Портал ИН4С Пише: Војин Грубач, 11/11/2018
Интересантно је посматрати како предсједник Црне Горе, као дуговјечни и вишедеценијски шеф црногорског режима, иде у правилним временским етапама из крајности у крајност.
Која је, да чудо буде веће, идеолошки радикално супротстављена.
Она је толико супротстављена, да по социјалним мрежама популарност набира објава која гласи: “Данас би Мило ондашњем Милу забранио улазак у Црну Гору”!
И то је тачно, мада, могуће не само забранио улазак, већ и депортовао, оптужио за државни удар, непријатељем државе прогласио и још му много чега урадио. Капу би му на глави завртио!
Сада се то убрзава, па се етапе промјене његовог мишљења мијењају у циклусима који трају само пар дана или недјеља, када он покреће нови радикални политички талас у контра- страну. Такво понашање се исправно назива – тумарање!
Рецимо, прије пар дана, тачније 8. 11. 2018. године, смо имали агресивну реакцију његове партије- која је грађане Црне Горе, који су тих дана на Поморју прослављали стогодишњицу краја крвавог Великог рата, и ослобођење тога дијела данашње Црне Горе од окупатора, који прије 1918. није био дио Краљевине Црне Горе- већ Аустроугарске империје, етикетирала као “исконске непријатеље Црне Горе”.
Да се подсјетимо, поводом скупа у Будви, посвећеног ослобођењу тога града од вјековне окупације разних туђина, режимски портал ЦдМ је реакцију владајуће партије пренио под насловом: ”ДПС: Бизарни вашар националиста и шовиниста у Будви”!
Само пар дана послије тог саопштења, гдје је шеф режима кроз своје потчињене саопштио да побједу у Великом рату у Црној Гори славе само “српски националисти, шовинисти и њихови клерикални промотери”, те “освједочени негатори свега што је црногорско”, и “противници темељних вриједности на којима се заснивају цивилизована друштва”, десило се чудо!
А оно се састојало у томе да је управо тај исти шеф црногорског режима, послије аминовања тога подлог, примитивног и острашћног идеолошког пуцња у своје грађане, отишао у Париз, на позив француског предсједника Макрона, да слави- побједу у Великом рату?!
Е сад, да ли је у Париз отишао као српски националиста и шовиниста, те клериклални промотер приде, објасниће нам прва пера тога плитког и неразумног саопштења, ако нису збуњена догођеним.
Такво понашање не само да збуњује јавност, већ збуњује и политичке савезнике шефа режима, и убија им смисао радикалног политичког живота.
Да чудо буде веће, ти политички подлизи режиму ће све то лако преживјети- јер ће преко нових иностраних кредита Владе Црне Горе, који државу бацају у финансијски гроб, добити напојницу за „спас идеолошки поломљене душе“.
Ако, пак, ти радикални идеолошки подлизи режиму мисле да је Црна Гора нестала 1918. године, тада имају могућност да преко свога вође у Паризу то пренесу лидерима Француске, САД и Британије, јер без дозволе тих сила не би било тога “нестајања”.
Ако се узме у обзир да се без дозволе истих тих сила- Црна Гора не би осамосталила 2006. године, а то је урађено против воље њених државотворних, православних Срба и Црногораца, то би им одговор тих истих сила врло брзо дошао на адресу, и то у виду тешког шамара.
Довољно је споменути професора др Новака Килибарду, некадашњег лидера Народне странке, али и бившег политичког мудраца режима- Светозара Маровића.
Некада је Свето Маровић пледирао да буде ујединитељ Православне цркве Црне Горе, односно Митрополије црногорско приморске са антитеистичком организацијом НВО Стево Рогамски Гњурац, а сада није у стању да себе уједини с кућом у којој је рођен!
Из тога примјера, можемо закључити да су све прилике да ће живот сваком од тих ликова, на крају баладе- направити своју причу.
А Новак Килибарда, који је деведесетих година прошлог вијека био “највећи великосрбин свих времена”, данас је на цвилећој позицији гдје генијалног Петра Другог Петровића Његоша назива “највећим антиисламистом свог времена” и “геноцидним пјесником”.
