Од Војин Грубач -
У Црној Гори је, прије десетак година, покренут један врло необичан језички експеримент скарадног карактера.
Посматрајући све што се издешавало, увјерено се може рећи да је, тада пласирани, “црногорски језик”- један оргинални хрватски пројекат, који је реализован уз теренску асистенцију напаљених домаћих омладинаца, школованих у Хрватској.
Јер, фактички носиоци тога иностраног пројекта су била два Хрвата, једна залутала Украјинка, а све уз услужно подскакивање млађаног Бошњака из Подгорице- који се “томе послу” научио у лабиринтима Осијека.
Што се тиче Црногораца и Црногорки, који су у томе пројекту учествовали као статисти, они су послужили како би се “појачала лоша етничка крвна слика” нецрногорских носилаца пројекта. Или, тачније, да би се маскирао изненада изникли, на тлу Црне Горе, туђински језикословни башибозук.
Да се радило о хрватском пројекту, то ни они сами не крију. Рецимо, млађани језички комесар Аднан Чиргић је у изјави за медије, 2010. године, рекао следеће: “На изради граматике (“црногорског језика”, оп. а.) били су ангажовани хрватски експерти, јер за тај посао у Црној Гори није било превеликог интересовања.” (1)
Овако објашњење захтијева једну важну допуну, јер- лингвисти из Црне Горе оправдано нису хтјели учестовати у фалш- пројекту хрватских лингвиста и млађаних каријериста из Црне Горе.
Када су се они отказали, једина варијанта је била да двадесетосмогодишњи Аднан предузме одлучујуће кораке. Те да се, некако на силу, направи или исчупа – “нови језик” народа којем он, јасно је- уопште и не припада!
Да припада, придружио би се лингвистима Црне Горе, и отказао циркус у којем је учествовао.
Главни лик овог иностраног тима језикословаца је био проф. др Јосип Силић, који је рођен 4. јануара 1934. у Милашима, на тлу данашње Хрватске. Основну школу је завршио 1948. у Ратуљама.
Првих пет разреда класичне гимназије окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Пазину.
Шести, седми и осми разред (с матуром) окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.
Филозофски факултет је завршио 1961. године у Загребу, гдје је магистрирао 1970. и докторирао 1975.
Јосип Силић је 2005. године објавио уџбеник “Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта”, и то у суауторству с Ивом Прањковићем, другим важним ликом “црногорске приче”.
Склепану на брзину “Граматику црногорскога језика”, Силић је објавио 2010. године у суаторству са Ивом Прањковићем, као и Аднаном Чиргићем, који је направио- аматерску радну верзију тога штива.
Исте године, Силић је објављује нечесови “Правопис црногорскога језика” у сарадњи са др Људмилом Васиљевом, као и споменутим потрчком Чиргићем.
У “редакцији” правописа су се као „статисти од сламе” појавили: др Миленко А. Перовић и некаква омладинка Јелена Шушањ.
Друга важна личност из Хрватске, која фигурише у овој језичкој ујдурми, је професор Иво Прањковић. Он је рођен 1947. године у Котор Вароши, данашња Босна и Херцеговина, гдје је и завршио основну школу.
Школовање је, потом, наставио у ултра- вјерској школи: Фрањевачкој класичној гимназији у Високом, коју је и завршио.
Уписао се, и завршио- студије кроатистике Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу, али није кренуо на постдипломске студије.
Елем, из биографије ових хрватских језикословаца уочава се да им је заједнички именитељ- што су завршили католичке вјерске школе.
Тамо је учио непосредно послије пада НДХ, познате нам марионетске државе- у којој је Католичка црква оставила мрачне и крваве трагове.
А какви су то трагови, имамо следеће неоспорне факте:
“На сједници “Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу” која је одржана у Њујорку, дошло се до података да су 1.400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геноцида.
