Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 23/07/2019
Дукљански писац Јован Николаидис је преко портала Антена М упутио псеудовјерску посланицу “Црногорским православним модернистима”, предлажући нови модел “Цркве”! Да, баш „модернистима“!
Послије уводне псеудорелигијске мантре, на реалност је прешао следећом тврдњом: ”Црна Гора ни данас нема чврсто конституисану грађанску државу. Разбуцана на српско и црногорско, уз пратњу мањина који преже да очешу колико ко може.” (1)
И тако, Николаидис примјећује “разбуцаност државе на српско и црногорско“, успут “лахко пљуцнувши” на Бошњаке и Албанце- видјевши их како, користећи прилику- “чешу” ресурсе државе Црне Горе?!
Да је то тако, свједочи поприлично погани осврт Јована Николаидиса на Митрополију црногорско приморску коју је, у свом тексту, овако оквалификовао: “Интерес је Српске православне цркве (како кажу: духовни слугани црногорских православаца), данас, у Црној Гори, да одржи најконзервативније феудализовано православље. Православље које воли мрак и режање из мрака поствизантијског – пријетње на вјернике ако јој нису вјерни.” (1)
Укратко, Николаидис у садашњој Православној цркви Црне Горе види “најконзервативније феудализовано православље”- које “воли мрак”, и “које живи у поствизантијском мраку”, а уједно лелече што због православног расцијепа Бошњаци и Албанци “преже да очешу колико ко може”, од државе, наравно! Чудна је ова разапетост жеља улцињског писца, зар не?!
Пљуцнути на претке, “надмене примитивце”!?
Какве обрисе реформисане, “псеудоправославне ЦПЦ” предлаже Јован Николаидис- можемо видјети кроз многе цитате његовог текста.Рецимо, ево његовог предлога за “либерализацију Цркве“, гдје каже: “Црногорска православна црква таквој духовној окупацији (окупацији СПЦ, оп.а.) може стати украј.
ЦПЦ би требала (што је данас за већину православних цркава јерес), да до крајњих граница либерализује своје послање.
Либерализам јој је потребан, не као хедонистичка врата у извитопереност, већ као умна позивница на ослобађање од мрачне прошлости, умишљене савршености и нарцисоидне убијеђености.” (1)
Да не би било забуне, Николаидис под “ослобађањем од мрачне прошлости”, не подразумијева ослобађање Црногораца од последица прошлости мрачне турске окупације, већ њихово ослобађање од “мрака династије Петровића”.
А каква је Црна Гора била у временима Петровића, Николаидис овако описује: “Камена пустиња црногорска плутала је у времену без обличја, док су се успостављале многе европске институције, али их је овај пук с камена одбијао надменим примитивизмом.“ (1)
Тако Николаидис сугерише православцима Црне Горе- да се ослободе од заблуда, те да схвате да су им преци били “пук надмених примитиваца”, а династија Петровић “носилац мрака”- јер није у Црној Гори “успоставила европске институције”?!
Ова чудна теза провоцира следеће питање: Да ли су, по Николаидису, и преци данашњих Турака, Бошњака и Албанаца такође били “пук надмених примитиваца”, јер њихове вође, на територији која је била под Отоманима, такође нису “успостављали европске институције”?!
А да се подсјетимо: Никшић је био под Турцима 395. година, Подгорица 399. година, Пљевља и Бијело Поље по 429. година, Рожаје се налазило 457. година под турском окупацијом, и гдје су биле, сво то вријеме, успостављене “европске институције” на турском дијелу Карадага, питање је сад?!
Либерално, дукљанско – протестантско православље
Све су прилике да Јован Николаидис под либерализацијом и модернизацијом “Цркве” подразумијева, и предлаже “ хорско псеудоцрквено пљување“ по Петровићима и садашњим “нецивилизованим и мрачним” православцима, који су “надмени примитивци”, баш као што су им преци били, јелте?И све због тога што у држави Петровића нису биле успостављене “европске институције”- којих није било ни у Отоманској империји на тлу Карадага, а којих, гле чуда, ни данас нема у Црној Гори, јер се она претворила у приватни посјед шефа режима и грабљиве дворске квазиелите, којој припада и дотични Јован Николаидис.
