Полемика: Новак Аџић - Војин Грубач
Први круг полемике
Новак Аџић - о Николају Велимировићу
Цитат из књиге аутора Николаја Велимировића, "Национализам Светог Саве", Београд, 1935: "Ипак се мора одати признање садашњем њемачком вођи Адолфу Хитлеру, који је као прост човјек, схватио да је национализам без вере једна чиста аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светог Саве, и подузео у своме народу онај посао који приличи светитељу, генију, хероју. А нама је тај посао свршио свети Сава. Отуда је национализам српски као стварност, најстарији у Европи". Тако је писао Николај Велимировић. Ето Вам, драга господо, идеолошки извор великосрпског клеронацизма, а не ступидарије које подмећете аутентичним црногорским патриотима. Против такве идеологије зла се борим 20 година непрестано. Полемишите с Николајом Велимировићем.
Јаков (Војин Грубач) - А краљ Никола?
Господине Аџићу, ако се узме у руке историјски оглед Живка Андријашевића "Српство у Црној Гори", тамо се документовано показује да српска национална мисао у Црној Гори није посљедица дјеловања Николаја Велимировића већ Николе I Петровића. Чак је наведено да се у црногорским школама форсирало да у Црној Гори живе Срби три вјере. Пазите што ћу вас питати, ако се у црногорским школама учило да у Црној Гори зиве Срби, да ли је логично да је тада, у суштини, карактер Православне цркве био такав да је она фактички била српска. Рецимо, аутокефална Црква Срба у Црној Гори. Због чега не нападате српски школски систем у Црној Гори за вријеме краља Николе? Он вас, просто, демантује у ономе што говорите.
Анонимус
Кад су се појединци из петних жила упрли да негирају повијесну аутокефалију ЦПЦ, нека буду елементарно коректни па оспоре снагу и вјеродостојност овог документа: Митрополит Митрофан Бан је с Цетиња 6.априла 1910.године упутио захвалницу књазу Николи, поводом честитке коју му је црногорски суверен послао за јубилеј његове службе. У томе акту Митрофан Бан пише књазу Николи и ово: "Ваше краљевско Височанство, Премилостиви Гоподару! четрдесет година већ је прошло, од како ми је велика срећа удио пала да ступим на службу Црногорске цркве-на службу Ваше, Господару јуначке државе". Ево вам господо прворазредни извор за аутокефалност ЦПЦ. Можете га наћи у књизи " Споменица од 25-годишњици архијерејске службе Његовога високог преосвјештенства митрополита Црне Горе, Митрофана Бана", Цетиње, 1910. Но, вас чињенице не интересују.
Јаков (Војин Грубач)
Анонимусу, све чињенице нас интересују, али прескачете ону основну, коју је изнио Живко Андријашевић, гдје је утврдио да је школски систем у Црној Гори за вријеме краља Николе убјеђивао ђаке да су сви становници Црне Горе Срби разних вјера, као и да је школски систем тада стварао Србе, а не космополите. Андријашевић тврди да великосрпство није увезено са стране, већ је то била идеологија куће Петровића. То је било тако! Данас неко тврди да је та полтика била исправна, а неко да није исправна. Андријашевић тврди да то није било исправно, али не тврди да то није било. Црногорска православна црква у тадашњој Црној Гори није била антисрпска као ова сад, а да је била српска свједочи национално опредјељење тадашњих поданика, па и господара Николе I. У чему је тада спор и разлог свађе?
АДМИНИСТРАТОР - Д. Ђурановић
Допустите један коментар: мислим да би коментатори на Порталу Аналитика могли да показу више поштовања према труду господина Аџића који има демократске кондиције да одговара и полемише са људима којима не зна идентитет. Управо стога Портал Аналитика захваљује господину Аџићу, јер је исказао коректан однос у полемици са неистомишљеницима.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Ђурановићу, коментари господине Аџића су коректни, али му основни текст врви од оптужби које нијесу баш на нивоу. Не може се оптуживати Велимировић и Иринеј за нешто што је форсирао Никола I Петровић. Није то само тврдио Андријашевић, то ће уочити свако ко прочита бар један уџбеник из времена Петровића, гдје су муслимани и католици, данашњи Бошњаци, Муслимани и Хрвати, такође кроз школски систем убјеђивани да су Срби. Како се то може заобићи, и тражити негдје друго проблем? Зато слиједи, да не само Православна црква тога времена, већ и исламска и католичка заједица представљају у етничком смислу ТОГ ВРЕМЕНА, ово подвлачим, српске организације. Одакле сад антисрпство, јер несрпство сад , не бити Србином сад, то не мора подразумијевати? Све честитке Порталу за отвореност, али и Аџићу за дијалог, иако се разликујемо у гледишту.
Новак Аџић
Господине Јакове, "српство краља Николе" је политичко-идеолошка и династичко-програмска доктрина, а не етничка и национална категорија. Краљ Никола је увијек и свуда бранио и прославио и афирмисао државну независност и међународни субјективитет Црне Горе. "Србовао" је у своје вријеме из политичких разлога, мислећи да ће се јужнословенско уједињење извршити по узору на италијански модел Уједињења /под Краљевином Сардинијом-Пијемонтом и Савојима/. Тако је он рачунао да ће позивом на "српство" као политичку платформу успјети да мобилише Јужне Словене, доминантно православце, да се уједињење изврши под круном Петровића и са њим као сувереном. Међутим, кад је схватио да од таквог уједињења нема ништа, да ће побиједити Пашићев концепт и династија Карађорђевића, од 1916. до смрти 1921. године прво се залагао за југословенску конфедерацију, а потом апсолутно је форсирао потпуну државну независност Црне Горе и реалну етничку и националну посебност Црногораца.
Новак Аџић
Уважени Јакове, прочитајте сјајну књигу проф. др Живка Андријашевића, "Црногорска црква 1852-1918", Никшић, 2008, у којој он документима и својим историографским закључцима експлицитно доказује у знаности ноторну цињеницу да је Црногорска црква била аутокефална, и да је она, стварно, а не само номинално, била државна црногорска црква. Правна је изрека, дајте ми чињенице, ја ћу вам дати право. Право ЦПЦ слиједи на основу реалних повијесних чињеница. Контра фактум аргументум нон датур. И јој једном честитке господину Драшку Ђурановићу, уреднику Портала, који је, иначе, у својој дугој новинарској и публицистичкој каријери преферирао слободу медија и мишљења и који је био и остао искрени патриота, часни и афирмисани борац за право, част и слободу своје домовине и нације.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, дјелимично је српство Николе I Петровића било, на неки начин, идеолошка доктрина, али кроз уџбенике и државне манифестације оно је несумњиво било етничка категорија. Прије бих рекао да је српство била етничка а надсрпство, први у српству и међу Србима, идеолошка и политичка категорија, која је требала да омогући Петровићима долазак на трон послије уједињења. То тврди и Андријашевић, иако сматра да је то било погрешно. А шта је исправно? Које су границе, рецимо, црногорског етничког простора, и да ли су се тиме руководиле велике силе на Берлинском конгресу? Колико знам, нијесу! Рецимо, Гарашанин је јасан, али је и краљ Никола био Гарашанин у суштини, разлика је у неким нијансама и кључном - да требају Петровићи да засједну на заједнички пријесто. Шта обухвата по вама црногорски етнички простор, који се никад не поклапа са државним границама? Или се, по вама, поклапа?
