pcnen, 22. Feb 2010, 19:28, blog Vojin Grubač
Тако је прије неких девет вјекова са ових простора француски племић са крсташима неповратно отишао на исток, пра- пра- баба у необично колоритну прошлост, а Јоџа плаве крви и данас шета никшићким улицама.
У временима индентитетских подјела деведесетих, у нашем друштву се посебношћу и оргиналношћу издвајао нас друг Јоџа. Једно вече нам је саопштио нарочито важну новост- "Момци, да ли ви знате да мојим венама тече племићка крв"? „Како то" - питасмо углас? „Лијепо, моја пра- пра - пра баба је остала у другом стању с једним француским племићем када су крсташи ишли преко Бјелопавлића пут Јерусалима". Наша зачуђена лица га нису избацила из такта, презриво нас је погледао и одлучно рекао: „Шта, да ли желите да вам дам доказ да у мојим венама тече плава крв"? А затим је, не чекајући одговор, надмоћно заврнуо рукаве и показао вене на рукама, које су заиста биле плавичасте боје, питајући: „Које су боје ове вене? Да ли ми сад вјерујете"? Углас смо рекли - „вјерујемо", оштро посмотривши на друга нам Мика који је уочио плавичасте вене на својим рукама, те био спреман да оспори истинитост потврде драгог нам друга Јоџе. Срећом, Мико је вратио рукаве на своје мјесто, и тиме нас спасио цјеловечерњег Јоџиног доказивања свог племићког поријекла. Схвативши колико смо слаби да оспоримо ту „сушту истину", плава крв и француски племић су постали дио обавезног полусатног монолога сваке вечери, што се сматрало много бољом варијантом од вишечасовног дијалога на исту тему.
"Јоџа" у политици?
Сјећање на чувеног Јоџу се вратило недавно, када сам прочитао изјаву Новака Аџића, функционера Социјалдемократске партије, гдје очекује извињење Србије за то што се "вјековима понашала као освајач , угњетач и асимилатор" према Црној Гори, која је још "од Немањића, па све до данашњих дана, била жртва њене војне окупације и анексије".
И тако, кликнем на Гугл да прочитам нешто о "жртви окупације", државној претечи Црне Горе, и отвори ми се карта Дукље за вријеме Бодина. Ово мора да је нека грешка, рекох себи, када угледах карту гдје се дотична држава граничи са Бугарском. Елем, појави се коментар изјвесног Борислава Цимеше, гдје дотични тврди: "Од 1081 - 1101 (или 1108) године Дукљом/Зетом владао је краљ Бодин, син краља Михаила. За његове владавине Дукља достиже највеће пространство; свој суверенитет успоставља над Рашком, Босном, Травунијом и Захумљем, дјеловима Македоније, Хрватске и сјеверне Албаније." С обзиром на то да су Цимеша и Аџић истомишљеници чудно ми је било коришћење израза "успостављање свог суверенитета" над сусједима, умјесто одомаћеног израза "анекција, окупација, освајање, угњетавање и асимилација"? Ипак сам на крају схватио да се ради о другом систему размишљања, иманентном духу нама познатог простора. Наиме, зар није свима јасно да - када Дукља заузима Рашку, Босну, Македонију, и остале у околини, до Бугарске - то је успостављање свог суверенитета, а када неко заузима Дукљу - то је угњетавање и окупација? Наравно да је јасно!
Елем, иако је то сасвим јасно, „случајно" написах изјаву како шеф Новака Аџића, предсједник нам Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић, мора да крене на пут извињења сусједима. Да обиђе: Београд, Загреб, Сарајево, Скопље, Тирану, могуће и Софију, Бања Луку и Приштину, па да се извини за сва угњетавања, окупације и анексије које је краљ Бодин извршио над сусједним државама, несмотреном му "освајачком и асимилаторском" политиком. Господин Кривокапић би тако био први црногорски Вили Брант, који својим извињењем сусједима поставља темеље добрим међудржавним односима у региону. Срећом, нико то у црногорским медијима није желио објавити, претпостављам зато што би представљање Дукље као агресора могло нанијети непроцјењиву штету мирољубивој историји Црне Горе, као и покварити смисао садашње црногорске политике, коју пројекцијом далеке прошлости у садашњост демонстрирају посве чудне црногорске социјалдемократе.
Крсташи и НАТО
На другом порталу сам нашао још један интересантан осврт на исту тему: "Краљ Бодин проширује државу (Дукљу/ Зету) припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој пријестоници Скадру угошћује крсташе из Крсташког похода предвођене Рејмондом Тулушким."
Ево, рекох, историја се понавља - Бодин је угостио крсташе, а ми угошћавамо НАТО. Да су НАТО и крсташи скоро исто свједочи сљедећи приказ крсташких путешетвија...
Султан Саладин (курдски ратник Салах Ел Дин) је 1087. Године освојио Јерусалим, што је био повод за покретање Крсташког рата, па је на Сабору у француском граду Клермону 1095.г. папа Урбан II позвао све европске хришћане да ослободе Христов гроб у Јерусалиму и цијелу Свету земљу, Палестину, од Турака- Селџука. Бодинов гост Рејмонд Тулушки, француски гроф, као најстарији и најбогатији од свих крсташа био је један од вођа те експедиције. Када је Јерусалим освојен понуђено му је чак да буде краљ Јерусалима, што је он одбио. Како је изгледао пад Јерусалима у том Првом крсташком походу (било их је девет) иде кратко свједочанство: "Након пада, у Јерусалиму је три дана владао потпуни хаос - пљачкање и убијање на све стране." С друге стране, према исламским изворима - „западни варвари су изненађујуће лако побиједили исламску војску, послије чега је побијено око 40.000 муслимана заједно са Јеврејима, и тако је Јерусалем "очишћен од невјерничке руке". Након заузимања града, у базилици Светога гроба одржана је миса захвале."
Таман сам заустио да споменем потребу да се Ранко Кривокапић извини припадницима других вјероисповијести за тадашње злочине нашег госта Рејмонда Тулушког, када сам схватио да то он не може урадити, јер је у једном ранијем иступу истакао : „Мудрошћу смо стигли и до предворја НАТО-а, гаранта да нећемо ратовати у нашем окружењу...". У складу с таквим поимањем политике, припадници Војске Црне Горе кренули су у "мирољубиви Нато поход" увођења демократије тамо гдје је нема - на Далеком истоку.
Багдад данас, послије увођења демократије, изгледа слично или горе него Јерусалим послије „ослобођења" од стране Крсташа али, са друге стране, Багдад и Кабул се могу „занемарити" ако су нам политичари "објаснили" да је „НАТО гарант демократије и суверентитета" овдје, а не тамо!? С обзиром на то да је официјална позиција званичне Подгорице да су ратови код нас лоши (то знамо!), а у даљини добри (треба размислити!), те да је све јасно што се тиче смисла кампања организација у распону од крсташа до НАТО-а, тема се враћа Јоџиној баби...
Амоур, растанак, страдање
Јоџа је у праву! Ако су кршташи били гости у Скадру, пријестолници Дукље/ Зете, то је могућност љубави између његове пра- пра- бабе и француског племића била реална. Из уважења према мом другу претпоставимо да је та љубав била пламена и искрена, али и у довољној мјери законита да не би стизале претензије од стране родбине. Ипак, послије љубави долази растанак. Француски племић одлази пут Јерусалима да уведе демократију, она остаје очекујући рођење дјетета. На растанку, пружа руке пут њега и уплакана говори му - "Дођи ми, врати ми се кад опослиш тај посао, мој драги витеже!"
Збиља, да ли је он, потресен, рекао својој жени са Балкана неке стихове на милозвучном француском? Рецимо, нешто попут стихова руског пјесника Константина Симонова:
„Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго
чекај ме и када жуте кише ноћи испуне тугом
чекај и када врућине запеку
и када мећава брише,
чекај и када друге нитко не буде чекао више.
Чекај и када писма престану стизати из далека
чекај ме и када чекање дојади
свакоме који чека,..."
Јоџини путеви и нове одлуке
Тако је прије неких девет вјекова са ових простора француски племић са крсташима неповратно отишао на исток, пра- пра- баба у необично колоритну прошлост, а Јоџа плаве крви и данас шета никшићким улицама. Сада је политички подобан локални чиновник. И даље је широке руке, те када сретне старе другове обавезно зове на пиће, уз напомену: "Да се нико није машио за новчаник, дигао сам плату, ја плаћам, па плата ми је преко хиљаду и двјеста еура..."
Уз чашицу, како туре пића долазе и пролазе, пра- пра- бабин унук креће да се жали на плату, која се почиње неочекивано топити, на осамсто, шесто,..., еура. На растанку, дајући завршни печат тако важном сусрету, Јоџа старом друштву даје ново обећање: „Момци, као што вам рекох, ј... ми оца ако ћу им више радити за сто осамдесет еура! Сад идем да дам отказ!" Наравно, сви му неизоставно потврђују да вјерују у озбиљност његових ријечи и намјера, јер је боље саслушати тај кратки монолог него вишесатно убједивања нашег Јоџе, потомка француског племића, вјечитог момка плаве крви.
Tuesday, February 23, 2010
Килибарда прескочио ДЕА И БИА и оптужио Подгоричку скупштину!
subota, 20 februar 2010 22:02 ИН4С
У временима када Црну Гору потресају афере везане за организовани криминал посебно крупних размјера, намјесник "Побједе" Срђан Кусовац је одлучио да је вријеме зрело за специјалну операцију, интервју са Новаком Килибардом. И тако, освану наслов у "Побједи": “Српски политичари и попови опет напали Црну Гору”! Зар опет? А ми смо у наивности мислили да је Црну Гору, и њене кокаинско – хероинске господаре патриотске провинијенције напала ДЕА И БИА?
Од великосрбина до великоцрногорца кроз пустињу и прашуму идеја...
Смјехотресног Килибарду "Побједа" одсликава у једном поднаслову, у којем пише - Разлози трансформације од светосавског унитаристе ка црногорском индепендисти! Комедија!? Килибарда јавности опет објашњава своје идеолошке путеве, на којима је увијек био у некаквим заблудама, које не може ријешити ни у пет наредних реинкарнација. Ипак, Килибарда у том интервјуу предлаже сљедећу револуционарну ствар: “Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у Скупштини пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године.”
Килибарда одлучио да изуми Петровданску скупштину?
Не може се нe запазити да је Килибарда закаснио са том врстом партиотизма скоро седамдесет година. Наиме, његови истомишљеници и политичке претече су давног 12. Јула 1941. године, на такозваној "Петровданској скупштини", укинули одлуке Подгоричке скупштине, али и не само њих...
Тако је на "Петровданској скупштини" акламацијом усвојена сљедећа Декларација:
- Окупација Црне Горе од стране Србије, коју је противно вољи Црногорског народа прихватила тзв. Велика Народна скупштина у Подгорици својом одлуком од 26 новембра 1918. године престала је. - Стављени су ван снаге: режим који је био створен у Црној Гори од бивше Краљевине Југославије и династије Карађорђевића. Видовдански Устав и Устав од 3. септембра 1931. године, који су потјецали од поменутог режима, укинути су. - Проглашава се суверена и независна Држава Црна Гора у облику Уставне Монархије. - Црногорски сабор изјављује да су сви Црногорци благодарни фашистичким Оружаним Силама, чијом се заслугом остварило ослобођење њихове Домовине и сјећајући се уских веза које постоје између династије Петровић Његош и Италијанског Краљевског Дома, са повјерењем у дјело обнове дато увијек и свуда од Дучеа и од фашиситичке Италије - ријешени да сједине живот и судбину Црне Горе са судбином Италије, успостављаући са њом везе уске солидарности. Накнадно ће се приступити склапању споразума између Црне Горе и Италије, прожетим духом ове солидарности и сагласни уласку Црне Горе у акциону сверу Рима. - Црногорски сабор, у помањкању носиоца Врховне власти шефа Државе, ријешио је да успостави краљевско намјесништво и да умоли Његово Величанство Италијанског Краља и Цара да благоизволи одредити Намјесника Краљевине Црне Горе који ће прогласти Устав.
Родићу ти сина, краља кокаина
Да се мало нашалимо, најбоље би било Новаку Килибарди да текст ове Петровданске декларације, уз мале измјене, фотокопира и понуди Скупштини Црне Горе. Успут би могли да додају нови пункт, гдје се укида дио одлука Лондонског мировног уговора (30.5. 1913) по којем је Црна Гора добила дио Санџака и Метохије. Јер , ако се укину одлуке Подгоричке скупштине, Црна Гора постаје „напокон независна“ у границама које је имала одлукама Лондонског мировног уговора!? Или то није тако? Шта се то укида? А шта, ако се, рецимо, промијени скупштински састав црногорског парламента и поново се потврде одлуке Подгоричке скупштине, шта се дешава? Поново се успоставља државна заједница са Србијом?
Смјехотресни апсурди које предлаже политички кловн црногорске политике, који је прошао пут од „светосавског унитаристе до црногорског индипендисте“, Новак Килибарда - одлично се уклапају у модерну црногорску политику. Срђан Кусовац је ту модератор и асистент. Скијајући слалом између ДЕА и БИА наишли су на адекватну трасу која им одлично одговара – брзу трасу шовинизма црногорске политике. И шта кажу, српски политичари и попови су напали Црну Гору! Питање је само једно, који ће наредни црногорски екстремиста бити у гостима код Кусовца, да би пацификовао акције ДЕА и БИА? Да ли ће: Стево Вучинић, Радослав Ротковић, Новак Аџић, Шок Радојичић, ..., да нам мало свирају о изван - кокаинском патриотизму и нападу на Црну Гору, која без њих не би била то што јесте?
Додатак - Интервју са Килибардом дат "Побједи": ПОБЈЕДА: Значи ли то да сте странку основали по нечијој наруџби? КИЛИБАРДА: Да, буквално по наруџби тадашње власти. Ми предсједници нових странака у то вријеме били смо апсолутни диктатори. Могли смо да радимо шта год хоћемо, тако да није било великих проблема да се и у статуту и у програму странке направе чак и крупне измјене
"ПОБЈЕДА"
Српски политичари и попови опет напали Црну Гору
“Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у парламенту пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Нијесмо још ријешили веома крупне ствари – питање језика, погледајте како се односимо према нашим историјским вертикалама – како изгледа Жабљак Црнојевића, на шта личи Цетиње, шта нам стоји на Румији…
Без сумње је Проф. др Новак Килибарда личност која је у новијој политичкој историји Црне Горе имала запажено мјесто. Иако каже да му је политика била само хоби, често је био у жижи политичке јавности и активно учествовао у креирању демократског амбијента у Црној Гори, па и доношењу важних одлука. За „Побједу“ професор Килибарда говори о разлозима своје трансформације од „светосавског унитаристе“ до црногорског индепендисте, коалицији са либералима, путу од опозиционара до потпредсједника Владе, а открива и неке до сада јавности мало или потпуно непознате детаље о политичким закулисним радњама у вријеме и непосредно након раскола у Демократској партији социјалиста. Иако данас није активан политичар, његова страст за својим „хобијем“ га не напушта, па има пуно тога да поручи и препоручи људима на највишим државним функцијама у Црној Гори…
ПОБЈЕДА: Више нијесте активни у политици. Ипак, имате ли шта да поручите или препоручите онима који данас воде Црну Гору?
