изгледа необично перверзно.
Тај поклич из Лондона, данас има реални историјски ехо ове садржине: “Пучем Симовића, британски народ је нашао свој интерес кроз свеопшту неправду према Краљевини Југославији и кнезу Павлу, кроз стотине хиљада Срба и Југословена који су се послије злочина Хитлера и његових сателита, као и англосаксонског бомбардовања српских, црногорских и југословенских градова и цивила- преселили на царство небеско”!

Кнез Павле и лицемјерни пуч Лондона“ у име српског образа“!


Историја пакла који се десио нападом Хитлера на Краљевину Југославију је довела под свирепу сумњу исправност дејстава генерала Симовића, и британске агентуре која је тада срушила кнеза Павла.
Могућност другачијег историјског хода и данас наилази на бројна питања оних који су опоненти тешких одлука кнеза Павла. Рецимо, једно од важних питања опонената је- Да ли би Краљевина Југославија, и српски народ, изгубили образ у историјском смислу да пуча није било? На другој страни, нико нема одговора на питање- шта значи спашавати образ у безобразним временима, те како се спашава част пред онима који су апсолутно нечасни?

Да ли су други народи губили образ са потписивањем пакта?

Заговорници тврдње да је пучем Симовића “спашена част Срба и Југословена”, не дају конкретан одговор- а пред ким је било потребно спашавати част? Ко је та анђеоска држава или народ, пред којом су Срби били дужни, наводно, спашавати образ? У том смислу треба почети анализу од држава сусједа. Наиме, до одлуке кнеза Павла, сви сусједи Краљевине Југославије, осим Грчке, су већ били у савезу у са Хитлером. Значи, Срби нису имали потребе да “спашавају образ” пред Мађарима, Румунима, Бугарима, Албанцима, који су били сателити сила Осовине, као и према Италијанима- који су тада били главни сарадник Хитлера у Европи.
Да ли су Срби рушењем пакта са Хитлером требали спашавати образ пред народима Краљевине Југославије?! Наравно, не! И никако не, напротив! У моменту потписивања пакта, комплетан хрватски, словеначки и муслимански политички естаблишмент у Краљевини Југославији је био за потписивање пакта! Хрвати, Словенци и муслимани нису имали несувисле дилеме око части, губљења образа и сличних тричарија. Они су сматрали да је избјегавање рата са Хитлером њихов највећи национални интерес, и то је био њихов легалан и легитиман став! Разлог је био- преживјети ураган!
Управо зато је, послије напада Хитлера на Краљевину Југославију, сасвим било очекивано то што је најјачи хрватски политичар Владко Мачек подржао усташу Славка Кватерника, који је 10. априла 1941. прогласио НДХ, марионетску државицу која се моментално претворила у ултранацистичку злочиначку творевину.
Истога дана, 10. априла 1941. дотадашњи бан Дравске бановине др Марко Натлачен (иначе, аутор пјесме “Србе на врбе”, објављене 27. јула 1914.г. послије убиства Фердинанда у листу “Словенац”) је у Љубљани, у заједници са представницима словеначких политичких странака, образовао Народни свет (Народно вијеће) и , по угледу на НДХ, прогласио Словенију за самосталну државу. Словенија је одмах приступила Тројном пакту, што се није свидјело Хитлеру, па је била раскомадана а Словенци добили статус народа којег треба раселити и депортовати “под далеке туђе врбе”, као нижу расу.
Џафер Куленовић, предсједник Југословенске муслиманске организације, највеће и најутицајније муслиманске странке у Краљевини Југославији, се опредијелио за усташе, те 7. новембра 1941. преузео дужност потпредсједника Владе НДХ, и остао на њој до краја рата.
И тако долазимо до закључка- aко су сви народи, који су у Краљевини Југославији живјели са Србима (као и они народи који су окруживали Србе у државама око Краљевине Југославије)- били за савез са Хитлером, какво мјесто ту има прича о образу?! Дакле, ако неко кнеза Павла осуђује због покушаја некаквог „губљења образа Срба“, тада тај исти треба да се осврне на питање образа свих народа које сам побројао. Међутим, колико видим, нико све те „грешне народе“ генерално не осуђује, нити се ико брине за образ тих народа, већ се та прича укрива да би се причало само о српском образу, и по њему дијелили шамари у духу симпатичне инквизиторске игре, која пати од недостатка логике.

Част СССР-а и образ југословенских комуниста?