О томе је свједочио др Србољуб Живановић, професор Лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу, а његова казивања је пренијела “Политика” 3. јула 2002. године.” (2)
Као примјер екстремног понашања католичких свештеника тога времена, често се цитира знаковита изјава жупника Мате Могуша, дата „Новом листу“ 24. јула 1941., гдје је рекао следеће: „До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером“.
Какав је, по инерцији, владао школски дух у тим “сјемеништима”, непосредно послије рата, гдје је др Силић учио, није тешко претпоставити
Све је то лијепо, али је куриозитет да је исту, Фрањевачку класичну гимназију у Високом, својевремено завршио и монструозни злочинац Мирослав Филиповић (Јајце, 5. јун 1915 — Загреб, 1946).
Наравно, ради се о фратру Томиславу Филиповићу- Мајсторовићу, којег су звали- фра Сотона, а који је једно вријеме био управник концентрационог логора Јасеновац, гдје се “прославио” масакрима, који залазе изван граница људског ума.
Елем, како је професор Пранковић експерт по питању “језичке баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”, тада би могао да стави под научну лупу следећу мисао фра Мајсторовића:
„Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријехова.“
А та изјава се десила у селу Шарговцу, када је са пар усташа ушао у разред у којем је било 52. дјеце, те пристојно замолио наставницу да одабере неког од ученика.
Како га је учитељица знала, и мислила да тражи ученика за рецитацију, она је одабрала дјевојчицу Радојку Гламочанин.
А фра Мајсторовић је дијете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељицин сто и реско јој пререзао врат ножем.
Послије тога “јуначког акта”, фра Сотона је изрекао споменуту мисао. Наравно, та фрањевачка мисао пати од конраверзе, јер “покрштавање изрода”, посебно дјеце, ножем преко врата, као и “опраштање тога гријеха”- намеће питање адекватности “језичке баштине редодржаве Босне Сребрене”.
Што се тиче фрањеваца, а посебно хрватских, и њиховог злог духа, које је безумно експлодирао у НДХ, о томе је много написано.
Навешћемо још један примјер, о којем говори споменути проф. др Србољуб Живановић овако:
“У Римокатоличкој “цркви” у Ливну, приликом мисе и проповеди, фра Срећко Перић се обратио присутним Хрватима речима: “Браћо Хрвати, кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина, а онда дођите да вас исповедим…”, да добијете опрост грехова.
То је било у пролеће 1941. године, одмах после проглашења НДХ. Академик и познати хрватски историчар Виктор Новак у својој обимној студији Магнум Кримен на странама 651. и 652. наводи да су сви фратри: “силовали жене, секли им дојке, копали очи, секли главе малој деци, па их бацали у крило мајци”. (3)
Рецимо, у биографији му пише следеће: “Прањковић је укрстио полемички мач ваљда са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја, а с Бабићем се сложио практички једино у аверзији према аматерском језичном надричистунству и у окршајима с великосрпски настројеним језикословцима.”
Дакле, професор Прањковић је себе борбено пројавио током обрачуна “са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја”. А мана тих Хрвата је била- што их је “разоткрио” као “великосрпски настројене језикословце”?! Невјероватно!
Могуће је да га је то и препоручило да крене у црногорски језички експеримент, јер је био идеална варијанта за борбу против “великосрпских лингвиста”, али Црногораца.
Што се тиче професора др Јосипа Силића, и он је знаменит по кофликтности, што свједочи овај инсерт биографије: “Широј је хрватској (и не само хрватској) јавности Силић познат највише по споровима око правописања, у којој су на супарничкој страни Бабић и Брозовић.”
На каквом нивоу се тај спор водио, свједочи овај хрватски извод: “Политичко етикетирање, потенцирано сензационалистичким текстовима који бујају у булеварскоме тиску, а које је захватило све судионике хрватске правописне заврзламе, даје искривљену слику о дјелу овога самозатајнога и изузетно утјецајнога хрватскога језикословца.”
Дакле, ниво реторичке културе др Силића је био такав да је о себи направио “искривљену слику”, јер је- “ударао лицем о блато”!
