Портал ИН4С, Војин Грубач - 22/10/2019 15
Поводом одлуке Комитета за књижевност Шведске краљевске академије наука да Нобелову награду додијели аустријском књижевнику Петеру Хандкеу, политичка сцена на Балкану се заталасала.
У том смислу се, међу првима, ексклузивно јавило контроверзно удружење ‘Мајке Сребренице’, које је безуспјешно тражило да се Петеру Хандкеу одузме Нобелова награда јер је: “бранио балканске крвнике”,…, “нарочито оне који су починили геноцид”, закључујући- “ово је политичка одлука“!?
Закашњели таламбаси, промашене премисе
Паралелно тој реакцији, покренута је петиција за “повлачење одлуке да се Нобелова награда за књижевност 2019. додијели Хандкеу” гдје је, уз напомену да је он „свесрдно подржавао Слободана Милошевића”, ишла оцјена: “Особа која брани такво чудовиште не заслужује ни најједноставније књижевно признање, а камоли Нобелову награду.”
Све ови протести су се свели на оптужбе да је Хандке “негирао геноцид у Сребреници” али и подржавао Слободана Милошевића, којег означавају “главним кривцем за злочине у БиХ”.
Слободан Милошевић
Ипак, рекло би се да критика Хандкеа по поводу Милошевића садржи једно крупно незнање, или се можда ради о класичној балканској подлости!?
Наиме, по оптужници Хашког суда од 24. марта 2016. године Слободану Милошевићу су, свиђало се то нама или не- постхумно скинуте све оптужбе у вези одговорности за злочине током последњег рата у БиХ.
Самим тим, испоставља се да су “узнемирене” НВО, разна удружења, ПЕН центри и подносиоципетиције против Хандкеа закаснили.
Наиме, јасно је да су они давно морали дићи глас против одлука Хашког трибунала из марта 2016.године, када је Милошевићу постхумно потврђена невиност по пункту рата у БиХ .
Без тога геста, садашње протесте, све уз таламбасе и петиције, против нобеловца Хандкеа- могу “окачити мачку о реп”!
Критика Хандкеа да је “негирао геноцид у Сребреници” је помало депласирана, јер је списак оних који негирају геноцид у Сребреници, тврдећи да се тамо десио злочин – већ поприлично велики.
И сви они “углас” тврде да је “симбол Сребренице”- политички продукт Запада, гдј је број реалних жртава од три до десет пута мањи, а мистерија око тога симбола- одраз крупне манипулације чији се актери увелико знају.
Зато је ред да персонално представимо те “проскрибоване личности”, којима се може спочитати исто то што се спочитава нобеловцу Хандкеу, па да их протестантима дамо на растерзаније!
Генерал Мануел: Геноцида није било, сребреничких жртава је 2 000
Хрватски лист “Слободна Далмација” је у тексту из 2017. године обратио јавности пажњу на тврдње једног португалског генерала, наводећи следеће:
“Мануел Мартинс Бранко, португалски генерал, био је свједоком догађања деведесетих на Балкану. Прво је био замјеник мисије УН-а у Загребу, а потом у Сарајеву од 1994. до 1996. године. Објавио је књигу “Рат на Балкану” у којој је шокирао и узнемирио посебице јавност из сусједне Босне и Херцеговине.” (1)
Потом цитира изводе из те књиге, и генералову оцјену “геноцида”:
„Геноцид? Не у Сребреници се никако није догодио геноцид. Да су Срби то хтјели направити затворили би цијелу енклаву тако да нитко не би могао побјећи.
Умјесто тога напали су из правца југоистока и истока остављајући коридоре за повлачење према западу и сјеверу, уосталом скоро је 17.000 жене и дјеце успјело доћи до територија Федерације.“ (1)
“Слободна Далмација” потом наводи да португалски генерал “пропиткује и бројку од око 8.373 жртве”, па га цитира:
„Чињеница да се 3000 људи који су били проглашени мртвима нашло 1996. године у попису бирача на изборима, није утјецала на стално понављање приче о 8000 погинулих.
Објективна бројка је око 2000 погинулих. И то је дефинитивно злочин, али не и геноцид!“ (1)
Дакле, португалски генерал Бранко је негирао геноцид у Сребреници, четири пута умањио број ћртава, при том напоменувши битни факт- 3.000 “жртава Сребренице” се нашло на бирачким списковима током избора 1996. године.
Паралелно томе, имамо важну информацију истраживача Миливоја Иванишевића- који је је у једној својој студији (2) навео да Међународни комитет Црвеног крста “од 1995. до 2006. стално мијењао спискове несталих лица”, све док се “тај број коначно усталио негде на око 7.000- 8.000 особа”,запажајући да је на том списку “само 36 особа женског пола”. (2)
Наводећи да су ти спискови стално оспоравани, Иванишевић потврђује изјаву генерала Бранка, констатујући да је у бирачком списку за Сребреницу на изборима 1996. г. фигурирало “3.016 особакоји су били на списку несталих”. (2)
Иванишевић потом наводи да је 914 од тих 3.016 особа са бирачког списка сахрањено у шест укопа у Поточарима, од 31. марта 2003. до 11. јула 2006, што је чинило 37% од броја укопаних.
Предлажући свима на увид спискове, са датумом сахране тих 914 особа, он на крају закључује:
“Логично је претпоставити да су то лица која су умрла природном смрћу у раздобљу од јула 1995. до јула 2006. године, када је извршен последњи укоп.” (2)
Генерал Мекензи: 2 000 ексхумираних су жртве три године рата
Још један генерал је довео у сумњу број жртава у Сребреници. То је канадски генерал Луис Мекензи, први командант мировних снага УН у Босни, који је у “Досијеу групе америчких истраживача” навео следеће:
“Елементи који су дати Хашком трибуналу за ратне злочине доводе у озбиљну сумњу бројку ‘до’ 8.000 масакрираних босанских муслимана. Та бројка укључује ‘до’ 5.000 оних што су регистровани као нестали.
Више од 2.000 тела је есхумирано у Сребреници и околини и међу њима су жртве све три године јаких борби у региону. Аритметика једноставно не може да потврди бројку од 8.000 убијених.“ (3)
Дакле, генерал Мекензи у овој изјави такође оспорио број жртава, тврдећи да 2.000 есхумираних представља пострадале за три године рата. Три године, а не само у јулу 1995. године након што је пала Сребреница.
Истраживач Миливоје Иванишевић то потврђује у својој студији, опет дајући прецизне податке и предостављајући спискове на провјеру.
Рецимо, Иванишевић даје на увид списак преко стотину људи “за која постоје судска решења да су умрла природном смрћу” прије и послије јула 1995. године, а “која су покопана у Меморијалном центру и мезарју Поточари”, те наводи:
“Од око сто имена дајемо само неколико примера: Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955.г. – умро 15.12.1996. г. Сребреница, Шукрија (Амил) Смајловић, 1946.г. – умро 2.5.1992.г, Залужје, Махо (Суљо) Ризвановић, 1953.г. – умро 3.1.1993.г, Глогова,…” (2)
Преношење посмртних остатака с других локација
Осим тога, Иванишевић наводи и следеће: “У мезарје су, преношени посмртни остаци како бораца тако и цивила са других локација и поново, ритуално и уз верске обреде, покопавани”(2).