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, што се тиче односа краља Николе по питању Цркве постоји сљедећи његов став, дат 1920 г. у изгнанству: "Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха. Самим ослободењем Пећи, оживјела су и реална Патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећки има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. Свих су ових права, које има Црна Гора и ...”
Други круг полемике
Новак Аџић (коментатору Лагуни, у контексту)
Православне храмове у Црној Гори су градили заједно етнички Црногорци и држава Црна Гора, а не Срби или безимени православци. Религија код Црногораца била је доминантно ствар обичаја, лаицизма, слободе и идентитета, она никада није била унисоно и рудиментно клерикално-догматска и никаке везе нема са поимањем религиозности Амфилохија Радовића и његових присташа. Православље код Црногораца било је црногорославље, како је добро детектовао др Секула Дрљевић. Прочитајте бројне књиге које су странци о Црној Гори писали, а боравили су у њој па ћете то схватити. За сад препоручујем Вам Вијалу де Сомијера, наполеоновог пуковника, те руског поморског официра Владимира Броневског, Гзавија Мармија, који су у Црној Гори боравили у доба Светог Петра Цетињског. Цетињски манастир нијесу градили Срби него Црногорац Иван Црнојевић (ренесансни Манастир на Ћипуру) и владика Данило Петровић данашњи Цетињски Манастир је подигао, па дочекасмо да нам га Амфилохије отме. Е, неће моћи.
Новак Аџић - Јакову и Раду Божовићу
Отпор тезама да су "Црногорци етнички Срби" и "српског поријекла" давали су сјајни црногорски знанственици повјесничар проф. др Драгоје Живковић, полихисторик академик др Радослав Ротковић, академик проф. др Павле Мијовић, етнолог проф. др Шпиро Кулишић, који је у књизи "О етногенези Црногораца" доказао да су Црногорци другачијег етничког поријекла и различити од Срба, те проф. др Данило Радојевић, академик проф. др Војислав Никчевић, проф. Сретен Зековић и други. А да је црногорска нација самоникла и историјски утемељена својевремено је то доказао проф. др Слободан Томовић у књизи "Коментар Горског Вијенца", Никшић, 1986. године. У тој књизи Слободан Томовић је експлицитно тврдио да је Црногорска православна црква била аутокефална. Да су Црногорци посебна нација, некада је писао и др Зоран Лакић у књизи из 1981. године "Народна власт у Црној Гори 1941-1945". Др Зоран Лакић је касније постао експонент великосрпског антицрногорства.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, ако господа по теорији етногенезе тврде да су Срби и Црногорци различити народи, тада њихова научна утемељеност има јако лак задатак. Просто, само требају да направе етничку границу између Црногораца и Срба, која се сасвим сигурно неће поклопити са државним границама, јер је немогуће да је Берлински конгрес то случајно погодио, као ни разграничења каснијег датума. Рецимо, по мени је та етничка граница данас повучена слободним изјашњавањем грађана, и то без етногенезе, већ на основу права о слободном изјашњавању. Ако то не могу да ураде, тада требају да кажу зашто? Ако сте ви успјели да их разумијете, реците нам да ли се тамо види то етничко разграничење и куда оно пролази?
Новак Аџић - ЕКСПЛИКАЦИЈА ГОСПОДИНУ ЈАКОВУ
Етничка граница између Црногораца и Срба је давно повучена. Ради се о двије потпуно разлиците нације, традиције, културе, које су имале повјесно различити пут развоја и конституисања. То је знао и Франсоа Волтер, па се дивио сто су "Црногорци нација која је у 15 стољећу имала штампарију". Па и у Париској Опери је 1848. године изведена опера под насловом "Црногорци". Постоји сачувани монументални плакат о томе. Па и Пушкин је пјевао "Црногорци и Бонапарта", не "Срби и Бонапарта", па и Алфред Тенисон, славни енглески пјесник и државник Гледстон су у 19 стољећу оставили записе да су Црногорци етничка, државотоворна нација. Ја не негирам право српске националне мањине да имају сва права као Срби у Црној Гори, ми смо слободно и демократско друштво, само пружам отпор негацији црногорског националног и културног идентитета. Ми смо свој државни, етнички и културни идентитет градили од Дукље до наших дана, заправо, од досељавања наших славенских далеки...
Новак Аџић - "Неко"- увјерљив је документ и његов пецат
Да је црногорска нација самоникла, аутохтона, посебна европска нација, са својим специфицним, суи генерис идентитетом као француска, њема;ка, ирска итд, да црногoрска нација има своје повјесно утемељење, да није како Амфилохије клевета "копиле Милована Ђиласа", да није, како смо се наслушали ево деценијама злонамјерних и глупих флоскула, "коминтерновско-ватиканска измишљотина", доказали су у својим дјелима Савић Марковић Штедимлија, др Секула Дрљевић, Никола Петановић (из Сан Франциска у дјелу МОНТЕНЕГРИН МИРРОР" из 1931.), те Миливоје Матовић и славни др Вукашин Марковић, комита и родољуб црногорски. И заслужни Црногорац Блажо Јовановић је у својим радовима и говорима истицао да су Црногорци посебна историјска нација. Читајте, па изводите закључке, не полемишите без научне методогије и са дефицитом смисла за повијесну анализу и знанствену синтезу. Ево сам коректно и мушки саговорнике испоштовао, што веле моји Цетињани.
Јаков (Војин Грубач) - Етногенетичари не умију повући етничке границе
Господине Аџићу, ту је, нажалост, лоциран проблем! Ви и господа која развијају теорију о етногенези тврдите да је граница између Срба и Црногораца давно повучена, али се испоставља да је нико не зна. Проблем је, дакле, што је нико не умије, нити зна повући. Зато остаје слободно изјашњавање грађана, јер нема другог начина зато што етногенеза не помаже. С обзиром на то да по новом, брзоплетом, Уставу Црне Горе Срби и Црногорци нијесу конститутивни народи, то је, нажалост, испало да су и једни и други постали националне мањине. Не вјерујем да је ико икад могао помислити да ће једног дана у Црној Гори постојати српска и црногорска национална мањина, и да ће уставописци направити такву кардиналну грешку. Ево, ма како било чудно, ми сада разговарамо као припадници разних националних мањина, равноправних са Албанцима, Бошњацима ,...,итд.