КИЛИБАРДА: Морам рећи да има ствари које ме најблаже речено изненађују. Не могу да схватим да нико овдје не примјећује да је Црна Гора, као међународно призната држава, изложена једној ужасној опасности да ишчили. Не формално као држава, него да ишчили као држава са свим садржајима, да остане без властите националне препознатљивости.
Русија тражи једино упориште на Балкану у Србији, а Србија уз огромну помоћ Русије, све чини да угуши Црну Гору, њену нацију и све остало. Зато смо данас свједоци страшних унитарно-клерикалистичких напада на Црну Гору из Србије.
ПОБЈЕДА: Који су то напади?
КИЛИБАРДА: Долази министар иностраних послова Србије на светосавску свечаност без договора са Владом Црне Горе. Нови партијарх српски, дан након избора, каже да нити постоји црногорска нација, нити црногорска црква, нити иђе ишта на свијету црногорско.
Све чини Србија да покаже како је у „српској Спарти“ сачувала српство.
ПОБЈЕДА: Па шта ту замјерате нашим политичарима?
КИЛИБАРДА: За мене је изненађење што предсједник Вујановић, у таквим приликама, иде да прими православно признање у Москви. То није примјерено предсједнику мултиетничке и вјерски сложене Црне Горе. Изненађују ме и његове изјаве да је разговарао са православним патријарсима који су му казали да црногорска црква није канонски оправдана. Па зашто је ишао да разговара с њима?
Господина Вујановића изузетно цијеним као човјека, али треба понекад сагледати ствари у цјелини, саслушати више мишљења како би се донијела добра одлука.
ПОБЈЕДА: Шта, заправо, по вашем мишљењу треба да се ради?
КИЛИБАРДА: Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у Скупштини пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Поништење Подгоричке скупштине значило би поништење декрета краља Алчександра о уништењу Црногорске цркве. Јер земља црквена није у доба тадашње Црне Горе припадала цркви, него држави, а црква се само њоме служила. А данас сва та црногорска земља припада једној унитаристичкој великосрпској цркви. Није ми јасно како Ђукановић није схватио да је то требало урадити.
ПОБЈЕДА: Мислите ли да је то баш посао премијера Ђукановића?
КИЛИБАРДА: Не пјевам ја апотеозу Милу Ђукановићу, али ако Ђукановић, без којега Црна Гора данас не би била независна, не ријеши неке крупне ствари, остаће оне неријешене. Ђукановић је пред великим испитом да ријеши те крупне ствари.
ПОБЈЕДА: Које су то још крупне ствари?
КИЛИБАРДА: Све оне које државу чине државом и народ народом. Нијесмо, на примјер, још ријешили питање језика, погледајте како се односимо према нашим историјским вертикалама – како изгледа Жабљак Црнојевића, на шта личи Цетиње, шта нам стоји на Румији…
Може овдје бити и скијалишта и марина и трговишта, али ако не сачува свој идентитет Црна Гора ће ишчилити као држава. Остаће јој границе, али ће постати нови Хонг Конг.
И још нешто: Ако Црна Гора ријеши да Србији прода Луку Бар из темеља ће бити пољуљана као држава. Барску луку не треба никоме продавати. Каква је потреба да се она прода?
ПОБЈЕДА: Сматрате ли ви то да предсједнику и премијеру недостају савјетници за те крупне ствари о којима говорите?
КИЛИБАРДА: Нијесу криви савјетници, него они који бирају савјетнике. Боље ти је дворске будале да доведеш који ће истину говорити, него паметне људе који ће ћутати.
ПОБЈЕДА: Да ли ви то себе препоручујете ?
КИЛИБАРДА: Ако је ишта послије читавог мог боравка у политици остало, било би логично, да могу бити савјетник предсједнику или премијеру. Не због мене, него што то њима треба.Не препоручује себе Новак Килибарда као човјека паметнијег од других, него као човјека великог искуства и који хоће да каже то што зна и мисли.
ПОБЈЕДА: Када сте почели да стичете та политичка искуства?
КИЛИБАРДА: Ја сам био члан Савеза комуниста, чак и на неким значајним руководећим функцијама, био сам посланик у Скупштини, али су ме 1971. године искључили из Партије, удаљили из Скупштине и са мјеста директора Педагошке академије. Да није било Вељка Милатовића, истјерали би ме и са посла.
ПОБЈЕДА: Шта је био разлог?
КИЛИБАРДА: Написао сам предговор једној књизи у којој се , како су они рекли, слави народни непријатељ – Крсто Зрнов Поповић. Заправо је у тој књизи објављена тужбалица мајке народног хероја Рака Мугоше, који је погинуо у обрачуну са Крстом Зрновим и која каже: Није Крсто зец из горе , него јунак Црне Горе, лакше ће те жалит мајка, кад погибе од јунака. Ја сам се бранио као професор, научник да се ради о књижевној анализи једног дјела, али њихова процјена је била да не треба да слушају „професорска фразирања“, него да одмјере казну…
ПОБЈЕДА: Шта је било послије?
КИЛИБАРДА: Касније сам радио на факултету и нијесам уопште учествовао у политици.
ПОБЈЕДА: Нијесте се прикључили ни АБ револуцији?
КИЛИБАРДА: Не. Иако је било некако нормално да ја ту учествујем, јер сам човјек којега су они истјерали, нијесам уопште ни на који начин учествовао у тим дешавањима крајем осамдесетих година. Само сам видио да су побиједили млади и лијепи, у џемперима.
ПОБЈЕДА: Ипак, убрзо оснивате Народну странку…
КИЛИБАРДА: Овако је било. Након АБ револуције једнога дана добијем поруку посредством једног новинара (заборавио сам му презиме) да би било добро да организујем једну странку јер наступа вишепартијски систем. И ја организујем Народну странку. Дакле, по препоруци која је стигла из власти која је хтјела да има неку наводно опозициону партију.
ПОБЈЕДА: Значи ли то да сте странку основали по нечијој наруџби?
КИЛИБАРДА: Да, буквално по наруџби тадашње власти. Они су се тада послужили једном великом вјештином, јер у АБ револуцији учествовали су многи, али нијесу свима могли дати мјеста и положаје, па су онда неки значајни учесници те АБ револуције спремљени у Народну странку и ту су добили функције. Неки ове чињенице предочавају тако као да је Удба основала Народну странку. Јесте и Удба сигурно учествовала, али по налогу тадашње власти.
ПОБЈЕДА: Зашто би власт сама себи правила опозицију?
КИЛИБАРДА: Народна странка је основана по наруџби тадашње нове владајуће структуре у Црној Гори, која је вјеровала да ће Килибарда бити пресрећан што је добио такво задужење и да ће бити апсолутно услужан човјек.
ПОБЈЕДА: И ви сте на то пристали?
КИЛИБАРДА: Прије свега хоћу да кажем да сам у политику ушао из хобија, а не као човјек који ће ту остваривати своју егзистенцију. Ја сам и тада, дакле, прво био професор Универзитета, затим кјнижевник који објављује књиге, а онда и предсједник Народне странке. Зато су убрзо дошли и први сукоби.
Навешћу један карактеристичан примјер. Уочи избора долази једна дама, била је правник и члан најужег руководства Народне странке, да јој не наводим име, и на састанку Главног одбора сва срећна саопштава: Одређено је да ћемо имати 15 посланика! А ја онда питам: Ко је то одредио? Каквих 15 посланика? Какви су то несрећни избори и зашто ће бити избора кад је већ одређено 15 посланика?
у је настала прва напрслина између политичара који је постављен да буде услужни и Новака Килибарде који није хтио да буде услужни политичар. Тада почињу и први расколи у Нардоној странци. Неки људи одлазе у Шешељеву и друге странке, неки се враћају одакле су прије дошли, а Народна странка наставља својом трасом која је била, најприкладније казано, светосавско – његошевска.
ПОБЈЕДА: Откуд таква профилација ваше политике, односно ваше странке?
КИЛИБАРДА: Под утицајем некаквог свог васпитања и као човјек из патријархалне породице, човјек који је од буквара до факултета увијек био одушевљаван и Милошем, и Косовом, и Светим Савом, једним народом, једним језиком – и ја и Народна странка смо заступали неке опште српске интересе. Вјеровали смо у том романтизму да тако треба радити.
ПОБЈЕДА: Тада сте често заједно наступали са Радованом Караџићем…
КИЛИБАРДА: Истина је. Мало градова има у Босни ђе прије овога рата није говорила тројка – Караџић, Рашковић, Килибарда. У то вријеме су се и у Босни оснивале странке, па би, рецимо, на једном скупу у Фочи дошао представник СДА Алије Изетбеговића да нас поздрави, аи ми бисмо спремили некога да поздрави њихов скуп.
Такође, нема ни већег града у Србији ђе Килибарда није говорио на великим опозиционим скуповима са Вуком, Зораном, Весном… То је почело кад су се окренули против Слободана Милошевића, а и ја се помало почео удаљавати од своје унитарно-великосрпске политике.
ПОБЈЕДА: Али ви сте често били виђени и код Милошевића…
КИЛИБАРДА: Једнако су мене уважавали и господин Милошевић, патријарх српски, Добрица Ћосић и други, јер је Србија била замислила да црногорске ствари рјешава услужним потезима Црногораца. Као писац метафорично ћу се изразити: Никад Србија није ударила аперкат у црногорску вилицу србијанском шаком, него вазда црногорском руком.
И они су сматрали да сам ја веома погодан такав кадар – човјек озбиљних година, професор Универзитета, јер су наумили да Црну Гору држе под контролом преко услужних Црногораца. Најбољи примјер за то су господа Матија Бећковић и Амфилохије Радовић.
ПОБЈЕДА: Када сте почели да мијењате политички курс?
КИЛИБАРДА: Почео сам једном изјавом коју сам стално понављао – са Србијом, али не под Србијом, и зато су почели тамо да ми замјерају. Дешавало се нешто сасвим необично – ја, човјек у озбиљним годинама одједном почињем да сагледавам да не идем добрим путем, путем који је користан народу којем припадам. Почео сам да размишљам – зар ће од Гарашаниновог Начертанија, па преко 1918. године, сада уз моју помоћ да докрајче Црну Гору. Онда сам стрецнуо од таквог пута.
Није се Новак Килибарда окренуо Црној Гори и црногорским интересима што ме је црногорска влада амо позвала и насула ми корито, него сам стрецнуо, а нијесам се стидио да пред самим собом признам да се треба вратити са странпутице на прави пут.
ПОБЈЕДА: Зашто сте онда опет са Коштуницом ушли у политички савез?
КИЛИБАРДА: Кад су у Србији почели да примјећују да више не идем баш великосрпском трасом и да сам ипак само „релативно“ Србин, послужио сам се лукавством и са Коштуницом направио један идеолошки савез, са намјером да на нивоу заједничке државе направимо коалицију која би могла да сруши Слободана Милошевића. Коштуница је на крају избјегао да се прикључи том нашем коалиционом савезу, ђје су били Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Весна Пешић…
Јер, Војислав Коштуница је у суштини „велики син“ великосрпског унитаризма и клерикалистичке хипокризије. Он не подноси Црногорце, нити било што црногорско.
Тада сам се дефинитивно почео освјешћивати од свог романтичарског пута, а био сам веома племенито заинтересован за тај један народ, један језик и све остало. Али кад сам видио да ћу им својим дјеловањем помоћи да поломе Црну Гору, онда сам све то баталио и са господином Славком Перовићем формирао Народну слогу.
ПОБЈЕДА: Како сте те ваше личне трансформације од светосавског унитаристе према црногорском индепендисти пренијели на странку?
КИЛИБАРДА: Ми предсједници нових странака у то вријеме били смо апсолутни диктатори. Могли смо да радимо шта год хоћемо, тако да није било великих проблема да се и у статуту и у програму странке направе чак и крупне измјене. Истина, дијелу чланства то се није свиђело, али Народна странка је и даље постојала.
ПОБЈЕДА: Послије „епизоде“ са Народном слогом прешли сте из опозиције на страну власти. Који су били мотиви?
КИЛИБАРДА: Е, и тада су мене питали – чиме те је задужио Ђукановић? Није ничим задужио, сем својом харизмом и интелигенцијом. Мило Ђукановић ми је као млад човјек импоновао својом памећу којом успијева да сагледа одговарајуће ситуације и да им се прилагођава.
У то вријеме он је био предсједник државе, а ја сам био потпредсједник у Влади господина Вујановића. Послије тога сам отишао да руководим Црногорском мисијом у Сарајеву.
ПОБЈЕДА: Какве утиске носите из Сарајева?
КИЛИБАРДА: У најкраћем, у Сарајеву сам видио нешто што се мало ђе може виђети. Видио сам да је жртва спремнија да заборави, него злочинац да јој се извини. Друга ствар која ме се много дојмила је била моја посјета Сребреници. Био сам, мислим, једини православац планете Земље тог дана у Сребреници, кад се полагао камен темељац за спомен комплекс жртвама. То сам тешко доживио јер припадам оном етносу ђе се жалост јавно изражава, наше жене кукају, туже… Али тамо, гдје се окупила огромна маса жена, чуо се само неки мугли јаук који је и тако тих, чини ми се, допирао до самог неба.
Почетак и крај народне слоге
ПОБЈЕДА: Како је заправо настала Народна слога?
КИЛИБАРДА: Једнога јутра, зором зазвони телефон. Зове Ћано Копривица, неђе из иностранства, и каже ми како би било много добро кад бих ја почео да разговарам и налазим се са Славком Перовићем. У први мах сам помислио да се ради о некој провокацији. Али, позовем ја Славка и први пут се нађемо у Хотелу „Црна Гора“ у Подгорици. Затим је дошао и други састанак и почели смо да разговарамо о формирању једног опозиционог блока. Мој предлог је био да га назовемо Народна слога и Славко је то, уз мало оклијевања, прихватио. Ни са ким нијесам плодоносније и боље сарађивао него у те двије-три године са Славком Перовићем. У његовом Либералном савезу било је тада доста интелектуалаца,а ја у Народној странци суспендујем неке ствари које су му сметале и богами почнемо полако да пунимо тргове. Сјећам се пуног трга у Никшићу, два пута, и оног посљедњег митинга пред изборе у Подгорици. Киша пада, а Славко позове да све присталице Народне слоге склопе кишобране. Да не претјерам, скоро 20 хиљада кишобрана се склопило.
ПОБЈЕДА: Ипак сте изгубили те изборе…
КИЛИБАРДА: Након избора на којима смо онако прошли, питам ја једног човјека из оног заједничког ДПС-а, нећу да му помињем име, да ми искрено каже колико су нас покрали. Било је то у згради Скупштине. Он се окрену два-три пута, као да не би ко чуо, а онда ми рече на уво: Колико је требало, а у Никшићу смо вам сломили кичму. Не говорим ја ово са некон примитивном мржњом према политици, али кажем – ако политику поредимо са ноћном дамом, треба се извинити ноћној дами.
ПОБЈЕДА: Зашто је пропао пројекат Народне слоге?