Своју књигу “Средњојужнославенски књижевни језици у синкронији и дијакронији”, издату у Осијеку 2010. године, је с украјинског на хрватски преводила у сарадњи с Милорадом Никчевићем, којем у биографији пише да је хрватски и црногорски знанственик родом из Пјешиваца.
Никчевић је иначе био професор на одсјеку кроатистике – Катедре за хрватску књижевност на Филозофском факултету Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку.
Иначе, др Васиљева је ове године,11. маја у Љвову- презентовала своју књигу “Украјинско- хрватски рјечник”. О Хрватској нешто и зна, а о Црној Гори мало шта, тачније- ништа!
Интересантно, али изгледа да се Филозофски факултет Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку- јавља, гле чуда- кључним мјестом пројектовања новог језика Црне Горе!
Јер, не само да је на њему предавао проф. др Милорад Никчевић, објављивала своје књиге др Људмила Васиљева, већ је тамо “докторирао” Аднан Чиргић и уписала постдипломске студије, које није завршила, некаква чудна дама- Јелена Шушањ.
Да би остварили замисао, ови десперадоси су елегантно збрисали лингвисте из Црне Горе. У језуитском стилу их почистили, оптужујући за некомпетентност?! Мада, то ће бити тема наредне колумне.
Тако је испало да је некакав Аднан Чиргић, рођен 1980. године, компетентији од свих лингвиста у Црној Гори, иако је почео радити “над новим црногорским језиком” у 28. години живота.
При чему је факт, да му се ненормално уско специјалистичко лингвистичко знање- не простире даље од језика своје религије у једном маленом дијелу данашње Подгорице. Чак је и тај језик, дијела малене вароши- подијелио на вјерској основи, што је више од скандала?!
У „компетентну“ лингвисткињу је “инаугурисана” и млађана Јелена Шушањ, која је такође рођена 1980. године, а до дан данас није окончала постдипломске студије у Осијеку.
О компетенцији два Хрвата и Украјинке- непристојих туђина, који се баве измишљањем “аутентичног језика Црне Горе”, најбоље свједочи чињеница да никада нису вршили никакаква језичка истраживања у Црној Гори, нити имају научне радове из те области.
Ипак, и поред свих напора, које су предузели, може се рећи да су резултати рада ових језичких револуционара језуитског духа блиски ништици. Направили су вјештачко страшило које не функционише, а да је то тако- нека само погледају језик који се користи у медијима Црне Горе.
Дакако, то неће бити олакшавајућа околност када ови пионири језичке петљавине буду полагали рачуне.
Јер, стресови родитеља и дјеце по школама, фрустрације јавности због безобразности и дрскости туђинских језичких најездника, закономјерно ће изазвати адекватну “метлу”!
Као минум ће бити избачени из свих институција науке и образовања, које су унередили. А коме ће потом бити потребне њихове неартикулисане омладинске језичке услуге, и манијакално протежирање неадекатних пројеката, нека сами виде…
Посматрајући све што се издешавало, увјерено се може рећи да је, тада пласирани, “црногорски језик”- један оргинални хрватски пројекат, који је реализован уз теренску асистенцију напаљених домаћих омладинаца, школованих у Хрватској.
Јер, фактички носиоци тога иностраног пројекта су била два Хрвата, једна залутала Украјинка, а све уз услужно подскакивање млађаног Бошњака из Подгорице- који се “томе послу” научио у лабиринтима Осијека.
Што се тиче Црногораца и Црногорки, који су у томе пројекту учествовали као статисти, они су послужили како би се “појачала лоша етничка крвна слика” нецрногорских носилаца пројекта. Или, тачније, да би се маскирао изненада изникли, на тлу Црне Горе, туђински језикословни башибозук.