Када смо разјаснили односе српског образа према образима сусједних народа, ред је да се види потреба чувања српског образа у односу на велике силе, да би слика била комплетна.
Да отпочнем са СССР, који је са Хитлеровом Њемачком 23. августа 1939.г. потписао пакт о ненападању и подјели интереса у источној Европи. Тај споразум је познат као пакт Рибентроп- Молотов, и он је био важећи до напада Њемачке на СССР 22. јуна 1941. г.
Да подсјетим, у Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савјета, 25. марта 1941.године Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић су потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине. Тај датум показује да кнез Павле није уопште имао обавезе моралног карактера пред СССР , јер је СССР већ био годину и осам мјесеци у савезу са Хитлеровом Њемачком.
За тих годину и осам мјесеци југословенски комунисти и Јосип Броз ни једном нису изразили било какав протест против савеза Стаљина и Хитлера. А нису, јер су као комунисти којима је управљао Стаљин, по логици ствари, и сами били у савезу са Хитлером по факту обавезе комунистичке солидарности. Нема сумње, комунистима који су изашли на демонстрације 27 марта 1941. године у Београду мјесто за протест није требало бити на Терзијама. Није било потребе да спашавају „српски образ“ у Београду, већ је постојала неопходност да оду у Москву и тамо се разгоропаде са транспарентима: “Боље рат него пакт”, “Боље гроб него роб”! Да су то урадили, направили би гест спашавања совјетског и комунистичког образа, па макар послије тога завршили у подрумима Лубјанке, са метком у потиљку „као агенти империјализма и бјелосвјетске буржоазије“.
Укратко, ако је Стаљин споразумом са Хитлером желио да избјегне сувишна страдања совјетског народа, и да узме предах до неизоставног судара са Хитлером, сасвим је логично да је то желио и кнез Павле. Зато су се југословенски комунисти требали са истим разумијевањем односити према споразуму кнеза Павла, као што су се односили према споразуму Молотова, и наћи исте разлоге потребности таквог маневра. Ипак, нису, па то говори о њиховом образу!

Част Запада када је Фирер стваран, а Павле рушен!?


Наравно, питање “спашавања српске части” пред ништицама, крупним државама моралних патуљака: Француском, Британијом и САД ће бити тема посебне приче, али… У тренутку када се кнез Павле одлучио за потписивање споразума са Хитлером, Енглези и Французи су већ били срамно нокаутирани од стране Хитлера. Француска је била окупирана и раскомадана. Енглези су са огромним трупама побјегли из Европе, и тај срамни бијег прогласили за побједу. На другој страни, САД су одлучиле да не учествују у европској кланици, јер су примјетили да је много љепше пити виски са ледом него ратовати.
И тако, пошто су побјегли из Француске, у сред битке, остављајући Хитлеру сво наоружање на обалама Ламанша, Британци су у Београд послали своје агенте да Краљевину Југославију увуку у рат против Њемачке и тиме унаказе. Главни агенти Лондона су били Хју Далтон, шеф операција СОЕ (британске обавештајне службе) у Југославији, и Черчилов специјални обавештајац Џорџ Тејлор.
На шта су све Британци били спремни, најбоље показују документи из књиге “Кнез Павле – Истина о 27. марту”! Рецимо, 26 марта, дан прије пуча, специјални обавјештајац Тејлор упућује Черчилу овај телеграм: “Треба да и даље да радимо на припремању пуча. Биће потребно још времена, посебно- јер наши пријатељи не могу тако брзо да опипају пулс код генерала како би обезбиједили одређени степен војне подршке. Као другу линију акције, преко Тупањанина и Трифуновића, настојимо да припремимо демолирање виталних комуникација: блокаду Дунава, рушење железничког моста код Марибора, рушење моста преко Саве код Београда, демолирање железничке пруге Ниш-Цариброд и рушење моста код Велеса”.
Укратко, Британци су се спремали да у Краљевини Југославији изведу терористичке акције крупних размјера, те блокирају главне комуникације у циљу провокације Хитлера.
Послије пуча, шеф СОЕ Хју Далтон шаље Черчилу овакав телеграм: “Сјећате ли се да ваш апел кнезу Павлу за минирање стијене на Ђердапу није уродио плодом- због неодлучности тог љигавца. Значи, план у вези с Ђердапом не може да се оствари на вријеме захваљујући кнезу Павлу. Тај план ће ипак моћи ускоро да се оствари. Тако је бар речено Тејлору у југословенском генералштабу. Пуч је био успјешан. Надајмо се да ће и крајњи ударац бити исти”.
И тако, послије пуча, Далтон говори ће се десити и неки “крајњи ударац”. Који!? Наравно, ударац Хитлера на Југославију и њено комадање, све са неизбјежним страшним злочинима, што је Черчил свакако желио. И то се зове- борба Лондона против Хитлера, а све уз тираде о части и поштењу.
Елем, ако узмемо у обзир да је свјетски рат у Европи и почео захваљујући томе што су Британци и Американци, са својим корпорацијама и банкарима, направили привредно чудо у Њемачкој, све са Фирером на челу, сва прича о моралу креће у супротном правцу. И никакве сумње нема да проблематично питање части и образа, које је изазвало планетарну катастрофу тог времена, треба прије свега анализирати на мјесту успона Хитлера, и само код Англосаксонаца?!