КИЛИБАРДА: Објаснићу зашто је прсла Народна слога, али док то говорим осјећам стид. Прво је фалсификовањем потписа од стране члана Народне странке изгубљено неколико мандата одборника либерала у Скупштини Подгорице. Ја то у почетку нијесам вјеровао Славку, а он није вјеровао мени да не знам за то. Касније сазнајем да је то што Славко говори истина. Новак ће, ипак, онога што тако нешто уради послије стављати за министра у Влади Црне Горе.
Други срамни удар на Либерални савез био је када један од мојих „експерата“ из Народне странке није хтио да им врати паре. Наиме, на почетку кампање наша каса је била празна, па смо заједно трошили паре Либералног савеза. Када сам ја послије добио донацију од 10 хиљада долара од једног нашег човјека из Америке, дао сам те паре једном високом функционеру Народне странке, који ће такође касније бити министар у Влади Црне Горе, и рекао му да да се то да Либералном савезу, али је он то одбио говорећи да нико ништа није потписао кад се то раније договарало.
ПОБЈЕДА: Па како сте ви као предсједник то толерисали?
КИЛИБАРДА: Понављам, ја по вокацији нијесам политичар, нијесам ја улазио у проблеме касе и пара, већ сам био само, како бих рекао, идеолошки предсједник Народне странке, а све остало сам препустио људима који су стручни за одређене ствари.
Ко је те моје „експерте“ учио да раде такве ствари, остаје отворено питање, али разрушавање коалиције Народна слога јесте резултат њихових неморалних удара на Либерални савез, без знања предсједника Новака Килибарде.
Како је Момир хтио да сруши Мила
ПОБЈЕДА: Како сте се као политичар сналазили након расцјепа у најмоћнијом партији ДПС-у?
КИЛИБАРДА: Кад је прсла моћна партија на Милов и Момов дио, зове мене Момир Булатовић, предсједник државе, на састанак. Ја пристанем, али затражим да том састанку присуствује и мој коалициони партнер Славко Перовић. Након пет минута потврђено ми је из кабинета предсједника да ће бити присутан и господин Перовић.
Сједимо нас тројица и Булатовић каже: Господо, ја сам вас позвао да ми помогнете да спасимо Црну Гору. Као што видите, Мило Ђукановић је узурпирао и финансије и полицију и све друго. Предлажем да ми у Скупштини помогнете гласовима да срушимо Владу, да бисмо ову Црну Гору извели на прави пут, а вјерујте ми у прављењу нове владе вас двојица имаћете велики утицај.
Након Булатовићеве бесједе настаде тајац. Тада ја препустим Славку Перовићу да се он први изјасни о овом Булатовићевом предлогу. Он, онако намрштен, каже; Господине Булатовићу, без обзира на то што сте сасвим уништили Црну Гору, дужност нам је да помогнемо да ту „лешину“ од Црне Горе, ако икако можемо, подигнемо. Све што сте предложили – слажем се.
Ја сам тад саопштио да је предлог врло конкретан и јасан, али да ћу свој одговор дати сјутра до 11 сати. Сјутра сам Булатовићу одаслао допис у којем му саопштавам да Народна странка одбија сваки његов предлог.
Касније сам чуо, дакле не знам поуздано, али сам чуо да су Булатовић и Перовић прије нашег сусрета већ обавили разговор на ову тему и практично били већ све договорили. То је био и мој посљедњи сусрет уживо са Славком Перовићем.Мислим да ова прича може послужити као одговор на ваше питање.
Vojin Grubač, komentar na DNMN povodom intervjua Novaka Kilibarde
Novak Kilibarda je intervjuom “Pobjedi” izvrsio harakiri, ne samo nad svojom politickom licnoscu, vec i nad sopstvenim orginalnim “moralom”!
Nije segment identitetske price ovdje vazan, koliko sve ostalo.Odlucnom potvrdom da je Narodnu stranku formirao “bukvalno po narudžbi tadašnje vlasti”, koja je i sada vlast, stice se utisak da on ne razumije da ne govori o proslosti, koja je ostala negdje daleko iza nas. U njegovoj glavi su tadasnja i sadasnja vlast dva razlicita pojma.
Druga vazna stvar je sto je priznao da je kao predsjednik stranke bio “apsolutni diktator”. Zasto apsolutni diktator tada optuzuje svoje cinovnike da su pokrali LSCG-u odbornicka mjesta i novac a ne sebe, jer je kao “apsolutni diktator” mogao da uradi kako misli da je ispravno? Da greske tih cinovnika, ako ima trunke morala, odmah ispravi. Vjerovatno zato sto misli da takva neartikulisana prica moze i sada naci one koji ce u to povjerovati, i oprati ga od odgovornosti za brljotine pred javnoscu.
Ne vjerujem da Kilibarda zivi u “ovom svijetu”, jer se ovaj moralni jad koji je demonstrirao ne uklapa ni u kakve okvire. Kilibarda, kao apsolutni otirac za noge svake vlasti, opet nudi sebe kao moralno bice. Izdavsi sve moralne principe na kojima pociva svako normalno, dovoljno demokratsko, drustvo, postavsi jedna on nemoralnih potpora koncepcije drustva koja vodi u haos i beznadje on i dalje pokazuje spremnost da ide do dna. Kakva jadna prikaza od licnosti.Kilibarda je bio”Trojanski konj” koalicije Narodna sloga, i bez trnuke milosti prema narodu koji je zelio tada promjene, odlucio je da sve pusti niz vodu. Ovo je profil osebujnog patoloskog tipa premazanog blatom svih boja, koji se i dalje brcka u svojoj toploj bari i drzi pridike o moralu.
Kljucno je u svemu to sto su nam ovakvi likovi, ukljucujuci jos, neizvjesno koliko, klonova ovakvog obrazca – sigurno progutali par decenija stabilnijeg zivota, bez pretjeranih stresova. Tuzan otjenak ima taj Kilibardin nemoral, gdje je vjerovatno posmatrao hiljade ljudi koji mu masu, desetine hiljada koji mole ili traze promjene, a on ide “iza ugla” da dobije instrukcije kako da ih prevesla.
У временима када Црну Гору потресају афере везане за организовани криминал посебно крупних размјера, намјесник "Побједе" Срђан Кусовац је одлучио да је вријеме зрело за специјалну операцију, интервју са Новаком Килибардом. И тако, освану наслов у "Побједи": “Српски политичари и попови опет напали Црну Гору”! Зар опет? А ми смо у наивности мислили да је Црну Гору, и њене кокаинско – хероинске господаре патриотске провинијенције напала ДЕА И БИА?
Од великосрбина до великоцрногорца кроз пустињу и прашуму идеја...
Смјехотресног Килибарду "Побједа" одсликава у једном поднаслову, у којем пише - Разлози трансформације од светосавског унитаристе ка црногорском индепендисти! Комедија!? Килибарда јавности опет објашњава своје идеолошке путеве, на којима је увијек био у некаквим заблудама, које не може ријешити ни у пет наредних реинкарнација. Ипак, Килибарда у том интервјуу предлаже сљедећу револуционарну ствар: “Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у Скупштини пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године.”
Килибарда одлучио да изуми Петровданску скупштину?
Не може се нe запазити да је Килибарда закаснио са том врстом партиотизма скоро седамдесет година. Наиме, његови истомишљеници и политичке претече су давног 12. Јула 1941. године, на такозваној "Петровданској скупштини", укинули одлуке Подгоричке скупштине, али и не само њих...
Тако је на "Петровданској скупштини" акламацијом усвојена сљедећа Декларација:
- Окупација Црне Горе од стране Србије, коју је противно вољи Црногорског народа прихватила тзв. Велика Народна скупштина у Подгорици својом одлуком од 26 новембра 1918. године престала је. - Стављени су ван снаге: режим који је био створен у Црној Гори од бивше Краљевине Југославије и династије Карађорђевића. Видовдански Устав и Устав од 3. септембра 1931. године, који су потјецали од поменутог режима, укинути су. - Проглашава се суверена и независна Држава Црна Гора у облику Уставне Монархије. - Црногорски сабор изјављује да су сви Црногорци благодарни фашистичким Оружаним Силама, чијом се заслугом остварило ослобођење њихове Домовине и сјећајући се уских веза које постоје између династије Петровић Његош и Италијанског Краљевског Дома, са повјерењем у дјело обнове дато увијек и свуда од Дучеа и од фашиситичке Италије - ријешени да сједине живот и судбину Црне Горе са судбином Италије, успостављаући са њом везе уске солидарности. Накнадно ће се приступити склапању споразума између Црне Горе и Италије, прожетим духом ове солидарности и сагласни уласку Црне Горе у акциону сверу Рима. - Црногорски сабор, у помањкању носиоца Врховне власти шефа Државе, ријешио је да успостави краљевско намјесништво и да умоли Његово Величанство Италијанског Краља и Цара да благоизволи одредити Намјесника Краљевине Црне Горе који ће прогласти Устав.
Родићу ти сина, краља кокаина
Да се мало нашалимо, најбоље би било Новаку Килибарди да текст ове Петровданске декларације, уз мале измјене, фотокопира и понуди Скупштини Црне Горе. Успут би могли да додају нови пункт, гдје се укида дио одлука Лондонског мировног уговора (30.5. 1913) по којем је Црна Гора добила дио Санџака и Метохије. Јер , ако се укину одлуке Подгоричке скупштине, Црна Гора постаје „напокон независна“ у границама које је имала одлукама Лондонског мировног уговора!? Или то није тако? Шта се то укида? А шта, ако се, рецимо, промијени скупштински састав црногорског парламента и поново се потврде одлуке Подгоричке скупштине, шта се дешава? Поново се успоставља државна заједница са Србијом?
Смјехотресни апсурди које предлаже политички кловн црногорске политике, који је прошао пут од „светосавског унитаристе до црногорског индипендисте“, Новак Килибарда - одлично се уклапају у модерну црногорску политику. Срђан Кусовац је ту модератор и асистент. Скијајући слалом између ДЕА и БИА наишли су на адекватну трасу која им одлично одговара – брзу трасу шовинизма црногорске политике. И шта кажу, српски политичари и попови су напали Црну Гору! Питање је само једно, који ће наредни црногорски екстремиста бити у гостима код Кусовца, да би пацификовао акције ДЕА и БИА? Да ли ће: Стево Вучинић, Радослав Ротковић, Новак Аџић, Шок Радојичић, ..., да нам мало свирају о изван - кокаинском патриотизму и нападу на Црну Гору, која без њих не би била то што јесте?
Додатак - Интервју са Килибардом дат "Побједи": ПОБЈЕДА: Значи ли то да сте странку основали по нечијој наруџби? КИЛИБАРДА: Да, буквално по наруџби тадашње власти. Ми предсједници нових странака у то вријеме били смо апсолутни диктатори. Могли смо да радимо шта год хоћемо, тако да није било великих проблема да се и у статуту и у програму странке направе чак и крупне измјене
"ПОБЈЕДА"
Српски политичари и попови опет напали Црну Гору
“Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у парламенту пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Нијесмо још ријешили веома крупне ствари – питање језика, погледајте како се односимо према нашим историјским вертикалама – како изгледа Жабљак Црнојевића, на шта личи Цетиње, шта нам стоји на Румији…
Без сумње је Проф. др Новак Килибарда личност која је у новијој политичкој историји Црне Горе имала запажено мјесто. Иако каже да му је политика била само хоби, често је био у жижи политичке јавности и активно учествовао у креирању демократског амбијента у Црној Гори, па и доношењу важних одлука. За „Побједу“ професор Килибарда говори о разлозима своје трансформације од „светосавског унитаристе“ до црногорског индепендисте, коалицији са либералима, путу од опозиционара до потпредсједника Владе, а открива и неке до сада јавности мало или потпуно непознате детаље о политичким закулисним радњама у вријеме и непосредно након раскола у Демократској партији социјалиста. Иако данас није активан политичар, његова страст за својим „хобијем“ га не напушта, па има пуно тога да поручи и препоручи људима на највишим државним функцијама у Црној Гори…
ПОБЈЕДА: Више нијесте активни у политици. Ипак, имате ли шта да поручите или препоручите онима који данас воде Црну Гору?
КИЛИБАРДА: Морам рећи да има ствари које ме најблаже речено изненађују. Не могу да схватим да нико овдје не примјећује да је Црна Гора, као међународно призната држава, изложена једној ужасној опасности да ишчили. Не формално као држава, него да ишчили као држава са свим садржајима, да остане без властите националне препознатљивости.
Русија тражи једино упориште на Балкану у Србији, а Србија уз огромну помоћ Русије, све чини да угуши Црну Гору, њену нацију и све остало. Зато смо данас свједоци страшних унитарно-клерикалистичких напада на Црну Гору из Србије.
ПОБЈЕДА: Који су то напади?
КИЛИБАРДА: Долази министар иностраних послова Србије на светосавску свечаност без договора са Владом Црне Горе. Нови партијарх српски, дан након избора, каже да нити постоји црногорска нација, нити црногорска црква, нити иђе ишта на свијету црногорско.
Све чини Србија да покаже како је у „српској Спарти“ сачувала српство.
ПОБЈЕДА: Па шта ту замјерате нашим политичарима?
КИЛИБАРДА: За мене је изненађење што предсједник Вујановић, у таквим приликама, иде да прими православно признање у Москви. То није примјерено предсједнику мултиетничке и вјерски сложене Црне Горе. Изненађују ме и његове изјаве да је разговарао са православним патријарсима који су му казали да црногорска црква није канонски оправдана. Па зашто је ишао да разговара с њима?
Господина Вујановића изузетно цијеним као човјека, али треба понекад сагледати ствари у цјелини, саслушати више мишљења како би се донијела добра одлука.
ПОБЈЕДА: Шта, заправо, по вашем мишљењу треба да се ради?
КИЛИБАРДА: Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у Скупштини пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Поништење Подгоричке скупштине значило би поништење декрета краља Алчександра о уништењу Црногорске цркве. Јер земља црквена није у доба тадашње Црне Горе припадала цркви, него држави, а црква се само њоме служила. А данас сва та црногорска земља припада једној унитаристичкој великосрпској цркви. Није ми јасно како Ђукановић није схватио да је то требало урадити.
ПОБЈЕДА: Мислите ли да је то баш посао премијера Ђукановића?
КИЛИБАРДА: Не пјевам ја апотеозу Милу Ђукановићу, али ако Ђукановић, без којега Црна Гора данас не би била независна, не ријеши неке крупне ствари, остаће оне неријешене. Ђукановић је пред великим испитом да ријеши те крупне ствари.
ПОБЈЕДА: Које су то још крупне ствари?
КИЛИБАРДА: Све оне које државу чине државом и народ народом. Нијесмо, на примјер, још ријешили питање језика, погледајте како се односимо према нашим историјским вертикалама – како изгледа Жабљак Црнојевића, на шта личи Цетиње, шта нам стоји на Румији…
Може овдје бити и скијалишта и марина и трговишта, али ако не сачува свој идентитет Црна Гора ће ишчилити као држава. Остаће јој границе, али ће постати нови Хонг Конг.
И још нешто: Ако Црна Гора ријеши да Србији прода Луку Бар из темеља ће бити пољуљана као држава. Барску луку не треба никоме продавати. Каква је потреба да се она прода?
