Трбушни плес дукљанске државе

Портак ИН4С, Војин Грубач - 13/05/2019 20

Интернет портал “Борба” је крајем априла пренио информацију о знаковитом догађају који се десио у једној основној школи у Подгорици, гдје се прослављао Дан ослобођења Турске.

Да, баш ослобођења Турске! А не Дан ослобођења Црне Горе од турског окупатора – који је чуда и јаде чинио на Балкану пет вјекова.

У том тексту се, између осталога, наводи следеће:

“Основна школа “Октоих” организовала је данас трбушни плес малољетних дјевојчица у част Дана националног суверенитета и Дана дјетета Турске. Да скандал буде још већи, све је то организовано у част Дана ослобођења Турске.” (1) Трбушни плес малољетних дјевојчица!?

А затим, слиједи ова информација: “Дјеца поменуте школе су махала заставама Турске, уз аплаузе родитеља и гостију.” (1) Дјеца у школи махала заставама Турске?!

Што црногорски функционери не играју трбушни плес?

Уз напомену да су “ученици и наставници припремили богат програм за све госте”, набројани су и гости: ”Амбасадорка Турске у Црној Гори Сонгул Озан, представници Удружења турских бизнисмена и инвеститора у Црној Гори и представници ТИКЕ – Турске агенције за међународну сарадњу и координацију”, па текст заокружен констатацијом факта: “Малољетне дјевојчице су играле трбушни плес пред очима родитеља, турском амбасадорком и тамошњим бизнисменима”. (1)

Елем, нема сумње да је Дамир Шеховић, министар просвете Црне Горе бошњачке националности, овим поступком направио крупан инцидент.

Јер, школа није мјесто гдје се могу и смију правити овакви бизарни спектакли. Ако се у Црној Гори већ почео прослављати Дан ослобођења Турске, онда би ред био да се то уради у предсједничкој резиденцији на Цетињу.
Трбушни плес дјеце у „Октоиху“, преузето са „Фос медиа“

Гдје би, послије разгибавања кукова, пред очима уважене турске амбасадорке Сонгул Озан, и виспрених турских бизнисмена, заносно отпочели мијешати стражњицама високи функционери црногорске државе, као и дукљански интелектуалци, идеолози, историчари и новинари, рецимо.

Јер, може ли ико замислити ситуацију, да се у некој турској школи у Истамбулу прославља Дан ослобођења Црне Горе од Турака, све уз гусле, гдје црногорски гуслар пред основцима опјевава ослобођење од Турака, док сви срећно машу црногорским крсташом барјаком? Наравно, не!

Па, то се данас не може у Црној Гори десити, а не у Истамбулу, да се разумијемо!

Може ли, министре Нумановићу, мало гусала у некој основној школи, рецимо у Рожајама, гдје ће се опјевати изгањање Османлија из Црне Горе, све уз вијорење крсташа барјака? Не!? А зашто?

Дукљанска перверзна пракса величања отоманских злочина

И тако, ако је вјеровати црногорским Дукљанима- “Црна Гора никад није била под Турцима”, за разлику од “Срба, који су под Турцима били пет вјекова”.

Слиједећи ту дукљанску логику, Црна Гора се никад није ослобађала од Турака, јер није била под Турцима, па самим тим – Турци никако нису могли бити окупатори.

Ипак, недавно се појавила мапа хронологије отоманске окупације, гдје је графички уцртано колико је који регион на Балкану био под Турцима. Ред је да видимо – каква је ситуација била са “никад окупираном Црном Гором”.

Подловћенска Црна Гора, испало је по мапи- била је под Отоманима 195. година.

Никшић је био под Турцима 395. година, Подгорица 399. година, Пљевља и Бијело Поље по 429. година, а Рожаје се налазило- 457. година под турском окупацијом.

Не желећи да виде факте, поједини дукљански псеудоинтелектуалци су жестоко одлијепили.

Ругали су се, рзали од смијеха над православним жртвама терора отоманских најездника, мислећи да таквог терора никад није било на тлу Црне Горе.

Већ смо раније спомињали Борислава Цимешу, дукљанског капиталца у исмијавању жртава турских злочина, који је тврдио како су Срби “шетали опанке коње Турцима”, а Црногорци нису, јер “Црна Гора није била под Турцима”.

А како је Цимеша исмијавао жртве турског насиља, најбоље можемо видјети кроз пар инсерата из једног његовог текста. (2)

Наиме, у једном свом бизарном тексту, Цимеша трања следеће: „Лишени етичке традиције и оптерећени хипотеком и комлексом закона прве брачне ноћи- потомци турске раје ставили су водање коња и опанака, док им се Турчин наслађивао женама, под цензуру.” (2)

Потом продужава овако: „У ‘Мађарској хроници’ описују се татарски одреди турског аскера који су ‘Дјевице и привлачне жене са љепоте своје или са цвијетне доби сачували за свој разврат, страховито их мучили и силовали. Пред мужевима су изводили насиље над њиховим женама, а затим очеве приморавали да скрнаве рођене кћерке’“. (2)


Из тога је Цимеша извукао закључак да су сви народи, осим Црногораца, нижа раса- па их треба исмијавати, уздижући на костима невиних хришћана – “великог себе”?!

Сада му остаје да погледа мапу, и још једном прочита колумну “Расна теорија, с оне стране ума: Имаго аними сермо ест!” (3), те зарза од смијеха над самим собом, над својом патологијом, и поганштином коју шири око себе.
 
Пипер у трансценденталној медитацији
Нешто другачији од Цимеше, али на истом таласу бизарности, додуше специфичне, је црногорски интелектуалац Борис Ристовић.

Наиме, Ристовић, поносно истичући да је Пипер, исмијава по ФБ колеге из других крајева Црне Горе – и то оних предјела који су дуже били под Турцима.