Владко Мачек- маскирани Луцифер НДХ


Владко Мачек, најмоћнији хрватски политичар и потпредсједник Министарског савјета Краљевине Југославије, који је најодлучније заговарао потписивање споразума са Хитлером- није ишао на преговоре са Хитлером, нити је потписао тај споразум, препуштајући тај опасни сегмент могућег историјског гријеха другима, закривајући потпуно себе.
Тако се и десило да је у Бечком дворцу Белеведере, 25. марта 1941.године, потпис на протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине ставио пресједник Министарског савјета Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић, а Мачек је ту обавезу елегантно заобишао. Као неоспорни хрватски политички вођа, Мачек је волио да игра иза завјесе улогу сивог политичког кардинала неограничене моћи, који укрива своје трагове и жртвује све друге својим политичким циљевима.

Двострука и петострука игра Владка Мачека

Послије пуча српског генерала Симовића који се десио 27. марта 1941.г., Владко Мачек је планирао контрапуч у смислу дизања Четврте армије Југословенске краљевске војске, коју су контролисали официри Хрвати, са циљем сламања београдских пучиста.
По његовом плану, загребачка жандармерија би ухапсила команданта Четврте армије генерала Петра Недељковића, за новог команданта би био постављен Хрват, генерал Август Марић, и она би кренула пут Београда отприлике паралелно са ударом Хитлерове војске. Да је то кнез Павле одобрио, те да се контраударац пучистима десио, скоро је сигурно да послије свега не би било нити једног документа да је Мачек у томе учествовао. Дакако, послије слома Хитлера- генерал Август Марић би отишао на вјешала као “сарадник Хитлера”!
Иако је планирао ликвидацију пучиста на челу са Симовићем, Мачеку није сметало да потом уђе у Симовићеву владу, и одради све што је било потребно. Између осталог, да у њој остави и једног Хрвата, који ће поћи у емиграцију и постати члан Избјегличке владе, да би Мачек могао контролисати и тај сегмент политичке опције.
Брзи слом Краљевине Југославије у априлском рату је дјело руку Владка Мачека, којим је он показао сву своју моћ.
Он је на страну Хитлера, а против Југословенске краљевске војске, организовано гурнуо све хрватске официре и генерале, војнике, своје паравојне формације, да би се Југословенска краљевска армија ефектно распала. Међутим, да је био главни организатор тог обимног и свеобухватног хрватског војног прохитлеровског бунта- опет нема доказа, јер нема писаних докумената са његовим потписом, нити свједока!?
И што је најупечатљивије, у току распадања Краљевине Југославије, Влатко Мачек, присталица савеза са Хитлером, одједном је одбио да се лично и персонално стави на чело Независне хрватске државе, што му је Хитлер предлагао. Умјесто тога, позвао је Хрвате да буду лојални монструозном усташком режиму, који се чак ни Хитлеру није свиђао. Практично створивши НДХ, Мачек је заузео позицију да у свему томе “није лук јео, нити мирисао”, што је морбидно симпатично, класично мачековски! Али, да идемо по реду…

Мачек ствара НДХ, и пере руке као Понтије Пилат

У току напада Хитлера на Краљевину Југославију, Мачек је напустио мјесто потпредсједика Симовићеве владе, и ту исту владу одмах окривио за све гријехе!
Послије проглашења НДХ 10. априла 1941.г. Влатко Мачек је позвао своје војне присталице да изразе лојалност новој усташкој власти. Обзнана Славка Кватерника о проглашењу НДХ и проглас Мачека су објављени заједно преко Радио Загреба 10. априла у 16 сати и десет минута, сат времена прије уласка њемачких трупа у Загреб.
Оргинални Мачеков проглас је био овакав:
“Хрватски народе! Пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну хрватску државу на цјелокупном хисторијском и географском подручју Хрватске, те преузео власт. Позивам сав хрватски народ, да се новој власти покорава, позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима, све котарске одборнике, обћинске начелнике и одборнике итд. да искрено сурађују с новом народном владом. С поштовањем Владко Мачек. Од 10. травња 1941.”
На тај начин, Мачек је осигурао легитимност преноса власти тако да послије проглашења НДХ није било ни дана безвлашћа. Све институције Бановине Хрватске су се ставиле на располагање новоуспостављеној монструозној држави. Само тако су усташе могле моментално да отпочну са прогонима и злочинима, без губљења једног јединог дана.