Дакле, и Килибарда је, при дијаметрално супротној промјени идеологије и позиције, задржао примитивни радикализам као једни политички стил којег зна.
А краљ Никола је имао само једну жељу, која му је преовлађивала све друге, а то је овако формулисао:
“Једна жеља преовлађиваше све друге: да ми је цијело прикупљено Српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити!” Баш, спржити, каже…
На сада измијењеним идеолошким позицијама, чињеница је да наведени политички дејатељи више неће „спржити непријатеље Српства“, већ ће им “унићи”, што би се рекло у босанском сленгу!
„Унићи“, или „уклизати с јужне стране леђа без вазелина“, рецимо. А то значи, подгријавати све туђе национализме и шовинизме, који су уперени против православног народа у Црној Гори, што је само њихов избор.
Мањи је проблем то што у свим тим синусоидним циклусима- он увијек прелази на дијаметрално супротну идеологију, иако је то необично.
Већи и главни проблем је у томе што, у свакој варијанти политичког постојања, шеф режима акценат ставља на конфронтацију грађана.
И увијек, са својим партијским башибозуком, из петних жила ради на хушкању људи на конфликт, јавно промовишући реторику „грађанског рата“, што је далеко од мудрости и добрих намјера према сопственом народу.
Црна Гора није, игром случаја, добила као владара хуманисту, прогресивног човјека широких визија који има љубав према својим грађанима, већ чудну звијер којој су дубине неиспитане, а која је ипак човјек- који не зна шта са собом даље да ради.
Интересантно је посматрати како предсједник Црне Горе, као дуговјечни и вишедеценијски шеф црногорског режима, иде у правилним временским етапама из крајности у крајност.
Она је толико супротстављена, да по социјалним мрежама популарност набира објава која гласи: “Данас би Мило ондашњем Милу забранио улазак у Црну Гору”!
И то је тачно, мада, могуће не само забранио улазак, већ и депортовао, оптужио за државни удар, непријатељем државе прогласио и још му много чега урадио. Капу би му на глави завртио!
Радикално контра – таласање у пар дана
Раније су те етапе промјене идеолошког расположења и ставова шефа режима Црне Горе имале циклус од десетак година.Сада се то убрзава, па се етапе промјене његовог мишљења мијењају у циклусима који трају само пар дана или недјеља, када он покреће нови радикални политички талас у контра- страну. Такво понашање се исправно назива – тумарање!
Рецимо, прије пар дана, тачније 8. 11. 2018. године, смо имали агресивну реакцију његове партије- која је грађане Црне Горе, који су тих дана на Поморју прослављали стогодишњицу краја крвавог Великог рата, и ослобођење тога дијела данашње Црне Горе од окупатора, који прије 1918. није био дио Краљевине Црне Горе- већ Аустроугарске империје, етикетирала као “исконске непријатеље Црне Горе”.
Да се подсјетимо, поводом скупа у Будви, посвећеног ослобођењу тога града од вјековне окупације разних туђина, режимски портал ЦдМ је реакцију владајуће партије пренио под насловом: ”ДПС: Бизарни вашар националиста и шовиниста у Будви”!
Само пар дана послије тог саопштења, гдје је шеф режима кроз своје потчињене саопштио да побједу у Великом рату у Црној Гори славе само “српски националисти, шовинисти и њихови клерикални промотери”, те “освједочени негатори свега што је црногорско”, и “противници темељних вриједности на којима се заснивају цивилизована друштва”, десило се чудо!
А оно се састојало у томе да је управо тај исти шеф црногорског режима, послије аминовања тога подлог, примитивног и острашћног идеолошког пуцња у своје грађане, отишао у Париз, на позив француског предсједника Макрона, да слави- побједу у Великом рату?!
Е сад, да ли је у Париз отишао као српски националиста и шовиниста, те клериклални промотер приде, објасниће нам прва пера тога плитког и неразумног саопштења, ако нису збуњена догођеним.