Новак Аџић
Јакове, право на национални исказ је међународно одређено и уставом и законима Црне Горе зајемчено право/припадама свим људима као неотуђиво природно право, чак се третира као интимна ствар појединца, у коју нико нема право да се мијеша. Пописи становништва дефинишу националну структуру у земљи. Црногорци су државотворни и конститутивни народ у Црној Гори, а носилац суверенитета је грађанин Црне Горе. Срби у Црној Гори као национална мањина треба да остваре пуна мањинска права и већински црногорски народ, односно и независна дрзава Црна Гора треба да јемчи права свим националним мањинама у Црној Гори, не само Србима, већ и Бошњацима, Муслиманима, Албанцима, Хрватима...И наравно, држава треба да помаже на сваки нашин развој културног и другог идентитета свих националних мањина, уз услов лојалности Црној Гори и да не негирају национални идентитет већинског црногорског народа. Ја сам за грађанско уређење државе.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, ви изгледа нијесте свјесни да Црногорци нијесу коститутивни нити државотворни народ у ЦГ. Ви говорите баш као и неки српски политичари у Црној Гори о констутивности која не постоји. Црна Гора је престала бити национална држава Црногораца последњим Уставом док сте вјероватно негдје држали говоре, те нијесте обратили пажњу на то. На примјер, ви као Црногорац, имате само један начин за остваривање својих националих права, који иде преко Закона о мањинама. Ја се, иначе, залажем да српска и црногорска мањина у Црној Гори имају пуна права, као о остали мањински народи. Ако једног дана, каквим случајем, Срби и Црногорци постану конститутивни по Уставу, а не по маштању, ја ћу и једнима и другима честитиати статус конститутивности.
Трећи круг полемике
Аџић : Слободарски лик једних и и ропски лик других народа
Новак Аџић - (обраћа се комeнтатору)- ПОДРШКА ТЕБИ САМОСВЈЕСНИ ЛАБУДЕ
Свака част Лабуде, црногорски митрополити нијесу се никада турчили за паре као некад српски патријарси /Гаврило IV рецимо то је 1758 званично урадио/ нити су на трону на Цетињу сједјели фанариоти /Грци које је постављао Султан и цариградска патријаршија/ него природни Црногорци, које је бирао за владике и владаре слободни црногорски народ. Знате како је у доба владике Данила 1712. године писао српски пећки патријарх Мојсије Рајовић-Ћурла. Писао је Црногорцима и војводи Вукоти Вуксановићу: "Ко сте ви да водите рат са Турском Царевином. Оканите се тог рђавог рада и покорите срећном Султану. А ако нећете тражићу у свој мојој јурисдикцији да Вас господ Бог истражи". Црногорци су тада одговорили покушају наметања ропства Царевим Лазом 1712. године и побједом над војском Тахир-паше, а српски патријарх из Пећи је ревносно служио и био покоран Сулану у Стамболу. Но, некима је борба за слободу извајала свој слободарски лик, другима је ропство градило свој лик, па су се робови доче...
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, теорија о “слободарском лику” једних и “ропском” других народа има много недостатака. Први је, што је сваки народ некада био роб а некада слободан, а некада истовремено и једно и друго . Да вам наведем примјер, када је Цетиње било слободно - Подгорица, Никшић, Бар, ..., су чекали 1876-78-79 годину да се то деси, а сјеверни крајеви: Пљевља, Бијело Поље, Беране, Мојковац, Рожаје, Плав, Гусиње, ..., чак 1912- 13- 14.годину. Иначе, могло би испасти да они, у једном дијелу Црне Горе, који су се раније ослободили од Турака пребацују “ропски лик” осталима. Дакле, та линија "ропског" и "слободарског" лика може пролазити кроз исти народ, тако да је такво квалификовање у одређеној мјери непримјерено. Дабоме, "слободарски лик" не може бити апсолутна временска категорија, већ само периодичног карактера.
Новак Аџић - ЗА ЊЕГОША ЈЕ НЕМАЊА БИО ОКУПАТОР ЦРНЕ ГОРЕ
Драги Јакове, љубазно бих Вас замолио да прочитате књигу "Ђенерал Вешовић пред судом", Земун, 1922. године и текст Вешовицеве одбране - др Секуле Дрљевића, идеолога Црногорске странке/федералиста/. Патриоту Вешовића су Срби у Београду са сином држали скоро двије године у тамници, зато што је био родољуб црногорски, и он је на суђењу ускликнуо због злочина којег су великосрпски хегемони почињели у Црној Гори: "Пакао је моја домовина, много црњи од оног Дантеовог". Дрљевић ту елеборира о "ропском лику" и "слободарству". Врло је то занимљиво и корисно. Па и Његош је у "Голубици" 1844 зборио: "Кршна и сиромашна Црна Гора не хаје ни за Немање, ни Мурате, ни Бонапарте, они сви бише и преминуше, а Црна Гора оста довијека у својој вјери и слободи". Његош је и Стефана Немању сматрао окупатором Црне Горе, односно, најстарије црногорске државе Дукље. Али, ипак, пет вјекова ропства, драконски закони дахија у Београдском пасалуку,...
Јаков- (Војин Грубач) - Његош као утемељивач
Господине Аџићу, претпостављам да Његошевих осврта на Немањиће има у разним варијантама. Баш као и Краља Николе о Карађорђевићима. Ипак, једно се не може спорити, да су Петар I, Петар II и краљ Никола у једном дугом непрекидном периоду своје владавине недвосмислено Црну Гору дефинисали и развијали као српску етничку државу. Без обзира да ли су били у праву или криву, то факт не мијења. За ту српску традицију послије владике Петра II Андријашевић каже: " Управо овакву историјску традицију, која је већ била добила и своју историографску форму, владичин насљедник, Петар II довео је до савршенства и учинио је неизбрисивом у историјској свијести Црногораца. Црна Гора је, како наводи Његош, “коматић од развалинах нашега царства... она је урна у коју је силно име Душаново прибјегло”.
Новак Аџић - Петар Први србовао никад није
Петар први србовао никад није. Оригинална документа са рукописом Петра Првог то доказују. Једно је оригинал, друго његова интерпретација. Молим Вас не робујте традиционалној историографији, која накнадна дописивања и текстове Симе Милутиновића Сарајлије, Медаковића и других приписују Петру Првом. Не постоји сачуван ни један архивски докуменат, ђе би се видјело да је Петар Први србовао. У ономе што је објавио савјесни академик Јевто Миловић тога нема. Рукопис Петра I на виђело дајте. Петар Први је био поглавар државе и Црногорске православне цркве. Одбранио је њену аутокефалност од покушаја Руског Синода да је оспоре. И Његош је прогласио 1834. године Петра Првог за светитеља. Није питао ни Руски синод, ни Цариградску патријарсију, а Српску цркву није све да је хтио ни могао јер је тада није било на шару земаљскоме.
Јаков (Војин Грубач) - Андријашевић тврди другачије
Господине Аџићу, историчар Андријашевић каже: "У својој “Краткој историји Црне Горе” владика Петар I Петровић Његош пише да је Црна Гора увијек била препознатљиви дио Српског царства, а да је тек послије “плачевноме србског царства паденија” постала потпуно државно самостална. Управо овакву историјску традицију, која је већ била добила и своју историографску форму, владикин насљедник, Петар II довео је до савршенства..." Он закључује, "српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ...". Петровићи, очигледно, нијесу видјели јасну етничку границу о којој говоре етногенетичари, који је сада, иако "препуни знања", не знају, нити могу повући. Теорија о етногенези има крупну системску грешку. Ви то знате, зато такође не можете повући ту етничку границу.