Предочавајући да се ради о неколико стотина лица, он наводи посебне примјере:
“ У првом укопу извршеном 31. 3. 2003. године из локалног сребреничког мезарја Казани пренето је и поново покопано тело Хамеда (Хамид) Халиловића (1940-1982), лица умрлог двадесет година пре почетка рата.
Приликом четвртог укопа 11. 7. 2004. из истог мезарја пренета су тела једног старог, пре рата умрлог цивила и једног погинулог борца Армије БиХ. То су Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989) и Нурија (Смајо) Мемишевић (1966-1993),…” (2)
У наставку, Иванишевић је дао поименични списак преко четрдесет бораца Армије БиХ који су сахрањена у Поточарима, а који су погинули до 1995. Године.
Он предлаже на увид списак од неколико стотина таквих случајева, и све то потврђује: документима о награђивању, стамбеном збрињавању породица погинулих бораца или изводима из базе података припреманих “за израду хронике Армије БиХ”, гдје су “наведена и имена неколико стотина бораца који су погинули пре 07.03.1994.” (2)
Иванишевић потом износи још један интересантан податак, гдје каже:
“У експертизи Дина Менинга, урађеној за потребе Трибунала, ексхумирано је 1.883 тела. Од откопаних тела утврђено је да је мушкараца 1.656, једна женска особа, за остале није утврђен пол.” (2)
Потом наводи да је у Меморијалном центру – мезарју Поточари, “од првог укопа 31. марта 2003.године до шестог 11. јула 2006. укупно укопано 2.442 тела”, констатујући с чуђењем- “то је 559 тела више него што је откопано из масовних гробница”!?
Та тенденција сахрањивања се наставила и послије 2006., па је 2019. године број сахрањених достигао 6.610 особа?!
Филип Корвин: Реална бројка пострадалих је ближа цифри од 700
Филип Корвин, бивши цивилни координатор УН за БиХ и блиски сарадник бившег генералног секретара УН Переза Куељара, даје следећи осврт на догашај у Сребреници:
„Било је егзекуција небораца у Сребреници, као у свим ратним зонама, то је сигурно. Они који су то учинили треба да буду гоњени и кажњени. Свеједно да ли је било 3, 30 или 300 убијених цивила, увек је реч о одвратном злочину. У том погледу нема никаквог неспоразума.” (3)
Корвин оцјењује да је број жртава Сребренице десет пута мањи од броја који се предочава јавности, и каже: “Али, у сваком случају чињенице изнете у извештају Истраживачке групе су солидна тврдња да је бројка од 7.000 убијених, коју често помиње међународна заједница, неодбрањиво претеривање. Реална бројка је ближа цифри од 700.“ (3)
Укратко, Корвин од 2.000 ексхумираних- за које Мекензи каже да су жртве три године рата, утврђује да је само трећина њих пострадала након пада Сребренице јула 1995., па број жртава редукује на“реалних 700.”
Да су ствари око спискова пострадалих још сложеније, свједочи информација БН ТВ из 2015. г. гдје се наводи:
“Вјештак за демографију Светлана Радовановић у наставку суђења генералу Ратку Младићу у Хашком трибуналу рекла је да имена више од 1.000 људи са списка жртава из Сребренице, који је направио демографски експерт тужилаштва, нису могла бити пронађена на списковима грађана БиХ пописаних 1991. године”.(4)
Потом Радовановићка каже:
“Са списка од 7.428 сребреничких жртава из извјештаја демографа оптужбе, имена и други подаци више од 1.000 њих нису могли бити пронађени на списковима грађана БиХ пописаних 1991. Знам да тих 1.000 нису били држављани БиХ.” (4)
Сребреница, српске жртве
ИНтересантан је факт да надлежна “Комисија за тражење несталих особа” из Сарајева, на чијем је челу извјесни Амор Машовић, није нашла за сходно да објасни јавности наводе експерта Радовановићке.
Односно, одакле тих хиљаду недржављана БиХ који се воде као нестали? Да ли су они уопште постојали, и о чему се ради?
Одговор на то питање је и даље под велом тајне. Међутим, 2010. године се десило да је једна друга бошњачка организација нашла на стотине живих Сребреничана са “списка несталих”, потврђујужи оправдане сумње.
Нађено 500 живих и 75 грешком сахрањених војника
Наиме, 31.03.2010. године, читавих петнаест година послије злочина у Сребреници, РТРС је јавио следећу новост:
“Истраживачко документациони центар из Сарајева дошао је до података о 500 живих Сребреничана, чија су имена на списку страдалих у Сребреници и околини, у јулу 1995. године, изјавио је директор овог центра Мирсад Токача”.(5)
Токача је том приликом, на презентацији „Босанског атласа ратних злочина“ у Бањалуцим, рекао следеће:
„ИДЦ је током свог истраживачког пројекта пронашао око 500 живих Сребреничана и врло сам сретан када пронађемо живе људе.
Не ради се само о Сребреничанима, већ и о многим другим грађанима БиХ које смо проналазили живе и то је најбољи дио нашег посла када видимо да није убијено толико људи колико се мислило“!? (5)
Послије двије недеље РТРС је пренио још једну несвакидашњу информацију:
“Међу Сребреничким жртвама у Поточарима сахрањено је и 75 муслиманских војника који су погинули у ратним годинама прије јула 1995.године, потврдио је данас Срни директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић.” (6)
Та ситуација је објашњена овако: “Укоп погинулих војника међу сребреничке жртве је, према Смајловићевим ријечима, обављан „на захтјев породица из емотивних разлога“. (6)
Тако су се потврдиле претпоставке да међу несталима или жртвама Сребреница налазе живи људи, а индикативно је што су се они открили тек петнаест година послије 1995.?!
Потврђано је и да су се у Поточарима сахрањивали војници Армије БиХ који су погинули прије јула 1995., при чему је наведено 75 бораца, међутим остало је чудно да нико није демантовао спискове Иванишевића, који су и даље факт да се ипак ради о- неколико стотина сахрањених бораца, погинулих прије пада Сребренице?!
Ипак, дошло се и до отворене информације да се покојници сахрањују у Меморијалном центру-мезарју Поточари- „на захтјев породица- из емотивних разлога“(!?).
А ти покојници се јавности представљају као жртве Сребренице. При чему се не ради само о посмртним остацима бораца, већ и посмртним остацима људи који су умрли природном смрћу до јула 1995. године, али и послије тога датума?!
Тешко ономе ко пориче мистерију Сребренице?!
Дакако, морају се примијетити разумни и логични ставове Мирсада Токаче, који је рекао- “врло сам сретан када пронађемо живе људе”, продужујући- ”то је најбољи дио нашег посла када видимо да није убијено толико људи колико се мислило“.
