недеља, 19 фебруар 2012 07:19 Војин Грубач
Недавно завршени велики спортски догађаји, у којима су успјешно учестовали репрезентативци Србије и Црне Горе изазвали су праву лавину коментара на рачун ових истинских спортских хероја, њиховог поријекла, као и свеприсутних навијача.
Рецимо, колумниста “Аналитике” Михаило Радојичић је у свом тексту “Навијање без граница” овако дотакао тему навијања: “Толико смо се усавршили у навијању за друге да се ласно може препознати одкуд нам пуца кад побјеђујемо а одакле стижу плотуни кад губимо. Кад наши побиједе ту и тамо се огласи понеко, а кад губе- Црном Гором само што не одјекује артиљерија.” Један други коментатор, иначе идеолошки истомишљеник Радојичића, је послије недавно завршене ватерполо утакмице Србија- Црна Гора рекао сљедеће: “Ко је крив што нам први тим Црне Горе узимље злато, а нама оставља сребро- за други тим Црне Горе? Зашто Ђоковић, Ивановић и Јанковић не играју за Црну Гору и машу нашим бојама по свјетским турнирима?”
Ако сублимирамо ова два коментара питање је јасно- зашто врхунски спортисти који су рођени у Црној Гори или су поријеклом из ње успјешно играју за Србију, те зашто многобројни грађани Црне Горе навијају за српску репрезентацију и њене спортисте? Најпростији одговор на ово сувишно питање је- неотуђиво право сваког грађанина је да слободно може изабрати репрезентације или тимове за које ће навијати, па чак и играти!
Слободна воља српских спортиста
Подгоричке "Вијести" су у једном свом давнашњем коментару подсјетиле да је одбојкаш Милош Никић (рођен на Цетињу) “трећи велики таленат из Црне Горе који је одлучио да игра за Србију”, а да су прије њега то урадили кошаркаш Александар Павловић (рођен у Бару), “који је већ постао НБА звијезда”, као и “један од најталентованијих свјетских ватерполиста” – Новљанин Андрија Прлаиновић. У том коментару лист предвиђа да ће одговорни за такво стање највероватније сада "прати сопствену кривицу оптужбама на рачун младих спортиста како су издали своју државу".
Приликом праћења недавно завршеног Европског првенства у рукомету, које се одржавало у Београду, “Вијести” су нам “откриле” да су у сјајној, сребрној репрезентацији Србије играли Никшићанин Иван Никчевић на мјесту лијевог крила, као и Мојковчанин- голман Дарко Станић.
Није без интересовања у црногорским медијима пропраћена и информација да је бивша црногорска репрезентативка, Новљанка Дарија Поп, била побједница овогодишњег пливања за богојављенски крст, које је организовано на Сави код Шапца. Да напоменем, осим споменутих спортиста у репрезентацијама Србије наступају и ватерполиста Слободан Никић, бивши одбојкаш “Будућности” Саша Старовић, као и одбојкашица Силвија Поповић, рођена Никшићанка!
Програмирани Ophisaurus apodus
Узроци због којих ови спортисти играју за Србију дјелимично се налазе у официјалној антицивилизацијској државној идеологији, у вези које је и предсједник Црне Горе Филип Вујановић направио осврт у једној изјави гдје је споменуо потребност, или неопходност, борбе против црногорског шовинизма. Да не бих нашироко опсервирао ову тему, даћу једноставни примјер који се недавно десио у ауторском тексту некаквог “Јанка Вујовића” објављеном у Гласу Чепурака. Дакле, у овом званичном службеном листу идеологије данашње црногорске власти десио се несвакидашњи груби инцидент. У тексту ”Четири разлога за мржњу Јова Капичића” фантомски аутор је рекао сљедеће: “Српска рука је завучена дубоко у Црну Гору. Најгори Срби на свијету су они Црногорци који се осјећају на Србе. Издржаће он и ову Црну Гору и Србе у њој, којом се сигурно у овом тренутку не поноси ниједан Црногорац. “
Послије оваквог излива званичне, неконтролисане шовинистичке мржње намеће се питање – не зашто не играју, већ како је могуће да је уопште ико од црногорских спортиста остао да игра у репрезентацији овако идеолошки унеређене државе? Поготово када знамо да међу садашњим црногорским репрезентативцима има јако много тих “најгорих Срба на свијету”, као, рецимо, у ватерполо репрезентацији Боке Которске, која игра у црногорским дресовима. Или тај испад мржње треба посматрати кроз призму успјеха сјајне црногорске атлетичарке Марије Вуковић, рођене Книњанке? Ово тим прије што у пежоративном изразу “Црногорци који се осјећају на Србе” аутор указује да су проблематични и Црногорци који се осјећају (воњају, заударају, или како?!) на- српски језик, Цркву, љубав или поштовање према сусједној држави?!? Што се мене тиче, нема сумње да је овај текст писао анонимни “оphisaurus apodus” програмиран идеологијом Kатунског Гебелса, лика који воли да присуствује утакмицама црногорске репрезентације, независно што у њој играју инкриминисани “најгори Срби на свијету”...
Издаја државе!?
Дакако, Ранку Кривокапићу, као политичком алпинисти који осваја највеће и најљуће шовинистичке врхове, управо ти “национално неподобни” спортисти дођу као шерпаси које треба само искористити на одређеној етапи замагљивања суштине проблематичне државне политике вријеђања грађана. Ипак, таква извитоперена идеологија му није сметала да се у Нишу темељно избламира, подстичући присутне неспортске навијаче из своје странке да ватерполисти Андрији Прлаиновићу скандирају да је издајник. Свакако, намеће се конкретно питање- а ко су такозвани спортски издајници било које државе? Да ли они који играју за другу државу, а не за ону у којој су рођени?
Елем, да ли су тада црногорски репрезентативци Марија Вуковић и Денис Шефик такође издајници држава у којима су се родили? Да ли су издајници својих држава кошаркаш Омар Кук, боксер Дејан Златичанин и рвач Олег Немечко, који су добили држављанство Црне Горе да би се спортски надметали у црногорском дресу? Да ли је издајник Црне Горе тенисер Борис Раонић који игра за Канаду? Или аустралијски пливач Матија Јауковић, Црногорац који не спаде у групу оних који се “осјећају на Србе”, како то тумаче опскурни ликови Побједе? Наиме, велику жељу и помуду талентованог Матије Јауковића да плива за Црну Гору на Олимпијским играма у Пекингу онемогућили су црногорски спортски функционери, који су умјесто њега повели са собом сестре од тетака и браћу од ујака на колоритни кинески шопинг.
Идеолошки пит- бул перфоманс
Необично је интересантно да главни промотери несувисле идеологије не знају шта им је чињети, те зато од њих и слушамо свакодневне јадиковке, а паралелно и нове наступе неартикулаисаног бјеснила, што се и видјело у дотичном тексту Радојичића. Јер, зар није логично да идеологија која кроз Глас Чепурака јасно говори о “најгорим Србима” и Црногорцима “који се осјећају на Србе” закономјерно доводи до одласка спортиста из Црне Горе у друге државне репрезентације, гдје ће као минимум цијенити њихова лична осјећања и сјајне спортске доприносе?
За све доборнамјерне је то логично, али за носиоце шовинизма није! И зато се дешава чудна ситуација гдје сљедбеници Катунског Гебелса неодољиво подсјећају на несретног пит- бул теријера којем је приликом тренинга шкљоцнула вилица, па сада безнадежно виси на некој подераној аутомобилској гуми окаченој о дрво, и са те необичне перспективе тужно гледа на околиш који му се подсмијава, навијајући за неки други тим који је недодирљив јер је изван домета те "питбуловске идеологије".
Thursday, February 23, 2012
Јозеф Штиглиц: Како је ММФ уништавао државе!
уторак, 07 фебруар 2012 09:40 Двери Српске
Преносимо текст угледног светског економисте Јозефа Стиглица о четири начина на која је ММФ уништавао земље које су му се обраћале за помоћ. Резултате деловања ова четири корака наши грађани могу да препознају и на својој кожи. Оно што следеће можемо очекивати је све веће и веће смањивање социјалних давања…
Четири корака до проклетства
Перфидно смишљени сценарио је следећи:
Прво се сними и детаљно анализира привредно и кадровско стање сваке државе која затражи финансијску помоћ за свој развој или опстанак. Након тога, Светска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истоветан типизирани програм који садржи четири обавезна корака.
Први корак: Приватизација
Прво што влада земље-жртве треба неодложно да спроведе је приватизација, а посебно великих јавних и кључних индустријских подузећа која чине кичму привреде једне земље.
Уместо да се аргументовано успротиве захтеву за хитну продају јавних подузећа многи су политичари пожурили да спроведу радосну (рас)продају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде као својеврсни императив.
Да би ућуткали трезвене критичаре таквог непромишљеног поступка којји има тешке и далекосежне посљедице, они се позивају на императивне захтеве Светске банке за обнову и развој. „Можете видети како им се разогаче очи на могућност добијања провизије ако се у процени вредности имовине великих јавних и кључних индустријских предузећа скине која милијарда или бар неколико стотина милиона долара“ – каже професор Стиглиц.
Други корак: Либерализација
Након кампањски спроведене приватизације обавезно следи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала. Тај потез, теоријски посматрано, омогућује инвестицијском капиталу несметан улазак и излазак из земље. При томе, како показује искуство, у „земљу-жртву“, улази релативно мало капитала, а кудикамо највећи део расположивог капитала на „законит“ начин несметано излази из земље.