Четврти круг полемике
Новак Аџић - МИТРОПОЛИТИ СУ БИЛИ АУТОХТОНИ ЦРНОГОРЦИ
Митрополити Црногорске православне цркве никад у повијести нијесу били странци, а ни Срби. Од Висариона у доба Ивана Црнојевића, Вавиле и других, па касније, Мардарија Ускоковића из Корнета у Љешанској нахији, Руфима Бољевица, из Црмнице, Висариона Бориловић-Бајице, свих владика Петровића с Његуша до 1851, па Илариона Рогановића из Цуца, Висариона Љубише из Паштровића, Митрофана Бана из Грбља. Свети Петар записа: "Митрополит је природни Црногорац, како су и први митрополити били и не може бит у Црну Гору митрополит странац, нако родни Црногорац из првијех црногорских фамилија". А нас Свети Петар Цетињски зборио је насим ЦРНОГОРСКИМ ЈЕЗИКОМ, за то не треба бити нарочито верзиран. Поздрав.
Јаков (Војин Грубач)
Годсподине Аџићу, ваша интервенција о народу слободарске и народу ропске свијести, те анимозитет који показујете према Србима, као и пећким патријарсима, а вјероватно и онима које су они постављали, чини ми се да осликава ваш однос према једном важном човјеку који је служио таквој цркви и таквом народу. Свети Василије Остроски, слава му и милост, није био Црногорац, разишао се у гледиштима са митрополитим Цетињским Мардаријем који није био довољно тврд према унијаћењу, пећки паријарх Паисије га је хиротонисао за епископа и митрополита Требињског, а пећки патријарх Гаврило Рајић произвео у владику Захумског. Знате, имам осјећај да ћете у постављању тих граница кроз анимозитете, не поштујући правило здраворазумског односа према различитостима људи доћи у позицију да због контрадикторности дође до ерозије ваших сопствених ставова и идеја.
Полемика: Грубач – коментатор Мрки и Аџић
Мрки
Јакове, лијепо вам човјек каже да је српство Николе Петровића било политичко, то сви мање-више знамо, а чини ми се да то ни ви не спорите. Додуше, ви му надређујете наводну етничку одредницу која га је утемељивала, око тога се спорите. Међутим, чак и да је тако (у што сумњам, ипак мислим да се радило о потпуно у реалности неутемељеној владарској алавости), сви знамо како се то завршило, па нас има подоста који то небисмо понављали. Много је написано о томе сто се десава онима који из прошлости, у овом случају чак блиске нам, ништа нијесу научили, никакве поуке извукли. Ја мислим да Црногорци могу и морају да закључе подоста из својеврсног политичког дилетантизма Николе I, за који је испоручена највећа цијена и њему лично а богами и народу, трагичним губитком државе.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, нијесте ме разумјели, ја српству Николе I Петривића не дајем етничку димензију, већ је српску етничку димензију себи и грађанима државе Црне Горе он сам, као књаз или краљ Црне Горе, дао. Историчар Андријашевић тврди да је Никола Петровић само продужио оно оно што је Његош радио. Ако су ђаци у школама у том времену учили да су они етнички Срби три вјере, тада се може констатовати да - ако је то проблем, он станује у Црној Гори - а не у увозу етничке идеологије из иностранства, и то констатује Андријашевић. Рецимо, ви гледате на то као да је то било штетно, а други гледају на то као на нешто исправно.
Мрки
Господине Јакове, одлично вас разумијем, с вама се бар може цивилизовано разговарати, за разлику од националне и политичке искључивости огромне већине присталица идеологије коју браните. Ја не тврдим да је српство у Црној Гори историјски неутемељено, али извлачити тезу о њему као исконском исходисту новонасталих Црногораца који су то, мало захваљујући комунистичкој вољи, а мало тековинама демократије у којој свако може бити што му је воља, је ниста више него, сходно новом времену, нешто мало модификовани, а један те исти политички пројекат доказивања да је Црна Гора у ствари српска земља. Господин Аџић вам врло аргуменовано то оспорава, чак вас упућује на бројне озбиљне ауторе, а ви из читавог Андријашевићевог опуса извлачите српство неких, додуше истакнутих, Петровића, које нас је коштало агресије са завршетком губитка државе. А како да на то гледам него као на штетно, да је држава лоша не би је сви хтјели.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, и ја вас одлично разумијем. Дакле, ви не тврдите да српство у Црној Гори није утемељено, али сматрате да је такво српско понашање Петровића било лоше због агресије и губитка државе. Ја извлачим закључак да је код вас држава битнија од нације. Да ли гријешим? Ако је тако, па користите израз агресија на државу, да ли знате да је Краљ Никола био свјестан да двије династије не могу владати будућом државом. Ево шта Андријашевић каже: " Најкраће речено, за књаза Николу постоје двије политичке неминовности: стварање уједињене српске државе и елиминисање једне од двије династије које на престо те државе претендују. " Елем, поставља се питање ако је елиминисање дин. Петровића било агресија на државу Црну Гору, да ли би елиминисање Карађордевића било агресија на Србију?! Те двије династије су биле у рођачким, крвним, везама, Како би се третирала обрнута ситуација?
Мрки (Војин Грубач)
Господине Јакове, одговорићу вам у наставку јер се више не зна што је коментар на коментар. Дакле, не, и држава и нација су значајне, нема једне без друге, поготово у овом нашем балканском галиматијасу. Због тога се и оштрица великосрпске аспирације према Црној Гори (а територија је ту једино значајна, Срби из Црне Горе им ту дођу само као нужно зло, трагично је што они то тврдоглаво одбијају да прихвате) усмјерава на негацију Црногораца као народа, или као што већ рекох, прихватају се Црногорци али као комунистичка творевина, што је научни нонсенс, и велика увреда. Слиједи наставак...
Новак Аџић - МРКИ, добра ти је елаборација
Тако се, постовани Мрки, брани, рационалим ставом, утемељеном експликацијом повијесна истина о голготи Црне Горе под великосрпском опресијом. Врло синтетизовано и промишљено дискутујете и елаборирате о црногорском националном идентитету, којега би многи наметљиви Срби да нам оспоре и да нам покраду повијест, с обзиром на рупу од пет стољећа трајања турске окупације и освајања Србије. Ми Црногорци имамо меморију о нашем континуитету и националном дигнитету и опстојности и не коцкамо се као хазардери с домовином и нацијом. Црногорци су дукљанског поријекла и континуитета. Наши преци доселили су се из прапостојбине Полабља и населили некадашњу римску Превалитану, на чијем простору је у 9 стољећу конституисана најстарија црногорска држава Дукља. О томе мој пријатељ др Радослав Ротковиц увјерљиво пише у својим дјелима "Одакле су дошли преци Црногораца" и "Краљевина Војислављевића". Поздрав уз захвалност што сте витешки на бранику домовине.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, надам се да ће негација Црногораца, и представљање црногорске нације као комунистичке творевине, нестати заједно са негацијом Срба у Црној Гори и коришћења израза посрбице, те да ће такве појаве бити дио неких лоших прошлих времена. Наравно, нисмо сасвим имуни на то да се неће понекад десити да неко неозбиљан такве изразе и даље користи, вријеђајући без потребе и ефекта, сигурно без ефекта, један од два дотична народа. Сигуран сам да се од мене, а и од вас, то неће чути. Иначе, неодвојивост нације и државе, што ви говорите, је спорна. Ево примјер, у Црној Гори има четрдесет један проценат Црногораца, а од њих је трећина за заједничку државу са Србијом, а Црна Гора је ипак независна захваљујући гласовима Бошњака, Муслимана, Албанаца, Хрвата, Рома, ...