Међутим, све су прилике да моћницима одговара да буде сасвим супротно од тога што је навео Токача, а да је то тако потврдио је и наведени португалски генерал Бранко.
Наиме, на логично питање- како је настала “цифра од 8.000 несталих, која се претворила у недодирљиву истину”, португалски генерал Бранко је рекао да је то “постала чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је утврђена”. (7)
Генерал је потом ускликнуо: “Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида.” (7)
Ипак, вријеме је показало да је демистификација “случаја Сребреница” добила замах. Она не долази само са озбиљних иностраних адреса, већ и са стране огорчених бошњачких појединаца и кругова.
Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“ и један од најпознатијих свјетских ловаца на нацисте, је у разговору за „Политику“ устврдио да је Сребреница пројекат Запада створен из“сопствених политичких разлога”, те- “да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био.” (8)
Зуроф је оспорио тврдњу да је у Сребреници извршен геноцид, образлажући то овако: „Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили.
То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете.” (8)
Зуроф је овом тврдњом из 2015. фактички цитирао генерал-мајора Луиса Макензија из 2005., који је у Досијеу групе америчких истраживача, рекао: “Онај ко жели да изврши геноцид, не спашава жене, јер су оне кључни елеменат за одржање групе која се жели уништити.” (9)
Мустафић: Геноцид је договор Изетбеговића и Била Клинтона
Генерал Мануел Бранко је у својој књизи стидљиво напоменуо да је одређен број жртава Сребренице настао као последица “међусобне борбе између припадника такозване Армије БиХ”!(7)
Ибран Мустафић, један од оснивача СДА из Сребренице и аутор књиге „Планирани хаос“, је за Вести онлајн потврдио ријечи генерала, рекавши следеће: “Најмање између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице је убијено од стране својих сународника током пробоја ка Тузли, јула 1995. године, зато што су постојали спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“. (10)
На питање- ко је правио тај списак, Мустафић је одговорио: “Сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство у Сребреници које је од 1993. године било буквално господар живота и смрти”. (10)
Потврдивши да је на челу те мафије био Насер Орић, Ибран Мустафић је мистерију Сребренице објаснио на овај начин: “Сребреница је апсолутно договорни геноцид између међународне заједнице и Алије Изетбеговића, односно између Изетбеговића и тадашњег председника САД Била Клинтона.
Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Бил Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на место злочина.” (10)
Сребреница је предмет манипулација, а главни манипулатор је Амор Машовић
Хакија Мехољић, ратни начелник Полицијске станице у Сребреници, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за „издају Сребренице”.
Он, као свједок, годинама понавља следеће: “Изетбеговић је делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске”. (11)
Мехољић је свједок и самоубистава избјеглица, јер наводи да су се послије пада Сребреце, током кретања колоне, “у стању беспомоћности и напуштености” људи “убијали бомбама и на друге начине”. (11)
Како је јасно да се са жртвама Сребренице озбиљно манипулише, Ибран Мустафић је на питање- може ли се икада утврдити тачан број убијених и несталих у Сребреници, одговорио овако:
“Веома тешко, зато што је Сребреница одавно предмет манипулација, а главни манипулатор је Амор Машовић који је планирао да на жртвама Сребренице живи наредних 500 година.” (10)
А потом наставио: ”Међутим, ту су и многи други из Изетбеговићевог окружења који су још од лета 1992. године кренули у спровођење пројекта по коме је једино битно да се прикаже што више бошњачких жртава”(10).
Након објашњења Мустафића, постаје јасно да је појављивање у “списку несталих” преко 1.000 непостојећих држављана БиХ , као и 3.016 бирача у списку за изборе 1996. године, био мали сегмент спровођења пројекта Изетбеговића.
Исти случај је и са покојницима који су погинули или умрли прије јула 1995. године, а сахрањени су као “жртве Сребренице”, као и са онима који су умрли природном смрћу послије 1996.
Једна од жена, која је изгубила најближе током те трагедије, Хаша Омеровић из Тузле, дала је прилично жестоку оцјену процесија у Сребреници, све са упирањем прста у кривце, рекавши следеће:
„У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице!” (16)
Извођачи мистерије Сребренице на српској страни
Елем, да би подмукли план Клинтона и Изетбеговића успио, Запад је морао имати сигурне играче и на српској страни.
Та страна манипулације је разоткривена у књизи “Крунски сведок” (12) бугарског новинара и дописника Дојче Веле из Хашког трибунала Жерминала Чивикова, издатој 2009. године на њемачком и српском језику (12).
Као и током предавања Чивикова на “Међународном симпозијуму о Сребреници и Хашком трибуналу”, којег је у априлу 2009. године у просторијама Руске академије наука у Москви организовало удружење “Историјски пројекат Сребреница”. (13)
Из тог материјала Чивикова сазнали смо да је кључни свједок у Хагу био Дражен Ердемовић. Он је признао да је у јулу 1995. године, са седам бораца из састава 10-ог диверзантског одреда Армије РС, стријељао око 1.200 муслиманских цивила, при чему је лично убио између 70 и 100 заробљеника. (13)
Све то се десило на територији фарме свиња Брањево, крај села Пилице, негде око 40 километара сјеверно од Сребренице.
Опскурни Ердемовић се, иначе, изјашњавао као босански Хрват, а по сопственом признању- ратовао је за све три стране у сукобу: муслиманску (АБиХ), хрватску (ХВО), српску (ВРС), а југословенској полицији се предао 2. марта 1996. године у Новом Саду. (13)
Дан прије предаје, 1. марта, разговарао је са двоје западних новинара: Ванесом Васић-Јенековић из АВС и Рено Жираром из париског часописа Фигаро. (13)
Ердемовић је 30. марта 1996. превезен у Хаг, гдје је дао дванаест варијанти истог догађаја, мијењао датуме стријељања, не знајући тачно- ко му је дао наређење за стријељање. (13)
На крају је испало да је наредбу за то стријељање дао Милорад Пелемиш, ратни командир 10. диверзантског одреда, над којим је виши положај имао Петар Салапура, шеф Обавештајног оделења Главног штаба РС. (13)
Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) је Ередемовића за тај тешки злочин осудио на десет, потом смањио на пет, и пустио послије три и по године затвора, послије чега му је промијењен идентитет с добијањем азила у Западној Европи?! (14)
Чивиков је открио да “Милорад Пелемиш, командир 10. диверзантског одреда, који је, по речима Ердемовића, дао наредбу за масовно убијање, живи у Београду и даје интервјуе, и нико га није звао у суд.” (14)
Чивиков је навео да је “пуковник Петар Салапура, шеф војне Обавештајне службе Војске РС и надређени Пелемишу, био сведок у Хагу на процесу В. Поповићу,…, и отпутовао одатле, а да га нико није питао за убиство 1.200 људи у селу Пилица. (14)
Свима осталима из групе Ердемовића није суђено нити у Хагу нити у БиХ, све до 2010. године када је књига Жерминала Чивикова (12) направила пометњу и хаос.