Тај процес извлачења капитала је у економији познат под именом „круг врућег новца“.
Новац или, тачније речено пљачкашки капитал улази у „земљу-жртву“ првенствено ради шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, бежи главом без обзира већ на први знак надолазећих невоља које би могле било како угрозити његову сигурност. У том паничном бегу капитала, државне резерве могу да „пресуше“ за само неколико дана.
Након таквог вешто инсценираног бега капитала, ММФ обавезно тражи од владе „земље-жртве“ да одмах драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80% како би велике светске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала.
„Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив“ – каже професор Стиглиц. Астрономске каматне стопе, свакако, брзо привуку одбегли капитал, док с друге стране оне системски разарају индустријску производњу и дефинитивно исушују националну ризницу „земље-жртве“.
Трећи корак: Тржишно одређивање цена
Тада ММФ „земљу-жртву“ која је на издисају хладнокрвно увлачи у трећи корак – тако звано „тржишно одређивање цена“. То је леп израз за драматично подизање цена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга. То, дакако, не значи и подизање цена рада (плата и осталих накнада по основу рада) и пензија. Тиме се, у првом реду, драстично руши већ ионако низак животни стандард становништва те осетно подижу пословни трошкови у већ добрано посусталој привреди. Убрзо након тога, према већ добро уиграном сценарију, следи и завршни четврти корак.
Четврти корак: ММФ-оф протест
Тим протестом је „земља-жртва“ дословце бачена „на колена“ и „de facto“ се налази пред извеснијим привредним и економским уништењем. У тим драматичним околностима, ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви. Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон „цели котао не експлодира“. Тиме је отворено и само предворје пакла.
Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно становништво, након чега су широм земље букнули жестоки протести и немири.
У том погледу је, такође, поучан пример Боливије у којој су прошле године избили велики немири због драстичног повећања цене воде. Вешто програмирани и прецизно темпирани ММФ-ови протести, као својеврстан знак узбуне, узрокују нови масовни бег капитала из „земље-жртве“, а неретко доводе и до стечаја владе у тој земљи.
Такав, све изразитији привредни пожар и колапс има и своју светлу страну, наравно, само за безобзирне стране власнике капитала. У таквој безизлазној ситуацији они могу по смешним и симболичним ценама откупити преосталу имовину „земље-жртве“ у паничној распродаји. По том перфидном обрасцу већ је у посљедњим деценијама у земљама Трећег света створено много земаља-губитница. При томе су једини победници увек биле моћне западне банке које у бездушном лову за капиталом не презају ни пред чим.
(текст у оригиналу на енглеском језику: Joseph Stiglitz: „IMF’s four steps to damnation“, април 2001.)
Преносимо текст угледног светског економисте Јозефа Стиглица о четири начина на која је ММФ уништавао земље које су му се обраћале за помоћ. Резултате деловања ова четири корака наши грађани могу да препознају и на својој кожи. Оно што следеће можемо очекивати је све веће и веће смањивање социјалних давања…
Четири корака до проклетства
Перфидно смишљени сценарио је следећи:
Прво се сними и детаљно анализира привредно и кадровско стање сваке државе која затражи финансијску помоћ за свој развој или опстанак. Након тога, Светска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истоветан типизирани програм који садржи четири обавезна корака.
Први корак: Приватизација
Прво што влада земље-жртве треба неодложно да спроведе је приватизација, а посебно великих јавних и кључних индустријских подузећа која чине кичму привреде једне земље.
Уместо да се аргументовано успротиве захтеву за хитну продају јавних подузећа многи су политичари пожурили да спроведу радосну (рас)продају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде као својеврсни императив.
Да би ућуткали трезвене критичаре таквог непромишљеног поступка којји има тешке и далекосежне посљедице, они се позивају на императивне захтеве Светске банке за обнову и развој. „Можете видети како им се разогаче очи на могућност добијања провизије ако се у процени вредности имовине великих јавних и кључних индустријских предузећа скине која милијарда или бар неколико стотина милиона долара“ – каже професор Стиглиц.
Други корак: Либерализација
Након кампањски спроведене приватизације обавезно следи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала. Тај потез, теоријски посматрано, омогућује инвестицијском капиталу несметан улазак и излазак из земље. При томе, како показује искуство, у „земљу-жртву“, улази релативно мало капитала, а кудикамо највећи део расположивог капитала на „законит“ начин несметано излази из земље.
Тај процес извлачења капитала је у економији познат под именом „круг врућег новца“.
Новац или, тачније речено пљачкашки капитал улази у „земљу-жртву“ првенствено ради шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, бежи главом без обзира већ на први знак надолазећих невоља које би могле било како угрозити његову сигурност. У том паничном бегу капитала, државне резерве могу да „пресуше“ за само неколико дана.
Након таквог вешто инсценираног бега капитала, ММФ обавезно тражи од владе „земље-жртве“ да одмах драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80% како би велике светске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала.
„Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив“ – каже професор Стиглиц. Астрономске каматне стопе, свакако, брзо привуку одбегли капитал, док с друге стране оне системски разарају индустријску производњу и дефинитивно исушују националну ризницу „земље-жртве“.
Трећи корак: Тржишно одређивање цена
Тада ММФ „земљу-жртву“ која је на издисају хладнокрвно увлачи у трећи корак – тако звано „тржишно одређивање цена“. То је леп израз за драматично подизање цена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга. То, дакако, не значи и подизање цена рада (плата и осталих накнада по основу рада) и пензија. Тиме се, у првом реду, драстично руши већ ионако низак животни стандард становништва те осетно подижу пословни трошкови у већ добрано посусталој привреди. Убрзо након тога, према већ добро уиграном сценарију, следи и завршни четврти корак.
Четврти корак: ММФ-оф протест
Тим протестом је „земља-жртва“ дословце бачена „на колена“ и „de facto“ се налази пред извеснијим привредним и економским уништењем. У тим драматичним околностима, ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви. Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон „цели котао не експлодира“. Тиме је отворено и само предворје пакла.
Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно становништво, након чега су широм земље букнули жестоки протести и немири.
У том погледу је, такође, поучан пример Боливије у којој су прошле године избили велики немири због драстичног повећања цене воде. Вешто програмирани и прецизно темпирани ММФ-ови протести, као својеврстан знак узбуне, узрокују нови масовни бег капитала из „земље-жртве“, а неретко доводе и до стечаја владе у тој земљи.
Такав, све изразитији привредни пожар и колапс има и своју светлу страну, наравно, само за безобзирне стране власнике капитала. У таквој безизлазној ситуацији они могу по смешним и симболичним ценама откупити преосталу имовину „земље-жртве“ у паничној распродаји. По том перфидном обрасцу већ је у посљедњим деценијама у земљама Трећег света створено много земаља-губитница. При томе су једини победници увек биле моћне западне банке које у бездушном лову за капиталом не презају ни пред чим.
(текст у оригиналу на енглеском језику: Joseph Stiglitz: „IMF’s four steps to damnation“, април 2001.)
Sunday, February 5, 2012
Виртуални сексуални “гигант”- Шеки Радончић
субота, 28 јануар 2012 19:48 Војин Грубач
Све примитивнији балкански новинар Шеки Радончић је на порталу “Аналитика” недавно објавио крајње неозбиљан, петпарачки ауторски текст под насловом “Вријеђање геноцидне творевине.” У том тексту, који је његова реална лична карта, се налази и ова порно-реченица:”Ни Ђукановић ни Кривокапић ваљда нијесу такве пичке да им најбоље писце хапсе лидери непријатељских држава.” “Најбољи писци”, “лидери непријатељских држава”, ко су они?
Елем, три дана касније исти тај текст Шеки Радончић објављује у сарајевском “Дневном авазу” са насловом- “Хајка из српске Спарте: Ни Ђукановић ни Кривокапић ваљда нијесу пич.. да им писце хапси Тадић.” Да се разумијемо, Радончић је очигледно под “непријатељским државама” подразумијевао Србију и Републику Српску, а Тадића и Додика “непријатељским лидерима”. На другој страни, малoтиражног улцињског скрибомана, који позива на тероризам а потом скандалозно себе пореди са Салманом Руждијем, је прогласио” великим писцем”?! Дакако, све је то легитимно, али и несврсисходно. Да не говоримо о очигледном контраефекту дотичне чудне приче, која се на овом детаљу није завршила.
Срби и ”Србољуби” у истом кошу
Наиме, у том тексту Радончић је, називајући црногорског опозиционог политичара Кочу Павловића четником, рекао сљедеће интересантне ствари: “У име свеколиког српства Србољуб Коча Павловић оптужио је Андреја за тероризам, ..., србољубљиви Коча Павловић ће бити упамћен као прсли политичар који је тражио хапшење великог писца…”
Тако је Коча Павловић у ретроспективи Шекија Радончића постао "србољубиви Србољуб", а по аутоматизму- четник приде. Очигледно, у Шекијевим очима је србољубивост, или љубав према Србима, “забрањено воће”. Самим тим, овако конципирани, недвосмислени, параноидни анимозитет према српском народу Радончић третира нормалним и пожељним стањем ствари, појава и процеса. У продужетку идеје, он додаје и нетрпељивост према грађанима других националности који су “србољубиви”(?!), а које ставља у исти “српски кош”, проглашавајући их, ни мање ни више, него “четницима”.