Хрватски национални интерес!?

Хрватски историчари о тим догађајима сада имају овакав угао гледања:”Голема већина хрватскога народа одушевљено је дочекала слом Југославије, но то није имало везе с нацистичком или фашистичком идеологијом, већ с чињеницом да је становништво Хрватске било дубоко незадовољно политичком и друштвеном ситуацијом у Југославији. Након двадесет година борбе с београдским режимом, без жртава је успостављена самостална хрватска држава те је избјегнут рат у којем је дотада страдала велика већина Еуропе.”
Дакле, чак и овим освртом се још једном потврђује зашто је хрватски политички естаблишмент тог времена подстицао Краљевину Југославију на пакт са Хитлером. То је био, напросто, хрватски национални интерес! А циљ- да хрватски народ не пострада “као што је пострадала велика већина Европе”. И то није спорно, и ништа противно здравом разуму. Спорна је била суштина НДХ, која је била злочиначки орјентисана манијакална држава. Зар су Хрвати “спашени стварањем НДХ” да би инкриминисани народи у тој држави доживјели трегичну судбину од руке исте НДХ, и да ли је то коректно?
Нема сумње, послије ослобођења од “крвавог београдског режима”, марионетска НДХ је постала обична крпа за чишћење њемачких чизама, са само једним сувереним првом- на уништавање жигосаних неподобних народа, и ништа више! Све остало је било изван њихове моћи, јер им то нису дали Хитлер и Мусолини! Због тог недостатка суверености и демократије нису се смјели жалити на њемачке окупаторе, нити говорити о некаквом “крвавом берлинском режиму”. Берлин се не би двоумио да разбуца НДХ уколико би му она отказала послушност, или исказала незадовољство било какве форме. Хитлер је, уосталом, такозвану НДХ поклонио екстремистима у задњи моменат, јер није планирао да постоји таква карикатура од државе.

Одбијање њемачког предлога да се злочиначка НДХ пацификује

О томе да је НДХ “висила у ваздуху”, и случајно створена, најбоље говори чињеница да Хитлер није био одушевљен Мусолинијевим планом о стварању марионетске хрватске државе, јер је подршка усташама у Хрватској била јако слаба.
Хитлер је инсистирао на томе да хрватска етничка подручја изван италијанске интересне зоне постану дио Хортијеве Мађарске, и то само као аутономна покрајина. Зато је Хитлер Мађарској понудио, прво 28. марта и поново 19. априла 1941., читаву Хрватску сјеверно од италијанске интересне зоне.
Мађари су одбили ту понуду, одговоривши да их занима само приступ мору и дијелови територија уз Мађарску јужну границу – Бачка, Барања, Банат и Међимурје. Да прецизирам, Славко Кватерник је прогласио НДХ 10. априла, подршку њеном стварању је дао Мачек, и док се хрватско пучанство веселило тој срећи, послије само девет дана- 19. априла, Хитлер је одлучио ту самопроглашену творевину у потпуности ликвидирати и поклонити Мађарима.
На другој страни, пар дана прије напада Хитлера на Југославију- у Загреб је долазио специјални Рибентропов изасланик Едмунд Фезенмајер наговарајући Мачека да прогласи Независну Државу Хрватску.
Њемци нису хтјели да манијакалне усташе дођу на власт у Хрватској, била она независна марионетска држава или мађарска покрајина, већ да дође неки нормалнији режим који ће омогућити да тај дио територије буде миран. Мачек се колебао, и због тога до те варијанте није дошло.
Када су кренули злочини у НДХ, све са побунама избезумљеног српског становништва, Њемци су поново показали отворено незадовољство Павелићевим режимом, те у већ у септембру 1941. опет тражили од Мачека да преузме власт, што је он опет одбио.
У прољеће 1942.г. Њемци су били огорчени стањем у НДХ, јер су побуне постале неконтролисане и простирале се на све већој територији, што је за то подручје везивало све већи број њемачких војника. Схватили су да политика усташког терора према Србима у НДХ штети њемачким интересима, па су натјерале власти у НДХ да смање снагу репресије, и управо тада је усташком режиму од стрене Њемаца забрањено насилно прекрштавање православног становништва у католике.
Њемци су тада Еугена Дида Кватерника прогласили главним кривцем за злочине над Србима, које су изродиле побуне, па је по њиховој команди он смијењен у септембру 1942.г.