Само четворици из те групе од седам злочинаца суђено је 2010. пред Судом БиХ у Сарајеву(13), при чему се суђење претворило у фарсу зато што их, разумљиво, нису смјели суочити с кључним свједоком Ердемовићем.
Информација да је на мјесту “стријељања 1.200 муслимана”, форензички тим Тужилаштва МТБЈ је открио “127 остатака потенцијалних жртава, од којих 70 са повезима, што би указивало на смрт стријељањем” (14), дала је објашњење Ердемовићеве збуњености и 12 верзија догађаја .
Све то није спријечило МТБЈ да Ердемовића користи као „кључног сведока“, “1.200 убијених муслимана” прогласи неоспорним фактом, иако наслагане коцкице показују сасвим другу слику.
Мало је мистерије, а више очигледности
Послије свега изложеног, постаје јасно да је Запад мистерију Сребренице створио из “сопствених политичких разлога”, како је навео Зуроф, те да су под ударом били сви који би оспорили елементе изградње те конструкције, како је навео генерал Бранко.
На другој страни, видимо да се та конструкција урушава, прије свега снажним реакцијама појединаца са Запада и појединих бошњачких истраживача или бивших функционера СДА, који су дијелом наведени у овом тексту, али и истраживача из редова других народа, што ће довести до тога да се та конструкција демонтира и сведе на нешто што је у границама здравог смисла.
И не само они, већ и покоји свједок међу унесрећеним женама Сребренице, као већ споменута Хаша Омеровић, која је у јулу 1995. изгубила мужа, оца и брата, и одбила да јој муж буде сахрањен у Меморијалном центру у Поточарима.
Она је, такође, потврдила манипулације везане за мистерију Сребренице (15), отворено оптуживши удружење “Мајке Сребренице” да се богате на “лажима о убијеним Сребреничанима”. (16)
И тако, сви факти показују да су главни пројектанти случаја Сребреница, као плана манипулације свјетском јавношћу били- Бил Клинтон и Алија Изетбеговић.
Главни извођач на терену с бошњачке стране био Насер Орић, а главни манипулатор око броја жртава Сребренице, према ријечима Ибрана Мустафића- је Амор Машовић.
Озбиљне претензије иду у правцу форензичког особља Тужилаштва МТБЈ и ИЦМП (Међународне комисије за нестала лица) у Тузли- која је под контролом америчке владе. (14)
Разлог је прост- нико осим њих није имао приступ посмртним остацима, нити увид у њихово стање?! (14)
Критичари Хандкеа су- катализатори распада ратних мистерија
Случај Ердемовића је показао да је на “српској страни” било учесника те режије, које је упрегао Запад-
Донедавно је била енигма- шта је југословенска полиција радила од момента хапшења Ердемовића до његовог слање Хагу, јер су се његове тврдње могле провјерити.
Вјероватни рјешење те енигме дала је недавна информација агенције Бета.
Наиме, 15. октобра 2019. године, Бета је пренијела следеће: “Бивши амбасадор Велике Британије у Србији сер Ајвор Робертс (Ивор) изјавио је данас пред међународним судом у Хагу да је некадашњи шеф Службе државне безбедности (СДБ) Србије Јовица Станишић био „тајни агент Централне обавештајне агенције (ЦИА)“ Сједињених Америчких Држава”!(17).
С том информацијом се троугао сребреничке приче затворио.
Напад на нобеловца Петереа Хандкеа може бити користан за његове критичаре, јер су направили повод да се још једном пред њиховим очима изврти читав филм, у којем се лако могу наћи.
Тако им се, уједно, даје могућност да покретањем судских тужби и петиција, против свих наведених судионика, уђу у нови круг ове, све мање мистериозне- приче, гдје ће им се погубити илузије и појавити мјера у неким будућим реакцијама.
Референце:
(1) (“Генерал шокирао тврдњама: У Сребреници није било никаквог геноцида, а пола од наводних 8000 погинулих гласало је сљедеће године на изборима”, портал Слободна Далмација, 30.05.2017.)
(2) (Лична карта Сребренице: Ево колико је муслимана погинуло у Сребреници!, аутор: Миливоје Иванишевић, портал Интермагазин, 16. јула 2015.)
(3) („Истина“ о Сребреници – лош цемент за будућност”, портал “Печат”, 04.02.2010.)
(4) (Хиљаду жртава нема у попису из 1991. године, БН ТВ, 25.08.2015.)
(5) (На списку страдалих 500 живих Сребреничана, РТРС, 31.03.2010.)
(6) (Сребреница- Међу жртвама и раније погинули војници, РТРС- Извор: СРНА, 15.04.2010.)
(7) (“Португалски генерал шокирао Запад: Није било геноцида у Сребреници!”, портал Спутњик Србија, 30.05.2017.)
(8) (Степинац, свештеник масовног убице, „Политика“, 15. 7. 2015)
(9) (Тхе Реал Сторy Бехинд Сребреница Бy Леwис МацКензие. ТФФ. 14. 7. 2005.)
(10) (Орић је убио 1.000 Бошњака, Ђ. Баровић – Вести онлајн, 19.02.2013.)
(11) (Хакија Мехољић: Сребренички Бошњаци се убијали у растројству, НСПМ, 26.02.2013.)
(12)(“Дер Кронзеуге – Крунски сведок”, Жерминал Чивиков, Београд, 2009.)
(13)(“Случај Д. Ердемовића и крај сребреничке приче”, Пише: Жерминал Чивков, портал”Историјски пројекат Сребреница”, 10.03. 2018.)
(14)(Сребреница у светлу чињеница, аутор: Стефан Каргановић, Александар Павић, портал ЦЕОПОМ истина, Извор: Нови Стандард, 11.07.2016.)
(15)((Сребреница у светлу чињеница, аутор: Стефан Каргановић, Александар Павић, портал ЦЕОПОМ истина, Извор: Нови Стандард, 11.07.2016.); Цитат: “Ево нпр. како Хаша Омеровић, које је у јулу 1995. изгубила мужа, оца и брата, али је одбила да јој муж буде сахрањен у Меморијалном центру у Поточарима, описује манипулације везане за ово место: „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“.)
(16)(“Хаша Омеровић: Мајке Сребренице шире лажи”, Независне новине, Извор: Срна, 25.02.2011.; Цитат:“Чланице организација „Мајке Сребренице“, осим великих кућа које су саградиле узимајући новац на лажима о убијеним Сребреничанима, имају и приватне авионе који их возе широм свијета да лажно свједоче и шире причу о наводном геноциду у Сребреници, тврди Хаша Омеровић из Тузле… „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице…“, наглашава Омеровићева. Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на нишанима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина. Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари цијелом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“, док породице страдалих и даље живе у биједи без икаквих права и било какве помоћи.)
(17)(Ајвор Робертс: Јовица Станишић био тајни агент ЦИА, Радио Слободна Европа,15. октобар 2019.)