А шта треба радити са свим тим “четницима”, Радончић предлаже овом реченицом тог текста: “Стога ме неће изненадити ако Андреј ускоро напише: „Што сте на ме дигли хајку, четничку вам јебем... оца“.
Ова реченица, којом новинар Радончић пријети “сексуалним ратом” ме је дефинитивно довела до смијеха. Тим прије, што Радончић позива Никлондруидиса да буде тај "историјски лик" који ће објавити овај необични, нетрадиционални сексуални рат. Па добро, нека им буде, рат се прихвата! С једне стране ће бити сексуални гигант Шеки Радончић, а с друге стране мушка популација Срба на Балкану, што је неких четири милиона појединаца, и приде бар пар стотина хиљада “србољубивих мушкараца” других националности.
Сексуални експеримент
Да би се нетрадиционалне сексуалне и политичке фантазије господина Радончића свеле у границе нормалних могућности овог претпостављеног сексуалног гиганта, најбоље би било да Радончић буде учесник интересантног експеримента. Рецимо, да четири милиона пута скине гаће, стави презерватив, својеручно “одради” секс са мрским противником до свеобухватног и опширног оргазма, а потом да оде под туш, и поново “на радни задатак”.
Секундант у том вишемилионском процесу самозадовољавања сексом са “четницима”, безопасним процесом виртуалног “насиља” над претпостављеним противником, би могао и морао бити нико други до малотиражни и шовинизирани писац из Улциња. Он би нам на крају тога исцрпљујућег процеса рекао- колико десетина година је било потребно Шекију да приведе крају своја херојска политичка “напаствовања”. Додуше, да би најбољи савјетник Ранка Кривокапића био темељно заузет радним процесом, могао би повремено мјесто подвига- просторију Црногорског хелсиншког комитета( ЦХК), којег је члан управо Радончић, повремено попрскати освјеживачем ваздуха, и однијети потрошене кондоме Шекија у музеј реалних достигнућа ове организације за заштиту људских права.
Елем, у поступку трајања овог "драматичног процеса" борбе Давида и Голијата- хронично незапослени и лијени предсједник ЦХК Слободан Франовић би држао свијећу ради штимунга, а комплетно руководство СДП, на челу са Кривокапићем, пружало недвосмислену политичку подршку из публике. Или би се десила сцена гробне тишине, као у роману “Горила- Загрљај Париза” од Душана Савковића, гдје су се у једној сличној јавној сексуалној представи за изабране Парижане- са сцене “чули само уздаси и покоји прдеж”!?
Како убрзати крај “сексуалног рата”?
Збиља, а како временски скратити тај мукотрпни, експериментални "рад" новинарског “хероја” провидне идеологије? Да се не би десило да Радончић премине природном смрћу, у дубокој старости, зауставивши се од укочености мишића на тромилионском скидању доњега рубља? Елем, да би се процес виртуалног вишемилионског Шекијевог секса убрзао, добро би било да свога мученичког колегу Николаидис узбуђује цитатима из својих скрибоманских текстова. Рeцимо, да му чешће понавља овај дио из “Мимесисa”: “Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочиначка.”
Додуше, ако би Николаидис периодично цитирао изјаве Шекијевих "свједока" против Слободана Пејовића, у вези којег се Радончић хвалише на сва звона да га је успио од спасиоца Бошњака направити “жестоким прогонитељем Муслимана и ратним злочинцем”, то би се виртуални секс Радончића могао додатно скратити. Ипак, питам се- да ли би и то убрзавање било довољно за човјека који се “нагутао литературе” Никлондруидиса, те је непотребно изгубио све реалне орјентире?
Све примитивнији балкански новинар Шеки Радончић је на порталу “Аналитика” недавно објавио крајње неозбиљан, петпарачки ауторски текст под насловом “Вријеђање геноцидне творевине.” У том тексту, који је његова реална лична карта, се налази и ова порно-реченица:”Ни Ђукановић ни Кривокапић ваљда нијесу такве пичке да им најбоље писце хапсе лидери непријатељских држава.” “Најбољи писци”, “лидери непријатељских држава”, ко су они?
Елем, три дана касније исти тај текст Шеки Радончић објављује у сарајевском “Дневном авазу” са насловом- “Хајка из српске Спарте: Ни Ђукановић ни Кривокапић ваљда нијесу пич.. да им писце хапси Тадић.” Да се разумијемо, Радончић је очигледно под “непријатељским државама” подразумијевао Србију и Републику Српску, а Тадића и Додика “непријатељским лидерима”. На другој страни, малoтиражног улцињског скрибомана, који позива на тероризам а потом скандалозно себе пореди са Салманом Руждијем, је прогласио” великим писцем”?! Дакако, све је то легитимно, али и несврсисходно. Да не говоримо о очигледном контраефекту дотичне чудне приче, која се на овом детаљу није завршила.
Срби и ”Србољуби” у истом кошу
Наиме, у том тексту Радончић је, називајући црногорског опозиционог политичара Кочу Павловића четником, рекао сљедеће интересантне ствари: “У име свеколиког српства Србољуб Коча Павловић оптужио је Андреја за тероризам, ..., србољубљиви Коча Павловић ће бити упамћен као прсли политичар који је тражио хапшење великог писца…”
Тако је Коча Павловић у ретроспективи Шекија Радончића постао "србољубиви Србољуб", а по аутоматизму- четник приде. Очигледно, у Шекијевим очима је србољубивост, или љубав према Србима, “забрањено воће”. Самим тим, овако конципирани, недвосмислени, параноидни анимозитет према српском народу Радончић третира нормалним и пожељним стањем ствари, појава и процеса. У продужетку идеје, он додаје и нетрпељивост према грађанима других националности који су “србољубиви”(?!), а које ставља у исти “српски кош”, проглашавајући их, ни мање ни више, него “четницима”.
А шта треба радити са свим тим “четницима”, Радончић предлаже овом реченицом тог текста: “Стога ме неће изненадити ако Андреј ускоро напише: „Што сте на ме дигли хајку, четничку вам јебем... оца“.
Ова реченица, којом новинар Радончић пријети “сексуалним ратом” ме је дефинитивно довела до смијеха. Тим прије, што Радончић позива Никлондруидиса да буде тај "историјски лик" који ће објавити овај необични, нетрадиционални сексуални рат. Па добро, нека им буде, рат се прихвата! С једне стране ће бити сексуални гигант Шеки Радончић, а с друге стране мушка популација Срба на Балкану, што је неких четири милиона појединаца, и приде бар пар стотина хиљада “србољубивих мушкараца” других националности.
Сексуални експеримент
Да би се нетрадиционалне сексуалне и политичке фантазије господина Радончића свеле у границе нормалних могућности овог претпостављеног сексуалног гиганта, најбоље би било да Радончић буде учесник интересантног експеримента. Рецимо, да четири милиона пута скине гаће, стави презерватив, својеручно “одради” секс са мрским противником до свеобухватног и опширног оргазма, а потом да оде под туш, и поново “на радни задатак”.
Секундант у том вишемилионском процесу самозадовољавања сексом са “четницима”, безопасним процесом виртуалног “насиља” над претпостављеним противником, би могао и морао бити нико други до малотиражни и шовинизирани писац из Улциња. Он би нам на крају тога исцрпљујућег процеса рекао- колико десетина година је било потребно Шекију да приведе крају своја херојска политичка “напаствовања”. Додуше, да би најбољи савјетник Ранка Кривокапића био темељно заузет радним процесом, могао би повремено мјесто подвига- просторију Црногорског хелсиншког комитета( ЦХК), којег је члан управо Радончић, повремено попрскати освјеживачем ваздуха, и однијети потрошене кондоме Шекија у музеј реалних достигнућа ове организације за заштиту људских права.
Елем, у поступку трајања овог "драматичног процеса" борбе Давида и Голијата- хронично незапослени и лијени предсједник ЦХК Слободан Франовић би држао свијећу ради штимунга, а комплетно руководство СДП, на челу са Кривокапићем, пружало недвосмислену политичку подршку из публике. Или би се десила сцена гробне тишине, као у роману “Горила- Загрљај Париза” од Душана Савковића, гдје су се у једној сличној јавној сексуалној представи за изабране Парижане- са сцене “чули само уздаси и покоји прдеж”!?
Како убрзати крај “сексуалног рата”?
Збиља, а како временски скратити тај мукотрпни, експериментални "рад" новинарског “хероја” провидне идеологије? Да се не би десило да Радончић премине природном смрћу, у дубокој старости, зауставивши се од укочености мишића на тромилионском скидању доњега рубља? Елем, да би се процес виртуалног вишемилионског Шекијевог секса убрзао, добро би било да свога мученичког колегу Николаидис узбуђује цитатима из својих скрибоманских текстова. Рeцимо, да му чешће понавља овај дио из “Мимесисa”: “Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочиначка.”
Додуше, ако би Николаидис периодично цитирао изјаве Шекијевих "свједока" против Слободана Пејовића, у вези којег се Радончић хвалише на сва звона да га је успио од спасиоца Бошњака направити “жестоким прогонитељем Муслимана и ратним злочинцем”, то би се виртуални секс Радончића могао додатно скратити. Ипак, питам се- да ли би и то убрзавање било довољно за човјека који се “нагутао литературе” Никлондруидиса, те је непотребно изгубио све реалне орјентире?