ПОБЈЕДА: Сматрате ли ви то да предсједнику и премијеру недостају савјетници за те крупне ствари о којима говорите?
КИЛИБАРДА: Нијесу криви савјетници, него они који бирају савјетнике. Боље ти је дворске будале да доведеш који ће истину говорити, него паметне људе који ће ћутати.
ПОБЈЕДА: Да ли ви то себе препоручујете ?
КИЛИБАРДА: Ако је ишта послије читавог мог боравка у политици остало, било би логично, да могу бити савјетник предсједнику или премијеру. Не због мене, него што то њима треба.Не препоручује себе Новак Килибарда као човјека паметнијег од других, него као човјека великог искуства и који хоће да каже то што зна и мисли.
ПОБЈЕДА: Када сте почели да стичете та политичка искуства?
КИЛИБАРДА: Ја сам био члан Савеза комуниста, чак и на неким значајним руководећим функцијама, био сам посланик у Скупштини, али су ме 1971. године искључили из Партије, удаљили из Скупштине и са мјеста директора Педагошке академије. Да није било Вељка Милатовића, истјерали би ме и са посла.
ПОБЈЕДА: Шта је био разлог?
КИЛИБАРДА: Написао сам предговор једној књизи у којој се , како су они рекли, слави народни непријатељ – Крсто Зрнов Поповић. Заправо је у тој књизи објављена тужбалица мајке народног хероја Рака Мугоше, који је погинуо у обрачуну са Крстом Зрновим и која каже: Није Крсто зец из горе , него јунак Црне Горе, лакше ће те жалит мајка, кад погибе од јунака. Ја сам се бранио као професор, научник да се ради о књижевној анализи једног дјела, али њихова процјена је била да не треба да слушају „професорска фразирања“, него да одмјере казну…
ПОБЈЕДА: Шта је било послије?
КИЛИБАРДА: Касније сам радио на факултету и нијесам уопште учествовао у политици.
ПОБЈЕДА: Нијесте се прикључили ни АБ револуцији?
КИЛИБАРДА: Не. Иако је било некако нормално да ја ту учествујем, јер сам човјек којега су они истјерали, нијесам уопште ни на који начин учествовао у тим дешавањима крајем осамдесетих година. Само сам видио да су побиједили млади и лијепи, у џемперима.
ПОБЈЕДА: Ипак, убрзо оснивате Народну странку…
КИЛИБАРДА: Овако је било. Након АБ револуције једнога дана добијем поруку посредством једног новинара (заборавио сам му презиме) да би било добро да организујем једну странку јер наступа вишепартијски систем. И ја организујем Народну странку. Дакле, по препоруци која је стигла из власти која је хтјела да има неку наводно опозициону партију.
ПОБЈЕДА: Значи ли то да сте странку основали по нечијој наруџби?
КИЛИБАРДА: Да, буквално по наруџби тадашње власти. Они су се тада послужили једном великом вјештином, јер у АБ револуцији учествовали су многи, али нијесу свима могли дати мјеста и положаје, па су онда неки значајни учесници те АБ револуције спремљени у Народну странку и ту су добили функције. Неки ове чињенице предочавају тако као да је Удба основала Народну странку. Јесте и Удба сигурно учествовала, али по налогу тадашње власти.
ПОБЈЕДА: Зашто би власт сама себи правила опозицију?
КИЛИБАРДА: Народна странка је основана по наруџби тадашње нове владајуће структуре у Црној Гори, која је вјеровала да ће Килибарда бити пресрећан што је добио такво задужење и да ће бити апсолутно услужан човјек.
ПОБЈЕДА: И ви сте на то пристали?
КИЛИБАРДА: Прије свега хоћу да кажем да сам у политику ушао из хобија, а не као човјек који ће ту остваривати своју егзистенцију. Ја сам и тада, дакле, прво био професор Универзитета, затим кјнижевник који објављује књиге, а онда и предсједник Народне странке. Зато су убрзо дошли и први сукоби.
Навешћу један карактеристичан примјер. Уочи избора долази једна дама, била је правник и члан најужег руководства Народне странке, да јој не наводим име, и на састанку Главног одбора сва срећна саопштава: Одређено је да ћемо имати 15 посланика! А ја онда питам: Ко је то одредио? Каквих 15 посланика? Какви су то несрећни избори и зашто ће бити избора кад је већ одређено 15 посланика?
у је настала прва напрслина између политичара који је постављен да буде услужни и Новака Килибарде који није хтио да буде услужни политичар. Тада почињу и први расколи у Нардоној странци. Неки људи одлазе у Шешељеву и друге странке, неки се враћају одакле су прије дошли, а Народна странка наставља својом трасом која је била, најприкладније казано, светосавско – његошевска.
ПОБЈЕДА: Откуд таква профилација ваше политике, односно ваше странке?
КИЛИБАРДА: Под утицајем некаквог свог васпитања и као човјек из патријархалне породице, човјек који је од буквара до факултета увијек био одушевљаван и Милошем, и Косовом, и Светим Савом, једним народом, једним језиком – и ја и Народна странка смо заступали неке опште српске интересе. Вјеровали смо у том романтизму да тако треба радити.
ПОБЈЕДА: Тада сте често заједно наступали са Радованом Караџићем…
КИЛИБАРДА: Истина је. Мало градова има у Босни ђе прије овога рата није говорила тројка – Караџић, Рашковић, Килибарда. У то вријеме су се и у Босни оснивале странке, па би, рецимо, на једном скупу у Фочи дошао представник СДА Алије Изетбеговића да нас поздрави, аи ми бисмо спремили некога да поздрави њихов скуп.
Такође, нема ни већег града у Србији ђе Килибарда није говорио на великим опозиционим скуповима са Вуком, Зораном, Весном… То је почело кад су се окренули против Слободана Милошевића, а и ја се помало почео удаљавати од своје унитарно-великосрпске политике.
ПОБЈЕДА: Али ви сте често били виђени и код Милошевића…
КИЛИБАРДА: Једнако су мене уважавали и господин Милошевић, патријарх српски, Добрица Ћосић и други, јер је Србија била замислила да црногорске ствари рјешава услужним потезима Црногораца. Као писац метафорично ћу се изразити: Никад Србија није ударила аперкат у црногорску вилицу србијанском шаком, него вазда црногорском руком.
И они су сматрали да сам ја веома погодан такав кадар – човјек озбиљних година, професор Универзитета, јер су наумили да Црну Гору држе под контролом преко услужних Црногораца. Најбољи примјер за то су господа Матија Бећковић и Амфилохије Радовић.
ПОБЈЕДА: Када сте почели да мијењате политички курс?
КИЛИБАРДА: Почео сам једном изјавом коју сам стално понављао – са Србијом, али не под Србијом, и зато су почели тамо да ми замјерају. Дешавало се нешто сасвим необично – ја, човјек у озбиљним годинама одједном почињем да сагледавам да не идем добрим путем, путем који је користан народу којем припадам. Почео сам да размишљам – зар ће од Гарашаниновог Начертанија, па преко 1918. године, сада уз моју помоћ да докрајче Црну Гору. Онда сам стрецнуо од таквог пута.
Није се Новак Килибарда окренуо Црној Гори и црногорским интересима што ме је црногорска влада амо позвала и насула ми корито, него сам стрецнуо, а нијесам се стидио да пред самим собом признам да се треба вратити са странпутице на прави пут.
ПОБЈЕДА: Зашто сте онда опет са Коштуницом ушли у политички савез?
КИЛИБАРДА: Кад су у Србији почели да примјећују да више не идем баш великосрпском трасом и да сам ипак само „релативно“ Србин, послужио сам се лукавством и са Коштуницом направио један идеолошки савез, са намјером да на нивоу заједничке државе направимо коалицију која би могла да сруши Слободана Милошевића. Коштуница је на крају избјегао да се прикључи том нашем коалиционом савезу, ђје су били Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Весна Пешић…
Јер, Војислав Коштуница је у суштини „велики син“ великосрпског унитаризма и клерикалистичке хипокризије. Он не подноси Црногорце, нити било што црногорско.
Тада сам се дефинитивно почео освјешћивати од свог романтичарског пута, а био сам веома племенито заинтересован за тај један народ, један језик и све остало. Али кад сам видио да ћу им својим дјеловањем помоћи да поломе Црну Гору, онда сам све то баталио и са господином Славком Перовићем формирао Народну слогу.
ПОБЈЕДА: Како сте те ваше личне трансформације од светосавског унитаристе према црногорском индепендисти пренијели на странку?
КИЛИБАРДА: Ми предсједници нових странака у то вријеме били смо апсолутни диктатори. Могли смо да радимо шта год хоћемо, тако да није било великих проблема да се и у статуту и у програму странке направе чак и крупне измјене. Истина, дијелу чланства то се није свиђело, али Народна странка је и даље постојала.
ПОБЈЕДА: Послије „епизоде“ са Народном слогом прешли сте из опозиције на страну власти. Који су били мотиви?
КИЛИБАРДА: Е, и тада су мене питали – чиме те је задужио Ђукановић? Није ничим задужио, сем својом харизмом и интелигенцијом. Мило Ђукановић ми је као млад човјек импоновао својом памећу којом успијева да сагледа одговарајуће ситуације и да им се прилагођава.
У то вријеме он је био предсједник државе, а ја сам био потпредсједник у Влади господина Вујановића. Послије тога сам отишао да руководим Црногорском мисијом у Сарајеву.
ПОБЈЕДА: Какве утиске носите из Сарајева?
КИЛИБАРДА: У најкраћем, у Сарајеву сам видио нешто што се мало ђе може виђети. Видио сам да је жртва спремнија да заборави, него злочинац да јој се извини. Друга ствар која ме се много дојмила је била моја посјета Сребреници. Био сам, мислим, једини православац планете Земље тог дана у Сребреници, кад се полагао камен темељац за спомен комплекс жртвама. То сам тешко доживио јер припадам оном етносу ђе се жалост јавно изражава, наше жене кукају, туже… Али тамо, гдје се окупила огромна маса жена, чуо се само неки мугли јаук који је и тако тих, чини ми се, допирао до самог неба.
Почетак и крај народне слоге
ПОБЈЕДА: Како је заправо настала Народна слога?
КИЛИБАРДА: Једнога јутра, зором зазвони телефон. Зове Ћано Копривица, неђе из иностранства, и каже ми како би било много добро кад бих ја почео да разговарам и налазим се са Славком Перовићем. У први мах сам помислио да се ради о некој провокацији. Али, позовем ја Славка и први пут се нађемо у Хотелу „Црна Гора“ у Подгорици. Затим је дошао и други састанак и почели смо да разговарамо о формирању једног опозиционог блока. Мој предлог је био да га назовемо Народна слога и Славко је то, уз мало оклијевања, прихватио. Ни са ким нијесам плодоносније и боље сарађивао него у те двије-три године са Славком Перовићем. У његовом Либералном савезу било је тада доста интелектуалаца,а ја у Народној странци суспендујем неке ствари које су му сметале и богами почнемо полако да пунимо тргове. Сјећам се пуног трга у Никшићу, два пута, и оног посљедњег митинга пред изборе у Подгорици. Киша пада, а Славко позове да све присталице Народне слоге склопе кишобране. Да не претјерам, скоро 20 хиљада кишобрана се склопило.
ПОБЈЕДА: Ипак сте изгубили те изборе…
КИЛИБАРДА: Након избора на којима смо онако прошли, питам ја једног човјека из оног заједничког ДПС-а, нећу да му помињем име, да ми искрено каже колико су нас покрали. Било је то у згради Скупштине. Он се окрену два-три пута, као да не би ко чуо, а онда ми рече на уво: Колико је требало, а у Никшићу смо вам сломили кичму. Не говорим ја ово са некон примитивном мржњом према политици, али кажем – ако политику поредимо са ноћном дамом, треба се извинити ноћној дами.
ПОБЈЕДА: Зашто је пропао пројекат Народне слоге?
КИЛИБАРДА: Објаснићу зашто је прсла Народна слога, али док то говорим осјећам стид. Прво је фалсификовањем потписа од стране члана Народне странке изгубљено неколико мандата одборника либерала у Скупштини Подгорице. Ја то у почетку нијесам вјеровао Славку, а он није вјеровао мени да не знам за то. Касније сазнајем да је то што Славко говори истина. Новак ће, ипак, онога што тако нешто уради послије стављати за министра у Влади Црне Горе.
Други срамни удар на Либерални савез био је када један од мојих „експерата“ из Народне странке није хтио да им врати паре. Наиме, на почетку кампање наша каса је била празна, па смо заједно трошили паре Либералног савеза. Када сам ја послије добио донацију од 10 хиљада долара од једног нашег човјека из Америке, дао сам те паре једном високом функционеру Народне странке, који ће такође касније бити министар у Влади Црне Горе, и рекао му да да се то да Либералном савезу, али је он то одбио говорећи да нико ништа није потписао кад се то раније договарало.
ПОБЈЕДА: Па како сте ви као предсједник то толерисали?
КИЛИБАРДА: Понављам, ја по вокацији нијесам политичар, нијесам ја улазио у проблеме касе и пара, већ сам био само, како бих рекао, идеолошки предсједник Народне странке, а све остало сам препустио људима који су стручни за одређене ствари.
Ко је те моје „експерте“ учио да раде такве ствари, остаје отворено питање, али разрушавање коалиције Народна слога јесте резултат њихових неморалних удара на Либерални савез, без знања предсједника Новака Килибарде.
Како је Момир хтио да сруши Мила
ПОБЈЕДА: Како сте се као политичар сналазили након расцјепа у најмоћнијом партији ДПС-у?
КИЛИБАРДА: Кад је прсла моћна партија на Милов и Момов дио, зове мене Момир Булатовић, предсједник државе, на састанак. Ја пристанем, али затражим да том састанку присуствује и мој коалициони партнер Славко Перовић. Након пет минута потврђено ми је из кабинета предсједника да ће бити присутан и господин Перовић.
Сједимо нас тројица и Булатовић каже: Господо, ја сам вас позвао да ми помогнете да спасимо Црну Гору. Као што видите, Мило Ђукановић је узурпирао и финансије и полицију и све друго. Предлажем да ми у Скупштини помогнете гласовима да срушимо Владу, да бисмо ову Црну Гору извели на прави пут, а вјерујте ми у прављењу нове владе вас двојица имаћете велики утицај.
Након Булатовићеве бесједе настаде тајац. Тада ја препустим Славку Перовићу да се он први изјасни о овом Булатовићевом предлогу. Он, онако намрштен, каже; Господине Булатовићу, без обзира на то што сте сасвим уништили Црну Гору, дужност нам је да помогнемо да ту „лешину“ од Црне Горе, ако икако можемо, подигнемо. Све што сте предложили – слажем се.
Ја сам тад саопштио да је предлог врло конкретан и јасан, али да ћу свој одговор дати сјутра до 11 сати. Сјутра сам Булатовићу одаслао допис у којем му саопштавам да Народна странка одбија сваки његов предлог.
Касније сам чуо, дакле не знам поуздано, али сам чуо да су Булатовић и Перовић прије нашег сусрета већ обавили разговор на ову тему и практично били већ све договорили. То је био и мој посљедњи сусрет уживо са Славком Перовићем.Мислим да ова прича може послужити као одговор на ваше питање.