Поводом одлуке Комитета за књижевност Шведске краљевске академије наука да Нобелову награду додијели аустријском књижевнику Петеру Хандкеу, политичка сцена на Балкану се заталасала.
У том смислу се, међу првима, ексклузивно јавило контроверзно удружење ‘Мајке Сребренице’, које је безуспјешно тражило да се Петеру Хандкеу одузме Нобелова награда јер је: “бранио балканске крвнике”,…, “нарочито оне који су починили геноцид”, закључујући- “ово је политичка одлука“!?
Закашњели таламбаси, промашене премисе
Паралелно тој реакцији, покренута је петиција за “повлачење одлуке да се Нобелова награда за књижевност 2019. додијели Хандкеу” гдје је, уз напомену да је он „свесрдно подржавао Слободана Милошевића”, ишла оцјена: “Особа која брани такво чудовиште не заслужује ни најједноставније књижевно признање, а камоли Нобелову награду.”
Све ови протести су се свели на оптужбе да је Хандке “негирао геноцид у Сребреници” али и подржавао Слободана Милошевића, којег означавају “главним кривцем за злочине у БиХ”.
Слободан Милошевић
Ипак, рекло би се да критика Хандкеа по поводу Милошевића садржи једно крупно незнање, или се можда ради о класичној балканској подлости!?
Наиме, по оптужници Хашког суда од 24. марта 2016. године Слободану Милошевићу су, свиђало се то нама или не- постхумно скинуте све оптужбе у вези одговорности за злочине током последњег рата у БиХ.
Самим тим, испоставља се да су “узнемирене” НВО, разна удружења, ПЕН центри и подносиоципетиције против Хандкеа закаснили.
Наиме, јасно је да су они давно морали дићи глас против одлука Хашког трибунала из марта 2016.године, када је Милошевићу постхумно потврђена невиност по пункту рата у БиХ .
Без тога геста, садашње протесте, све уз таламбасе и петиције, против нобеловца Хандкеа- могу “окачити мачку о реп”!
Критика Хандкеа да је “негирао геноцид у Сребреници” је помало депласирана, јер је списак оних који негирају геноцид у Сребреници, тврдећи да се тамо десио злочин – већ поприлично велики.
И сви они “углас” тврде да је “симбол Сребренице”- политички продукт Запада, гдј је број реалних жртава од три до десет пута мањи, а мистерија око тога симбола- одраз крупне манипулације чији се актери увелико знају.
Зато је ред да персонално представимо те “проскрибоване личности”, којима се може спочитати исто то што се спочитава нобеловцу Хандкеу, па да их протестантима дамо на растерзаније!
Генерал Мануел: Геноцида није било, сребреничких жртава је 2 000
Хрватски лист “Слободна Далмација” је у тексту из 2017. године обратио јавности пажњу на тврдње једног португалског генерала, наводећи следеће:
“Мануел Мартинс Бранко, португалски генерал, био је свједоком догађања деведесетих на Балкану. Прво је био замјеник мисије УН-а у Загребу, а потом у Сарајеву од 1994. до 1996. године. Објавио је књигу “Рат на Балкану” у којој је шокирао и узнемирио посебице јавност из сусједне Босне и Херцеговине.” (1)
Потом цитира изводе из те књиге, и генералову оцјену “геноцида”:
„Геноцид? Не у Сребреници се никако није догодио геноцид. Да су Срби то хтјели направити затворили би цијелу енклаву тако да нитко не би могао побјећи.
Умјесто тога напали су из правца југоистока и истока остављајући коридоре за повлачење према западу и сјеверу, уосталом скоро је 17.000 жене и дјеце успјело доћи до територија Федерације.“ (1)
“Слободна Далмација” потом наводи да португалски генерал “пропиткује и бројку од око 8.373 жртве”, па га цитира:
„Чињеница да се 3000 људи који су били проглашени мртвима нашло 1996. године у попису бирача на изборима, није утјецала на стално понављање приче о 8000 погинулих.
Објективна бројка је око 2000 погинулих. И то је дефинитивно злочин, али не и геноцид!“ (1)
Дакле, португалски генерал Бранко је негирао геноцид у Сребреници, четири пута умањио број ћртава, при том напоменувши битни факт- 3.000 “жртава Сребренице” се нашло на бирачким списковима током избора 1996. године.
Паралелно томе, имамо важну информацију истраживача Миливоја Иванишевића- који је је у једној својој студији (2) навео да Међународни комитет Црвеног крста “од 1995. до 2006. стално мијењао спискове несталих лица”, све док се “тај број коначно усталио негде на око 7.000- 8.000 особа”,запажајући да је на том списку “само 36 особа женског пола”. (2)
Наводећи да су ти спискови стално оспоравани, Иванишевић потврђује изјаву генерала Бранка, констатујући да је у бирачком списку за Сребреницу на изборима 1996. г. фигурирало “3.016 особакоји су били на списку несталих”. (2)
Иванишевић потом наводи да је 914 од тих 3.016 особа са бирачког списка сахрањено у шест укопа у Поточарима, од 31. марта 2003. до 11. јула 2006, што је чинило 37% од броја укопаних.
Предлажући свима на увид спискове, са датумом сахране тих 914 особа, он на крају закључује:
“Логично је претпоставити да су то лица која су умрла природном смрћу у раздобљу од јула 1995. до јула 2006. године, када је извршен последњи укоп.” (2)
Генерал Мекензи: 2 000 ексхумираних су жртве три године рата
Још један генерал је довео у сумњу број жртава у Сребреници. То је канадски генерал Луис Мекензи, први командант мировних снага УН у Босни, који је у “Досијеу групе америчких истраживача” навео следеће:
“Елементи који су дати Хашком трибуналу за ратне злочине доводе у озбиљну сумњу бројку ‘до’ 8.000 масакрираних босанских муслимана. Та бројка укључује ‘до’ 5.000 оних што су регистровани као нестали.
Више од 2.000 тела је есхумирано у Сребреници и околини и међу њима су жртве све три године јаких борби у региону. Аритметика једноставно не може да потврди бројку од 8.000 убијених.“ (3)
Дакле, генерал Мекензи у овој изјави такође оспорио број жртава, тврдећи да 2.000 есхумираних представља пострадале за три године рата. Три године, а не само у јулу 1995. године након што је пала Сребреница.
Истраживач Миливоје Иванишевић то потврђује у својој студији, опет дајући прецизне податке и предостављајући спискове на провјеру.
Рецимо, Иванишевић даје на увид списак преко стотину људи “за која постоје судска решења да су умрла природном смрћу” прије и послије јула 1995. године, а “која су покопана у Меморијалном центру и мезарју Поточари”, те наводи:
“Од око сто имена дајемо само неколико примера: Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955.г. – умро 15.12.1996. г. Сребреница, Шукрија (Амил) Смајловић, 1946.г. – умро 2.5.1992.г, Залужје, Махо (Суљо) Ризвановић, 1953.г. – умро 3.1.1993.г, Глогова,…” (2)
Преношење посмртних остатака с других локација
Осим тога, Иванишевић наводи и следеће: “У мезарје су, преношени посмртни остаци како бораца тако и цивила са других локација и поново, ритуално и уз верске обреде, покопавани”(2).