Да се радило о хрватском пројекту, то ни они сами не крију. Рецимо, млађани језички комесар Аднан Чиргић је у изјави за медије, 2010. године, рекао следеће: “На изради граматике (“црногорског језика”, оп. а.) били су ангажовани хрватски експерти, јер за тај посао у Црној Гори није било превеликог интересовања.” (1)
Овако објашњење захтијева једну важну допуну, јер- лингвисти из Црне Горе оправдано нису хтјели учестовати у фалш- пројекту хрватских лингвиста и млађаних каријериста из Црне Горе.
Када су се они отказали, једина варијанта је била да двадесетосмогодишњи Аднан предузме одлучујуће кораке. Те да се, некако на силу, направи или исчупа – “нови језик” народа којем он, јасно је- уопште и не припада!
Да припада, придружио би се лингвистима Црне Горе, и отказао циркус у којем је учествовао.
Хрватски језикословци у црногорској језичкој акцији
Ипак, да би ствари биле јасније, неопходно је дати инсерте из биографије дотичних странаца.Главни лик овог иностраног тима језикословаца је био проф. др Јосип Силић, који је рођен 4. јануара 1934. у Милашима, на тлу данашње Хрватске. Основну школу је завршио 1948. у Ратуљама.
Првих пет разреда класичне гимназије окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Пазину.
Шести, седми и осми разред (с матуром) окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.
Филозофски факултет је завршио 1961. године у Загребу, гдје је магистрирао 1970. и докторирао 1975.
Јосип Силић је 2005. године објавио уџбеник “Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта”, и то у суауторству с Ивом Прањковићем, другим важним ликом “црногорске приче”.
Склепану на брзину “Граматику црногорскога језика”, Силић је објавио 2010. године у суаторству са Ивом Прањковићем, као и Аднаном Чиргићем, који је направио- аматерску радну верзију тога штива.
Исте године, Силић је објављује нечесови “Правопис црногорскога језика” у сарадњи са др Људмилом Васиљевом, као и споменутим потрчком Чиргићем.
У “редакцији” правописа су се као „статисти од сламе” појавили: др Миленко А. Перовић и некаква омладинка Јелена Шушањ.
Друга важна личност из Хрватске, која фигурише у овој језичкој ујдурми, је професор Иво Прањковић. Он је рођен 1947. године у Котор Вароши, данашња Босна и Херцеговина, гдје је и завршио основну школу.
Школовање је, потом, наставио у ултра- вјерској школи: Фрањевачкој класичној гимназији у Високом, коју је и завршио.
Уписао се, и завршио- студије кроатистике Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу, али није кренуо на постдипломске студије.
Елем, из биографије ових хрватских језикословаца уочава се да им је заједнички именитељ- што су завршили католичке вјерске школе.
Главни црногорски језикословац из Бискупског сјеменишта
Тако испада да је професор др Јосип Силић, главни утемељивач црногорског језика, пет разреда класичне гимназије завршио у Бискупскоме сјеменишту у Пазину, три у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.Тамо је учио непосредно послије пада НДХ, познате нам марионетске државе- у којој је Католичка црква оставила мрачне и крваве трагове.
А какви су то трагови, имамо следеће неоспорне факте:
“На сједници “Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу” која је одржана у Њујорку, дошло се до података да су 1.400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геноцида.
О томе је свједочио др Србољуб Живановић, професор Лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу, а његова казивања је пренијела “Политика” 3. јула 2002. године.” (2)
Као примјер екстремног понашања католичких свештеника тога времена, често се цитира знаковита изјава жупника Мате Могуша, дата „Новом листу“ 24. јула 1941., гдје је рекао следеће: „До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером“.
Какав је, по инерцији, владао школски дух у тим “сјемеништима”, непосредно послије рата, гдје је др Силић учио, није тешко претпоставити
Професор Иво Пранковић и фра Сотона из исте фрањевачке школе
Иво Пранковић, други главни стручњак за црногорски језик, је завршио Фрањевачку класичну гимназију у Високом , а забиљежено је да је и “аутор низа важних и утјецајних дјела језичне баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”.Све је то лијепо, али је куриозитет да је исту, Фрањевачку класичну гимназију у Високом, својевремено завршио и монструозни злочинац Мирослав Филиповић (Јајце, 5. јун 1915 — Загреб, 1946).