Идејна “штикла” и ехо покојне идеологије
понедељак, 02 јануар 2012 20:23 Војин Грубач
Према понашању одређених министара у Влади Црне Горе скоро па да се може констатовати да је наступило вријеме очигледног, темељног, распада уставног и правног система у Црној Гори. У том смислу не би било чудно да се у овој 2012. години деси да црногорски министар финансија Милорад Катнић потпуно укине Врховни суд Црне Горе, а министарка науке Сања Влаховић предочи декрет којим се укида Црногорска академија наука и умјетности. Наиме, ти министри управо и спроводе активности на достизању тих циљева, само што се нису одлучили да иду директним, већ заобилазним путевима.
Насртаји на Матицу српску
Невладина организација Матица српска је простор за планирану књижару у Подгорици закупила од Аутомото савеза Србије. АМСС је тај простор добио правоснажном одлуком Врховног суда Црне Горе 22.12.2010. године. Након што је Управа за некретнине донијела одлуку да се АМСС упише у катастар као власник простора, ту одлуку је поништио министар финансија Милорад Катнић?! Не само да је министар Катнић, као представник извршне власти, грубо нарушио одлуке највише судске инстанце у Црној Гори, већ је то урадио и Oсновни суд у Подгорици који је дониo очигледно противзакониту одлуку да се АМСС, а самим тим и НВО Матица српска, иселе из својих просторија.
Иако је по по Члану једанаест Устава Црне Горе власт подијељена на законодавну- коју врши Скупштина, извршну- коју врши Влада и судску власт, у овом случају одлуке Врховног суда Црне Горе не поштује нижа судска инстанца и извршна власт у лицуминистра финансија Милорада Катнића. Дакле, нема сумње, у Црној Гори се власт не врши по Уставу и законима који из њега слиједе, већ у паралелном систему који има своје криминогене, извануставе принципе.
Проблеми деградације аутономије ЦАНУ
Проблем са којим се суочава Црногорска академија наука и умјетности је сличне природе. Наиме, ова организација је по суштини постојања апсолутно аутономна или, тачније, по дефиницији - “самостална установа са својством правног лица, којом самостално управљају њени чланови”! Министарка науке Сања Влаховић је то право аутономности “забола” своју “штиклу”, па је по њеној иницијативи предложен нови Закон о ЦАНУ који је на нивоу потпуног апсурда. Наиме, по том закону се Академија радикално мијења вољом једне министарке, потпомогнуте натполовичном већином посланика у Скупштини Црне Горе, не питајући при томе саму Академију и академике- да ли то жели или не!
Ипак, ако сте помислили да је министарка Влаховић принципјелна у руинирању и деградацији Академије морам вас демантовати. Наиме, да ова госпођа у рушилаштву има и одређену демократску ширину и концепцију- у том Закону о ЦАНУ би писало да свака натполовична већина Скупштине Црне Горе може мијењати Закон о ЦАНУ и персонални састав њених академика. Дакако, уз претходни предлог било које будуће министарке или министра.
Нећете вјеровати, она је у новом Закону о ЦАНУ поново предложила пуну аутономност те организације, гдје пише- “ Академија је самостална установа са својством правног лица, којом самостално управљају њени чланови”!?! Неадекватно чудо, зар не? Елем, министарка Влаховић је изгледа уобразила да је некрунисана свевременска Богиња свих академских институција у Црној Гори, а не министар једног ресора у Влади. Јер, како другачије тумачити њену идеју да има министарско право укинути аутономију ЦАНУ, потом је радикално и назадно измијенити против свих правила демократског понашања натполовичном већином посланика у парламенту, а затим јој “великодушно дати” или “вратити” аутономију?
Хајдучка логика једне владине ”штикле”
Да је прва министарска штикла Црне Горе на линији нерезонског тумарања свједочи и њен предлог да се једнонационална невладина организација под називом ДАНУ хајдучким методом просто припоји институцији ЦАНУ. Да је она у предлогу закона о ЦАНУ оставила могућност да се истим, ултимативним, методом и друге НВО могу припојити ЦАНУ, тај ненормални закон би имао неке елементе демократичности. Али,наравно да није! Просто, тада би ненормални закон био у границама “нормалне ненормалности”, што је недопустиво, изгледа?
Умјесто тога, она је у том закону предложила да одредницу „академија наука и умјетности” у свом називу не могу користити друга правна лица. Шта то значи? Врло јасно, министарка Влаховић је овом одредбом оцијенила да је било какво наредно “академско удруживање” неке НВО са ЦАНУ неприхватљиво и ненормално. У својој перверзној наивности, дотична министарка сматра да је ликвидирање одреднице “академија наука и умјетности” у називу било какве организације гарант да неки будући извитоперени министар, сличан њој, неће радити то што она ради. Интересантна порука сљедећој извршној власти вишенационалне државе, зар не?
Поништавање грађанске државе
Да се не би заобилазила тако неопходна конкретност мора се рећи да је НВО ДАНУ у свом досадашњем персоналном саставу препозната као једнонационална организација. Па чак и ту није била досљедна, јер у ту националистичку црногорску НВО нису могли ући академски грађани црногорске националности који говоре српским језиком, који су вјерници и поштоваоци Митрополије или су за демократску опцију заједничке државе са Србијом. Дакле, чак и у односу на црногорски национални корпус руководиоци НВО ДАНУ су били ригидно шовинистички настројени. Шовинизам према дјеловима своје нације је заиста нешто оргинално, необично и чудно. Елем, шта тек тада мисле о другим народима?! Адекватни примјер у том смислу је био невјероватно приземни “Црногорски књижевни лист” у власништву оснивача ове антиграђанске НВО, која се необично допада министарки Влаховић. Горег памфета у историји Црне Горе никада није било, нити се ишта слично појавило у ближем и даљем окружењу.
Оно што данас раде министри Катнић и Влаховић представља, у својој провидности, један необични ехо покојне идеологије заточене у пећини антицивилизацијских бестијалности прохујалих времена. Ови министи желе и даље да пливају на тим идејама, иако је то сасвим погрешно. Ипак, ако им се Црна Гора не свиђа као грађанска држава то је само њихов проблем, и њихова ноћна мора! У том случају, ако продуже на исти начин, у скорој будућности једини излаз ће бити у националној конфедералности скоро сваке институције државе, а то им се сигурно неће свидјети. Свакако, њихова је воља да бирају опције и носе одговорност, само нека се потом не јадају и не жале, сами су трасирали такав пут у предвиђено лошу будућност!
Према понашању одређених министара у Влади Црне Горе скоро па да се може констатовати да је наступило вријеме очигледног, темељног, распада уставног и правног система у Црној Гори. У том смислу не би било чудно да се у овој 2012. години деси да црногорски министар финансија Милорад Катнић потпуно укине Врховни суд Црне Горе, а министарка науке Сања Влаховић предочи декрет којим се укида Црногорска академија наука и умјетности. Наиме, ти министри управо и спроводе активности на достизању тих циљева, само што се нису одлучили да иду директним, већ заобилазним путевима.
Насртаји на Матицу српску
Невладина организација Матица српска је простор за планирану књижару у Подгорици закупила од Аутомото савеза Србије. АМСС је тај простор добио правоснажном одлуком Врховног суда Црне Горе 22.12.2010. године. Након што је Управа за некретнине донијела одлуку да се АМСС упише у катастар као власник простора, ту одлуку је поништио министар финансија Милорад Катнић?! Не само да је министар Катнић, као представник извршне власти, грубо нарушио одлуке највише судске инстанце у Црној Гори, већ је то урадио и Oсновни суд у Подгорици који је дониo очигледно противзакониту одлуку да се АМСС, а самим тим и НВО Матица српска, иселе из својих просторија.
Иако је по по Члану једанаест Устава Црне Горе власт подијељена на законодавну- коју врши Скупштина, извршну- коју врши Влада и судску власт, у овом случају одлуке Врховног суда Црне Горе не поштује нижа судска инстанца и извршна власт у лицуминистра финансија Милорада Катнића. Дакле, нема сумње, у Црној Гори се власт не врши по Уставу и законима који из њега слиједе, већ у паралелном систему који има своје криминогене, извануставе принципе.
Проблеми деградације аутономије ЦАНУ
Проблем са којим се суочава Црногорска академија наука и умјетности је сличне природе. Наиме, ова организација је по суштини постојања апсолутно аутономна или, тачније, по дефиницији - “самостална установа са својством правног лица, којом самостално управљају њени чланови”! Министарка науке Сања Влаховић је то право аутономности “забола” своју “штиклу”, па је по њеној иницијативи предложен нови Закон о ЦАНУ који је на нивоу потпуног апсурда. Наиме, по том закону се Академија радикално мијења вољом једне министарке, потпомогнуте натполовичном већином посланика у Скупштини Црне Горе, не питајући при томе саму Академију и академике- да ли то жели или не!
Ипак, ако сте помислили да је министарка Влаховић принципјелна у руинирању и деградацији Академије морам вас демантовати. Наиме, да ова госпођа у рушилаштву има и одређену демократску ширину и концепцију- у том Закону о ЦАНУ би писало да свака натполовична већина Скупштине Црне Горе може мијењати Закон о ЦАНУ и персонални састав њених академика. Дакако, уз претходни предлог било које будуће министарке или министра.