Невјероватна ситуација збуњивања јавности
Тако смо добили невјероватну ситуацију, да предсједник Црне Горе – грађане Црне Горе који ових дана славе побједу у Првом свјетском рату, и ослобођење својих простора од туђина- назива „непријатељима Црне Горе“, а одмах лети за Париз да слави ту исту побједу са свјетским лидерима- које не смије назвати “непријатељима Црне Горе”, јер ће га моментално збрисати с мјеста “државника”, на којем се налази као проводник свих њихових жеља.Такво понашање не само да збуњује јавност, већ збуњује и политичке савезнике шефа режима, и убија им смисао радикалног политичког живота.
Да чудо буде веће, ти политички подлизи режиму ће све то лако преживјети- јер ће преко нових иностраних кредита Владе Црне Горе, који државу бацају у финансијски гроб, добити напојницу за „спас идеолошки поломљене душе“.
Ако, пак, ти радикални идеолошки подлизи режиму мисле да је Црна Гора нестала 1918. године, тада имају могућност да преко свога вође у Паризу то пренесу лидерима Француске, САД и Британије, јер без дозволе тих сила не би било тога “нестајања”.
Ако се узме у обзир да се без дозволе истих тих сила- Црна Гора не би осамосталила 2006. године, а то је урађено против воље њених државотворних, православних Срба и Црногораца, то би им одговор тих истих сила врло брзо дошао на адресу, и то у виду тешког шамара.
Плејада капиталаца радикализма
По томе идеолошком тумарању шеф црногорског режима није једини егземплар у Црној Гори.Довољно је споменути професора др Новака Килибарду, некадашњег лидера Народне странке, али и бившег политичког мудраца режима- Светозара Маровића.
Некада је Свето Маровић пледирао да буде ујединитељ Православне цркве Црне Горе, односно Митрополије црногорско приморске са антитеистичком организацијом НВО Стево Рогамски Гњурац, а сада није у стању да себе уједини с кућом у којој је рођен!
Из тога примјера, можемо закључити да су све прилике да ће живот сваком од тих ликова, на крају баладе- направити своју причу.
А Новак Килибарда, који је деведесетих година прошлог вијека био “највећи великосрбин свих времена”, данас је на цвилећој позицији гдје генијалног Петра Другог Петровића Његоша назива “највећим антиисламистом свог времена” и “геноцидним пјесником”.
Дакле, и Килибарда је, при дијаметрално супротној промјени идеологије и позиције, задржао примитивни радикализам као једни политички стил којег зна.
Непријатеље „спржити“, или им “унићи”?
Деведесетих година прошлог вијека сви ови политички дејатељи су били на линији борбеног српског радикализма црногорског краља Николе Првог Петровића.А краљ Никола је имао само једну жељу, која му је преовлађивала све друге, а то је овако формулисао:
“Једна жеља преовлађиваше све друге: да ми је цијело прикупљено Српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити!” Баш, спржити, каже…
На сада измијењеним идеолошким позицијама, чињеница је да наведени политички дејатељи више неће „спржити непријатеље Српства“, већ ће им “унићи”, што би се рекло у босанском сленгу!
„Унићи“, или „уклизати с јужне стране леђа без вазелина“, рецимо. А то значи, подгријавати све туђе национализме и шовинизме, који су уперени против православног народа у Црној Гори, што је само њихов избор.
Политички стил звијери, неиспитаних дубина
Над свим овим политичким циркусом се се као главни проблем надвија политички стил шефа режима, гдје недостаје избалансираност, господство и витештво.Мањи је проблем то што у свим тим синусоидним циклусима- он увијек прелази на дијаметрално супротну идеологију, иако је то необично.
Већи и главни проблем је у томе што, у свакој варијанти политичког постојања, шеф режима акценат ставља на конфронтацију грађана.
И увијек, са својим партијским башибозуком, из петних жила ради на хушкању људи на конфликт, јавно промовишући реторику „грађанског рата“, што је далеко од мудрости и добрих намјера према сопственом народу.
Црна Гора није, игром случаја, добила као владара хуманисту, прогресивног човјека широких визија који има љубав према својим грађанима, већ чудну звијер којој су дубине неиспитане, а која је ипак човјек- који не зна шта са собом даље да ради.
No comments:
Post a Comment