Предочавајући да се ради о неколико стотина лица, он наводи посебне примјере:
“ У првом укопу извршеном 31. 3. 2003. године из локалног сребреничког мезарја Казани пренето је и поново покопано тело Хамеда (Хамид) Халиловића (1940-1982), лица умрлог двадесет година пре почетка рата.
Приликом четвртог укопа 11. 7. 2004. из истог мезарја пренета су тела једног старог, пре рата умрлог цивила и једног погинулог борца Армије БиХ. То су Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989) и Нурија (Смајо) Мемишевић (1966-1993),…” (2)
У наставку, Иванишевић је дао поименични списак преко четрдесет бораца Армије БиХ који су сахрањена у Поточарима, а који су погинули до 1995. Године.
Он предлаже на увид списак од неколико стотина таквих случајева, и све то потврђује: документима о награђивању, стамбеном збрињавању породица погинулих бораца или изводима из базе података припреманих “за израду хронике Армије БиХ”, гдје су “наведена и имена неколико стотина бораца који су погинули пре 07.03.1994.” (2)
Иванишевић потом износи још један интересантан податак, гдје каже:
“У експертизи Дина Менинга, урађеној за потребе Трибунала, ексхумирано је 1.883 тела. Од откопаних тела утврђено је да је мушкараца 1.656, једна женска особа, за остале није утврђен пол.” (2)
Потом наводи да је у Меморијалном центру – мезарју Поточари, “од првог укопа 31. марта 2003.године до шестог 11. јула 2006. укупно укопано 2.442 тела”, констатујући с чуђењем- “то је 559 тела више него што је откопано из масовних гробница”!?
Та тенденција сахрањивања се наставила и послије 2006., па је 2019. године број сахрањених достигао 6.610 особа?!
Филип Корвин: Реална бројка пострадалих је ближа цифри од 700
Филип Корвин, бивши цивилни координатор УН за БиХ и блиски сарадник бившег генералног секретара УН Переза Куељара, даје следећи осврт на догашај у Сребреници:
„Било је егзекуција небораца у Сребреници, као у свим ратним зонама, то је сигурно. Они који су то учинили треба да буду гоњени и кажњени. Свеједно да ли је било 3, 30 или 300 убијених цивила, увек је реч о одвратном злочину. У том погледу нема никаквог неспоразума.” (3)
Корвин оцјењује да је број жртава Сребренице десет пута мањи од броја који се предочава јавности, и каже: “Али, у сваком случају чињенице изнете у извештају Истраживачке групе су солидна тврдња да је бројка од 7.000 убијених, коју често помиње међународна заједница, неодбрањиво претеривање. Реална бројка је ближа цифри од 700.“ (3)
Укратко, Корвин од 2.000 ексхумираних- за које Мекензи каже да су жртве три године рата, утврђује да је само трећина њих пострадала након пада Сребренице јула 1995., па број жртава редукује на“реалних 700.”
Да су ствари око спискова пострадалих још сложеније, свједочи информација БН ТВ из 2015. г. гдје се наводи:
“Вјештак за демографију Светлана Радовановић у наставку суђења генералу Ратку Младићу у Хашком трибуналу рекла је да имена више од 1.000 људи са списка жртава из Сребренице, који је направио демографски експерт тужилаштва, нису могла бити пронађена на списковима грађана БиХ пописаних 1991. године”.(4)
Потом Радовановићка каже:
“Са списка од 7.428 сребреничких жртава из извјештаја демографа оптужбе, имена и други подаци више од 1.000 њих нису могли бити пронађени на списковима грађана БиХ пописаних 1991. Знам да тих 1.000 нису били држављани БиХ.” (4)
Сребреница, српске жртве
ИНтересантан је факт да надлежна “Комисија за тражење несталих особа” из Сарајева, на чијем је челу извјесни Амор Машовић, није нашла за сходно да објасни јавности наводе експерта Радовановићке.
Односно, одакле тих хиљаду недржављана БиХ који се воде као нестали? Да ли су они уопште постојали, и о чему се ради?
Одговор на то питање је и даље под велом тајне. Међутим, 2010. године се десило да је једна друга бошњачка организација нашла на стотине живих Сребреничана са “списка несталих”, потврђујужи оправдане сумње.
Нађено 500 живих и 75 грешком сахрањених војника
Наиме, 31.03.2010. године, читавих петнаест година послије злочина у Сребреници, РТРС је јавио следећу новост:
“Истраживачко документациони центар из Сарајева дошао је до података о 500 живих Сребреничана, чија су имена на списку страдалих у Сребреници и околини, у јулу 1995. године, изјавио је директор овог центра Мирсад Токача”.(5)
Токача је том приликом, на презентацији „Босанског атласа ратних злочина“ у Бањалуцим, рекао следеће:
„ИДЦ је током свог истраживачког пројекта пронашао око 500 живих Сребреничана и врло сам сретан када пронађемо живе људе.
Не ради се само о Сребреничанима, већ и о многим другим грађанима БиХ које смо проналазили живе и то је најбољи дио нашег посла када видимо да није убијено толико људи колико се мислило“!? (5)
Послије двије недеље РТРС је пренио још једну несвакидашњу информацију:
“Међу Сребреничким жртвама у Поточарима сахрањено је и 75 муслиманских војника који су погинули у ратним годинама прије јула 1995.године, потврдио је данас Срни директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић.” (6)
Та ситуација је објашњена овако: “Укоп погинулих војника међу сребреничке жртве је, према Смајловићевим ријечима, обављан „на захтјев породица из емотивних разлога“. (6)
Тако су се потврдиле претпоставке да међу несталима или жртвама Сребреница налазе живи људи, а индикативно је што су се они открили тек петнаест година послије 1995.?!
Потврђано је и да су се у Поточарима сахрањивали војници Армије БиХ који су погинули прије јула 1995., при чему је наведено 75 бораца, међутим остало је чудно да нико није демантовао спискове Иванишевића, који су и даље факт да се ипак ради о- неколико стотина сахрањених бораца, погинулих прије пада Сребренице?!
Ипак, дошло се и до отворене информације да се покојници сахрањују у Меморијалном центру-мезарју Поточари- „на захтјев породица- из емотивних разлога“(!?).
А ти покојници се јавности представљају као жртве Сребренице. При чему се не ради само о посмртним остацима бораца, већ и посмртним остацима људи који су умрли природном смрћу до јула 1995. године, али и послије тога датума?!
Тешко ономе ко пориче мистерију Сребренице?!
Дакако, морају се примијетити разумни и логични ставове Мирсада Токаче, који је рекао- “врло сам сретан када пронађемо живе људе”, продужујући- ”то је најбољи дио нашег посла када видимо да није убијено толико људи колико се мислило“.