Нећете вјеровати, она је у новом Закону о ЦАНУ поново предложила пуну аутономност те организације, гдје пише- “ Академија је самостална установа са својством правног лица, којом самостално управљају њени чланови”!?! Неадекватно чудо, зар не? Елем, министарка Влаховић је изгледа уобразила да је некрунисана свевременска Богиња свих академских институција у Црној Гори, а не министар једног ресора у Влади. Јер, како другачије тумачити њену идеју да има министарско право укинути аутономију ЦАНУ, потом је радикално и назадно измијенити против свих правила демократског понашања натполовичном већином посланика у парламенту, а затим јој “великодушно дати” или “вратити” аутономију?
Хајдучка логика једне владине ”штикле”
Да је прва министарска штикла Црне Горе на линији нерезонског тумарања свједочи и њен предлог да се једнонационална невладина организација под називом ДАНУ хајдучким методом просто припоји институцији ЦАНУ. Да је она у предлогу закона о ЦАНУ оставила могућност да се истим, ултимативним, методом и друге НВО могу припојити ЦАНУ, тај ненормални закон би имао неке елементе демократичности. Али,наравно да није! Просто, тада би ненормални закон био у границама “нормалне ненормалности”, што је недопустиво, изгледа?
Умјесто тога, она је у том закону предложила да одредницу „академија наука и умјетности” у свом називу не могу користити друга правна лица. Шта то значи? Врло јасно, министарка Влаховић је овом одредбом оцијенила да је било какво наредно “академско удруживање” неке НВО са ЦАНУ неприхватљиво и ненормално. У својој перверзној наивности, дотична министарка сматра да је ликвидирање одреднице “академија наука и умјетности” у називу било какве организације гарант да неки будући извитоперени министар, сличан њој, неће радити то што она ради. Интересантна порука сљедећој извршној власти вишенационалне државе, зар не?
Поништавање грађанске државе
Да се не би заобилазила тако неопходна конкретност мора се рећи да је НВО ДАНУ у свом досадашњем персоналном саставу препозната као једнонационална организација. Па чак и ту није била досљедна, јер у ту националистичку црногорску НВО нису могли ући академски грађани црногорске националности који говоре српским језиком, који су вјерници и поштоваоци Митрополије или су за демократску опцију заједничке државе са Србијом. Дакле, чак и у односу на црногорски национални корпус руководиоци НВО ДАНУ су били ригидно шовинистички настројени. Шовинизам према дјеловима своје нације је заиста нешто оргинално, необично и чудно. Елем, шта тек тада мисле о другим народима?! Адекватни примјер у том смислу је био невјероватно приземни “Црногорски књижевни лист” у власништву оснивача ове антиграђанске НВО, која се необично допада министарки Влаховић. Горег памфета у историји Црне Горе никада није било, нити се ишта слично појавило у ближем и даљем окружењу.
Оно што данас раде министри Катнић и Влаховић представља, у својој провидности, један необични ехо покојне идеологије заточене у пећини антицивилизацијских бестијалности прохујалих времена. Ови министи желе и даље да пливају на тим идејама, иако је то сасвим погрешно. Ипак, ако им се Црна Гора не свиђа као грађанска држава то је само њихов проблем, и њихова ноћна мора! У том случају, ако продуже на исти начин, у скорој будућности једини излаз ће бити у националној конфедералности скоро сваке институције државе, а то им се сигурно неће свидјети. Свакако, њихова је воља да бирају опције и носе одговорност, само нека се потом не јадају и не жале, сами су трасирали такав пут у предвиђено лошу будућност!
Хајка историчара - башибозука
недеља, 18 децембар 2011 22:39 Војин Грубач
Јуна мјесеца ове године је у Новом Пазару основана НВО Бошњачка академија наука и умјетности (НВО БАНУ). Главни иницијатори ове идеје, а сада и “академици” те институције, су била два вјерска исламска поглавара, ефендије- муфтија ИЗ Србије Муамер Зукорлић и реису- л- улема ИЗ БиХ Мустафа Церић.
Сједиште ове организације ће бити не само у Новом Пазару, већ и у Сарајеву гдје постоји државна Академија наука и умјетности БиХ (АНУ БиХ). Ипак, нема неких назнака да ће се АНУ БиХ “обједињавати” са НВО БАНУ, основаној на вјерско- једнонационалној основи. Зашто је то тако, могуће је да треба питати историчара Шерба Растодера, који је експресно постао академиком управо те НВО БАНУ, а сада и чланом њеног Сената? Да напоменем, господин Растодер је као “академик” НВО ДАНУ један од јарих присталица хајке да се та невладина организација “обједини” са Црногорском академијом наука и умјетсности (ЦАНУ ).
Позиција Растодера из авлије БАНУ
Ево шта каже историчар Растодер о тек основаној НВО БАНУ: „Бошњачка академија наука и умјетности није идеална, али је свакако прва кровна институција Бошњака на овим просторима“!
Своје мишљење о официјалној АНУ БиХ, коју погрешно назива “босанском”, он је формулисао овако: “За разлику од Босанске академије, која је државна институција и која, у погледу односа према прошлости, садашњости и будућности БиХ, представља скуп три потпуно различите и међусобно искључиве концепције, Бошњачка академија нема ту врсту проблема… Босанска академија је наводно институција сва три народа, али је у њој слобода стваралаштва лимитирана и у њу не улазите по академским мјерилима, него по националном кључу. “
Интересантно, Растодер замијера АНУ БиХ да се у њу улази по националном кључу, да академици те државне организације “носе гријех” због различитих политичких размишљања, те да се у њу улази без довољних академских знања. Ипак, занимљиво је да се у новопазарску НВО БАНУ, чији је постао члан, такође улази по националном кључу, али једнонационалном и вјерском- исламском. Дакле, није у питању кључ, већ тип кључа за “браву” Растодерових необичних размишљања и интересантних, провидних, порива.
Поруке Растодера из плићака ДАНУ
Да напоменем, НВО ДАНУ, чији је члан историчар Растодер, се стварала слично новопазарској “академији”, по једнонационално -идеолошком кључу. У њој није било мјеста за академске грађане српске националности, Црногорце који говоре српским језиком, вјернике Митрополије, као и за оне који нису изричито за државну независност Црне Горе.
На другој страни, у ЦАНУ је ситуација сасвим другачија, јер се међу њеним академицима налази и пет чланова НВО ДАНУ, али и дјелимични истомишљеници те НВО, као што су Љубиша Станковић, Предраг Мирановић, Ђорђије Борозан, Веселин Вукотић, Драган Вукчевић, Чедо Вуковић, Нико Мартиновић, а донедавно и покојни Мијат Шуковић, који је био чак потпредсједник ЦАНУ.
Ипак, и поред чињенице да у ЦАНУ постоје академици разних убјеђења, националности, историчар Шербо Растодер је изјавио сљедеће: “Бојим се да је за већину академика ЦАНУ карактеристичан, најблаже речено, амбивалентан однос према Црној Гори; тај однос је обично исказан гусларском реториком, лишеном било какве научности. Чини ми се да је прилично неморално примати плату и бити члан академије наука државе коју у суштини не признајете… Констатујем да се у ЦАНУ се не улази по дјелу, него по критеријумима које нећу и не могу да испуним… Отпор који се појавио обједињавању је очигледан израз страха да би та институција коначно могла постати „црногорска“ и да њено лажно представљање даље не би било могуће…”?!
Историчар Растодер се оклизнуо оваквим конструкцијама, јер је јасно да овај несвакидашњи лик жели преобразити ЦАНУ у складу са својим ригидним, и зашто не рећи- антицивилизацијским идеолошким конструкцијама. Ова агитпроповска изјава, зачињена личним увредама чланова ЦАНУ, улази у домен непоштовања слободе личности и њеног права на сопствени став. Испада овако - Ко не мисли као Растодер, тај је гуслар, у пежоративном политичком смислу те ријечи! Дакако, претпостављам да историчар Растодер сматра да и пензионери, љекари, радници,..., такође не могу примати своје пензије и плате од “државе коју не признају”, као ни академици? Да није приликом ове изјаве консултовао мишљење својих колега из БАНУ, господу Зукорлића и Церића, који су му предочили шта је европејство а шта не?
Преображај друштва!?
Да Растодер не поштује нити лична осјећања грађана Црне Горе, свједочи ова изјава дата за часопис ДАНИ: “Дјелује парадоксално, али, судећи по добијеним резултатима пописа, испада да, шест година након проглашења државне независности, у Црној Гори јача српска свијест. Искрено, као припадник мањинског народа, волио бих да је број Црногораца на априлском попису прешао 51%...”
Елем, како се види г. Рифат Растодер не би желио само преобразити ЦАНУ, на коју је отпочела приземна хајка из свима познатог неозбиљног дворишта, већ и национална осјећања грађана Црне Горе. Успут и српски језик , Митрополију црногорско приморску, иако не припада православном вјерском кругу, нити говори српским језиком.
Изгледа да г. Растодер воли да претјерује, те да се превише унио у трансформацију свога окружења. И то не само оног којем у националном и вјерском погледу припада, што је логично, већ понајвише преображају онога којем уопште не припада и према којем гаји висок степен нескривеног анимозитета, што је нелогично. Нема сумње, таквим недоличним понашањем, којег је унио и у своју личну “историјску науку” Растодер је руинирао скоро све своје историјске списе, те од њих направио својеврсну фарсу, некакав оријентални историчарски башибозук.
Правила, или како?