Мрки
Сто се тиче тога што је агресија, а што није, мислим да се бар око тога небисмо требали спорити, обзиром да је анексија Црне Горе од стране Србије извршена потпуно нелегалним лином тзв. Подгоричке скупштине, чију нелегалност у питање не доводи ниједан озбиљан историчар. Ви то питање покушавате банализовати једном симпатичном замјеном теза, а то је да је елиминисањем династије Петровић извршена агресија на Црну Гору, што је нетацно, јер је то елиминисање само посљедица агресије а не њен сам чин. Чин агресије је анексија која је била нелегална у сваком смислу те ријечи, укључујући састав и мандат Подгоричке скупштине, па до чињенице да се све одиграло под србијанском војним присуством.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, уз напомену да сте захвалан саговорник дијаметрално супротног размишљења, што постујем, морам вам рећи да је тај моменат уједињења ( или анексије, како ви кажете) с моје тачке гледишта сукоб двије династије, које су унапријед знале да ће једна потонути. На Божићни устанак гледам као на устанак присталица династије која је лоше прошла у том судару. Држава је, у том смислу, по мени, у другом плану. Свакако да је тај сукоб династија, гледано у строго правном пољу, носио нерегуларности. То не спорим. Оне би биле и да се десило обрнуто, па да су свргнути Карађорђевићи, иако ви то сматрате чудним углом гледања. Огромне нерегуларности су, очекивано, биле и на прошлом рефередуму о независности Црне Горе, он се такође могао завршити побуном, срећом није, а његов резултат се не може оспорити.
Мрки
Господине Јакове, наивнији дио ваше дискусије представља теза о супериорности СПЦ према ЦПЦ, када је број вјерника у Црној Гори у питању, што везујете за просто опредјељење народа „коме ће се привољети царству”. Притом свјесно занемарујете чињеницу да се безмало све светиње налазе под управом СПЦ. Народ иде тамо ђе су цркве и манастири, не може се по ливадама и кућама служба служити. При том се ради о објектима које су сви наши преци подизали, па људи имају осјећај и да им припадају, зато тамо и иду. То никако не значи да су вјерници СПЦ, многи једноставно пред тим зажмуре, као што сам и ја кад сам крстио дијете под Острог. Али оне који се често позивају на људска и грађанска права, много не занима што једном Црногорцу вјернику тешко пада да иде на службу у цркву која не постује његова елементарна права, и која по свом дјеловању, лише објеката, није његова изворна црногорска црква.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, када би све православне светиње у Црној Гори дали ЦПЦ резултат би био да тамо више нико од вјерника Православне цркве Црне Горе би ишао, тако да би подржаваоци ЦПЦ могли да уживају у миру и спокоју, без икакве гужве на тим мјестима.
Колико ја могу видјети, ПЦЦГ на све стране гради нове цркве. И тако траје двије деценије. Колико видим, ЦПЦ не гради цркве, мада постоје богати слободни бизнисмени, понекад и у сукобу са властима, који јавно подржавају ЦПЦ а не желе дати средства да се направи једна црква. Можда не вјерују да ће средства бити намјенски потрошена, можда им се не свиђају људи око ЦПЦ, можда само идеју подржавају на ријечима, али је једно сигурно - да нијесу вјерници.
Полемика Грубач - Лагуна
Лагуна - статус кво
Постовани г-ине Адзицу, у овој прици сам намјерно потенцирао црногорско национално и вјерско питање. Као сто сте и видјели, "друга страна" не прихвата раније постојање Црногораца вец их третира као продукт комунистицке идеологије сто има за последицу да су сви вјерски објекти власниство ПЦЦГ/СПЦ? Ствари су јасне, договора не мозе бити али ста да се ради са Црногорцима-православцима који не прихватају овако постављену садасњост?
Јаков
Господине Лагуна, по мом мишљењу постојии сваки народ и свака црква, јер сваки човјек има право да опредјели своју националну припадност и религиозност. У том смислу признајем црногорску нацију, право на постојање ЦПЦ и ту немам двојбе. Не пада ми на памет да убјеђујем друге да нису то што мисле да су и слично. Али, мислим да садашња ЦПЦ не може да црпи свој легалитет од Православне цркве у Краљевини Црној Гори, већ се може сматрати новом црквом као што постоје многе нове цркве. Колико ће нека црква бити јака зависи само од броја вјерника, никако од броја симпатизера, подржавалаца или коментатора. Вјерници су посебни дио народа који има своју специфичност да их ова наша расправа неће много тицати и баш их брига што ми мислимо. Неће нас констатовати као да не постојимо.
Лагуна - ЦПЦ
Поштовани г-ине Јакове, много ми је драга Ваша директност у писању која не оставља недоумице. Ваш став је такав, да мени није близак, али то не значи да као такав треба бити предмет наше полемике. Поготово што и сам сматрам да ако је нешто вјестачко и нема коријена не може ни опстати. Но, ако има корјена и снаге, а сложићете се да многи Црногорци не могу прихватити СПЦ, које вјерске објекте могу користити као њихове. Предосјећам да и у овој причи је материјални фактор присутан као некохезиони.
Јаков
Господине Лагуна, не могу се сложити да многи Црногорци не могу прихватити СПЦ, и то вам кажем из искуства. Колико сам разумио, нови назив је Православна црква у Црној Гори (ПЦЦГ) која има епископски савјет. Дакле, у ПЦЦГ вјерници нијесу само Срби, већ има, колико ми се чини, не мање Црногораца. Не мислим ту само на трећину Црногораца који су били за заједничку државу, већ и на велики дио од остале двије трећине. Мислим да је ПЦЦГ изгубила незнатно вјерника, који су у томе свему главни и највазжији. На другој страни, мислим да ЦПЦ нема много вјерника, али има подржаваоце, који цркви мало значе. То је зато што су вјерници инертни и не воле никакве промјене. Не вјерујем да ће им се свидјети овај нови назив ПЦЦГ. Црква се може лако формирати, вјерници се тешко добијају, али и тешко губе ако их имаш. Вјерници ових дана посте и не вјерујем да им је стало до наше приче.