иколидис, наравно, то не жели признати, јер би морао извести следећи исправан закључак- да данас Црном Гором управљају мрачњаци, а да дворска идеолошка елита, којој и он припада, представља- “надмене примитивце”, којима само добро иде распиривање државног шовинизма.
У наставку памфлета, Николаидис се залаже за “рефеудализацију црквене организације”, гдје предлаже следеће: “Учењима из јеванђеља ширити миритељство. Литургију освјежити народским поучењима којима би украсили Посланице.” (1)
Дакле, пошто је излио антиправославну медијску канализацију, Николаидис у истом тексту предлаже “миритељско православље”?! Како то?
Можда сугерише „модернизованој Цркви“ да се његови шовинистички памфлети, темељно набијени мржњом- као “миритељске Посланице” рецитују у некаквим “освјеженим литургијама”?!
А што је најинтересантније, Николаидис ово своје незнавено срљање назива- ”ратом са непросвијећеношћу” и “борбом блажених са сатанским”(1), при чему је он “просвијећен и блажен”, а православље му је “сатанско”, што је “нормално” чути од оваквих искичмљених чудака.
Зато није чудо што је у борбеним духу – Јован Блажени је дао наредбу “религиозним модернистима ЦПЦ”, следеће садржине: ”Све што је могуће учинити да ЦПЦ буде институција једне врсте, условно речено: протестантског православља.” (1)
Значи, овај сумбурни псеудорелигијски пројекат има за циљ некакво- протестантско православље? Па, да видимо о чему се ту ради!
“Црква свих вјера и нација”, против словенства и православља?!
Предложено “освјежење литургија ЦПЦ” се може реализовати и коришћењем Посланица дукљанског академика Радована Радоњића, који им је идеолошки капиталац у прављењу крипторелигије.А Радоњић је давно конципирао, и јавности предочио- “генијалну идеју” стварања “Црногорске православне цркве свих вјера и нација”.(2)
При чему, дукљански академик и атеистички сањар Радован Радоњић није објаснио јавности – како таква псудорелигијска организација може бити црногорска – ако је “свих народа”, а како православна- ако је “свих вјера”?
И уопште, зашто мора да се зове црква – ако ће се у њој молити и муслимани, а не, рецимо – џамија?! Зар није логичније да се ова “екуменска” вјерска организација “шалабајзерског типа” назове: Дукљанско- бошњачка православно- муслиманска цркво – џамија, или како ?!
Али, то није све, овај дукљански академик је још 2000. године предложио реформаторску ЦПЦ- која ће “свој непатворени свељудски екуменизам супротоставити“, гле чуда- „фантазмагоричним и фарсичним “православним трансферзалама” и “свесловенским вертикалама”?! (2)
А потом је децидно истакао да ће та „Црква“ бити „одговор и словенству и православљу.“ (2)
Елем, ако је циљ суманутих твораца „протестанске православне ЦПЦ“ да се ова псеудорелигиозна скаламерија бори и против словенства и против православља, тада им је ошти концепт “ударио дробом о ледину”, како то народ сликовито умије рећи!
Та „Црква“, тада, не може бити православна, јер се бори против православља. А ако је антисловенска, тада је против Срба, Црногораца и Бошњака!
Искрено се надамо да су “преосвијетљени дукљански митрополит- Алах Је Један” и велечасни Стево Рогамски Гњурац, неостварени викар Дукљанске надбиЦкупије, добро прочитали посланице Јована Блаженог Николаидиса, и Радована Антисловенског Радоњића.
Ако јесу, одмах могу реформисати „ЦПЦ“, која ће од сада проповиједати дукљанско „либерално- протестантско православље“, које ће се супротставити Петровићима „и словенству и православљу“.
А “освјежене литургије” колорисати моденизмом- рецитовањем посланица Јована Блаженог и Радована Антисловенског и Антиправославног.