Наравно, ради се о фратру Томиславу Филиповићу- Мајсторовићу, којег су звали- фра Сотона, а који је једно вријеме био управник концентрационог логора Јасеновац, гдје се “прославио” масакрима, који залазе изван граница људског ума.
Елем, како је професор Пранковић експерт по питању “језичке баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”, тада би могао да стави под научну лупу следећу мисао фра Мајсторовића:
„Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријехова.“
А та изјава се десила у селу Шарговцу, када је са пар усташа ушао у разред у којем је било 52. дјеце, те пристојно замолио наставницу да одабере неког од ученика.
Како га је учитељица знала, и мислила да тражи ученика за рецитацију, она је одабрала дјевојчицу Радојку Гламочанин.
А фра Мајсторовић је дијете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељицин сто и реско јој пререзао врат ножем.
Послије тога “јуначког акта”, фра Сотона је изрекао споменуту мисао. Наравно, та фрањевачка мисао пати од конраверзе, јер “покрштавање изрода”, посебно дјеце, ножем преко врата, као и “опраштање тога гријеха”- намеће питање адекватности “језичке баштине редодржаве Босне Сребрене”.
Што се тиче фрањеваца, а посебно хрватских, и њиховог злог духа, које је безумно експлодирао у НДХ, о томе је много написано.
Навешћемо још један примјер, о којем говори споменути проф. др Србољуб Живановић овако:
“У Римокатоличкој “цркви” у Ливну, приликом мисе и проповеди, фра Срећко Перић се обратио присутним Хрватима речима: “Браћо Хрвати, кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина, а онда дођите да вас исповедим…”, да добијете опрост грехова.
То је било у пролеће 1941. године, одмах после проглашења НДХ. Академик и познати хрватски историчар Виктор Новак у својој обимној студији Магнум Кримен на странама 651. и 652. наводи да су сви фратри: “силовали жене, секли им дојке, копали очи, секли главе малој деци, па их бацали у крило мајци”. (3)
Окршај са Хрватима, који су великосрпски језикословци
Како ствари стоје, све су прилике да у понашању професора Иве Прањковића има много тога искључивог, што је главни сегмент фрањевачког духа.Рецимо, у биографији му пише следеће: “Прањковић је укрстио полемички мач ваљда са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја, а с Бабићем се сложио практички једино у аверзији према аматерском језичном надричистунству и у окршајима с великосрпски настројеним језикословцима.”
Дакле, професор Прањковић је себе борбено пројавио током обрачуна “са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја”. А мана тих Хрвата је била- што их је “разоткрио” као “великосрпски настројене језикословце”?! Невјероватно!
Могуће је да га је то и препоручило да крене у црногорски језички експеримент, јер је био идеална варијанта за борбу против “великосрпских лингвиста”, али Црногораца.
Што се тиче професора др Јосипа Силића, и он је знаменит по кофликтности, што свједочи овај инсерт биографије: “Широј је хрватској (и не само хрватској) јавности Силић познат највише по споровима око правописања, у којој су на супарничкој страни Бабић и Брозовић.”
На каквом нивоу се тај спор водио, свједочи овај хрватски извод: “Политичко етикетирање, потенцирано сензационалистичким текстовима који бујају у булеварскоме тиску, а које је захватило све судионике хрватске правописне заврзламе, даје искривљену слику о дјелу овога самозатајнога и изузетно утјецајнога хрватскога језикословца.”
Дакле, ниво реторичке културе др Силића је био такав да је о себи направио “искривљену слику”, јер је- “ударао лицем о блато”!