Растодер мисли да дио чланова НВО ДАНУ, који није примљен у ЦАНУ, треба да хајдучки уђе у институцију која, ма каква била, по озбиљности далеко превазилази имагинарне организације самозваних НВО академика. Ипак, претпоставимо да се у Црној Гори може основати НВО Рашка академија наука и умјетности, или Српска академија наука и умјетности Црне Горе. Да ли би Растодер у том случају подржао идеју да се колективно и истим хајдучким начином чланови те, или тих НВО нађу у редовима ЦАНУ? Или, ако НВО БАНУ из Новог Пазара и Сарајева одлучи да има сједиште и у Црној Гори, што је правно могуће, да ли би и они требали бити колективно примљени у ЦАНУ? Или је у својој осионости историчар Растодер заборавио да се многе ствари на Балкану не могу радити на начин који он приземно протежира? Ако јесте, тада треба превентивно припремити пилуле за смирење, јер ће закономјерно услиједити дуги периоди његових разочарења и фрустрација.
Јуна мјесеца ове године је у Новом Пазару основана НВО Бошњачка академија наука и умјетности (НВО БАНУ). Главни иницијатори ове идеје, а сада и “академици” те институције, су била два вјерска исламска поглавара, ефендије- муфтија ИЗ Србије Муамер Зукорлић и реису- л- улема ИЗ БиХ Мустафа Церић.
Сједиште ове организације ће бити не само у Новом Пазару, већ и у Сарајеву гдје постоји државна Академија наука и умјетности БиХ (АНУ БиХ). Ипак, нема неких назнака да ће се АНУ БиХ “обједињавати” са НВО БАНУ, основаној на вјерско- једнонационалној основи. Зашто је то тако, могуће је да треба питати историчара Шерба Растодера, који је експресно постао академиком управо те НВО БАНУ, а сада и чланом њеног Сената? Да напоменем, господин Растодер је као “академик” НВО ДАНУ један од јарих присталица хајке да се та невладина организација “обједини” са Црногорском академијом наука и умјетсности (ЦАНУ ).
Позиција Растодера из авлије БАНУ
Ево шта каже историчар Растодер о тек основаној НВО БАНУ: „Бошњачка академија наука и умјетности није идеална, али је свакако прва кровна институција Бошњака на овим просторима“!
Своје мишљење о официјалној АНУ БиХ, коју погрешно назива “босанском”, он је формулисао овако: “За разлику од Босанске академије, која је државна институција и која, у погледу односа према прошлости, садашњости и будућности БиХ, представља скуп три потпуно различите и међусобно искључиве концепције, Бошњачка академија нема ту врсту проблема… Босанска академија је наводно институција сва три народа, али је у њој слобода стваралаштва лимитирана и у њу не улазите по академским мјерилима, него по националном кључу. “
Интересантно, Растодер замијера АНУ БиХ да се у њу улази по националном кључу, да академици те државне организације “носе гријех” због различитих политичких размишљања, те да се у њу улази без довољних академских знања. Ипак, занимљиво је да се у новопазарску НВО БАНУ, чији је постао члан, такође улази по националном кључу, али једнонационалном и вјерском- исламском. Дакле, није у питању кључ, већ тип кључа за “браву” Растодерових необичних размишљања и интересантних, провидних, порива.
Поруке Растодера из плићака ДАНУ
Да напоменем, НВО ДАНУ, чији је члан историчар Растодер, се стварала слично новопазарској “академији”, по једнонационално -идеолошком кључу. У њој није било мјеста за академске грађане српске националности, Црногорце који говоре српским језиком, вјернике Митрополије, као и за оне који нису изричито за државну независност Црне Горе.
На другој страни, у ЦАНУ је ситуација сасвим другачија, јер се међу њеним академицима налази и пет чланова НВО ДАНУ, али и дјелимични истомишљеници те НВО, као што су Љубиша Станковић, Предраг Мирановић, Ђорђије Борозан, Веселин Вукотић, Драган Вукчевић, Чедо Вуковић, Нико Мартиновић, а донедавно и покојни Мијат Шуковић, који је био чак потпредсједник ЦАНУ.
Ипак, и поред чињенице да у ЦАНУ постоје академици разних убјеђења, националности, историчар Шербо Растодер је изјавио сљедеће: “Бојим се да је за већину академика ЦАНУ карактеристичан, најблаже речено, амбивалентан однос према Црној Гори; тај однос је обично исказан гусларском реториком, лишеном било какве научности. Чини ми се да је прилично неморално примати плату и бити члан академије наука државе коју у суштини не признајете… Констатујем да се у ЦАНУ се не улази по дјелу, него по критеријумима које нећу и не могу да испуним… Отпор који се појавио обједињавању је очигледан израз страха да би та институција коначно могла постати „црногорска“ и да њено лажно представљање даље не би било могуће…”?!
Историчар Растодер се оклизнуо оваквим конструкцијама, јер је јасно да овај несвакидашњи лик жели преобразити ЦАНУ у складу са својим ригидним, и зашто не рећи- антицивилизацијским идеолошким конструкцијама. Ова агитпроповска изјава, зачињена личним увредама чланова ЦАНУ, улази у домен непоштовања слободе личности и њеног права на сопствени став. Испада овако - Ко не мисли као Растодер, тај је гуслар, у пежоративном политичком смислу те ријечи! Дакако, претпостављам да историчар Растодер сматра да и пензионери, љекари, радници,..., такође не могу примати своје пензије и плате од “државе коју не признају”, као ни академици? Да није приликом ове изјаве консултовао мишљење својих колега из БАНУ, господу Зукорлића и Церића, који су му предочили шта је европејство а шта не?
Преображај друштва!?
Да Растодер не поштује нити лична осјећања грађана Црне Горе, свједочи ова изјава дата за часопис ДАНИ: “Дјелује парадоксално, али, судећи по добијеним резултатима пописа, испада да, шест година након проглашења државне независности, у Црној Гори јача српска свијест. Искрено, као припадник мањинског народа, волио бих да је број Црногораца на априлском попису прешао 51%...”
Елем, како се види г. Рифат Растодер не би желио само преобразити ЦАНУ, на коју је отпочела приземна хајка из свима познатог неозбиљног дворишта, већ и национална осјећања грађана Црне Горе. Успут и српски језик , Митрополију црногорско приморску, иако не припада православном вјерском кругу, нити говори српским језиком.
Изгледа да г. Растодер воли да претјерује, те да се превише унио у трансформацију свога окружења. И то не само оног којем у националном и вјерском погледу припада, што је логично, већ понајвише преображају онога којем уопште не припада и према којем гаји висок степен нескривеног анимозитета, што је нелогично. Нема сумње, таквим недоличним понашањем, којег је унио и у своју личну “историјску науку” Растодер је руинирао скоро све своје историјске списе, те од њих направио својеврсну фарсу, некакав оријентални историчарски башибозук.
Правила, или како?
Растодер мисли да дио чланова НВО ДАНУ, који није примљен у ЦАНУ, треба да хајдучки уђе у институцију која, ма каква била, по озбиљности далеко превазилази имагинарне организације самозваних НВО академика. Ипак, претпоставимо да се у Црној Гори може основати НВО Рашка академија наука и умјетности, или Српска академија наука и умјетности Црне Горе. Да ли би Растодер у том случају подржао идеју да се колективно и истим хајдучким начином чланови те, или тих НВО нађу у редовима ЦАНУ? Или, ако НВО БАНУ из Новог Пазара и Сарајева одлучи да има сједиште и у Црној Гори, што је правно могуће, да ли би и они требали бити колективно примљени у ЦАНУ? Или је у својој осионости историчар Растодер заборавио да се многе ствари на Балкану не могу радити на начин који он приземно протежира? Ако јесте, тада треба превентивно припремити пилуле за смирење, јер ће закономјерно услиједити дуги периоди његових разочарења и фрустрација.
”Пацифисти”, милитаристи, профитери, лицемјери...
петак, 02 децембар 2011 22:39 Војин Грубач
Недавно сам, у шали, једног колегу, убијеђеног и искреног пацифисту, упитао –“Па, како тече борба вас, пацифиста, са бившим милитаристима, има ли каквих помака и новости”? “А то ти је исто”- одговорио ми је. Зачуђен, мислећи да сам слабо чуо, опет сам питао: “Шта је исто - бивши пацифисти и милитаристи”? Одговор је био кратак, рекао је – “Да”!
Елем, још се понегдје могу прочитати замјерке садашњој власти у Црној Гори због тога што је водила ратове деведесетих година прошлог вијека. Осврти су постали ријетки, и на нивоу су случајности. Та књига је, очигледно, с тачке гледишта политичке експлоатације ратова лагано и потпуно затворена. Задовољни су и “милитаристи” и “пацифисти”, јер су сви постигли своје вишезначне циљеве. Управо зато је, послије неких двадесетак година, потребан осврт на те догађаје да би се видио развој интересантније-пацифистичке приче.
Дубровник као примјер
Прије свега, погледајмо какве је невоље и последице изазвала војна операција око Дубровника житељима тога простора...