Vojin Grubač, komentar na DNMN povodom intervjua Novaka Kilibarde
Novak Kilibarda je intervjuom “Pobjedi” izvrsio harakiri, ne samo nad svojom politickom licnoscu, vec i nad sopstvenim orginalnim “moralom”!
Nije segment identitetske price ovdje vazan, koliko sve ostalo.Odlucnom potvrdom da je Narodnu stranku formirao “bukvalno po narudžbi tadašnje vlasti”, koja je i sada vlast, stice se utisak da on ne razumije da ne govori o proslosti, koja je ostala negdje daleko iza nas. U njegovoj glavi su tadasnja i sadasnja vlast dva razlicita pojma.
Druga vazna stvar je sto je priznao da je kao predsjednik stranke bio “apsolutni diktator”. Zasto apsolutni diktator tada optuzuje svoje cinovnike da su pokrali LSCG-u odbornicka mjesta i novac a ne sebe, jer je kao “apsolutni diktator” mogao da uradi kako misli da je ispravno? Da greske tih cinovnika, ako ima trunke morala, odmah ispravi. Vjerovatno zato sto misli da takva neartikulisana prica moze i sada naci one koji ce u to povjerovati, i oprati ga od odgovornosti za brljotine pred javnoscu.
Ne vjerujem da Kilibarda zivi u “ovom svijetu”, jer se ovaj moralni jad koji je demonstrirao ne uklapa ni u kakve okvire. Kilibarda, kao apsolutni otirac za noge svake vlasti, opet nudi sebe kao moralno bice. Izdavsi sve moralne principe na kojima pociva svako normalno, dovoljno demokratsko, drustvo, postavsi jedna on nemoralnih potpora koncepcije drustva koja vodi u haos i beznadje on i dalje pokazuje spremnost da ide do dna. Kakva jadna prikaza od licnosti.Kilibarda je bio”Trojanski konj” koalicije Narodna sloga, i bez trnuke milosti prema narodu koji je zelio tada promjene, odlucio je da sve pusti niz vodu. Ovo je profil osebujnog patoloskog tipa premazanog blatom svih boja, koji se i dalje brcka u svojoj toploj bari i drzi pridike o moralu.
Kljucno je u svemu to sto su nam ovakvi likovi, ukljucujuci jos, neizvjesno koliko, klonova ovakvog obrazca – sigurno progutali par decenija stabilnijeg zivota, bez pretjeranih stresova. Tuzan otjenak ima taj Kilibardin nemoral, gdje je vjerovatno posmatrao hiljade ljudi koji mu masu, desetine hiljada koji mole ili traze promjene, a on ide “iza ugla” da dobije instrukcije kako da ih prevesla.
Tuesday, February 16, 2010
Vojin Grubač: Komentar povodom napada RTCG na DNMN
Vojin Grubač: Interesantno je što se bave komentarima i komentatorima, a nisu se niti jedan put osvrnuli na svojevremeno pisanje prizemno-političkog tabloida CKL, prema kojem su i najgori komentari bilo gdje objavljeni pojam “kulturnog ponašanja”
February 13, 2010 by Daily News Montenegro
TVCG je, kao zatvoreni medij, napravio dodatnu besplatnu reklamu portalu DNMN. Interesantno je što se bave komentarima i komentatorima, a nisu se niti jedan put osvrnuli na svojevremeno pisanje prizemno-političkog tabloida CKL, prema kojem su i najgori komentari bilo gdje objavljeni pojam “kulturnog ponašanja”.
Naravno, u opštoj globalizaciji informacija, vjerovatno im nikad neće biti jasno da je danas dobar tekst nekog blogera (nedavni primjer je tekst blogera Mala sirena), značajnija i nadmoćno čitanija informacija od ekskluzivnog intervjua nekog visokog funkcionera.
Tako se dešava da niskobudžetni elektronski mediji postaju bitan element kreiranja javnog mnjenja, što je u suprotnosti sa zeljama vlasti da oni kreiraju i drže pod kontrolom sve što je vezano sa javnošću.
Nema sumnje, ova reakcija TVCG je dokaz slabosti toga medija, i potvrda da ubrzano gube korak sa vremenom i trku u uticaju na javnost.
February 13, 2010 by Daily News Montenegro
TVCG je, kao zatvoreni medij, napravio dodatnu besplatnu reklamu portalu DNMN. Interesantno je što se bave komentarima i komentatorima, a nisu se niti jedan put osvrnuli na svojevremeno pisanje prizemno-političkog tabloida CKL, prema kojem su i najgori komentari bilo gdje objavljeni pojam “kulturnog ponašanja”.
Naravno, u opštoj globalizaciji informacija, vjerovatno im nikad neće biti jasno da je danas dobar tekst nekog blogera (nedavni primjer je tekst blogera Mala sirena), značajnija i nadmoćno čitanija informacija od ekskluzivnog intervjua nekog visokog funkcionera.
Tako se dešava da niskobudžetni elektronski mediji postaju bitan element kreiranja javnog mnjenja, što je u suprotnosti sa zeljama vlasti da oni kreiraju i drže pod kontrolom sve što je vezano sa javnošću.
Nema sumnje, ova reakcija TVCG je dokaz slabosti toga medija, i potvrda da ubrzano gube korak sa vremenom i trku u uticaju na javnost.
Грубач: Стево Вучинић и слични њему су Уставом "елегантно" укинули црногорску националну државу!
ponedjeljak, 15 februar 2010 13:38 ИН4С
Учесници “Протестног скупа о црногорском идентитету” су својим излагањима промашили основну тему и показали висок степен незнања из области заштите националних права, као и фрапантно непознавање Устава Црне Горе", рекао је у данашњој изјави Војин Грубач, предсједник НВО Академска алтернатива (НВО АА).
У изјави се даље наставља:
У којој степени је то незнање присутно најбоље је демонстрирао Михаило Радојичић, који је изјавио да “неконститутивни” српски народ у Црној Гори “има моћ” над, наводно, “конститутивним” црногорским народом.
Захваљујући Вучинићу, Радојичићу, Аџићу - Црногорци су Уставом изгубили једину могућу националну државу
Иронија судбине је, да је по задњем Уставу Црна Гора неповратно престала бити национална држава, а Срби и Црногорци заједнички престали бити њени конститутивни народи, и то недвосмисленом вољом црногорских и процрногорских политичких партија. Самозвани бучни борци за црногорски идентитет, као што су Вучинић, Радојичић, Аџић и Вујовић су, с наше тачке гледишта, несумњиво главни црногорски кривци што су Црногорци задњим Уставом елегантно изгубили једину могућу националну државу.
Правећи снажну идеолошку потпору таквом уставном рјешењу, с намјером да избаце Србе као конститутивни народ, они су у пакету избацили и Црногорце из Устава, иако је то народ којем сами припадају. Због таквог Устава, којег су сами подржали, једина могућност да буду законски признати заштитници црногорског идентитета сада води преко Закона о мањинама, а не преко скупова и невладиних организација. Ма како то апсурдно звучало – стварање Црногорског националног савјета, као савјета мањинског и неконститутивног црногорског народа, је остао једини пут ка легитимности представљања својих националних интереса.
Уједно, НВО Академска Алтернатива жели напоменути политичарима који желе Србе и Црногорце вратити у Устав као конститутивне народе, да је због високих норми за промјену Устава неопходно добити сагласност осталих народа који живе у Црној Гори. Само високи консензус и одобрење од Бошњака, Муслимана, Албанаца, Хрвата и Рома, може довести до нове промјене Устава. Ако ти народи нису сагласни да се то уради - Устав је немогуће промијенити, јер за такву варијанту потребна подршка од преко седамдесет одсто гласача на претпостављеном референдуму, коју Срби и Црногорци тешко могу самостално обезбиједити.
Учесници “Протестног скупа о црногорском идентитету” су својим излагањима промашили основну тему и показали висок степен незнања из области заштите националних права, као и фрапантно непознавање Устава Црне Горе", рекао је у данашњој изјави Војин Грубач, предсједник НВО Академска алтернатива (НВО АА).
У изјави се даље наставља:
У којој степени је то незнање присутно најбоље је демонстрирао Михаило Радојичић, који је изјавио да “неконститутивни” српски народ у Црној Гори “има моћ” над, наводно, “конститутивним” црногорским народом.
Захваљујући Вучинићу, Радојичићу, Аџићу - Црногорци су Уставом изгубили једину могућу националну државу
Иронија судбине је, да је по задњем Уставу Црна Гора неповратно престала бити национална држава, а Срби и Црногорци заједнички престали бити њени конститутивни народи, и то недвосмисленом вољом црногорских и процрногорских политичких партија. Самозвани бучни борци за црногорски идентитет, као што су Вучинић, Радојичић, Аџић и Вујовић су, с наше тачке гледишта, несумњиво главни црногорски кривци што су Црногорци задњим Уставом елегантно изгубили једину могућу националну државу.
Правећи снажну идеолошку потпору таквом уставном рјешењу, с намјером да избаце Србе као конститутивни народ, они су у пакету избацили и Црногорце из Устава, иако је то народ којем сами припадају. Због таквог Устава, којег су сами подржали, једина могућност да буду законски признати заштитници црногорског идентитета сада води преко Закона о мањинама, а не преко скупова и невладиних организација. Ма како то апсурдно звучало – стварање Црногорског националног савјета, као савјета мањинског и неконститутивног црногорског народа, је остао једини пут ка легитимности представљања својих националних интереса.
Уједно, НВО Академска Алтернатива жели напоменути политичарима који желе Србе и Црногорце вратити у Устав као конститутивне народе, да је због високих норми за промјену Устава неопходно добити сагласност осталих народа који живе у Црној Гори. Само високи консензус и одобрење од Бошњака, Муслимана, Албанаца, Хрвата и Рома, може довести до нове промјене Устава. Ако ти народи нису сагласни да се то уради - Устав је немогуће промијенити, јер за такву варијанту потребна подршка од преко седамдесет одсто гласача на претпостављеном референдуму, коју Срби и Црногорци тешко могу самостално обезбиједити.
Смјехотресна приредба: Скуп црногорских "бушних балона"
nedjelja, 14 februar 2010 18:44 ИН4С
Изгледа да су данашњи организатори "Протестног скупа о црногорском идентитету" одлучили да експресно избомбардују "аутохтоним психотронским бомбама" јавност Црне Горе, највјероватније с "опасном намјером" да Срби пострадају од посљедица громогласног и урнебесног смијеха. Велика је штета што се нису, с једнаким ефектом, послужили гушчијим перима у постизању истог циља, демострирајући општепознату методу шкакљања табана познатог противника, до изнемоглости.
Шок има провиђење - мисли да су Црногорци конститутивни!
Најупечатљивији је у том смислу био Михаило Радојичић, познати као Шок национале, који је на дотичном скупу истакао: "Нијесмо правили Црну Гору нити је штитимо да би сви били Црногорци, већ да сви будемо оно што јесмо, а да Црногорци као већински народ то гарантују свима"?! Елем, одмах можемо поручити Шоку Радојичићу да Србима нису потребне никакве гаранције од стране „већинског народа“, поготово Шокова, јер су потребне гаранције написане у Уставу државе, која, узгред буди речено, тим Уставом није дефинисана као црногорска, већ свих грађана и народа. Додуше, Шок Радојичић није читао Устав па му се могла омаћи крупна грешка, рекавши на скупу „да је проблем у Црној Гори то што неконститутивни народ има моћ над конститутивним.“ Интересантно, Шок још не зна да у Црној Гори нема конститутивних народа, па погрешно мисли да он, као члан "конститутивног", има проблеме од неког "неконститутивног", наравно, народа?! Како да му то објаснимо када неће да чита Устав? Пантомимом?!
Сретен Вујовић жели војно објединити епархије СПЦ, да би испунио жудњу срца за НАТО
У име црногорског П.Е.Н. центра гласнуо се Сретен Вујовић, и оцијенио да је црногорска држава „полусуверена и недовршена“. Затим је неочекивано, ни мање ни више, позвао у припрему за рат, рекавши: “Вујановић се није сјетио да је, захваљујући Српској Православној цркви (СПЦ) и њеној епархијској подјели Црне Горе нарушен њен територијални интегритет, и то у времену када жудимо за пријемом у НАТО, који би требало да гарантује територијалну цјелокупност својих чланова. Због тога позивам министра одбране Бора Вучинића да откаже послушност Вујановићу и прогласи ванредно стање због нарушавања територијалне цјелокупности наше домовине.“ По свједочењу присутних, у тренутку тога позива отворило се небо над учесницима скупа и зачуо несношљиви грохот, који их је приморао да на кратко зачепе уши и уживају у вјештачкој тишини и унутрашњем миру.
Новак Аџић је наступио као "самосвјесни Црногорац" забринут због кише и њиве
Брз и ефектан на том скупу био је и "самосвјесни Црногорац" Новак Аџић, који је затрубио на узбуну, предочивши „да је црногорски национални идентитет и државотворни интегритет поново у опасности, што се у првом реду огледа у покушају урушавања црногорске државности и негирања националне посебности Црногораца.“ Затим се Аџић осврнуо на пољопривреду, количине падавина, недопуштене начине призивање Бога, рекавши: “Свидјело се то неком или не, не могу овдашњи црногорски велики Срби орати црногорску њиву и бацати сјеме у њу, а Бога молити да киша пада на Дедињу или Теразијама“. Није примјећено, ипак, да је Новак Аџић предложио АНБ–у куповину специјалне технике којом ће се моћи лоцирати прекршиоци закона, они који се дрзну да се моле за падање кише мимо граница суверене државе. Срећом, најлошији историчар међу правницима, дефинисао је принцип да мољење Бога за падавине мора бити усмјеренo искључиво пут суверених облака на сувереном небу, суверене државе Црне Горе. Молити се за друге облаке може се третирати законски кажњивим прекршајем који се зове - недостатак патриотизма у границама недозвољеног размјера.
Стево не жели бити "кмет чаршије", луцидно увиђа фронтални напад "клерикалаца"
Неизоставни Стево Вучинић је поручио да „они неће бити робови и кметови београдске чаршије, патријаршије и академије", напомињући да "по трећи пут за 100 година, на нас и нашу земљу фронтално насрћу београдски националисти и клерикалци”. “Људима мора бити част да су грађани ове земље, а не да им је част издаја у корист државе Србије, и презирање наших симбола химне и заставе«, рекао је он, у својим очима велики Стево. И тако је дошао и прошао најављивани скуп пробушених црногорских балона. Испаљене су познате етикете и пароле анимозитета према Србима, али су говорници у ријетким моментима позвали на међуетнички склад и узајамно повјерење међу народима, што би требало значити да су Европљани. Наравно, они тако мисле о себи. Ако је судити по идејама које су изнесене на овој приредби, нема сумње да је Црна Гора потврдила да има патриоте какви нису виђени у задњих двије хиљаде година, колико датира историјско сјећање учесника скупа. По завршетку приредбе говорници су се разишли, схватајући да су без премца у облику пласирања свима знаних изјава, које се периодично морају папагајски поновити.