Њемци траже смјену Павелића, а Мачек сања промјену дреса

У љето 1943. Њемци су поново изгубили нерве, јер је опет порастао масовни отпор усмјерен против усташких баханалија, па су предложили да Павелић оде с власти. Умјесто њега, требала се формирати нова влада НДХ коју би сачињавали Мачекови ХСС-овци и нестраначки стручњаци. Усташе су жељеле коалицијски владу са ХСС-ом, чији су представници искључили могућност такве коалиције, па су намјере о пацификовању звијери под називом НДХ пропале. Дакле, не само да је Мачек одбио ликвидацију злочиначке суштине НДХ, и стварање нормалне окупационе зоне која не би чинила злочине, већ су и његове колеге из ХСС то одбиле.
Мачек се тек пробудио из тврдог сна пред крај рата. Наиме, крајем априла 1945. године, када је било јасно да је Хитлер изгубио рат те да ће НДХ пропасти, чиновници НДХ су у покушају да на брзину приђу побједницима предложили Владку Мачеку да преузме у своје руке хрватску владу и оствари контакт с Англоамериканцима. Према неким тврдњама, Мачек је прихватио ову понуду уз услов да снаге ХОС-а морају барем двије недјеље држати фронт испред Загреба!
Међутим, расуло је било потпуно тако да је тај лукави план пропао. Наравно, хрватски историчари су ово понашање Мачека у НДХ третирале као мудро ћутање и несврставање, балансирање, “меку колаборацију освједоченог англофила”, а у суштини је то био кукавичлук, нажељење зауставити геноцид и терор монструозне НДХ власти коју је он сам подржао. Чак шта више, све тежње њемачких нациста да смире злочиначки усташки режим, доводе до закључка да је у том времену, из свог нацистичког интереса, Хитлер био појам пацифизма на Балкану у односу на усташко руководство, као и Владка Мачека скупа са његовом ХСС.

“Мучеништво” Владка Мачека

Створивши монструма НДХ и обезбиједивши власт усташама, Мачек је одлучио да изнова опере своју биографију. Схватио је да му је потребна за то нека сарадња са Енглезима и хапшење од стране усташа да би добио биографију мученика.
Када је у току напада Хитлера Мачек напустио Симовићеву Владу, на своје мјесто је оставио Јурја Крњевића, свог блиског човјека и секретара Хрватске сељачке странке. Њега је планирао за министра у Избјегличкој влади, злу не требало, што се и десило!
Како је Јурја Крњевић постао министар у Избегличкој влади у Лондону, то је управо преко Крњевића Мачек упутио писмо Черчилу.
У том писму Мачек је “изразио дивљење британском отпору Хитлеру, и истакао да хрватски народ није ни за кога другог већ за Велику Британију и демократију”. Такав је био Мачек, којем хрватски историчари дају англофилску димензију између осталога- јер је “слушао Радио Лондон”?!
Да га је Черчил тих дана масирао у масажном салону у Лондону, а потом му чешкао табане, Мачек би послије масаже написао писмо (за сваки случај?!) и другој страни, Хитлеру, те му „уз изразе дивљења, признао да хрватски народ није ни за кога другога осим за Хитлера”.
Просто је невјероватно да је Мачек писао писмо Черчилу у којем се клео у оданост Хрвата Великој Британији, а пар недјеља раније желио покренути Четврту армију и ликвидирати Черчилове агенте на челу са Симовићем, који су организовали београдски пуч.
Хапшење од стране усташа је лако завршио, по стандардном сценарију. Да би имао мученички ореол, власти НДХ су га у октобру 1941. године отправиле у логор Јасеновац, гдје је остао четири мјесеца да се то упише у биографију. Подсјетимо се, Мачеку је Хитлер у септембру 1941., дакле мјесец дана раније, предлагао да преузме власт у НДХ а да Павелић оде! Да га је Павелић због тога наградио Јасеновцем, не уклапа се у логику!
Од марта 1942. Мачек је провео годину дана у кућном притвору на свом у имању у Купинцу, да би од марта до септембра 1943. био, гле чуда, “заточен” на стану монструма Вјекослава Макса Лубурића, управника злогласног логора Јасеновац. Ако мислите да је на том стану мучен и пребијан, гријешите. “Мученик Мачек” је на том стану био у друштву мајке и двије кћерке тог усташког злочинца. Што је најинтересантније, Мачек потом, у својим мемоарима, није скривао лијепо мишљење о Максу Лубурићу.
Владко Мачек није имао разлога са де плаши усташа, јер им је на тацни дао читаву инфраструктуру Бановине Хрватске, стално одбијао да заузме мјесто Павелића, а раније у Краљевини Југославији усташке терористе чак и ослобађао од дугогодишње робије.
Рецимо, када је 180 усташа осуђено на дугогодишњу робију за тероризам и оружану побуну у Краљевини Југославији, сви су они ослобођени захваљујући Владку Мачеку. Наиме, одмах послије потписивања споразума Цветковић- Мачек, ресор правосуђа је припао Мачековој странци ХСС, и нови министар их је одмах аболирао- те су већ почетком 1940. године сви били слободни да наставе терористичке активности.