Лагуна - ништа ново
Опет остаје горак окус послије ове полемике. Наиме, ако сам добро схватио "другу страну":
1. Црногорци као нација постоје захваљујући поратном периоду,
2.Црногорци немају своје вјерске објекте ако нијесу објекти СПЦ/ПЦЦГ
Мислим да нијесам погрешно ни злонамјерно протумачио одговоре уважених г-дина Неко и Јакова.
Што више читам постове, све се више намеће проблем рјешавања власништва и привилегија управљања вјерским објектима у ЦГ. Зар не би било добро, напр, да се сакупљена средства, када је манстир Острог у питању, усмјере за изградњу нормалног, сигурног пута како за мјештане тако и за многобројне посјетиоце?Још једном пледирам на неопходност значајне промјене понашања и опхођења СПЦ/ПЦЦГ у Црној Гори. Тврдоглавост и искључивост могу довести једино до последица које ЦГ никако нијесу потребне.
Јаков
Господине Лагуна, проблем који има ЦПЦ је многослојан, али јако сличан проблемима које има Адвентистичка црква у Црној Гори. Укратко, недостатак вјерника. Црква не постоји, нити се базира на подржаваоцима, већ на вјерницима. Када би, на примјер, неки мултимилионер подржавалац ЦПЦ одлучио да за ЦПЦ направи двадесет храмова и двјеста цркви у Црној Гори, опет се ништа не би промијенило. Вјерници су латентни и не мијењају своје навике. На другој страни, на литији ПЦЦГ у Никшићу дође десет хиљада људи. На Бадње вече у пуном саборном храму има триста вјерника, а око храма пет хиљада. У исто вријеме на тргу у Никшићу ЦПЦ скупи пар десетина, сто или двјеста подржавалаца. Да ПЦЦГ огранизује прославу Бадње вечери на ливади, опет ће доћи пет хиљада људи. ЦПЦ није придобила вјернике, зато што се вјерници не мијењају говорима.
Лагуна - вјерници
Постовани г-ине Јакове, Црна Гора никада није била позната и препозната по вјерујућем народу. Комунизам и нпр. ИБ су биле вјере са великим бројем "вјерника" у ЦГ. Гдје је тада била црква у Црној Гори? Ко је ишао у цркву и да ли се може говорити о њиховој бројности? СПЦ или прецизније Митрополија црногорско-приморска СПЦ посједује и располаже великом већином вјерских објеката. Гдје ће вјерник ЦПЦ свјећу бар да запали? Гдје ће Божићне бадњаке да наложи?И то траје, чини ми се, од деведесетих. А када би у Никшићу саборни храм био храм ЦПЦ да ли би се нешто промјенило? Да ли би тај велики број вјерника ишао са својим свјештеницима по околним ливадама? Изгледа да прихватамо само категорије побједника и поражених а не правимо темеље који обезбјеђују миран суживот Црногораца и Срба и њихових супростављених идеологија.
Јаков
Поштовани г. Лагуна, мислим да је вјерника у Црној Гори увијек било доста, а у временима комунизма није било подобно да се иде у цркву па су вјеровање продужили дома. У Црној Гори не постоји подјела Цркве на етничкој основи. Идеја ЦПЦ да буде црногорска етничка црква није доживјела реализацију. Ја знам много Црногораца који су гласали за независност, а који учествују активно у раду ПЦЦГ. Није проблем у црквеним објектима већ у вјерницима. По ономе што ја знам, вјерници поклањају Цркви имања, новце за изградњу цркви, значајне прилоге, вјерници позивају свешенике на славе, да освјештају кућу, имање, офисе... Подржаваоци, који нијесу вјерници, то ријетко раде. Нити славе славу, нити освјештавају ишта, нијесу дио тога система, нити га познају осим површно.
Продужетак полемике с Новаком Аџићем
Новак Аџић
Јакове, сматрајте ви ЦПЦ како хоћете, Црногорци који вјерују у њу неће се поколебати. Што не покушате да оспорите чињенице о аутокефалности Црногорске цркве. Ево вам још један доказ па га оспорите ако можете. У књизи "Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића-документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори ( Рим, 1921., издање Министарство спољних послова краљевине Црне Горе), на страни 11. и 12. каже се и ово: "србијанске власти нијесу гледале да убију само престиж државе црногорске, него и цркве која је као што је познато аутокефална. Најгорем руглу изложена су била од стране Србијанаца два светитеља црногорска, митрополити Свети Василије чудотворац острошки и Свети Петар чудотворац цетињски". Поред овога, прочитајте и рад др Петра Ђ. Стојановића, "Скице за црногорску историју права", из 1978. (историјски записи стр.56), ђе се јасно каже да је ЦПЦ аутокефална.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, уколико би ви хтјели да се "у пакету" све врати "како је било" 1918.г. ја бих то сматрао јасним и логички коректним. Поред аутокефалности, за коју тврдите да је била, то подразумијева: Апсолутистичку монархију и постављање принца Петровића за краља, повратак граница из 1916.г., као и образовни систем у којем ће дјеца учити да у Црној Гори живе Срби три вјере. Елем, монархија је немогућа јер су грађани републикански орјентисани, промјена граница такође, јер нико не да - али се ништа и није тражило, а што се тиче образовног система гдје ће бити уџбеници из доба Петровића - то је неприлично јер данас сваки грађанин сам одређује свој идентитет. Аутокефалност је немогућа, као и све остало, јер је црква одвојена од државе а и вјерници то не желе. Што се тиче Св Василија Острошког, слава му и милост, не уклапа вам се никако у етногенезу, нити у ваше ставове о пећким патријарсима.
Новак Аџић
Јакове, (алијас Војин Грубач), и Свети Василије Острошки је према одређеним подацима, које су објављивали српски историчари, радио на унији са католичком црквом не само Мардарије Ускоковић, митрополит. Постојао је и унијатски епископат у Крајини, али то није битно, нико од нас који припадамо ЦПЦ не пледира на унијаћење Црногораца, али ја персонално сматрам да треба бити екумениста јер Христ је један и не постоје непремостиве религијске разлике између православаца и католика. Чак сматрам да су оне више календарске него религијско-теолошко филозофске, али то је већ друго питање. Само ми немојте као парадигму вјере приказивати Амфилохија и његовог узора Николаја Велимировића, свеца СПЦ. Амфилохије и Николај су вазда негирали постојање црногорске нације, а Николај је 1944. отворено писао антисемитске текстове.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, нисам мјеродаван да одређујем да ли је нека епархија била аутокефална или не, али као минимум могу устврдити да је то споран детаљ, који не мијења суштину ствари. Зашто? Митрофан Бан је хиротонисан у Петрограду, и приликом уједињења цркве није спорио испоравност таквог акта. Али, ни краљ Никола, који је тада био у изгнанству такође није оспорио то уједињење Цркве. Једино што је нашао спорно је то што је Пећ ослободила Црна Гора, те је самим тим он сматрао да Црна Гора треба да постави митрополита у Пећи, гдје дословно каже: "... има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве." Наследник Митрофана - митрополит црногорско приморски Гаврило Дожић је постао патријарх те цркве 1938.
