Портал ИН4С Војин Грубач - 24/09/2018
Ако желимо видјети дубину трулежи дијела такозваних „граџанских идеја“ у Црној Гори, и демонстрацију : њиховог лицемјерја – најбоље је то показати примјерима, кроз личности.
И у том смислу, идеалним егземпларима за наше осматрање и анализу јављају се млади политичар Неђељко Рудовић и дукљански сенатор др Чедомир Богићевић.
У овом тексту ћемо се – на тај знаковити црногорски феномен, звани „грађанштина“, осврнути кроз политичке идеје споменутог Рудовића који је, до јуче, био потпредсједник “Граџанског” покрета УРА.
И тако, док је био у УРА, Рудовић је тврдио како се залаже- “за обједињавање свих оних који представљају прогресивне, прозападне снаге”.
Акценат приче му је био на “прогресивним” и “прозападним” идејама, ма шта се под тим терминима подразумијевало.
“Граџанска” оријентација и оданост држави
Послије изласка из ГП УРА, Рудовић је кренуо у слободно политичко пливање, тражећи своје мјесто под сунцем.
Тренутно ствара некакав “црногорски опозициони блок”, који представља нови покушај промоције рециклираних идеја Друге фамилије, коју чини познати двојац- Мишко и Жексон?!
У оквиру тог блока ће, како каже свјежи спикер Друге фамилије- “дјеловати грађански оријентисани субјекти, организације и појединци који су одани Црној Гори.”
Дакле, сада акцентује “граџанску оријентацију” и “оданост држави”, као два нова параметра своје “политичке мисије”.
Разлоге свог “пута” објаснио је у интервјуу Побједи (1), осувши паљбу по опозицији којој је до јуче припадао.
Наиме, своје дојучерашње колеге је грубо оптужио да су “клерикалци” и “националисти”, са следећим објашњењем:
“Пошто је, нажалост, пропала добра идеја о широком грађанском блоку, а у међувремену добар дио опозиције одлучио да буде, директно или прећутно, дио новог националистичко- клерикалног таласа, таласа негирања Црне Горе, вријеме је за заједничко дјеловање свих грађански оријентисаних субјеката, организација и појединаца који су одани Црној Гори.”
А потом наставио: “Против подизања тензија и узбуркавања националистичких страсти се не можете борити тако што ћете се правити да не постоје, него им се морате одлучно супротставити.”
Елем, у суштини, свака коректна прича о потреби спуштања националних тензија и супротстављању националистичким страстима је одлична, и сасвим исправна.
Тако би и морало бити у политичкој пракси, посебно „граџанској“, али изгледа- не, када је Рудовић у питању!
Наиме, проблем је код Рудовића настао у продужетку интервјуа, гдје је дизао националне тензије и распаљивао националистичке страсти до црвеног усијања.
Мрзитељи Црне Горе угрожавају идентитет?
Демонстрацију анимозитета према другима, Рудовић је формулисао кроз форму “ми не желимо бити”, те рекао следеће:
“Ми не желимо да будемо играчке у рукама мрзитеља Црне Горе који на све начине, а у задње вријеме концертима за Косово и књижевним вечерима, покушавају да оспоре црногорски државни и културни идентитет.
Елем, када политичари, попут Рудовића, пледирају на “граџански ореол”, а користи термине: “мрзитељи Црне Горе”, “негатори Црне Горе”, будите убијеђени да с њима нешто није у реду, јер је та реторика- апсолутно екстремистичка.
Опет, када Рудовић спомиње- “националистичко- клерикални талас”, који “покушава да оспори црногорски државни и културни идентитет”, при том упирући прстом на пјесничко вече Матије Бећковића у Будви, и которски “Концерт подршке Србима и Црногорцима на Космету”, тада је јасно да се ради о политичком хушкачу на инциденте и нереде.
У пракси, заиста је Лајк Руди приземном реториком потпалио и нажарио једну неадекватну женску особу из Будве, којој се не зна гдје јој је глава, а гдје реп- да направи смјехотресни инцидент на вечери поезије Бећковића.
А Руди је потом, у “граџанском стилу”- чак лајковао ФБ фрустрацију дотичне „разносачице химне по црногорским улицама“?!
Пироман се претвара ватрогасцем!
Објашњење зашто је такво понашање Рудовића друштвено штетно – није чак потребно, али се може направити кратки осврт из профилактичких разлога.
Наиме, црногорско друштво је јако идеолошки подијељено. У тој поларизацији- један дио грађана изузетно цијени и воли пјесника Матију Бећковића. Супротни „идеолошки пол“ има симпатије ка другима, рецимо, пјеснику Јеврему Брковићу и “сличним патри(ј)отама”.