Тврдећи да су им преци, мушкарци- “шетали опанке Турцима”, док су им Турци силовали жене и кћерке, те представљају нижу расу у односу на њега, Пипера, чији преци “то нису радили”!?

Дакле, овдје већ имамо примјер да Црногорац Ристовић исмијава и унижава Црногорце који су дуже били под турском окупацијом, наслађујући се турским злочинима који су чињени над њиховим прецима.

Шта је ово, и да ли је то нормално?!

Колико је то ненормално, најбоље се може оцијенити када се подсјетимо да су Брђани – Пипери и Бјелопавлићи ушли у састав Црне Горе након битке на Мартинићима, која се догодила 1796. године.

Дакле, послије тровјековног робовања под Отоманима!

А шта се дешавало с Пиперима и Бјелопавлићима до ослобођења од Турака, најбоље се може видјети у једној посланици Св. Петра Цетињскога.
 
Св. Петар Цетињски – турска тиранства и зулуми

Наиме, Свети Петар Цетињски је „4. декабра 1827. године на Цетињу“ сачинио посланицу коју је насловио: „От Нас Владике Петра – Благородној господи главарима и старјешинама и свијема Бјелопавлићима драго поздрављење“, која потом иде овако:

„Ето четрдесет годинах, откада сте ви, с помоћу Божјом и ваше браће Црногорацах с мојим великим трудом и трошком, скинули с вашега врата жестоки јарам и сенџир турски и откада ја вас учим, молим и заклињам да у миру и у слоги живите, да за своје добро и поштење радите, да својy слободу љубите и утврдите и да нигда не заборављате оно што су ваши родитељи и прародитељи у љуту невољу под турским тиранством и зулумом трпјели.“ (4*, посл. 193.)

А затим, у оквиру посланице, Св. Петар Цетињски набраја та „турска тиранства и зулуме“ које су „родитељи и прародитељи трпјели“, те их таксативно наводи овако:
„И ето данас, хвалећи Бога, не идете на турски измет, не дајете турскога харача, ни турскога пореза ни поклона ни турске глобе никакве, не дочекивате Турке на конаке, не мијете турске ноге, не трчите по селима да тражите мед и масло, кокошке и јаја и остало што Турци ишту;

Не бректе вам и не заповиједају, како ћете им које јело скорије изготовити, не псyјy вам вјерy и закон, не називају вас крмцима од крмаках, а жене ваше крмачама од крмачах, не плаћате им жвакалице, зашто су зубе сломили о вашему хљебу, не проводите турске коње и не дајете им зоб и сијено;

Не вежу вас при стропиштам у ваше куће и не воде свезанијех руку наопако за личине, не гњијете у турске тамнице и сенџире и не вјешају вас о врбама и на спушка вјешала, не бијy вас чибуцима, ногама и замлатицама, не грабе ваше жене иза живијех мужевах и ђевојке вјерене и невјерене на срамоту… Међу тијем остајем ваш, ако хоћете, доброжелатељ. На Цетиње, 4. Декабра 1827. Владика Петар.” (4*, посл. 193.)
 
Изопачена држава- програмирано гибање државног трупа

Да се разумијемо, страшне ствари- које за наук свима напомиње владика Петар Први- су биле норма такозваног мирнодопског пакла у Отоманском царству. То је било у вријеме мира, у периоду када није било побуна хришћана.

И све се то дешавало на цијелој територији данашње Црне Горе- у распону од два до пет вјекова, зависно од региона.

Дакако, и у крајевима одакле су Ристовић и Цимеша. Па се сада могу радовати, до миле воље- турским злочинима над својим прецима, који су закономјерно били раскубани као и сви други хришћани!

Испало је следеће – пљувајући и исмијавајући друге – попљували су и исмијали себе, можда потпуно несвјесни тога што чине.

Све палећи нечовјечном ретоприком плитке умове, који су их хорски пратили по социјалним мрежама, понављајући њихове неадекватне тезе. Чудно!

На другој страни, уношењем турских застава и трбушног плеса у црногорске основне школе, министар Нумановић је направио груб системски и идеолошки фаул.

Зато би било лијепо да следећи пут, када црногорски званичници буду прослављали Дан ослобођења Турске, организују трбушни плес на неком прикладијем мјесту.

Рецимо, у згради неке државне институције- па нека тамо плешу трбушни плес државни функционери, све машући турским заставама. Нико им сметати неће.
Нема сумње да над свим овим идеолошким оргијама будно бдије сами врх дукљанске државе, јер се ово Црном Гором више не може назвати.

И док се куну да раде на развоју државног и националног идентитета, по факту они разарају државу и ефективно руше црногорски наднационални идентитет и витешки дух који је брижљиво чуван и развијен кроз историју.

Управо зато – данас присуствујемо бизарном трбушном плесу дукљанске државе, која гибањима свог државног трупа – сатире част народа, православног, звали се они Срби или Црногорци.

И то ради систематски, као по неком унапријед припремљеном програму, вјероватно да би се бар мало прикрило економско разарање државе и катастрофално осиромашење народа, које се паралелно спроводи.

Референце:

(1) (Скандал у школи “Октоих”: Малољетне ђевојчице играле трбушни плес у част Турске!”, портал Борба, 25 април 2019)

(2) (“Неки обичаји код Срба – Антиномије етоса и интереса”, Борислав Цимеша, портал Црногорска питања, портал Босна- онлајн)

(3) ( “Расна теорија, с оне стране ума: Имаго аними сермо ест”, Војин Грубач, портал ИН4С, 04.07.2017.)

(4) (“Посланице”, Петар Први Петровић Његош, посл. 193., издавач Светигора, Цетиње, 2006.)