Црква “дукљанског почела”, терапеутска за тијело и дух!
Називајући НВО ЦПЦ “црквом која тече из дукљанског почела”(1), Николаидис сматра да би она морала имати “исцелитељске особине”, односно: “Терапеутска и за тијело и за дух Црногораца, али и отворена за све друге вјернике. Не догматско-демагошка, што је њен крвник, Српска православна црква, била и остала.” (1)“Крвник је СПЦ”, елегантно рече носилац граЏанске идеологије Јован?! Ипак, на то ћемо се на то вратити доцније.
Збиља, да ли ће, последично, из терапеутских разлога, Николаидис предложити да се “Институт др Симо Милошевић” претвори у први велики храм “Цркве свих вјера и нација” отворено је питање?
Што се тиче одабира симбола на храмовима такве “Цркве”, то је ријешено захваљујући генијалном дрводељи Алекси Бечићу, који је на Дан младости исклесао обједињујући вјерски симбол са постаментом у облику слова Т ( Т- као Тито).
Када је демократски месија Бечић на хоризонталу тога постамента уградио три символа вјере, у фундамент положио Кур’ан и ‘Библу’, током ручног издизања “сакралног објекта”- десило се чудо невиђено.
Наиме, стотине камера су фиксирале да су муслимани и хришћани Црне Горе, као опарени издирали из својих цркви и џамија, те страшним трком (претичући тркачког шамиона Хусеина Болта), на “крилима демократије долетјели” да виде месију Алексу Демохриста, и символе своје нове вјере. (3)
Нећемо се освртати на зле језика који тврде да је Бечић “украо и оваплотио идеју дукљанских лудака”, већ ћемо констатовати да је Дукљанска протестантско православна црква Радоњића и Николаидиса добила оргиналне симболе нове религије, захваљујући Алекси.
Само још фали да се негдје пронађу вјерници свих вјера за ову невиђену “Цркву”- модернисти, који се за сада добро крију, или спретно утичу овим лудацима.
Његоша и Св. Петра Цетињског- чистити као губу из торине?!
Ако се мора акцентовати најјача мисао у овом тексту Јована Никоалидиса, то би било мјесто гдје каже како, атеистичким протестантизмом ресетована “ЦПЦ”, мора да: “Повеже светост библијску са традицијом, која је била и остала – паганска. Да, најзад, умјесто Вијенца, епа хетерогене идеје, почне Јеванђеље по Јовану да сриче, обдан и ноћу.” (1)Дакле, Николаидис предлаже да “Вијенцу, епу хетерогене идеје“, односно Горском вијенцу, Његошевом, којег у небеса диже “крвник СПЦ”, Дукљанска православно протестантска црква “удари реконтру”, те “почне Јеванђеље по Јовану да сриче, обдан и ноћу.”
На питање, на које Јеванђеље по Јовану, које је супротстављенио Горском вијенцу, мисли Јован Николаидис – одговор је врло лак.
Он сигурно мисли на “Јеванђеље Јована Никоалидиса”, објављено у Побједи 28. фебруара 2004. године, које је имало наслов “Његош и посљедице”.
У том “Јеванђељу”, управо овај исти месија Јован Николаидис, у стилу егзерцисте, пише Посланицу Црногорцима, ове садржине: „Црногорци морају и Његоша и Светог Петра Цетињског ставити на хируршки сто, да би отпочео час анатомије.
Једног геноцидног у перу, другог геноцидног на дјелу, спасити и од њих самих и од наших параноидних склоности идолопоклонству, сводећи их мирном анализом на надареног литерату и отреситог народног ујединитеља, не на божанства.
Све друго је болест, епидемија, распад. Кренемо ли у чишћење своје губе из своје торине, постаћемо већи него што смо, часнији него јесмо, слободнији него колико прижељкујемо.“ (4)
„Ортодокс: ‘б’ога слави, док цркву презире“?!