Изгледа да су данашњи организатори "Протестног скупа о црногорском идентитету" одлучили да експресно избомбардују "аутохтоним психотронским бомбама" јавност Црне Горе, највјероватније с "опасном намјером" да Срби пострадају од посљедица громогласног и урнебесног смијеха. Велика је штета што се нису, с једнаким ефектом, послужили гушчијим перима у постизању истог циља, демострирајући општепознату методу шкакљања табана познатог противника, до изнемоглости.
Шок има провиђење - мисли да су Црногорци конститутивни!
Најупечатљивији је у том смислу био Михаило Радојичић, познати као Шок национале, који је на дотичном скупу истакао: "Нијесмо правили Црну Гору нити је штитимо да би сви били Црногорци, већ да сви будемо оно што јесмо, а да Црногорци као већински народ то гарантују свима"?! Елем, одмах можемо поручити Шоку Радојичићу да Србима нису потребне никакве гаранције од стране „већинског народа“, поготово Шокова, јер су потребне гаранције написане у Уставу државе, која, узгред буди речено, тим Уставом није дефинисана као црногорска, већ свих грађана и народа. Додуше, Шок Радојичић није читао Устав па му се могла омаћи крупна грешка, рекавши на скупу „да је проблем у Црној Гори то што неконститутивни народ има моћ над конститутивним.“ Интересантно, Шок још не зна да у Црној Гори нема конститутивних народа, па погрешно мисли да он, као члан "конститутивног", има проблеме од неког "неконститутивног", наравно, народа?! Како да му то објаснимо када неће да чита Устав? Пантомимом?!
Сретен Вујовић жели војно објединити епархије СПЦ, да би испунио жудњу срца за НАТО
У име црногорског П.Е.Н. центра гласнуо се Сретен Вујовић, и оцијенио да је црногорска држава „полусуверена и недовршена“. Затим је неочекивано, ни мање ни више, позвао у припрему за рат, рекавши: “Вујановић се није сјетио да је, захваљујући Српској Православној цркви (СПЦ) и њеној епархијској подјели Црне Горе нарушен њен територијални интегритет, и то у времену када жудимо за пријемом у НАТО, који би требало да гарантује територијалну цјелокупност својих чланова. Због тога позивам министра одбране Бора Вучинића да откаже послушност Вујановићу и прогласи ванредно стање због нарушавања територијалне цјелокупности наше домовине.“ По свједочењу присутних, у тренутку тога позива отворило се небо над учесницима скупа и зачуо несношљиви грохот, који их је приморао да на кратко зачепе уши и уживају у вјештачкој тишини и унутрашњем миру.
Новак Аџић је наступио као "самосвјесни Црногорац" забринут због кише и њиве
Брз и ефектан на том скупу био је и "самосвјесни Црногорац" Новак Аџић, који је затрубио на узбуну, предочивши „да је црногорски национални идентитет и државотворни интегритет поново у опасности, што се у првом реду огледа у покушају урушавања црногорске државности и негирања националне посебности Црногораца.“ Затим се Аџић осврнуо на пољопривреду, количине падавина, недопуштене начине призивање Бога, рекавши: “Свидјело се то неком или не, не могу овдашњи црногорски велики Срби орати црногорску њиву и бацати сјеме у њу, а Бога молити да киша пада на Дедињу или Теразијама“. Није примјећено, ипак, да је Новак Аџић предложио АНБ–у куповину специјалне технике којом ће се моћи лоцирати прекршиоци закона, они који се дрзну да се моле за падање кише мимо граница суверене државе. Срећом, најлошији историчар међу правницима, дефинисао је принцип да мољење Бога за падавине мора бити усмјеренo искључиво пут суверених облака на сувереном небу, суверене државе Црне Горе. Молити се за друге облаке може се третирати законски кажњивим прекршајем који се зове - недостатак патриотизма у границама недозвољеног размјера.
Стево не жели бити "кмет чаршије", луцидно увиђа фронтални напад "клерикалаца"
Неизоставни Стево Вучинић је поручио да „они неће бити робови и кметови београдске чаршије, патријаршије и академије", напомињући да "по трећи пут за 100 година, на нас и нашу земљу фронтално насрћу београдски националисти и клерикалци”. “Људима мора бити част да су грађани ове земље, а не да им је част издаја у корист државе Србије, и презирање наших симбола химне и заставе«, рекао је он, у својим очима велики Стево. И тако је дошао и прошао најављивани скуп пробушених црногорских балона. Испаљене су познате етикете и пароле анимозитета према Србима, али су говорници у ријетким моментима позвали на међуетнички склад и узајамно повјерење међу народима, што би требало значити да су Европљани. Наравно, они тако мисле о себи. Ако је судити по идејама које су изнесене на овој приредби, нема сумње да је Црна Гора потврдила да има патриоте какви нису виђени у задњих двије хиљаде година, колико датира историјско сјећање учесника скупа. По завршетку приредбе говорници су се разишли, схватајући да су без премца у облику пласирања свима знаних изјава, које се периодично морају папагајски поновити.
Wednesday, February 10, 2010
Вјерници, реалност и Драшко од "Аналитиках"
utorak, 09 februar 2010 13:59 ИН4С
Незаобилазни Драшко Ђурановић лаганим темпом полако постаје познати “црквени експерт од Аналитиках”.
Наиме, у ауторском тексту “Сви предсједникови канони“ он тврди да је “Вујановић изабран вољом црногорских грађана и требало би, као познавалац права, да поштује грађане државе на чијем је челу а не да им оспорава право да буду вјерници Црногорске православне цркве.“ Одмах се поставља питање, како им то право Вујановић "оспорава"?Драшко Ђурановић каже да је то оспоравање Филип Вујановић демонстрирао тиме што је “фаворизовао Српску православну цркву тиме што пренио јавно мишљење више православних патријарха да је црногорска црква - неканонска.“
Изгледа да Драшко од Аналитиках не разумије да су фаворизацију СПЦ у Црној Гори, и одговарајућу маргинализацију НВО ЦПЦ, одредили и запечатили православни вјерници, а не државни чиновници ма којег они ранга били. А преношење мишљења више православних патријарха је изгледа проблематично зато што они имају такво мишљење које се, очигледно, Драшку не свиђа.
И онда, у тексту Ђурановића наступа напатворено лудило…
Драшко утврђује да Вујановић има право да "приватно мисли да је НВО ЦПЦ неканонска", али “ако је он црногорски предсједник и ако је Црна Гора модерно друштво у којем је религија одвојена од државе”, Вујановић по њему треба да црквена питања рјешава почевши од црквене имовине!? Елем, испада да не смије да се мијеша, али мора да се умијеша?! Ђурановић затим тврди да на црквену имовину право има НВО ЦПЦ, јер “у Црногорској православној цркви тврде да им то право природно припада, још од Краљевине Црне Горе и Устава Црногорске православне цркве из 1905. године.” Затим, Драшко поручује Вујановићу да “са канонима и тумачењем канона ваља бити посебно опрезан, баш као са тврдњама да је СПЦ једина канонска црква. Јер, ако је СПЦ једина овдје постојала, која је то онда црква чувала „зубљу црногорске слободе“ од времена када је Пећка патријаршија потпала под власт Отоманске империје? Да су Црногорци тада поштовали црквене каноне и слиједили СПЦ постали би дио Отоманске империје, изгубили идентитет и данас не би постојало црногорске државе. Ни демократски изабраног црногорског предсједника".
"Зато би Вујановић што прије требало да за собом остави причу о канонима и да се окрене обичном, лаичком, животу. У интересу је предсједника али и Црне Горе“- завршава Ђурановић. Каква демагогија на “крају баладе”, зар не?! Каже, Црногорци би изгубили идентитет?! Идентитет који изнова и на нови начин презентира Ротковић, Вучинић, ...?
Они тврде да имају…
Драшко сматра да у НВО ЦПЦ тврде да им право на имовину “природно припада, још од Краљевине Црне Горе и Устава Црногорске православне цркве из 1905.” Међутим, скоро је извјесно да то право НВО ЦПЦ природно уопште не припада, из више разлога. Прије свега НВО ЦПЦ има изразито антисрпску конотацију, чиме је суштински сама прекинула тражену везу са прошлошћу у коју жели пројектовати свој почетак. Наиме, Православна црква у књажевини/краљевини Црној Гори је била изразито српског карактера, које је здравим смислом искључивало било какво антисрпство. Антисрпство је било незамисливо. Зашто? Зато што су јој вјерници били Срби! Доказ? Школски систем у краљевини Црној Гори гдје се учило да у Црној Гори живе “чисти и прави Срби три вјере”! Наравно, данас су се ти “чисти и прави Срби” национално подијелили, и то није спорно, али...
Никакве сумње нема да је својевремено група политичких активиста одлучила да, у смислу тражења свог идентитета, постоји потреба за стварањем НВО ЦПЦ, као "своје цркве". Као и у сваком чудном новом процесу НВО ЦПЦ је требала бити црква оних вјерујућих људи који се по националности изјашњавају као Црногорци. Да ли је у томе успјела НВО ЦПЦ? Без икакве дилеме одговор је - није! Промотери НВО ЦПЦ морају признати да је идеја о томе да ће их подржати грађани црногорске националности доживјела потпуни крах. Нема сумње, главни узрок тога краха састоји се у простој оцјени православних вјерника у Црној Гори, били они Срби или Црногорци, да НВО ЦПЦ није адекватна организација. Зашто они тако мисле, вјероватно се налази у некаквој личној оцјени сваког од њих, која се разликује од вјерника до вјерника.
Треће, НВО ЦПЦ се стварала у Црној Гори на исти начин на који се стварала Адвентистичка црква и Јеховини свједоци. У том смислу нико јој не спори право на постојање, баш као ни овима другима. Међутим, могућност да она буде битан фактор у православном народу оспорили су јој вјерници. А православни вјерници су ти који одређују како ће и шта бити у Црној Гори што се тиче православне религије и њене црквене организације. На примјер, теоретски може Митрополија црногорско- приморска прогласити аутокефалност, али нема никакве сумње да би тиме остала без вјерника и свела се на ниво НВО ЦПЦ. Такође, нема дилеме да би они који подржавају НВО ЦПЦ тај развој догађаја жељели, али то само показује да у суштини они желе правити проблеме православним вјерницима. Међутим, ту пролаза нема. Ту не помаже никакав политички памфлет и координирана медијска акција у смислу "обраде јавности". Православни вјерници су издржали ударе Отоманске империје, и модерне атеистичке револуције иза које је стајао тврди апсолутистички режим, са резултатом који је био поражавајући за оне који су жељели наметнути “нови систем”.
Политика има своја правила, заснована на реалним параметрима
НВО ЦПЦ је осуђена од стране православних вјерника на таворење и бесмислено постојање, а Драшко Ђурановић и слични подржаваоци - на памфлете чији је ефекат раван нули. Управо због бројности православних вјерника у Црној Гори, нека се Ђурановић не зачуди ако један од њих, на неким изборима, на најдемократскији могући начин, постане предсједником Црне Горе. Или, прецизније речено, да му то буде један од важних фактора да побједи у тој изборној трци, упркос томе што се то не свиђа Драшку Ђурановићу. Политичари ће се увијек трудити да зараде који глас више, тако да избјегавање конфликта, и прављење добрих односа са најмногобројнијим вјерским организацијама у Црној Гори, у које не спада НВО ЦПЦ, а спадају Митрополија црногорско- приморска и Исламска вјерска заједница, па чак и Католичка црква, спада у класични политички ход. Ко не мисли тако, нека иде на изборе и провјери своју теорију у пракси.
Незаобилазни Драшко Ђурановић лаганим темпом полако постаје познати “црквени експерт од Аналитиках”.
Наиме, у ауторском тексту “Сви предсједникови канони“ он тврди да је “Вујановић изабран вољом црногорских грађана и требало би, као познавалац права, да поштује грађане државе на чијем је челу а не да им оспорава право да буду вјерници Црногорске православне цркве.“ Одмах се поставља питање, како им то право Вујановић "оспорава"?Драшко Ђурановић каже да је то оспоравање Филип Вујановић демонстрирао тиме што је “фаворизовао Српску православну цркву тиме што пренио јавно мишљење више православних патријарха да је црногорска црква - неканонска.“
Изгледа да Драшко од Аналитиках не разумије да су фаворизацију СПЦ у Црној Гори, и одговарајућу маргинализацију НВО ЦПЦ, одредили и запечатили православни вјерници, а не државни чиновници ма којег они ранга били. А преношење мишљења више православних патријарха је изгледа проблематично зато што они имају такво мишљење које се, очигледно, Драшку не свиђа.
И онда, у тексту Ђурановића наступа напатворено лудило…
Драшко утврђује да Вујановић има право да "приватно мисли да је НВО ЦПЦ неканонска", али “ако је он црногорски предсједник и ако је Црна Гора модерно друштво у којем је религија одвојена од државе”, Вујановић по њему треба да црквена питања рјешава почевши од црквене имовине!? Елем, испада да не смије да се мијеша, али мора да се умијеша?! Ђурановић затим тврди да на црквену имовину право има НВО ЦПЦ, јер “у Црногорској православној цркви тврде да им то право природно припада, још од Краљевине Црне Горе и Устава Црногорске православне цркве из 1905. године.” Затим, Драшко поручује Вујановићу да “са канонима и тумачењем канона ваља бити посебно опрезан, баш као са тврдњама да је СПЦ једина канонска црква. Јер, ако је СПЦ једина овдје постојала, која је то онда црква чувала „зубљу црногорске слободе“ од времена када је Пећка патријаршија потпала под власт Отоманске империје? Да су Црногорци тада поштовали црквене каноне и слиједили СПЦ постали би дио Отоманске империје, изгубили идентитет и данас не би постојало црногорске државе. Ни демократски изабраног црногорског предсједника".
"Зато би Вујановић што прије требало да за собом остави причу о канонима и да се окрене обичном, лаичком, животу. У интересу је предсједника али и Црне Горе“- завршава Ђурановић. Каква демагогија на “крају баладе”, зар не?! Каже, Црногорци би изгубили идентитет?! Идентитет који изнова и на нови начин презентира Ротковић, Вучинић, ...?
Они тврде да имају…
Драшко сматра да у НВО ЦПЦ тврде да им право на имовину “природно припада, још од Краљевине Црне Горе и Устава Црногорске православне цркве из 1905.” Међутим, скоро је извјесно да то право НВО ЦПЦ природно уопште не припада, из више разлога. Прије свега НВО ЦПЦ има изразито антисрпску конотацију, чиме је суштински сама прекинула тражену везу са прошлошћу у коју жели пројектовати свој почетак. Наиме, Православна црква у књажевини/краљевини Црној Гори је била изразито српског карактера, које је здравим смислом искључивало било какво антисрпство. Антисрпство је било незамисливо. Зашто? Зато што су јој вјерници били Срби! Доказ? Школски систем у краљевини Црној Гори гдје се учило да у Црној Гори живе “чисти и прави Срби три вјере”! Наравно, данас су се ти “чисти и прави Срби” национално подијелили, и то није спорно, али...