Западна Украјина дошла преко Пјешиваца
Украјинка Људмила Васиљева, која је придружена овом чудном хрватском двојцу, је из Љвова- западне Украјине, која је по духу екстремизма иста као и Хрватска. Доктор је филолошких наука и професорица “Љвовског народног универзитета имени Ивана Франка”.Своју књигу “Средњојужнославенски књижевни језици у синкронији и дијакронији”, издату у Осијеку 2010. године, је с украјинског на хрватски преводила у сарадњи с Милорадом Никчевићем, којем у биографији пише да је хрватски и црногорски знанственик родом из Пјешиваца.
Никчевић је иначе био професор на одсјеку кроатистике – Катедре за хрватску књижевност на Филозофском факултету Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку.
Иначе, др Васиљева је ове године,11. маја у Љвову- презентовала своју књигу “Украјинско- хрватски рјечник”. О Хрватској нешто и зна, а о Црној Гори мало шта, тачније- ништа!
Интересантно, али изгледа да се Филозофски факултет Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку- јавља, гле чуда- кључним мјестом пројектовања новог језика Црне Горе!
Јер, не само да је на њему предавао проф. др Милорад Никчевић, објављивала своје књиге др Људмила Васиљева, већ је тамо “докторирао” Аднан Чиргић и уписала постдипломске студије, које није завршила, некаква чудна дама- Јелена Шушањ.
Језички десант из Загреба и Осијека на Црну Гору
Дакле, то је тај тим из Осијека, који је био манекенска помоћ двојици хрватски лингвиста да крену у радикални, очигледно хрватски пројекат- промјене традиционалног језичког система у Црној Гори.Да би остварили замисао, ови десперадоси су елегантно збрисали лингвисте из Црне Горе. У језуитском стилу их почистили, оптужујући за некомпетентност?! Мада, то ће бити тема наредне колумне.
Тако је испало да је некакав Аднан Чиргић, рођен 1980. године, компетентији од свих лингвиста у Црној Гори, иако је почео радити “над новим црногорским језиком” у 28. години живота.
При чему је факт, да му се ненормално уско специјалистичко лингвистичко знање- не простире даље од језика своје религије у једном маленом дијелу данашње Подгорице. Чак је и тај језик, дијела малене вароши- подијелио на вјерској основи, што је више од скандала?!
У „компетентну“ лингвисткињу је “инаугурисана” и млађана Јелена Шушањ, која је такође рођена 1980. године, а до дан данас није окончала постдипломске студије у Осијеку.
О компетенцији два Хрвата и Украјинке- непристојих туђина, који се баве измишљањем “аутентичног језика Црне Горе”, најбоље свједочи чињеница да никада нису вршили никакаква језичка истраживања у Црној Гори, нити имају научне радове из те области.
Ипак, и поред свих напора, које су предузели, може се рећи да су резултати рада ових језичких револуционара језуитског духа блиски ништици. Направили су вјештачко страшило које не функционише, а да је то тако- нека само погледају језик који се користи у медијима Црне Горе.
Дакако, то неће бити олакшавајућа околност када ови пионири језичке петљавине буду полагали рачуне.
Јер, стресови родитеља и дјеце по школама, фрустрације јавности због безобразности и дрскости туђинских језичких најездника, закономјерно ће изазвати адекватну “метлу”!
Као минум ће бити избачени из свих институција науке и образовања, које су унередили. А коме ће потом бити потребне њихове неартикулисане омладинске језичке услуге, и манијакално протежирање неадекатних пројеката, нека сами виде…
Референцe:
(1) ( „Аднан Чиргић: Ово је најбоља граматика црногорског језика, јер друге нема”, 21. јуни 2010., Интернет портал БИЦЕНТ – “Бошњачки Информативни Центар”)
(2) (“Драго Пилсел, монсињор усташког антифашизма”, Ђорђе Ивковић, Интернет портал “Јадовно””
(3) (Ко је био фра Срећко Перић, 15.02.2015., проф. др Србољуб Живановић, Интернет портал “Carsa”)
No comments:
Post a Comment