Једне симпатије углавном искључују друге, као када су у питању, рецимо, навијачи Партизана и Звезде.
Самим тим, једнима се, а међу њима је и Рудовић- не свиђају политички ставови, поезија или изјаве пјесника Бећковића, што је легитимно. Другима се не свиђају идеолошки ставови и изјаве Брковића.
С једном напоменом, Јеврем Брковић је својевремено штампао Црногорски књижевни лист, који је чак и од Рудовићевих идеолошких истомишљеника третиран као класично фашистичко штиво.
Елем, ако политичар Рудовић позива на инциденте против пјесника Бећковића и његових многобројних симпатизера, тада је логично да тиме призива политичке контраталасе.
Рецимо, на изјаве политичара који ће хушкати на инциденте против, евентуалне- пјесничке вечери Јеврема Брковића, или неког другог пјесника из тог идеолошког круга.
И ту долазимо, само наизглед, до апсурда! Јер, Рудовић крајње непотребно, из идеолошких разлога, хушка на јавне нереде, гдје важе закони акције- реакције, а глуми миротворца!
Неартикулисаним покличима показује намјеру да покрене појединачне напаљене манијаке, а уједно тврди како се „тензије требају смиривати“?!
Зато сада, у новој роли- неодољиво сличи пироману, који глуми ватрогасца!
Великоалбанске баханалије нису проблем?
Исти је случај и са легитимним митинзима везаним за проблем Космета, које Рудовић види као нешто што “оспорава црногорски државни идентитет”?!
Али, Рудовић “не види” да је са Космета протјерано 29.000 Црногораца од стране албанских терориста, те да су им имања попљачкана а куће разорене.
Кажем „протјераних Црногораца“, не спомињући друге народе, јер ако се Рудовић третира Црногорцем, ваљда му је битно шта се с Црногорцима дешава, поготово ако се ради о њиховом физичком прогону.
Ипак, овог „заштитника државе“ та проблематика, изгледа, уопште не интересује.
Рудовићевом „новом националном идентитету“- Црногорци баш и нису потребни, а потврда томе има напретек.
Рецимо, недавно је у Црној Гори формирана албанска етничка општина Тузи, а албански ектремисти не дозвољавају да се формирају, на исти начин, етничке општине православног становништва на Космету, на што се Рудовић не осврће.
У Улцињу и Тузима се вијоре заставе Албаније и велике Абаније, праве великоалбанске манифестације: концерти, избор за мис Албаније и албанских земаља, сваке године истрчавају великоалбански маратони од Улциња до Скадра, а Рудовић се прави да тога уопште нема.
Рудовић кликће- “против подизања тензија и узбуркавања националистичких страсти се не можете борити тако што ћете се правити да не постоје”, а прави се да у Црној Гори и на Балкану не постоји великоалбанско скакање по глави свим народима.
Православне треба конфротирати?
Рудовићу сметају окупљања и митинзи за Космет, гдје грађани Црне Горе показују да су против наведених великоалбанских баханалија, и тешког тренутног стања по православни живаљ на Космету.
Чак тврди како се тиме- “оспорава црногорски државни и културни идентитет”!?
Ова Рудовићева теза се логички може одржати само у једном случају- ако он великалбанске идеје третира дијелом „новог државног идентитета Црне Горе“.
У супротном, та политичка конструкција не може никако логички опстати.
Што се тиче евентуале симболике на тим протестима, није цивилизовано да му нешто, евентуално спорно, превише смета- ако му већ не смета иконографија великоалбанских активиста по Црној Гори, све са мапама гдје је дио Црне Горе у великој Албанији.
Чини се, а све су прилике, да Рудовића не интересују национални интереси православних Срба и Црногораца у Црној Гори.
За њих нема мјеста у његовом виђењу „новог државног идентитета“, осим што их третира као скупину коју треба конфронтирати по сваку цијену.
Политички напалм за потпиривање јавности
Тврдећи да је заговорник “универзалних грађанских вриједности и тековина либералне демократије” Рудовић у наставку интервјуа наводи следеће:
“Опет су потонула очекивања да ће се политички представници наших суграђана који су били против независности Црне Горе окренути Црној Гори.
Умјесто грађанске Црне Горе као државе коју ће поштовати сви, …, они опет покушавају да Црну Гору претворе у још једну доминантно српску државу. Та назадна политика, чији је потконтекст негирање црногорског идентитета, захтијева од свих нас да заузмемо став о њој.”
А став је већ заузео, залијепивши грађанима етикету – „мрзитељи Црне Горе“?!