Према хрватским изворима, приликом борби око Дубровника погинуло је 193. хрватских војника и око стотину цивила. Материјална штета је била сљедећа- уништено 2 127 кућа, у потпуности је уништена сточна фарма код мјеста Груда, а у Црну Гору као »ратни плијен« одвезено око 650 музних крава. Из дубровачке АЦИ марине одвезена је 51 јахта, док их је 171 потпуно уништено. Зрачна лука »Дубровник« претрпјела је штету од око 25 милиона евра, …
Највећи отпор катаклизмичном догађању у вези тог града су пружили хрватска јавност и црногорски пацифисти. Елем, да је случај Дубровника био последње ратно разарање у ратовима деведестих- нема сумње да би он постао вјечни симбол варварства, због којег би деценијама и вјековима прстом указивали на нападаче. Наравно, све је било у рукама ратног руководства Хрватске, које је само требало да не уради ништа слично. Ипак, све је било иначе! Као паралелу рушилаштву у случају Дубровника нећу узимати хрватске ратне операције “Бљесак” и “Олуја”, које су за последицу имале етничко чишћење Срба из Хрватске и темељно разарање њихове имовине. Пандан је, ипак, ратна операција регуларне хрватске армије изван њених граница, на територији сусједне БиХ.Да напоменем, у случају Дубровника основна примједба је била ратовање на територији друге државе, као и претјерана ратна разарања.
Мркоњић Град као примјер
И тако, неке четири године послије дубровачке операције, приликом упада регуларне армије Републике Хрватске у дубину територије сусједне државе БиХ, један малени градић у Републици Српској– Мркоњић Град је силно пострадао. Ево посљедица тога разарања...
Према српским изворима, погинула су 364 човјека из тог града. Потпуно је уништено 3 644 куће и 700 станова, а оштећено додатних 6 017 стамбених објеката. Из предузећа су однешене све машине, а из кућа и станова темељно опљачкана имовина. Уништен је целокупни сточни фонд од 12 хиљада говеда, 70 хиљада оваца и 15 хиљада свиња. Општа материјална штета се процијењује на триста милиона еура.
И тако, намеће се питање, ако је било лоше страдање Дубровника, због чега је Хрватска исто то урадила са Мркоњић Градом, те на тај начин себе представила у улози варвара? Елем, тиме су се додатно потврдили антипринципи и лицемјерје које је присутно на балканском простору- гдје сваки народ броји само своје жртве! Гдје је граница, дакле, између пацифиста и милитариста на Балкану? Има ли је, те да ли је пацифизам био само блеф за наивне?
Коалиција пацифизма и милитаризма
И тако дођосмо до још једног чиниоца ове приче, који се назива- “црногорски пацифиста”. Тај пацифиста је оправдано био неоспорни противник ратног ангажмана око Дубровника, јер је глупост и неприхватљивост те операције чак и тада била евидентна. Наравно, осуда хрватске јавности упућена нападачима због свега што се дешавало око Дубровника је била исправна све до момента када је хрватска војска почела да чини сличне или горе ствари, послије чега је све то постало фарса.
Ако се погледа политичка сцена Црне Горе видљиво је да се бивши милитаристи и бивши пацифисти налазе у неодвојивој политичкој коалицији. То се могло десити само у једном случају - да црногорски пацифисти суноврате идеју пацифизма. То су с лакоћом и урадили.
Елем, свима је познато да је Црна Гора већ платила огромну ратну одштету за ратовање деведесетих коју није добио Дубровник, нити породице погинулих и рањених грађана Црне Горе пострадалих у тим ратовима. Ту, комплетну ратну одштету, су узели“црногорски пацифисти”, кроз функционерска мјеста, положаје у разноразним одборима предузећа, коришћење монопола приликом реализације приватног бизниса. У ту групу пацифиста, ловаца на ратну одштету, спада комлетна СДП и они бивши чланови и функционери ЛСЦГ који су жељели да наплате свoj пацифизам, што су и учинили. Нема сумње, сваки покушај преосталих, искрених пацифиста да било шта кажу у вези дубровачке операције само може довести до тога да се још боље и више наплате евидентни пацифистички плаћеници.
Супротност суштини пацифизма
Пацифизам је, по идеји - природни, хуманистички покрет противљења рату без обзира на његове циљеве, интересе и сврху. Пацифисти позивају друштво да све спорове рјешава мирним путем, договорима без обзира на околности, без икакве присиле, управо зато да се не би десио сукоб.
Из ове дефиниције је јасно да су искрени пацифисти не само антиратно орјентисани, већ превентивно морају радити на томе да се оштре супротности у друштву избалансирају и рјешавају договорима и консензусом. И ту долазимо до још једне интересантне димензије тзв. “црногорских пацифиста”. Наиме, нема никакве сумње да су данас управо институционално позиционирани “црногорски пацифисти” главни промотери политике уцјена, конфликта, као и духа недоговарања у Црној Гори. Они, који су некада били велики противници етничких прогона, данас су главни промотери етничких притисака и прогона у, да комедија буде већа, наводно грађанској држави која стреми ка ЕУ.
Елем, не само да су вишеструко наплатили, а и даље наплаћују, свој некадашњи антиратни ангажман које је доведен до фарсе, већ се директно супростављају сваком договору у Црној Гори, доводећи друштво и јавност на границу апсолутног пуцања. Управо зато, изгледа да је мој колега, који је споменут на почетку овог текста, био апсолутно у праву. У Црној Гори, изгледа, пацифисти и милитаристи су исто!
Недавно сам, у шали, једног колегу, убијеђеног и искреног пацифисту, упитао –“Па, како тече борба вас, пацифиста, са бившим милитаристима, има ли каквих помака и новости”? “А то ти је исто”- одговорио ми је. Зачуђен, мислећи да сам слабо чуо, опет сам питао: “Шта је исто - бивши пацифисти и милитаристи”? Одговор је био кратак, рекао је – “Да”!
Елем, још се понегдје могу прочитати замјерке садашњој власти у Црној Гори због тога што је водила ратове деведесетих година прошлог вијека. Осврти су постали ријетки, и на нивоу су случајности. Та књига је, очигледно, с тачке гледишта политичке експлоатације ратова лагано и потпуно затворена. Задовољни су и “милитаристи” и “пацифисти”, јер су сви постигли своје вишезначне циљеве. Управо зато је, послије неких двадесетак година, потребан осврт на те догађаје да би се видио развој интересантније-пацифистичке приче.
Дубровник као примјер
Прије свега, погледајмо какве је невоље и последице изазвала војна операција око Дубровника житељима тога простора...
Према хрватским изворима, приликом борби око Дубровника погинуло је 193. хрватских војника и око стотину цивила. Материјална штета је била сљедећа- уништено 2 127 кућа, у потпуности је уништена сточна фарма код мјеста Груда, а у Црну Гору као »ратни плијен« одвезено око 650 музних крава. Из дубровачке АЦИ марине одвезена је 51 јахта, док их је 171 потпуно уништено. Зрачна лука »Дубровник« претрпјела је штету од око 25 милиона евра, …
Највећи отпор катаклизмичном догађању у вези тог града су пружили хрватска јавност и црногорски пацифисти. Елем, да је случај Дубровника био последње ратно разарање у ратовима деведестих- нема сумње да би он постао вјечни симбол варварства, због којег би деценијама и вјековима прстом указивали на нападаче. Наравно, све је било у рукама ратног руководства Хрватске, које је само требало да не уради ништа слично. Ипак, све је било иначе! Као паралелу рушилаштву у случају Дубровника нећу узимати хрватске ратне операције “Бљесак” и “Олуја”, које су за последицу имале етничко чишћење Срба из Хрватске и темељно разарање њихове имовине. Пандан је, ипак, ратна операција регуларне хрватске армије изван њених граница, на територији сусједне БиХ.Да напоменем, у случају Дубровника основна примједба је била ратовање на територији друге државе, као и претјерана ратна разарања.
Мркоњић Град као примјер
И тако, неке четири године послије дубровачке операције, приликом упада регуларне армије Републике Хрватске у дубину територије сусједне државе БиХ, један малени градић у Републици Српској– Мркоњић Град је силно пострадао. Ево посљедица тога разарања...
Према српским изворима, погинула су 364 човјека из тог града. Потпуно је уништено 3 644 куће и 700 станова, а оштећено додатних 6 017 стамбених објеката. Из предузећа су однешене све машине, а из кућа и станова темељно опљачкана имовина. Уништен је целокупни сточни фонд од 12 хиљада говеда, 70 хиљада оваца и 15 хиљада свиња. Општа материјална штета се процијењује на триста милиона еура.
И тако, намеће се питање, ако је било лоше страдање Дубровника, због чега је Хрватска исто то урадила са Мркоњић Градом, те на тај начин себе представила у улози варвара? Елем, тиме су се додатно потврдили антипринципи и лицемјерје које је присутно на балканском простору- гдје сваки народ броји само своје жртве! Гдје је граница, дакле, између пацифиста и милитариста на Балкану? Има ли је, те да ли је пацифизам био само блеф за наивне?
Коалиција пацифизма и милитаризма
И тако дођосмо до још једног чиниоца ове приче, који се назива- “црногорски пацифиста”. Тај пацифиста је оправдано био неоспорни противник ратног ангажмана око Дубровника, јер је глупост и неприхватљивост те операције чак и тада била евидентна. Наравно, осуда хрватске јавности упућена нападачима због свега што се дешавало око Дубровника је била исправна све до момента када је хрватска војска почела да чини сличне или горе ствари, послије чега је све то постало фарса.
Ако се погледа политичка сцена Црне Горе видљиво је да се бивши милитаристи и бивши пацифисти налазе у неодвојивој политичкој коалицији. То се могло десити само у једном случају - да црногорски пацифисти суноврате идеју пацифизма. То су с лакоћом и урадили.