Није био спреман да се жртвује јер се плашио вјешала?


Мачек није имао храброст кнеза Павла да се жртвује у интересу народа, и свог и српског. Кнез Павле је преломио и одлучио да му име погине у историји потписивањем савеза са Хитлером, али да остану животи људи Краљевине Југославије ако тај савез успије. Влатко Мачек није био тај хуманистички калибар, нити политичар добрих намјера.
Зато је просто невјероватно да су италијански фашисти и њемачки нацисти тог злог времена, чак и у својим баханалијама били појам коректности у односу на комплетан хрватски политички естаблишмент. А то имплицира невјероватни закључак- да се никаква борба против окупатора није требала водити (тим прије у облику постојаног бјежања), већ су се све устаничке силе требале усмјерити- или на на рушење геноцидне НДХ, или на мијењање њене злочиначке структуре. Неспорно је да је то требало бити урађено и некаквим договорима са црним ђаволом, какви су били њемачки нацисти, ако би то довело до спашавања цивилног становништва које се нашло у вртлогу НДХ пакла.
Јер, сумње нема да је хрватска политичка структура, и под дубини и по ширини безумља којег је демонстрирала у НДХ, била вишеструко гора од њемачких нациста.

Кад су њемачки нацисти мирисали на загребачке руже!


Када је генерал Душан Симовић (са групом пробританских српских официра Краљевине Југославије) свргао кнеза Павла у Априлском пучу, он је тим чином довео државу на руб грађанског рата који се замало десио и без напада Хитлера.
Наиме, тај грађански рат је могла отпочети Четврта армија Краљевине Југославије, коју су контролисали хрватски официри и политичари. Хрватски политички вођа Владко Мачек је био спреман и крајње одлучан да Четврту армију покрене у правцу Београда, ради неутралисања београдских пучиста, ако се кнез Павле сагласи с његовим планом.
Испуњавајући наредбе Лондона о пучу и свргавању кнеза Павла, пучиста Симовић је превидио очигледнoст да је ће тим актом огорчити хрватске политичаре, хрватске официре и војнике, хрватске жандарме и чиновнике, Католичку цркву, и хрватски народ који је преко својих представника дао апсолутну подршку потписивању савеза са Хитлером.
Шта је интерес Хрвата у Краљевини Југославији- није у том времену одређивао Черчил у Лондону, нити пробритански официри попут Симовића, већ најјача хрватска политичка фигура- Владко Мачек, предсједник Хрватске сељачка странке, уз којег су били слoвеначки и муслимански политичари.
Зато се и десила чудна ситуација, да је 27. марта 1941. народ у Београду изашао на улице и поздравио рушење Тројног пакта, а само кроз двије недјеље, 10. априла 1941. народ у Загребу са одушевљењем дочекао Хитлерову војску, посипајући их цвијећем и љубављу тако интезивно да су њемачки војници мирисали на загребачке руже све до пада Берлина.