Никакве сумње нема да је својевремено група политичких активиста одлучила да, у смислу тражења свог идентитета, постоји потреба за стварањем НВО ЦПЦ, као "своје цркве". Као и у сваком чудном новом процесу НВО ЦПЦ је требала бити црква оних вјерујућих људи који се по националности изјашњавају као Црногорци. Да ли је у томе успјела НВО ЦПЦ? Без икакве дилеме одговор је - није! Промотери НВО ЦПЦ морају признати да је идеја о томе да ће их подржати грађани црногорске националности доживјела потпуни крах. Нема сумње, главни узрок тога краха састоји се у простој оцјени православних вјерника у Црној Гори, били они Срби или Црногорци, да НВО ЦПЦ није адекватна организација. Зашто они тако мисле, вјероватно се налази у некаквој личној оцјени сваког од њих, која се разликује од вјерника до вјерника.
Треће, НВО ЦПЦ се стварала у Црној Гори на исти начин на који се стварала Адвентистичка црква и Јеховини свједоци. У том смислу нико јој не спори право на постојање, баш као ни овима другима. Међутим, могућност да она буде битан фактор у православном народу оспорили су јој вјерници. А православни вјерници су ти који одређују како ће и шта бити у Црној Гори што се тиче православне религије и њене црквене организације. На примјер, теоретски може Митрополија црногорско- приморска прогласити аутокефалност, али нема никакве сумње да би тиме остала без вјерника и свела се на ниво НВО ЦПЦ. Такође, нема дилеме да би они који подржавају НВО ЦПЦ тај развој догађаја жељели, али то само показује да у суштини они желе правити проблеме православним вјерницима. Међутим, ту пролаза нема. Ту не помаже никакав политички памфлет и координирана медијска акција у смислу "обраде јавности". Православни вјерници су издржали ударе Отоманске империје, и модерне атеистичке револуције иза које је стајао тврди апсолутистички режим, са резултатом који је био поражавајући за оне који су жељели наметнути “нови систем”.
Политика има своја правила, заснована на реалним параметрима
НВО ЦПЦ је осуђена од стране православних вјерника на таворење и бесмислено постојање, а Драшко Ђурановић и слични подржаваоци - на памфлете чији је ефекат раван нули. Управо због бројности православних вјерника у Црној Гори, нека се Ђурановић не зачуди ако један од њих, на неким изборима, на најдемократскији могући начин, постане предсједником Црне Горе. Или, прецизније речено, да му то буде један од важних фактора да побједи у тој изборној трци, упркос томе што се то не свиђа Драшку Ђурановићу. Политичари ће се увијек трудити да зараде који глас више, тако да избјегавање конфликта, и прављење добрих односа са најмногобројнијим вјерским организацијама у Црној Гори, у које не спада НВО ЦПЦ, а спадају Митрополија црногорско- приморска и Исламска вјерска заједница, па чак и Католичка црква, спада у класични политички ход. Ко не мисли тако, нека иде на изборе и провјери своју теорију у пракси.
Sunday, February 7, 2010
Грубач: Коњевић демонстрира неваспитаност и примитивну вјерску нетрпељивост!
nedjelja, 07 februar 2010 12:54 ИН4С
Називањем Српске православне цркве и Митрополије црногорско приморске “окупаторском црквом у Црној Гори” Рашко Коњевић, високи функционер Социјалдмократске партије, је демонстрирао висок степен политичке неваспитаности и примитивну вјерску нетрпељивост- рекао је у данашњој изјави Војин Грубач, предсједник НВО Академска алтернатива.
Члан предсједништва СДП, Рашко Коњевић, је у јучерашњој изјави за подгорички дневник "Вијести" рекао да је "подређивање државе “окупаторској цркви у Црној Гори” наноси ненадокнадиву штету и црногорском међународном угледу јер “нас враћа у вријеме за које смо мислили да је за вазда затворено након референдума 2006. године".
У изјави НВО Академска алтернатива тражи се појашњење тог навода Коњевића...
НВО Академска алтернатива сматра да је дотични функционер СДП-a дужан јавности предочити принципе по којима његова странка одређује која је вјерска заједица у Црној Гори окупаторска а која то није?! Наиме, интересантно би било чути од истог Рашка Коњевића да ли по тим принципима његова странка Исламску вјерску заједницу у Црној Гори такође третира као окупаторску, или је та етикета резервисана само за православну Цркву према којој имају нескривени анимозитет?!
Ако се узме у обзир да преко деведесет одсто грађана који се изјасњавају као Црногорци у вјерском смислу припадају Митрополији црногорско приморској, па чак међу њима има функционера и чланова Социјалдемократске партије, то изјава Коњевића представља очигледну логичку бесмислицу. И уопште, како Коњевић своје ставове може износити “у име свих Црногораца”, када његова партија не може освојити на парламентарним изборима нити пет одсто црногорских гласова? Нема сумње, Коњевић и слични њему су умислили да су неки битан политички фактор, и то послије грабежа функционерских мјеста у којима је ова странка недостижна по незајажљивости.
Називањем Српске православне цркве и Митрополије црногорско приморске “окупаторском црквом у Црној Гори” Рашко Коњевић, високи функционер Социјалдмократске партије, је демонстрирао висок степен политичке неваспитаности и примитивну вјерску нетрпељивост- рекао је у данашњој изјави Војин Грубач, предсједник НВО Академска алтернатива.
Члан предсједништва СДП, Рашко Коњевић, је у јучерашњој изјави за подгорички дневник "Вијести" рекао да је "подређивање државе “окупаторској цркви у Црној Гори” наноси ненадокнадиву штету и црногорском међународном угледу јер “нас враћа у вријеме за које смо мислили да је за вазда затворено након референдума 2006. године".
У изјави НВО Академска алтернатива тражи се појашњење тог навода Коњевића...
НВО Академска алтернатива сматра да је дотични функционер СДП-a дужан јавности предочити принципе по којима његова странка одређује која је вјерска заједица у Црној Гори окупаторска а која то није?! Наиме, интересантно би било чути од истог Рашка Коњевића да ли по тим принципима његова странка Исламску вјерску заједницу у Црној Гори такође третира као окупаторску, или је та етикета резервисана само за православну Цркву према којој имају нескривени анимозитет?!
Ако се узме у обзир да преко деведесет одсто грађана који се изјасњавају као Црногорци у вјерском смислу припадају Митрополији црногорско приморској, па чак међу њима има функционера и чланова Социјалдемократске партије, то изјава Коњевића представља очигледну логичку бесмислицу. И уопште, како Коњевић своје ставове може износити “у име свих Црногораца”, када његова партија не може освојити на парламентарним изборима нити пет одсто црногорских гласова? Нема сумње, Коњевић и слични њему су умислили да су неки битан политички фактор, и то послије грабежа функционерских мјеста у којима је ова странка недостижна по незајажљивости.
Агитпроповски памфлет “Побједе”, наводно против Вујановића!?
nedjelja, 07 februar 2010 17:55 ИН4С
У стилу давно заборављене агитпроповске пропаганде на станицама “Побједе” је објављен класични памфлет, наводно упућен предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу, а у суштини, без сваке сумње, грађанима Црне Горе. Памфлет “Адвокат свих грађана” је потписао Горан Секуловић, чије ћемо одређене дјелове овдје пренијети и прокоментарисати.
У том тексту Секуловић каже сљедеће: “Предсједник Црне Горе је поручио Црногорској православној цркви да „поштује став четрнаест православних патријарха, а то је да је у Црној Гори канонски легитимна према канонском устројству Митрополија црногорско-приморска“. Зар приоритетна обавеза предсједника државе није да поштује став, осјећања, мишљења... грађана оне државе чији је предсједник, а не грађана неке друге државе?
Зар није обавеза предсједника државе да поштује ставове свих грађана, без обзира да ли су теисти или атеисти, па дакле без обзира, када је ријеч о православним вјерницима или пак само поштоваоцима, да ли је ријеч о онима који преферирају српску или црногорску цркву? Господину Вујановићу су, очито, неки „равноправнији“ од других…”
Не примјећују да Митрополију црногорско приморску "протежира" огромна бројност вјерника
Наравно, само овај дио текста показује да новинар Секуловић, или тачније "Побједа", не желе да прихвате нешто што је реалност Црне Горе – да је Митрополија црногорско приморска највећа и најбројнија вјерска организација у Црној Гори. И не само да је нејбројнија, већ и најуваженија по свим могућим анкетама јавног мњења које се у Црној Гори спроводе, па чак и од Секулићевих истомишљеника. Да ли уопште треба спомињати у прилог томе десетине хиљада православних вјерника у Црној Гори који присуствују литијама и службама у организацији Митрополије црногорско приморске?
"Побједа", и њен новинар специјалац Горан Секуловић, то не виде или, тачније речено – не желе да виде. А желе да се прсе својим наводно објективним новинарством које је пластично демострирано и у овом приземном памфлету. Наравно, није само проблем у томе што било какву очигледност не виде, ови вајни професионални новинари државног листа, већ што су спремни сваког момента да другима спочитају напрофесионалност. У овом случају је то пребацивање непрофесионалности било упућено предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу, који је, може се рећи, случајна мета "Побјединог" безобразлука. Права мета су ипак били – вјерници Митрополије, и то је несумњиво и очигледно.
Смјеса кокаина и шовинизма! Кокаински шовинизам?
Наравно, овај памфлет ни би био довршен "у великом стилу" да његов потписник није управо те вјернике Митрополије црногорско приморске назвао - грађанима друге државе? Јер, шта значи сљедећа реченица: “Зар приоритетна обавеза предсједника државе није да поштује став, осјећања, мишљења... грађана оне државе чији је предсједник, а не грађана неке друге државе?
Да поједноставимо ситуацију, Вујановић је изнио став деведесет одсто православних вјерника у Црној Гори. А ти вјерници очигледно нису “грађани неке друге државе”, већ Црне Горе. Наравно, постоји мањина која се не слаже, и која се преко новинара као што је Секулић представља као наводна већина, која преко "Побједе" добија титулу "свих грађана ове државе"?! А остали су, погађате, туђинци. Виртуелно реалност, зар не? Наравно!
Коме је тада био потребан памфлет Секуловића, пребукиран нелогичностима и нонсенсима. Да није, можда, овај памфлет имао неки други циљ? На примјер, да скрене пажњу са проблема организованог криминала и пропалих предузећа широм Црне Горе, од којих је најпропалије, свакако - "Побједа". Наравно, уочавамо да и у том пропадању "Побједа" умије да "херојски" избаци још који тону познатог шовинизма. Неко шовинизма, неко кокаина, а све руку под руку, у "својој држави"!
У стилу давно заборављене агитпроповске пропаганде на станицама “Побједе” је објављен класични памфлет, наводно упућен предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу, а у суштини, без сваке сумње, грађанима Црне Горе. Памфлет “Адвокат свих грађана” је потписао Горан Секуловић, чије ћемо одређене дјелове овдје пренијети и прокоментарисати.
У том тексту Секуловић каже сљедеће: “Предсједник Црне Горе је поручио Црногорској православној цркви да „поштује став четрнаест православних патријарха, а то је да је у Црној Гори канонски легитимна према канонском устројству Митрополија црногорско-приморска“. Зар приоритетна обавеза предсједника државе није да поштује став, осјећања, мишљења... грађана оне државе чији је предсједник, а не грађана неке друге државе?
Зар није обавеза предсједника државе да поштује ставове свих грађана, без обзира да ли су теисти или атеисти, па дакле без обзира, када је ријеч о православним вјерницима или пак само поштоваоцима, да ли је ријеч о онима који преферирају српску или црногорску цркву? Господину Вујановићу су, очито, неки „равноправнији“ од других…”
Не примјећују да Митрополију црногорско приморску "протежира" огромна бројност вјерника
Наравно, само овај дио текста показује да новинар Секуловић, или тачније "Побједа", не желе да прихвате нешто што је реалност Црне Горе – да је Митрополија црногорско приморска највећа и најбројнија вјерска организација у Црној Гори. И не само да је нејбројнија, већ и најуваженија по свим могућим анкетама јавног мњења које се у Црној Гори спроводе, па чак и од Секулићевих истомишљеника. Да ли уопште треба спомињати у прилог томе десетине хиљада православних вјерника у Црној Гори који присуствују литијама и службама у организацији Митрополије црногорско приморске?
"Побједа", и њен новинар специјалац Горан Секуловић, то не виде или, тачније речено – не желе да виде. А желе да се прсе својим наводно објективним новинарством које је пластично демострирано и у овом приземном памфлету. Наравно, није само проблем у томе што било какву очигледност не виде, ови вајни професионални новинари државног листа, већ што су спремни сваког момента да другима спочитају напрофесионалност. У овом случају је то пребацивање непрофесионалности било упућено предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу, који је, може се рећи, случајна мета "Побјединог" безобразлука. Права мета су ипак били – вјерници Митрополије, и то је несумњиво и очигледно.
Смјеса кокаина и шовинизма! Кокаински шовинизам?
Наравно, овај памфлет ни би био довршен "у великом стилу" да његов потписник није управо те вјернике Митрополије црногорско приморске назвао - грађанима друге државе? Јер, шта значи сљедећа реченица: “Зар приоритетна обавеза предсједника државе није да поштује став, осјећања, мишљења... грађана оне државе чији је предсједник, а не грађана неке друге државе?
Да поједноставимо ситуацију, Вујановић је изнио став деведесет одсто православних вјерника у Црној Гори. А ти вјерници очигледно нису “грађани неке друге државе”, већ Црне Горе. Наравно, постоји мањина која се не слаже, и која се преко новинара као што је Секулић представља као наводна већина, која преко "Побједе" добија титулу "свих грађана ове државе"?! А остали су, погађате, туђинци. Виртуелно реалност, зар не? Наравно!
Коме је тада био потребан памфлет Секуловића, пребукиран нелогичностима и нонсенсима. Да није, можда, овај памфлет имао неки други циљ? На примјер, да скрене пажњу са проблема организованог криминала и пропалих предузећа широм Црне Горе, од којих је најпропалије, свакако - "Побједа". Наравно, уочавамо да и у том пропадању "Побједа" умије да "херојски" избаци још који тону познатог шовинизма. Неко шовинизма, неко кокаина, а све руку под руку, у "својој држави"!
НВО Матица црногорска позива на кршење Устава и утјеривање идентитета
subota, 06 februar 2010 11:54 ИН4С
НВО Матица црногорска, кроз опскурни лик свог генералног секретара Марка Шпадијера , тражи отворено кршење Устава Црне Горе по питању јасно дефинисаних идентитетских обавеза државе.
Наиме , на страницама портала "Аналитика", и уз суфлерисање њеног "незаобилазног" уредника Драшка Ђурановића, Марко Шпадијер оптужује црногорску власт за ретроградну свијест, замјерајући јој што “не покушава да систематски гради важан, идентитетски дио бића Црне Горе.”
Шпадијер даље наставља: “ Увијек постоје неки пречи послови, нека дневна политика. Не спроводи се ни оно што је усвојено. На примјер, Црна Гора је усвојила правопис црногорског језика. Одлука је објављена у Службеном листу. Али, у свакодневном животу остављено је на слободну вољу политичарима, наставницима, чиновницима да сами одлучују хоће ли или не примјењивати правопис. Као да државни прописи не обавезују никога из државне администрације да их спроводи.