Елем, свима је познато да је Црна Гора већ платила огромну ратну одштету за ратовање деведесетих коју није добио Дубровник, нити породице погинулих и рањених грађана Црне Горе пострадалих у тим ратовима. Ту, комплетну ратну одштету, су узели“црногорски пацифисти”, кроз функционерска мјеста, положаје у разноразним одборима предузећа, коришћење монопола приликом реализације приватног бизниса. У ту групу пацифиста, ловаца на ратну одштету, спада комлетна СДП и они бивши чланови и функционери ЛСЦГ који су жељели да наплате свoj пацифизам, што су и учинили. Нема сумње, сваки покушај преосталих, искрених пацифиста да било шта кажу у вези дубровачке операције само може довести до тога да се још боље и више наплате евидентни пацифистички плаћеници.
Супротност суштини пацифизма
Пацифизам је, по идеји - природни, хуманистички покрет противљења рату без обзира на његове циљеве, интересе и сврху. Пацифисти позивају друштво да све спорове рјешава мирним путем, договорима без обзира на околности, без икакве присиле, управо зато да се не би десио сукоб.
Из ове дефиниције је јасно да су искрени пацифисти не само антиратно орјентисани, већ превентивно морају радити на томе да се оштре супротности у друштву избалансирају и рјешавају договорима и консензусом. И ту долазимо до још једне интересантне димензије тзв. “црногорских пацифиста”. Наиме, нема никакве сумње да су данас управо институционално позиционирани “црногорски пацифисти” главни промотери политике уцјена, конфликта, као и духа недоговарања у Црној Гори. Они, који су некада били велики противници етничких прогона, данас су главни промотери етничких притисака и прогона у, да комедија буде већа, наводно грађанској држави која стреми ка ЕУ.
Елем, не само да су вишеструко наплатили, а и даље наплаћују, свој некадашњи антиратни ангажман које је доведен до фарсе, већ се директно супростављају сваком договору у Црној Гори, доводећи друштво и јавност на границу апсолутног пуцања. Управо зато, изгледа да је мој колега, који је споменут на почетку овог текста, био апсолутно у праву. У Црној Гори, изгледа, пацифисти и милитаристи су исто!
Изјаве НВО АА о инциденту Николаидиса и прислушкивању Матице српске у Подгорици
АА: Николаидис је и раније подстицао фундаменталисте на тероризам
среда, 18 јануар 2012 18:29 ин4с
НВО Академска алтернатива сматра да се такозвани књижевни опус Андреја Николаидиса генерално може сврстати у шовинизмом артикулисане списе, чија је сврха подстицање психички нестабилних особа на екстремизам и тероризам. Дакако, организације и појединци који данас стају у заштиту тога опскурног лика морали би да се потпишу испод његове прецизне изјаве о намјерама, коју је дао босанском порталу Урбан- Буг новинару Сеаду Врани. Наиме, на опаску новинара да се његово писање може третирати као подстицање на мржњу, Николаидис је одговорио: “Био бих почаствован ако би мој рад био инспиративан за било коју фундаменталистичку групу, било исламску или протестантску”! С обзиром на то да у бившој Југославији није било протестантских фундаменталистичких група, то испада да Николаидис има намјеру да његов опус буде инспирација исламском фундаментализму.
У том смислу је посебан допринос дао у својој књизи “Мимесис”, гдје је између осталога рекао:“Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочиначка.”
Ако Николаидис заиста сматра да је његов допринос развоју исламског фундаментализма, а што је потврдио порталу Урбан- Буг, прави пут, тада би реално требао преузети и одговорност за дјеловање организација и појединаца, чијим идеологом жели бити. Рецимо, поводом неадекватног понашање психички обољелог Мевлудина Јашаревића, који је недавно пуцао на амбасаду САД у Сарајеву, а који је очигледна жртва индоктринације особа сличних Андреју Николаидису, или самог Николаидиса.
Дакако, да је свога идеолошког ученика Мевлудина Јашаревића Николаидис бар мало бранио или оправдавао, он би доказао бар мало принципјелности у подршци коначном продукту своје идеје. Рецимо, могао је "у свом стилу" примјетити да је Јашаревић само "погријешио" зграду амбасаде, која је "требала бити" неке друге државе. Овако испада да Николаидис идеолошки потпирује људе склоне екстремизму и тероризму, а потом им послије терористичког акта елегантно окреће леђа, као да је у свему што се дешава у случају пројаве тероризма он апсолутно невин. С обзиром на то да није невин, то је ред и да одговара за своје намјере и екстремистичко дјеловање.
Предсједник Академске алтернативе
Војин Грубач
...................................
Академска алтернатива: АНБ у обавези да објасни скандалозно понашање праћења неистомишљеника режима
четвртак, 15 децембар 2011 22:52 ин4с
Прислушкивање предсједника УО Матице Српске у Црној Гори Владимира Божовића представља потврду да се Агенција за националну безбједност злоупотребљава као средство тортуре режима над политичким неистомишљеницима. АНБ је у обавези да се осврне на овај скандал, предочи лице које је дало наредбу за праћење др Божовића, мотиве такве активности, те да предостави информацију о периоду трајања прислушкивања. Нас конкретно занима - да ли је то праћење било у дужег трајања, односно од момента када је др Владимир Божовић основао НВО Академска алтернатива, као њен први предсједник?
Морамо напоменути да су у демократским друштвима приватност и право на различитост мишљења категорије загарантоване свим правним актима, укључујући и Устав државе. Умјесто да се АНБ бави истраживањем активности лица из домена криминалног миљеа, имамо случај да неко из врха власти жели АНБ трансформисати у недодирљиво тајно страшило намијењено узнемиравању талентованих и креативних грађана активних у невладиним организацијама. Управо зато, АНБ која је учестововала у пословима праћења др Божовића мора јавности дати темељно образожење крајњег циља оваквог дјеловања, супротстављеног законима, логици и здравом смислу.
среда, 18 јануар 2012 18:29 ин4с
НВО Академска алтернатива сматра да се такозвани књижевни опус Андреја Николаидиса генерално може сврстати у шовинизмом артикулисане списе, чија је сврха подстицање психички нестабилних особа на екстремизам и тероризам. Дакако, организације и појединци који данас стају у заштиту тога опскурног лика морали би да се потпишу испод његове прецизне изјаве о намјерама, коју је дао босанском порталу Урбан- Буг новинару Сеаду Врани. Наиме, на опаску новинара да се његово писање може третирати као подстицање на мржњу, Николаидис је одговорио: “Био бих почаствован ако би мој рад био инспиративан за било коју фундаменталистичку групу, било исламску или протестантску”! С обзиром на то да у бившој Југославији није било протестантских фундаменталистичких група, то испада да Николаидис има намјеру да његов опус буде инспирација исламском фундаментализму.
У том смислу је посебан допринос дао у својој књизи “Мимесис”, гдје је између осталога рекао:“Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочиначка.”
Ако Николаидис заиста сматра да је његов допринос развоју исламског фундаментализма, а што је потврдио порталу Урбан- Буг, прави пут, тада би реално требао преузети и одговорност за дјеловање организација и појединаца, чијим идеологом жели бити. Рецимо, поводом неадекватног понашање психички обољелог Мевлудина Јашаревића, који је недавно пуцао на амбасаду САД у Сарајеву, а који је очигледна жртва индоктринације особа сличних Андреју Николаидису, или самог Николаидиса.
Дакако, да је свога идеолошког ученика Мевлудина Јашаревића Николаидис бар мало бранио или оправдавао, он би доказао бар мало принципјелности у подршци коначном продукту своје идеје. Рецимо, могао је "у свом стилу" примјетити да је Јашаревић само "погријешио" зграду амбасаде, која је "требала бити" неке друге државе. Овако испада да Николаидис идеолошки потпирује људе склоне екстремизму и тероризму, а потом им послије терористичког акта елегантно окреће леђа, као да је у свему што се дешава у случају пројаве тероризма он апсолутно невин. С обзиром на то да није невин, то је ред и да одговара за своје намјере и екстремистичко дјеловање.
Предсједник Академске алтернативе
Војин Грубач
...................................
Академска алтернатива: АНБ у обавези да објасни скандалозно понашање праћења неистомишљеника режима
четвртак, 15 децембар 2011 22:52 ин4с
Прислушкивање предсједника УО Матице Српске у Црној Гори Владимира Божовића представља потврду да се Агенција за националну безбједност злоупотребљава као средство тортуре режима над политичким неистомишљеницима. АНБ је у обавези да се осврне на овај скандал, предочи лице које је дало наредбу за праћење др Божовића, мотиве такве активности, те да предостави информацију о периоду трајања прислушкивања. Нас конкретно занима - да ли је то праћење било у дужег трајања, односно од момента када је др Владимир Божовић основао НВО Академска алтернатива, као њен први предсједник?
Морамо напоменути да су у демократским друштвима приватност и право на различитост мишљења категорије загарантоване свим правним актима, укључујући и Устав државе. Умјесто да се АНБ бави истраживањем активности лица из домена криминалног миљеа, имамо случај да неко из врха власти жели АНБ трансформисати у недодирљиво тајно страшило намијењено узнемиравању талентованих и креативних грађана активних у невладиним организацијама. Управо зато, АНБ која је учестововала у пословима праћења др Божовића мора јавности дати темељно образожење крајњег циља оваквог дјеловања, супротстављеног законима, логици и здравом смислу.
Subscribe to:
Posts (Atom)