Дакле, „мрзитељима Црне Горе“ Рудовић назива грађане који су били за заједничку државу са Србијом, односно, због њиховог слободног става на који су имали право.
Тај њихов став он искривљује и радикализује тезом како су они били- „против независности“?! И себе назива сљедбеником „тековина либералне демократије“!?
Још му у „мрзитеље“ спадају и политички представници тих грађана- иако је јасно да не постоји никаква шанса да се садашњи државни статус Црне Горе промијени, јер је то фактички немогуће.
То Рудовић одлично зна али му, изгледа, недостаје неки нови политички напалм да потпирује јавност.
Како су му ти грађани криви за нешто што је немогуће остварити- јасно је да се му тезе супротстављене природној логици и здравом смислу.
Распад Рудовићевог шпила политичких стереотипа?!
Осим тога, Рудовић јавости не објашњава- а ко су ти који желе од Црне Горе направити доминантну српску државу? Како то могу извести, и како се то ради? Шта тај израз уопште значи?
Односно, да ли то значи да неки желе Црну Гору направити српком државом- која је суверена држава и чланица НАТО?!
Ако је тако, онда му је прича о томе како неко жели срушити независност државе- потпуно излишна. Дакле, тема је сасвим друга!
Уколико желимо знати одакле се такви страхови пројављују код Рудовића, прије свега морамо знати да је за заједничку државу са Србијом на референдуму 2006. гласало преко 40 одсто оних који се изјашњавају као Црногорци, и нешто мање од 80 одсто оних који се изјашњавају као Срби. То је преко 60 одсто православног становништва Црне Горе.
Рудовића сигурно не може пацификовати чињеница да је за независну Црну Гору гласало преко 20 одсто Срба. Без њихових гласова- опција за независност би добила око 49 одсто подршке на референдуму, што је мање од 50 одсто, а јако далеко од тада неопходних 55 % гласова.
Сада му сви ти Срби проблематични, јер им је идентитет- наводно неподобан, па испада да Рудовић има озбиљан проблем са својим идентитетом.
Ако се узме у обзир да је преко 40 одсто Црногораца било за заједничку државу, то се Рудовићев шпил политичких стеротипа напросто распада.
У контексту тих знаковитих цифри јасно је- одакле се јављају страхови код Рудовића. Он се једнако плаши и Срба и Црногораца у Црној Гори.
Мудролије: Како отети власт режиму и опозицији?
Када у Црној Гори неки политичар проповиједа овакве неадекватности, једва видан у облацима своје чудне идеологије, будите убијеђени да то не ради из љубави према држави.
Наравно, разлог су увијек новац, функције и утицаји, односно- нова прерасподјела државног богатства у корист своје интересне групе.
То Рудовић не може скрити, па практичну страну тога сегмента „лијепо маскира“, „пакује“ на овај начин:
”Та назадна политика, чији је потконтекст негирање црногорског идентитета, захтијева од свих нас да заузмемо став о њој.
А то неминовно доводи до тога да више нема говора о конституисању власти по досадашњем моделу из неких општина гдје је опозиција освојила власт.
Конкретно, кључне позиције на свим нивоима у тренутку промјене власти могу покривати само они који имају најбоље референце и који су неспорно одани оздрављењу црногорског друштва и снажењу државе Црне Горе.”
Укратко, Рудовић претендује да му “мрзитељи Црне Горе” предају власт у опозиционим општинама, па макар његов покрет имао само једног одборика, или групицу са својством- вјечно важног језичка на ваги.
Тако би „граџански вођа“ Руди „лукавством побиједио и режим и мрзитеље Црне Горе“.
Те са својом шаком јада успоставио нови поредак- који више сличи фашизму, него „граџанском друштву“.
Држава, као бизнис- пројекат Мишка и Жексона!
Нема сумње да му та пројекција важи и за формирање власти државном нивоу.
Самим тим се, без грешке, може устврдити да је сва ова прича Рудовића само наставак малигног и неостваривог сна Друге фамилије.
Укратко, ради се о новој режији Мишка Перовића и Жексона Ивановића, који се о јаду забавише- како освојити власт са неколико процената подршке њиховим пуленима, уцијењујући све и свакога.
Зато се, на крају, закономјерно намећу питања- до када Мишко и Жексон мисле гадити политички простор Црне Горе, глумећи неке факторе?
Како не виде да им патолошка жудња за влашћу, похлепа за новцем и утицајем, производи антилогику која лако уништава сваки њихов нови, и све нечаснији- политички ангажман и пројекат!?
Ако не виде, тада им се мора, с уважавањем, рећи: „Па, ви сте манијаци, господо“
No comments:
Post a Comment