Новак Аџић - О ГАВРИЛУ ДОЖИЋУ
Господине Грубач, Гаврило Дожић, истакнути црногорски великосрбин и учесник тзв. Подгоричке скупштине, каснији српски патријарх је 1918. године, кад је доносио одлуку да се укине аутокефална ЦПЦ, чији је члан Светог синода био као епископ пећки, је тада прекршио заклетву дату Краљу Николи, погазио је Устав цркве чији је био епископ, флагрантно је прекршио Устав Књажевине и Краљевине Црне Горе, починио је радње које су као акт "велеиздаје" биле инкриминисане Кривичним Закоником Црне Горе. Некада је, прије тога, Гаврило Дожиц јасно писао да је Црногорска црква аутокефална, али он је све то поништио, па је као награду добио да буде од 1920. године митрополит епархије тада насилно уведене СПЦ у Црној Гори, а касније је као кандидат Радикалне странке Милана Стојадиновића постао српски патријарх. Гаврило Дожиц је био од 1918. године противник Црне Горе. Зато су црногорски комити и патроти предвођени Крстом Поповићем уцијенили његову главу.
Јаков (Војин Грубач)
Да поновим дио загубљеног коментара... Митрофан Бан, Гаврило Дожиц и краљ Никола (чак и у изгнанству) су заједички били за обједињавање Српске православне цркве. Разлика је у томе што је краљ Никола сматрао да црногорски митрополит, или митрополит којег Црна Гора (он) постави, треба (тачније - мора) да буде српски патријарх. Дакле, разлика није била у томе да ли треба објединити СПЦ, већ персоналног карактера у избору патријарха. Иначе, говорећи у анахроним релацијама типа патриот-издајник, испада да су Митрофан Бан, Гаврило Дожиц и краљ Никола у ствари - заједно "издали" краља Николу!? Као у филму Живка Николића, гдје је будући младожења отказао невјести "зато што га је преварила". На мајчино питање - "С ким?!", он одговара - "Са мном мајко!"
новак аџић - ВОЈИНУ ГРУБАЧУ
Што је краљ Никола мислио о Митрофану Бану и Гаврилу Дожићу постоје записи о томе. Прочитајте некролог у "Гласу Црногорца" Митрофану Бану, из 1920. године ђе је он окарактерисан као издајник Црне Горе, краља Николе и Црногорске цркве. Аутор тих текстова били су по Нилином налогу Јован С. Пламенац и Владимир Поповић, министри краља Николе. О Митрофану Бану и Гаврилу Дожићу је генерални конзул Црне Горе и краља Николе у Женеви др Иво Јовићевић написао што је Никола мислио у књизи "Капље жучи", објављеној у Риму 1921. године. А министар Нико Хајдуковић у Мемоарима наводи ријечи краља Николе о Гаврилу Дожићу, у којима га краљ Никола сматра "издајникон" итд. Толико за сад о томе.
//////////////////////////////////
Јаков (Војин Грубач)
Нисте ми објавили претходни комантар коментар, који је био везан за моју претпоставку да је помало анахроно успостављати релације издајник- патриота, наводећи за примјер контраверзног Секулу Дрљевића, који је био на Подгоричкој скупштини, Петовданском сабору и код Павелића у НДХ. Да ли се коментар загубио?
Новак Аџић
Господине Грубач, дрСекула Дрљевић није био на Подгоричкој скупштини, јер се у то вријеме није вратио у Црну Гору из ропства у логору Гросау, ђе је био заточен. Подржао је у почетку присаједиње Црне Горе Србији на тај начин што је три мјесеца био начелник у Министарству правде у Влади КСХС Стојана Протића, али је априла 1919. године поднио оставку и прешао у опозицију. Секула Дрљевић јесте био контроверзна личност, али и борац за слободу и независну Црну Гору, о чему свједочи његов политички рад 1919-1941. године и његова сјајна књига "Балкански сукоби 1905-1944", његови текстови у подгоричкој "Зети", његови наступи на листи Удружене опозције др Влатка Мачека, кад су 1938. године на изборима изабрани за посланике испред Црнгорске странке Секула Дрљевић и Михаило Аџић, устаник, зеленаш и комита и син генерала Јока Вулова Аџића, кога су Срби мучили и ухапсили 1919. године и који је одбио да се закуне Карађорђевићима и који је одбио пензију Краљевине СХС.
Јаков (Војин Грубач)
Весељко Копривица је у једном свом тексту рекао да је Дрљевић био изабран за посланика Подгоричке скупштине. Позивајући се на књигу др. Радијевића - Дрљевић, наводно, описује Подгоричку скупштину гдје ''наводи да су њени чланови, изузев десетак њих, били "све сами београдски јањичари", а иза скупштинских клупа били су "четници (комитаџије) с пушкама, реденицима и бомбама". Кроз пар десетина година, Дрљевић учествује на Петровданском сабору у ситуацији чудног легитимитета, као и италијанских "пушака, реденика, бомби" иза скупштинских клупа. И све је било "О.К.", док је, наводно, проглашавана независна држава Црна Гора. Његов "патриотизам" и дигнитет су се изгубили не само на том Сабору већ и у НДХ, гдје се налазио док су Дозжц и Велимировић били у конц. логору Дахау.
Новак Аџић
Весељко Копривица је написао вриједну књигу насловљену Амфиловијева сабрана недјела. У тој књизи и мене је доста цитирао. А о Амфилохију, Атанастију Јефтићу, лакрдијашу Филарету и српским милитантним епископима процитајте књигу Српска црква у рату и ратови у њој аутора Милорада Томаница, и о Српском популизму сјајну студију социолога проф. др Небојше Попова. И наведите ми оригинални документ да је Секула Дрљевић био посланик тзв. Подгоричке скупштине. Није, његовог имена нема међу 165 посланика тзв. Подгоричке скупштине. Јован Пламенац се одрекао 1925. године борбе за слободну и независну Црну Гору, али црногорски патриоти нијесу. Међу њима ни славни адвокат Владимир Поповић који је умро и сахрањен у Ници 1928. године. То је био корифеј црногорског родољубља. И његов унук др Владимир Вања Поповић, који живи и ради на Кипру је мој велики пријатељ и уступио ми је значајну грађу о тој знаменитој личности, која је игнорирала ренегате Црне Горе.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Адзицу, ако казете да се Јован Пламенац "одрекао борбе... за разлику од црногорских патриота", то знаци да сте га, условно, "избацили" из појма "патриот". И Крсто Поповиц се такодје вратио у Краљевину Југославију 1929.г. и имао официрску пензију до поцетка Другог свјетског рата. Нити он, нити Јован Пламенац нису хтјели да буду са Секулом Дрљевицем, нити су у уцесници Петровданског сабора. Зато тврдим да се термин патриот- издајник налази у домену политицких спекулација, цак ста висе - то је комерцијална политицка терминологија трговацке провинијенције. Исти је слуцаји са термином "антиратни дјелатник", који је апсолутно проскрибован и девалвиран. Рецимо, деведестих година прослог вијека била је условна подјела на "милитаристе" и "антиратни покрет". Данас је деведесет одсто тих "пацифиста" у слузби тадасњих "милитариста". Рамбо Амадеус је цак "опјевао" такве тенденције "пливања пацифиста кроз....