Међутим, све су прилике да моћницима одговара да буде сасвим супротно од тога што је навео Токача, а да је то тако потврдио је и наведени португалски генерал Бранко.
Наиме, на логично питање- како је настала “цифра од 8.000 несталих, која се претворила у недодирљиву истину”, португалски генерал Бранко је рекао да је то “постала чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је утврђена”. (7)
Генерал је потом ускликнуо: “Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида.” (7)
Ипак, вријеме је показало да је демистификација “случаја Сребреница” добила замах. Она не долази само са озбиљних иностраних адреса, већ и са стране огорчених бошњачких појединаца и кругова.
Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“ и један од најпознатијих свјетских ловаца на нацисте, је у разговору за „Политику“ устврдио да је Сребреница пројекат Запада створен из“сопствених политичких разлога”, те- “да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био.” (8)
Зуроф је оспорио тврдњу да је у Сребреници извршен геноцид, образлажући то овако: „Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили.
То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете.” (8)
Зуроф је овом тврдњом из 2015. фактички цитирао генерал-мајора Луиса Макензија из 2005., који је у Досијеу групе америчких истраживача, рекао: “Онај ко жели да изврши геноцид, не спашава жене, јер су оне кључни елеменат за одржање групе која се жели уништити.” (9)
Мустафић: Геноцид је договор Изетбеговића и Била Клинтона
Генерал Мануел Бранко је у својој књизи стидљиво напоменуо да је одређен број жртава Сребренице настао као последица “међусобне борбе између припадника такозване Армије БиХ”!(7)
Ибран Мустафић, један од оснивача СДА из Сребренице и аутор књиге „Планирани хаос“, је за Вести онлајн потврдио ријечи генерала, рекавши следеће: “Најмање између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице је убијено од стране својих сународника током пробоја ка Тузли, јула 1995. године, зато што су постојали спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“. (10)
На питање- ко је правио тај списак, Мустафић је одговорио: “Сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство у Сребреници које је од 1993. године било буквално господар живота и смрти”. (10)
Потврдивши да је на челу те мафије био Насер Орић, Ибран Мустафић је мистерију Сребренице објаснио на овај начин: “Сребреница је апсолутно договорни геноцид између међународне заједнице и Алије Изетбеговића, односно између Изетбеговића и тадашњег председника САД Била Клинтона.
Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Бил Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на место злочина.” (10)
Сребреница је предмет манипулација, а главни манипулатор је Амор Машовић
Хакија Мехољић, ратни начелник Полицијске станице у Сребреници, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за „издају Сребренице”.
Он, као свједок, годинама понавља следеће: “Изетбеговић је делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске”. (11)
Мехољић је свједок и самоубистава избјеглица, јер наводи да су се послије пада Сребреце, током кретања колоне, “у стању беспомоћности и напуштености” људи “убијали бомбама и на друге начине”. (11)
Како је јасно да се са жртвама Сребренице озбиљно манипулише, Ибран Мустафић је на питање- може ли се икада утврдити тачан број убијених и несталих у Сребреници, одговорио овако:
“Веома тешко, зато што је Сребреница одавно предмет манипулација, а главни манипулатор је Амор Машовић који је планирао да на жртвама Сребренице живи наредних 500 година.” (10)
А потом наставио: ”Међутим, ту су и многи други из Изетбеговићевог окружења који су још од лета 1992. године кренули у спровођење пројекта по коме је једино битно да се прикаже што више бошњачких жртава”(10).
Након објашњења Мустафића, постаје јасно да је појављивање у “списку несталих” преко 1.000 непостојећих држављана БиХ , као и 3.016 бирача у списку за изборе 1996. године, био мали сегмент спровођења пројекта Изетбеговића.
Исти случај је и са покојницима који су погинули или умрли прије јула 1995. године, а сахрањени су као “жртве Сребренице”, као и са онима који су умрли природном смрћу послије 1996.
Једна од жена, која је изгубила најближе током те трагедије, Хаша Омеровић из Тузле, дала је прилично жестоку оцјену процесија у Сребреници, све са упирањем прста у кривце, рекавши следеће:
„У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице!” (16)
Извођачи мистерије Сребренице на српској страни
Елем, да би подмукли план Клинтона и Изетбеговића успио, Запад је морао имати сигурне играче и на српској страни.
Та страна манипулације је разоткривена у књизи “Крунски сведок” (12) бугарског новинара и дописника Дојче Веле из Хашког трибунала Жерминала Чивикова, издатој 2009. године на њемачком и српском језику (12).
Као и током предавања Чивикова на “Међународном симпозијуму о Сребреници и Хашком трибуналу”, којег је у априлу 2009. године у просторијама Руске академије наука у Москви организовало удружење “Историјски пројекат Сребреница”. (13)
Из тог материјала Чивикова сазнали смо да је кључни свједок у Хагу био Дражен Ердемовић. Он је признао да је у јулу 1995. године, са седам бораца из састава 10-ог диверзантског одреда Армије РС, стријељао око 1.200 муслиманских цивила, при чему је лично убио између 70 и 100 заробљеника. (13)
Све то се десило на територији фарме свиња Брањево, крај села Пилице, негде око 40 километара сјеверно од Сребренице.
Опскурни Ердемовић се, иначе, изјашњавао као босански Хрват, а по сопственом признању- ратовао је за све три стране у сукобу: муслиманску (АБиХ), хрватску (ХВО), српску (ВРС), а југословенској полицији се предао 2. марта 1996. године у Новом Саду. (13)
Дан прије предаје, 1. марта, разговарао је са двоје западних новинара: Ванесом Васић-Јенековић из АВС и Рено Жираром из париског часописа Фигаро. (13)
Ердемовић је 30. марта 1996. превезен у Хаг, гдје је дао дванаест варијанти истог догађаја, мијењао датуме стријељања, не знајући тачно- ко му је дао наређење за стријељање. (13)
На крају је испало да је наредбу за то стријељање дао Милорад Пелемиш, ратни командир 10. диверзантског одреда, над којим је виши положај имао Петар Салапура, шеф Обавештајног оделења Главног штаба РС. (13)
Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) је Ередемовића за тај тешки злочин осудио на десет, потом смањио на пет, и пустио послије три и по године затвора, послије чега му је промијењен идентитет с добијањем азила у Западној Европи?! (14)
Чивиков је открио да “Милорад Пелемиш, командир 10. диверзантског одреда, који је, по речима Ердемовића, дао наредбу за масовно убијање, живи у Београду и даје интервјуе, и нико га није звао у суд.” (14)
Чивиков је навео да је “пуковник Петар Салапура, шеф војне Обавештајне службе Војске РС и надређени Пелемишу, био сведок у Хагу на процесу В. Поповићу,…, и отпутовао одатле, а да га нико није питао за убиство 1.200 људи у селу Пилица. (14)
Свима осталима из групе Ердемовића није суђено нити у Хагу нити у БиХ, све до 2010. године када је књига Жерминала Чивикова (12) направила пометњу и хаос.