Послије свега што је натрањао, Николаидис се на Антени М осврће на свој текст, на овај начин: “Да ли је овакав приједлог једног ортодокса који бога слави, док цркву презире, канонски или није, је ли јерес или добронамјеран став грађанина, питање је које би тражило ширу елаборацију. Ми се не бисмо са противницима изнесеног приједлога спорили.”Одговор на све дилеме Јована Николаидиса се налази у истој реченици коју је написао.
Наиме, ако се Бог слави, тада се Бог пише великим почетним словом, иначе се Бог, чак ни реторички- нити слави нити поштује. То би морали бити јасно „јовану николаидису“ .
Ако “цркву презире”, како му онда може бити “канонски“, с позиције људских „моралних канона“, било какав “концепт презрене Цркве”, који предложи?
Ако династију Петровић третира мрачњацима, а претке данашњих православаца “надменим примитивцима”, јер нису “стварали европске институције” у осамнаестом вијеку, тада би се Николаидис морао упитати- зашто тих европских институција нема у данашњој Црној Гори, која је сада на нивоу средњевјековног феуда, личног посједа, иако је двадесет први вијек?!
Не да нема европских институција, нема ни државних институција, нема ништа што није изопачено.
У таквом мраку Николаидис, Радоњић, и остала дворска свита шефа режима, праве спектакле помаме и лудила, да би се очигледна пропаст замијенила апсолутном пропашћу државе и народа.
Николаидис на „хируршком столу, да би отпочео час анатомије“!
Зато тврдња Николаидиса да је Његош “геноцидан у перу“, а Св. Петар Цетињски “геноцидан на дјелу”, те да их треба “очистити као губу из своје торине”, сликовито говори о манијама овог улцињског писца.Овакве псеудорелигијске опсервације морбидног садржаја, на тему Православне цркве и православне религије, свједоче да се Јован Николаидис претворио у еталон псеудо- религијског лудила, којег карактерише помама и идеолошко бјеснило.
Управо зато је овај изопачени “ дворски интелектуалац“, који има ефектне пројаве ексклузивног моралног стрмоглава, овим текстом бачен на „хируршки сто, да би отпочео час анатомије“!
Такав какав јесте, Јован Николаидис ће се темељно згадити многобројним коректним атеистима, а не само православним вјерницима, јер је у више махова преступио границу разума.
Отишавши, својом слободном вољом, у идеолошке кошмаре и неспретне концептуалне полуције- он код јавности не изазива само гађење и подсмијех, истовремено, већ и сажаљење, због упорног личног унеређивања!
Овај тужни и несрећни кловн, који никад није чуо руску поговорку, да се за сваку лукаву задњицу, увијек нађе шараф оштрог врха.
Референце:
(1) (Црногорска православна црква Анте Портас, Јован Николаидис, портал Антена М, 20.07.2019.)
(2) (FORTITER IN RE, SUAVITER IN MODO: “Одважно у чину, благо у начину!”, аутор: проф. др Радован Радоњић, портал Цркве свих вјера и нација, 15. 09. 2000. године, цитат: “Храбро је (Црногорска православна црква, оп. а.) повукла једини одговарајући потез: фантазмагоричним и фарсичним “православним трансферзалама” и “свесловенским вертикалама”, супротставила је свој непатворени свељудски екуменизам. Управо онако, како и приличи једном истинском духовном стожеру у мултинационалној и мултиконфесионалној држави. И као одговор и словенству и православљу…”
“У тим чињеницама, прије и много више него у било чему другом, треба тражити и узроке и објашњења: окупљања око Црногорске православне цркве не само вјерујућих Црногораца, него и многих припадника других нација и вјероисповијести.”
(3) (“Лидер Демократа „ствара“ нове вјерске симболе: Бечић у споту „ујединио“ три религије”, портал ИН4С, 26.05.2019., цитат: “У споту Алекса Бечић дјеље у дрвету непознати религијски симбол којим се обједињавају православни и католички крст, као и муслимански полумјесец, а народ трчећи напушта своје богомоље, како би видио чудо које се дешава.”)
(4) (“Његош и посљедице”, Јован Никоалидис, Побједа, 28. фебруара 2004. године)
No comments:
Post a Comment