Не постоји визија да се све то обједини у цјеловиту националну политику, наглашава Шпадијер уз напомену да се, и три године након осамостаљења, финансирају послови који у суштини воде обезличењу државног идентитета. И да се све то ради – државним новцем и у дневнополитичке сврхе.”
Истичући да црногорска власт врши деструкцију властитих темеља, он наводи примјер: “Инциденти попут скраћивања химне или покушаја преправљања националних симбола, су манифестације и симболи да не постоји јасно дефинисана државна политика чувања идентитета државе и друштва."
Да ли је Шпадијер читао Устав?
Нема сумње да Матица црногорска, са својим ригидним генсеком Марком Шпадијером, позива на отворено кршење Устава. Наиме, Уставом Црне Горе је гарантована заштита идентитета народа, и ту је врло децидно дефинисано да се јемчи "слободно коришћење националног језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби." Марко Шпадијер је у свом иступу несумњиво против тога.
Међутим, у случајевима када се нека организација залаже за оно што генсек Шпадијер протежира, а то је кршење зајемчених права и слобода, као и изазивање мржње и нетрпељивости, Уставом Црен Горе је по члану 55 предвиђено сљедеће: „Забрањено је дјеловање политичких и других организација које је усмјерено на насилно рушење уставног поретка, нарушавање територијалне цјелокупности Црне Горе, кршење зајемчених слобода и права или изазивање националне, расне, вјерске и друге мржње и нетрпељивости.“
Дакле, нема сумње да би под нормалним околностима и у правној држави ставови Шпадијера изнесени на порталу Аналитика били повод јавне расправе о законској потреби укидања Матице црногорске, са одговарајућим судским епилогом. У том смислу би се требали запитати, шта ради Ферхат Диноша у свом министарству које је задужено за интервенцију у таквим случајевима? Гдје је црногорски омбудсман и шта чине предсједници националних савјета свих народа у Црној Гори када се неко очигледно и јавно залаже за кршење основних грађанских и националних права, као што је то у овом примјеру случај са Шпадијером и Матицом црногoрском?
Ригидни националисти НВО Матица црногорска се финансирају из буџета
Невјероватно је, али истинито, да се активности ове националистичке организације, која полако почиње да демонстрира шовинизам, финансирају из буџета Црне Горе. Само за 2010. годину планирано је да им се из буџета Црне Горе пребаци на рачун 320 000 еура. Самим тим, поставља се логично питање, да ли се из буџета који пуне сви грађани и народи у Црној Гори треба финанасирати црногорски шовинизам?
Нарaвно, оснивачи НВО МЦ су избјегли да свој оргинални шовинистички импулс унесу у свој статут и програм, тако да је у Закону о Матици црногорској написано: "Матица црногорска, основана 1993. године на Цетињу, наставља да остварује своје програмске циљеве и да врши дјелатност од јавног интереса у складу са овим законом, као самостална и непрофитна организација у области културе. Матица афирмише државотворну културу и национални идентитет црногорског народа и обавља активности којима се промовише и развија мултиетнички карактер Црне Горе. Матицом управљају њени чланови преко органа управљања. Матица, ради остваривања својих програмских циљева, обавља сљедеће дјелатности: развија вриједности мултиетничког и мултикултуралног демократског друштва; учвршћује и развија национални и културни идентитет Црногораца; афирмише национални и културни идентитет других народа који живе у Црној Гори... Средства за рад Матице, у циљу финансирања њених програмских активности и рада стручне службе, обезбјеђују се из буџета Републике."
Дакле, у Закону о Матици црногорској говори се о промоцији и развијању мултуетничког карактера Црне Горе, а у стварности од тога нема ништа. Може се констатовати да су оснивачи те организације покушали бити лукави, да би се домогли буџетских средстава, које ће трошити на кршење Устава и промоцију идеја националне нетрпељивости, као и распиривање националне мржње у Црној Гори.
НВО Матица црногорска, кроз опскурни лик свог генералног секретара Марка Шпадијера , тражи отворено кршење Устава Црне Горе по питању јасно дефинисаних идентитетских обавеза државе.
Наиме , на страницама портала "Аналитика", и уз суфлерисање њеног "незаобилазног" уредника Драшка Ђурановића, Марко Шпадијер оптужује црногорску власт за ретроградну свијест, замјерајући јој што “не покушава да систематски гради важан, идентитетски дио бића Црне Горе.”
Шпадијер даље наставља: “ Увијек постоје неки пречи послови, нека дневна политика. Не спроводи се ни оно што је усвојено. На примјер, Црна Гора је усвојила правопис црногорског језика. Одлука је објављена у Службеном листу. Али, у свакодневном животу остављено је на слободну вољу политичарима, наставницима, чиновницима да сами одлучују хоће ли или не примјењивати правопис. Као да државни прописи не обавезују никога из државне администрације да их спроводи.
Не постоји визија да се све то обједини у цјеловиту националну политику, наглашава Шпадијер уз напомену да се, и три године након осамостаљења, финансирају послови који у суштини воде обезличењу државног идентитета. И да се све то ради – државним новцем и у дневнополитичке сврхе.”
Истичући да црногорска власт врши деструкцију властитих темеља, он наводи примјер: “Инциденти попут скраћивања химне или покушаја преправљања националних симбола, су манифестације и симболи да не постоји јасно дефинисана државна политика чувања идентитета државе и друштва."
Да ли је Шпадијер читао Устав?
Нема сумње да Матица црногорска, са својим ригидним генсеком Марком Шпадијером, позива на отворено кршење Устава. Наиме, Уставом Црне Горе је гарантована заштита идентитета народа, и ту је врло децидно дефинисано да се јемчи "слободно коришћење националног језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби." Марко Шпадијер је у свом иступу несумњиво против тога.
Међутим, у случајевима када се нека организација залаже за оно што генсек Шпадијер протежира, а то је кршење зајемчених права и слобода, као и изазивање мржње и нетрпељивости, Уставом Црен Горе је по члану 55 предвиђено сљедеће: „Забрањено је дјеловање политичких и других организација које је усмјерено на насилно рушење уставног поретка, нарушавање територијалне цјелокупности Црне Горе, кршење зајемчених слобода и права или изазивање националне, расне, вјерске и друге мржње и нетрпељивости.“
Дакле, нема сумње да би под нормалним околностима и у правној држави ставови Шпадијера изнесени на порталу Аналитика били повод јавне расправе о законској потреби укидања Матице црногорске, са одговарајућим судским епилогом. У том смислу би се требали запитати, шта ради Ферхат Диноша у свом министарству које је задужено за интервенцију у таквим случајевима? Гдје је црногорски омбудсман и шта чине предсједници националних савјета свих народа у Црној Гори када се неко очигледно и јавно залаже за кршење основних грађанских и националних права, као што је то у овом примјеру случај са Шпадијером и Матицом црногoрском?
Ригидни националисти НВО Матица црногорска се финансирају из буџета
Невјероватно је, али истинито, да се активности ове националистичке организације, која полако почиње да демонстрира шовинизам, финансирају из буџета Црне Горе. Само за 2010. годину планирано је да им се из буџета Црне Горе пребаци на рачун 320 000 еура. Самим тим, поставља се логично питање, да ли се из буџета који пуне сви грађани и народи у Црној Гори треба финанасирати црногорски шовинизам?
Нарaвно, оснивачи НВО МЦ су избјегли да свој оргинални шовинистички импулс унесу у свој статут и програм, тако да је у Закону о Матици црногорској написано: "Матица црногорска, основана 1993. године на Цетињу, наставља да остварује своје програмске циљеве и да врши дјелатност од јавног интереса у складу са овим законом, као самостална и непрофитна организација у области културе. Матица афирмише државотворну културу и национални идентитет црногорског народа и обавља активности којима се промовише и развија мултиетнички карактер Црне Горе. Матицом управљају њени чланови преко органа управљања. Матица, ради остваривања својих програмских циљева, обавља сљедеће дјелатности: развија вриједности мултиетничког и мултикултуралног демократског друштва; учвршћује и развија национални и културни идентитет Црногораца; афирмише национални и културни идентитет других народа који живе у Црној Гори... Средства за рад Матице, у циљу финансирања њених програмских активности и рада стручне службе, обезбјеђују се из буџета Републике."
Дакле, у Закону о Матици црногорској говори се о промоцији и развијању мултуетничког карактера Црне Горе, а у стварности од тога нема ништа. Може се констатовати да су оснивачи те организације покушали бити лукави, да би се домогли буџетских средстава, које ће трошити на кршење Устава и промоцију идеја националне нетрпељивости, као и распиривање националне мржње у Црној Гори.
Tuesday, February 2, 2010
Краљ Бодин демантовао Новака Аџића!
ponedjeljak, 01 februar 2010 13:19 ИН4С
Новак Аџић, црногорски правник, који се уједно представља као историчар и политичар, јуче је открио “топлу воду “ и у изјави за јавност ("Вијести", текст - "Очекујемо извињење Србије") рекао сљедеће:"Српска владајућа идеологија и политика се, у односу на Црну Гору, вјековима понашала као освајач, угњетач и асимилатор, а не као пријатељ и савезник. То је историјска чињеница – од Немањића све до данашњих дана, с тим што је кулминација била 1918. године када је Црна Гора била жртва великосрпске војне окупације и анексије. Њемачки канцелар и добитник Нобелове награде за мир, Вили Брант, се у име Њемачке извинио жртвама нацизма и холокауста, а још се, нажалост, није родио нико у Србији, мислим на оне који врше власт у тој држави, ко би се извинио за све оно што су лоше направили према Црној Гори”.
Са историјским излетима овог правника, које дотични с лакоћом преводи у политичку мисaо, тешко се може разговарати без призивања духова прошлости, тако да смо у недостатку медијатора призивали неке историјске факте, које ћемо покушати прокоментарисати у комедиогафском стилу, који пропагира Новак Адџић кроз своју изјаву.
У том смислу , ево пар неоспорних историјских чињеница...
“Краљ Бодин проширује државу ( Дукљу/ Зету) припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој пријестоници Скадру угошћује крсташе И крсташког похода предвођене Рејмондом Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-тих година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету припаја својој држави и даје је на управу свом најстаријем сину Вукану.“
Црногорски Вили Брант одмах да упути извињење!
Ако је вјеровати овим подацима, спора нема да древни краљ Бодин својим освајањима демантује наводе правника Новака Аџића боље од било које савремене и модерне политичке странке у Црној Гори.
Ови историјски подаци сликовито показују да Новак Аџић треба да потражи и нађе црногорског Вили Бранта који ће да се извини Рашкој, Босни и Захумљу због ове агресије, али и Албанији јер је Бодин "намјерно" направио пријестоницу у Скадру. Да не говоримо о томе што је у Скадру "дрско" дочекивао крсташе, "превиђајући чињеницу" да ће те просторе у будућности насељавати грађани исламске вјероисповијести, који то могу, у Аџићевом стилу несувислог мијешања прошлог и садашњег, данас тумачити као "вјерску нетолеранцију".
Жртве великодукљанске окупације скрећу пажњу ДАНУ и СДП на своје постојање!
Дакле, нема сумње да су простори данашње Федерације БиХ, Републике Српске, Србије и Албаније били "жртве великодукљанске војне окупације и анексије", али и показали да је Дукља била "освајач, угњетач и асимилатор, а не пријатељ и савезник", како би рекао сам Аџић.За портал ИН4С и његове читаоце остаје велика дилема, из које организације треба да се роди црногорски Вили Брант да упути ово извињење? Из Социјалдемократске Партије Црне Горе, Дукљанске академије наука и умјетности или из неке друге националне институције која "баштини скривање духа дукљанских освајања", представљајући ту "окупаторски орјентисану државу" као жртву насиља?
Нађимо, предлажимо, адекватног црногорског Вили Бранта за ово историјско извињење Дукље, које мора бити упућено због унапређења мира и толеранације у региону и шире? Елем, и ради мира у кући.
Новак Аџић, црногорски правник, који се уједно представља као историчар и политичар, јуче је открио “топлу воду “ и у изјави за јавност ("Вијести", текст - "Очекујемо извињење Србије") рекао сљедеће:"Српска владајућа идеологија и политика се, у односу на Црну Гору, вјековима понашала као освајач, угњетач и асимилатор, а не као пријатељ и савезник. То је историјска чињеница – од Немањића све до данашњих дана, с тим што је кулминација била 1918. године када је Црна Гора била жртва великосрпске војне окупације и анексије. Њемачки канцелар и добитник Нобелове награде за мир, Вили Брант, се у име Њемачке извинио жртвама нацизма и холокауста, а још се, нажалост, није родио нико у Србији, мислим на оне који врше власт у тој држави, ко би се извинио за све оно што су лоше направили према Црној Гори”.
Са историјским излетима овог правника, које дотични с лакоћом преводи у политичку мисaо, тешко се може разговарати без призивања духова прошлости, тако да смо у недостатку медијатора призивали неке историјске факте, које ћемо покушати прокоментарисати у комедиогафском стилу, који пропагира Новак Адџић кроз своју изјаву.
У том смислу , ево пар неоспорних историјских чињеница...
“Краљ Бодин проширује државу ( Дукљу/ Зету) припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој пријестоници Скадру угошћује крсташе И крсташког похода предвођене Рејмондом Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-тих година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету припаја својој држави и даје је на управу свом најстаријем сину Вукану.“
Црногорски Вили Брант одмах да упути извињење!
Ако је вјеровати овим подацима, спора нема да древни краљ Бодин својим освајањима демантује наводе правника Новака Аџића боље од било које савремене и модерне политичке странке у Црној Гори.
Ови историјски подаци сликовито показују да Новак Аџић треба да потражи и нађе црногорског Вили Бранта који ће да се извини Рашкој, Босни и Захумљу због ове агресије, али и Албанији јер је Бодин "намјерно" направио пријестоницу у Скадру. Да не говоримо о томе што је у Скадру "дрско" дочекивао крсташе, "превиђајући чињеницу" да ће те просторе у будућности насељавати грађани исламске вјероисповијести, који то могу, у Аџићевом стилу несувислог мијешања прошлог и садашњег, данас тумачити као "вјерску нетолеранцију".
Жртве великодукљанске окупације скрећу пажњу ДАНУ и СДП на своје постојање!
Дакле, нема сумње да су простори данашње Федерације БиХ, Републике Српске, Србије и Албаније били "жртве великодукљанске војне окупације и анексије", али и показали да је Дукља била "освајач, угњетач и асимилатор, а не пријатељ и савезник", како би рекао сам Аџић.За портал ИН4С и његове читаоце остаје велика дилема, из које организације треба да се роди црногорски Вили Брант да упути ово извињење? Из Социјалдемократске Партије Црне Горе, Дукљанске академије наука и умјетности или из неке друге националне институције која "баштини скривање духа дукљанских освајања", представљајући ту "окупаторски орјентисану државу" као жртву насиља?
Нађимо, предлажимо, адекватног црногорског Вили Бранта за ово историјско извињење Дукље, које мора бити упућено због унапређења мира и толеранације у региону и шире? Елем, и ради мира у кући.
Subscribe to:
Posts (Atom)