Само четворици из те групе од седам злочинаца суђено је 2010. пред Судом БиХ у Сарајеву(13), при чему се суђење претворило у фарсу зато што их, разумљиво, нису смјели суочити с кључним свједоком Ердемовићем.
Информација да је на мјесту “стријељања 1.200 муслимана”, форензички тим Тужилаштва МТБЈ је открио “127 остатака потенцијалних жртава, од којих 70 са повезима, што би указивало на смрт стријељањем” (14), дала је објашњење Ердемовићеве збуњености и 12 верзија догађаја .
Све то није спријечило МТБЈ да Ердемовића користи као „кључног сведока“, “1.200 убијених муслимана” прогласи неоспорним фактом, иако наслагане коцкице показују сасвим другу слику.
Мало је мистерије, а више очигледности
Послије свега изложеног, постаје јасно да је Запад мистерију Сребренице створио из “сопствених политичких разлога”, како је навео Зуроф, те да су под ударом били сви који би оспорили елементе изградње те конструкције, како је навео генерал Бранко.
На другој страни, видимо да се та конструкција урушава, прије свега снажним реакцијама појединаца са Запада и појединих бошњачких истраживача или бивших функционера СДА, који су дијелом наведени у овом тексту, али и истраживача из редова других народа, што ће довести до тога да се та конструкција демонтира и сведе на нешто што је у границама здравог смисла.
И не само они, већ и покоји свједок међу унесрећеним женама Сребренице, као већ споменута Хаша Омеровић, која је у јулу 1995. изгубила мужа, оца и брата, и одбила да јој муж буде сахрањен у Меморијалном центру у Поточарима.
Она је, такође, потврдила манипулације везане за мистерију Сребренице (15), отворено оптуживши удружење “Мајке Сребренице” да се богате на “лажима о убијеним Сребреничанима”. (16)
И тако, сви факти показују да су главни пројектанти случаја Сребреница, као плана манипулације свјетском јавношћу били- Бил Клинтон и Алија Изетбеговић.
Главни извођач на терену с бошњачке стране био Насер Орић, а главни манипулатор око броја жртава Сребренице, према ријечима Ибрана Мустафића- је Амор Машовић.
Озбиљне претензије иду у правцу форензичког особља Тужилаштва МТБЈ и ИЦМП (Међународне комисије за нестала лица) у Тузли- која је под контролом америчке владе. (14)
Разлог је прост- нико осим њих није имао приступ посмртним остацима, нити увид у њихово стање?! (14)
Критичари Хандкеа су- катализатори распада ратних мистерија
Случај Ердемовића је показао да је на “српској страни” било учесника те режије, које је упрегао Запад-
Донедавно је била енигма- шта је југословенска полиција радила од момента хапшења Ердемовића до његовог слање Хагу, јер су се његове тврдње могле провјерити.
Вјероватни рјешење те енигме дала је недавна информација агенције Бета.
Наиме, 15. октобра 2019. године, Бета је пренијела следеће: “Бивши амбасадор Велике Британије у Србији сер Ајвор Робертс (Ивор) изјавио је данас пред међународним судом у Хагу да је некадашњи шеф Службе државне безбедности (СДБ) Србије Јовица Станишић био „тајни агент Централне обавештајне агенције (ЦИА)“ Сједињених Америчких Држава”!(17).
С том информацијом се троугао сребреничке приче затворио.
Напад на нобеловца Петереа Хандкеа може бити користан за његове критичаре, јер су направили повод да се још једном пред њиховим очима изврти читав филм, у којем се лако могу наћи.
Тако им се, уједно, даје могућност да покретањем судских тужби и петиција, против свих наведених судионика, уђу у нови круг ове, све мање мистериозне- приче, гдје ће им се погубити илузије и појавити мјера у неким будућим реакцијама.
Референце:
(1) (“Генерал шокирао тврдњама: У Сребреници није било никаквог геноцида, а пола од наводних 8000 погинулих гласало је сљедеће године на изборима”, портал Слободна Далмација, 30.05.2017.)
(2) (Лична карта Сребренице: Ево колико је муслимана погинуло у Сребреници!, аутор: Миливоје Иванишевић, портал Интермагазин, 16. јула 2015.)
(3) („Истина“ о Сребреници – лош цемент за будућност”, портал “Печат”, 04.02.2010.)
(4) (Хиљаду жртава нема у попису из 1991. године, БН ТВ, 25.08.2015.)
(5) (На списку страдалих 500 живих Сребреничана, РТРС, 31.03.2010.)
(6) (Сребреница- Међу жртвама и раније погинули војници, РТРС- Извор: СРНА, 15.04.2010.)
(7) (“Португалски генерал шокирао Запад: Није било геноцида у Сребреници!”, портал Спутњик Србија, 30.05.2017.)
(8) (Степинац, свештеник масовног убице, „Политика“, 15. 7. 2015)
(9) (Тхе Реал Сторy Бехинд Сребреница Бy Леwис МацКензие. ТФФ. 14. 7. 2005.)
(10) (Орић је убио 1.000 Бошњака, Ђ. Баровић – Вести онлајн, 19.02.2013.)
(11) (Хакија Мехољић: Сребренички Бошњаци се убијали у растројству, НСПМ, 26.02.2013.)
(12)(“Дер Кронзеуге – Крунски сведок”, Жерминал Чивиков, Београд, 2009.)
(13)(“Случај Д. Ердемовића и крај сребреничке приче”, Пише: Жерминал Чивков, портал”Историјски пројекат Сребреница”, 10.03. 2018.)
(14)(Сребреница у светлу чињеница, аутор: Стефан Каргановић, Александар Павић, портал ЦЕОПОМ истина, Извор: Нови Стандард, 11.07.2016.)
(15)((Сребреница у светлу чињеница, аутор: Стефан Каргановић, Александар Павић, портал ЦЕОПОМ истина, Извор: Нови Стандард, 11.07.2016.); Цитат: “Ево нпр. како Хаша Омеровић, које је у јулу 1995. изгубила мужа, оца и брата, али је одбила да јој муж буде сахрањен у Меморијалном центру у Поточарима, описује манипулације везане за ово место: „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“.)
(16)(“Хаша Омеровић: Мајке Сребренице шире лажи”, Независне новине, Извор: Срна, 25.02.2011.; Цитат:“Чланице организација „Мајке Сребренице“, осим великих кућа које су саградиле узимајући новац на лажима о убијеним Сребреничанима, имају и приватне авионе који их возе широм свијета да лажно свједоче и шире причу о наводном геноциду у Сребреници, тврди Хаша Омеровић из Тузле… „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице…“, наглашава Омеровићева. Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на нишанима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина. Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари цијелом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“, док породице страдалих и даље живе у биједи без икаквих права и било какве помоћи.)
(17)(Ајвор Робертс: Јовица Станишић био тајни агент ЦИА, Радио Слободна Европа,15. октобар 2019.)
No comments:
Post a Comment