Распад Југословенске краљевске војске, хаос су направили хрватски официри


За разлику од генерала Симовића, кнез Павле је одлично знао унутрашње стање у држави и учитавао интересе хрватског, словеначког и муслиманског политичког естаблишмента- који је кнезу Павлу јасно стављао до знања да ће имати крупне проблеме уколико се не потпише пакт са Хитлером.
Управо је такве проблеме космичких размјера добио генерал Симовић са својим пучистима приликом напада Хитлера на Југославију 6. априла 1941. године, када су се у службу Хитлера ставили сви хрватски официри Војске Краљевине Југославије.
Прије свега, Њемци су савршено прецизно знали распоред свих југословенских војних објеката, јер им је планове однио одбјегли хрватски пилот Владимир Крен, који је 4. априла одлетио нацистима својим авионом, а послије слома Југославије постао командант ваздухопловства НДХ.
У току самог напада Хитлера, у југословенском генералштабу је владало расуло и распад система. Високи хрватски официри су изводили диверзије, уносили панику и позивали војску на предају. На фронту код Сарајева, командант Друге армије, генерал Богдан Маглић, је напустио линију одбране, да би се по проглашењу НДХ појавио у функцији усташког генерала. У Шибенику је командант Јадранске дивизије Петар Кватерник (рођени брат Славка Кватерника) наредио да се преда оружје и похапсе сви српски кадрови.
Хрвати су масовно одбили да се одазову мобилизацији коју је прогласио Симовић, а они који су били у војсци су масовно дезертирали и одбијали наређења, одустајали од борбе, предавали своје јединице снагама нацистичке Њемачке. Хрватски официри у Ђакову и Вагњу су чак покренули своје јединице у борбу против јединица Југословенске краљевске војске. Хрватски и словеначки пилоти у Македонији су одбили да се боре. Хрватски морнари су дигли побуну на топовњачи у Шибенику.
Хрватске паравојне и парамилицијске формације, које је илегално још 1936. г. створио Владко Мачек, су се укључиле у рат против Југословенске краљевске војске. Наиме, Те Мачекове парамилитарне организације- Хрватска сељачка заштита и Хрватска грађанска заштита, које су у Загребу располагале са око 4.000 људи, а на читавом подручју Бановине Хрватске са невјероватних 142 000 припадника- су нападале, заробљавалe и разоружавале јединице Југословенске краљевске војске. Хрватски историчари тврде да су у том времену Њемци у Хрватској “генерално дочекивани као ослободиоци”, а да су отпор Хитлеру у Априлском рату пружили само “Срби и просрпски Црногорци”! Зато је Априлски рат трајао само 12 дана, а Њемци у том рату изгубили само 151- ог војника!
Послије пада Краљевине Југославије, у новоформираној Хрватској војсци НДХ, нашли су се: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југослoвенске краљевске војске! Зато је персонална прича о генералу Симовићу, пучу и његовим последицама, као и Априлском рату, понајприје прича о Владтку (Владимиру, Влатку) Мачеку, хрватском политичару, којем је отац био Словенац а мајка дијете из пољско- хрватског брака. Управо је он Симовићу приликом напада Хитлера скресао пробританска крила, изнутра расуо армију, и грубо продемонстрирао снагу показујући да је- “Село јаче од сватова”!
Свргавање кнеза Павла и предлог Хрвата за напад на Београд

Са каквом је силом располагао Владко Мачек, видјело се приликом свргавања кнеза Павла. О томе историчари дају следећу причу:”Послије потписивања Тројног пакта, кнез Павле је возом пошао на одмор у Брдо код Крања. За пуч је чуо док је воз био у Винковцима, али је наставио пут. Сутрадан ујутро, нови предсједник владе Душан Симовић је наредио генералу Петру Недељковићу да се кнез Павле спроведе у Загреб. Око 7 ујутро 27. марта, краљевски воз је био заустављен у Загребу. Командант Четврте армије, генерал Петар Недељковић, стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намјесник врати у Београд.
Влатко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намјесништвом, тако да се и он обрео на перону- одмах изјавивши: „Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“
Затим се у пратњи генерала Недељковића упутио са кнезом Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је ријеч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу ако буде потребно- ухапсити генерала Недељковића. У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана Ивана Шубашића, Аугуста Кошутића и Јураја Крњевића, Мачек је изнио свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово мјесто постави командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, који је иначе Хрват и који је одан кнезу Павлу Карађорђевић.
Са таквом промјеном на врху Четврте армије, требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намјесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају „заштите Краља од једне групе неодговорних официра“, Павле је завапио: „Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили. Још је рекао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу“.
Ситуација у Банским дворима је имала следећи наставак:“У том тренутку, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као и он као потпредсjедник уђу у његову владу.
Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а Мачек је свој улазак одложио за неколико дана. Док је кнез Павле путовао за Београд, главни британски пучиста Боривоје Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се сврнути Кнез- намјесник стријеља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке.
Одмах по доласку у Београд, у пратњи бана Ивана Шубашића, у Министарству Војске, кнез Павле је око 7 часова увече потписао своју оставку у присуству генерала Симовића, војног пучисте Мирковића и цивилног пучисте професора Радоја Кнежевића, након чега му је дозвољено(?!) да се састане са својом породицом. Остављено им је четири сата да се спакују и у једанест сати увече, кнез Павле и његова породица укрцали су се у специјални воз који их је одвезао до грчке границе. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у Кенију са статусом „политичког затвореника“.

Између нераскасапљеног, и раскасапљеног сужња?!

Претходни осврт историчара, дају нам сугубо драматично предостављање чињеница главних момената преврата. Ипак, неопходно је све то проанализирати. Оно што ме доводи у стање презира је лакоћа с којом су пучисти пријетили смрћу и кнезу Павлу и његовој породици.
Кнез Павле је свргнут, а британски пуноглавци на челу са Симовићем су са истом лакоћом предложили улазак у Владу свима онима који су тјерали кнеза на пакт са Хитлером, и који су били за тај пакт водећи рачуна о својим националним и политичким интересима народа којег су легитимно представљали. На другој страни, Симовић је водио рачуна само о британским интересима, а то су констатовали и његови нови министи.
Кнез Павле је све те унутрашње факторе видио, али је видио и важност спољњег фактора и околности у поробљеној Европи, што му је говорило да се напад Хитлера на Југославију може избјећи потписивањем споразума који ће Југославији дати мјесто нераскасапљеног сужња. Симовићу, и Лондону, је више одговарала опција да Југославија буде раскасапљени сужањ. Дакако, Владко Мачек је ушао у Владу Симовића, све са словеначким и муслиманским политичарима. Циљ њиховог уласка је био да се сила са којом је Симовић раполагао што ефективније сломи изнутра, приликом напада Хитлера.
Предлогом кнезу Павлу да Загреб нападне београдске пучисте, Влатко Мачек је показао реалну војну снагу с којом располаже. Он је са лакоћом могао ухапсити команданта Четврте армије, генерала Недељковића, и поставити хрватског генерала Августа Марића- потпуно увјерен да је све под његовом командом.
Да је кнез Павле на то пристао, хрватски генерал Август Марић би сигурно умарширао у Београд, без много отпора, јер би Хитлерова армија паралелно, у том истом термину, брутално разбуцала остатак aрмије Симовића, што је и показала у априлском рату. То је одлично знао Мачек када је предлагао покретање нове Хрватске армије и хапшење београдских пучиста, чиме би послао јасне сигнале Хитлеру о хрватској лојалности- која потом захтијевала и суштинске уступке. Још боље је то знао кнез Павле, и одбио предлог Мачека, знајући распоред стратешких снага унутар и изван Краљевине Југославије. Ако је било суђено да нечија војска умаршира у Београд, кнез Павле је оцијенио да је у тој бруци и сраму- само било потребно да као потпуни пораз то уради, изненада и пучем, новостворена Хрватска армија- која је отворено била на страни Хитлера. О историјским конотацијама, да не говоримо.

Политички крах Симовићевих министара, и бјекство…

У функцији потпредсједника, др. Владко Мачек је 7. априла напустио Владу Симовића и отишао у Загреб да завршава посао стварања марионетске хрватске државе. Са њим су отишли и остали хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андреас.
Током трајања напада Хитлера, Мачек је окривио за све југословенску пучистичку Владу, којој је невољно припадао, а преко радија позвао чланство своје Хрватске сељачке странке на лојалност Трећем Рајху! После проглашења НДХ 10. априла, Влатко Мачек је позвао своје војне присталице да изразе лојалност новој усташкој власти.
На тај начин, Мачек је осигурао легитимност преноса власти тако да послије проглашења НДХ није било ни дана безвлашћа. Све институције Бановине Хрватске су се ставиле на располагање новоуспостављеној усташкој држави. Послије тога, опет је кренуо да пере своју биографију, што ће бити посебна тема јер она дотиче и садашње вријеме на непосредан начин.
Владу Симовића је напустио и Џафер Куленовић, министар шуме и руде, и отишао у Сарајево. Џафер Куленовић, предсједник Југословенске муслиманске организације, највеће и најутицајније муслиманске странке у Краљевини Југославији, се опредијелио за усташе, којима је тајно припадао, те 7. новембра 1941. преузео дужност потпредсједника Владе НДХ, и остао на њој до краја рата.
Црногорски политичар Секула Дрљевић, предсједник Црногорске федералистичке странке, блиски сарадник Владка Мачека, је учестовао у успостављању марионетске Независне државе Црне Горе, под италијанским патронатом, која не само да је била мања од Зетске бановине, већ и од Црне Горе у временима краља Николе Првог Петровића.
Послије Тринаестојулског устанка, Секула Дрљевић је постао непотребан свима, осим Павелићу и НДХ- да буде њихова марионета и пион. Словенци су изгубили политичку битку да осигурају уклањање трагедије свог народа, својски гурајући кнеза Павла да потврди споразум са Хитлером, па им је Дравска бановина раскомадана, заједно са животним просторима.
Главни пучисти- војни пучиста генерал Боривоје Мирковић и цивилни пучиста професор Радоје Кнежевић, као и генерал Душан Симовић су побјегли у иностранство са аеродрома у Никшићу, пројектујући то своје бјекство као “помоћ у евакуацији краља Петра Другог Карађорђевића”! Нису се сјетила да, послије дебакла којег су направили, оду у блиску Боку Которску и нађу се на разарачу “Загреб”, којег су потопили часни официри, поручници бојног брода II. класе морнарице Југословенске краљевске војске- Сергеј Машера и Милан Спасић, те да оду заједно са херојима на морско дно.