новак аџић - Војину Грубачу на знање
Да не испадне да се хвалим, али о Крсту Поповицу знам понајвисе у овој земљи. Проуцавао сам годинама, висе од деценије и по његов зивот. И припремам монографију о њему, која це имати висе од 1.000 страница, архивска документа, дневник, његова писма итд. Крсто Поповиц је био од повратка из Белгије у Црну Гору 1934. године цлан забрањене и проскрибоване Црногорске странке, федералисти, цији је водј био Секула Дрљевиц. Поповиц је до 1941. године сарадјивао са Дрљевицем, а од 1941. до 1944. Крсто је био у групи федералиста која се разликовала од Дрљевица по много цему, мада су и један и други преферирали независну Црну Гору. Крсто са Јованом Пламенцем није имаио никакав политицки контакт од 1925. године. Крсто је тада био у Аргентини и био један од водја "Црногорске слободне странке" у Аргентини, на цијем се целу налазио бивси министар Мило Вујовиц, који је тада зивио у Њујорку. И Поповиц је у својим бројним устанициким извјестајима констатовао да је Црногорска црква би...
Војин Грубач
Нема сумње да сте изуцили доста материјала везног за Крста Поповица, као и за остале лицности периода у којем је зивио, али ви правите конструкције које логицки теско могу бити одрзиве. Као градјевински инзињер који има одлицно техницко знање а направи криву зграду. И сви уоцавају да је зграда крива, а он то брани цињеницом да је техницки поткован. Као они који "доказасе" посебност Црногораца "етногенезом", а не умију да направе етницку границу која раздваја ту посебност од других посебности. Најбољи примјер је Секула Дрљевиц,који је био поткованији историјским материјалима од било кога, савременик тих збивања, а потом историјски тако терснуо уцесцем на Петровданском сабору и одласком код Павелица, да се све срусило као кула од карата. Да сте ви били у том моменту на тим местима, измедју Крста Поповица и Дрљевица - ви би несумњиво изабрали Секулу Дрљевица.
новак аџић - СЕКУЛА ДРЉЕВИЦ ЈЕ ИМАО УСПОНЕ И ПАДОВЕ
Др Секула Дрљевиц је био један од најбољих и најобразованих Црногораца, свог времена, сјајан адвокат, врстан говорник, политицки супериоран у ставовима, лојалан Црној Гори, говорио је усред Беогрдске скупштине о српским злоцима у Црној Гори од 1919. до 1928. године, био је један од лидера опозиције, изуизетно утицајан код Стјепана Радица, др Влатка Мацека, др Станка Сибенмика, др Аугуста Косутица и других лидера ХСС, афирмисао је становисте да су Црногорски посебан историјски народ и нација, разлицити од Срба. Говорио је: "Бити вјеран Црној Гори знаци био одан црногорској националној мисли и дрзавној идеји", током Другог свјетског рата, из племенитих намјера за Црну Гору, направио је избор погресног савезника, био је у трагицној заблуди, и ублили су га цетницки ратни злоцинци у Јуденбургу новембра 1945. године. А, кад бих бирао измедју Секуле Дрљевица и Крста Поповица, иако то није могуце, опедијелио бих се ипак за генерала Крста Поповица, јер је био хумани, цојски јунак ...
Војин Грубач
Господине Адзицу, измедју Крста Поповица, цовјека који је имао сирину у размисљању, и Секуле Дрљевица - његовог антипода по типу политицког карактера, сто сликовито показује однос према гротескном Патровданском сабору, ви се не бисте опредјелили за Крста Поповица. Историја се понавља у дјелимицно мутираном облику, и свако вријеме има политицке лицности које носе назнаке политицких каркатера прослих времена. Били сте на приблизно сицној раскрсници која је раздвојила Крста Поповица и Секулу Дрљевица, и ви сте, ипак- изабрали Дрљевица. Наиме, измедју Славка Перовица који има тако неопходну сирину, и Ранка Кривокапица, који је нема - изабрали сте Кривокапица, као нову политицку верзију Секуле Дрљевица. Недостатак политицке сирине вас онемогуцава да уоците битне разлике које постоје измедју људи, условно слицних политицких позиција.
Новак Аџић - Идентитет није трговина на пазару
И француски цар Наполеон Бонапарта је знао да постоје Црногорци као етнос, народ, сто наводи у својим наредбама марсалу Мармону, а Ви данас хоцете пласирати тезе да не постоји црногорска нација, да су Црногорци Срби. Господине Бозовицу, идентитет није ствар погадјања као трговина на пазару А да је. ЦПЦ била призната као аутокефална па то је знала и Српска црква кад је 1910. године послала цеститку Црногорској. То је знао и српски патријарх Варнава Росиц који је 1936. године написао да је Црногорска црква аутокефална. Знала је то и Руска црква, Цариградска патријарсија итд. Е то је релевантније, него сто о томе мисле Гојко Перовиц, Славенко Терзиц, Матија Бецковиц, Зелидраг Никцевиц, Добрило Дедеиц, пискарало Донко Ракоцевиц и сва екипа Српских новина, неки Рајо Војиновиц или њихов идеолоски корифеј Амфилохије Радовиц, који је подрзавао ратне злоцинце са Пала.
Војии Грубач
Господине Адзицу, послије двјеста коментара ви опет не зелите прихватити цињеницу да је корјен такозване "негације црногорске нације" и теза да су "Црногорци у ствари Срби", домаци црногорски производ из времена Петровица, па су зато, оцигледно, сви други криви. Све то сто сада говорите цуло се у Црној Гори хиљадама пута за задњих двадесет година. Могуце је да вам се не свидја сто људи не прихватају васе идеолоске конструкције, али то је реалност. Онима којии се слазу с вама доказали сте аутокефалност, али и створили нову "цркву" ЦПЦ. Ако зелите провјерити снагу пројекта ЦПЦ, нека СДП самостално изадје на парламентарне изборе са васом прицом. Од гласова које добијете одбијте гласове градјана исламскех и католицке вјере, затим и атеиста - и видјецете ста остаје за ЦПЦ. Додоворавање г.Дјукнаовицу је показетељ немоци да се аргументима добију евентуални симпатизери васих идеја.
новак аџић - Војине Грубачу-неуспјесно дифамирате
Прво, СДП има врло јако упористе код црногорских градјана, разлицитих нација и конфесија. Резултати освојени на локалним изборима у висе опстина, сукцесивно, кад се зброје доводе до респектабилне цифре гласова, која показује интезивни тренд раста гласацког тијела СДП. У парламентарном миљеу Црне Горе, СДП је по броју посланицких мандата 3 странка у Црној Гори. Друго, измјерите Ви Васу снагу и провјерите легитимитет па се кандидујте са Васом Академском алтернативом и да Вас видимо. Друго, не знам јесте ли висе савјетник Андрије Мандица, ако јесте савјетујте га да се српски идентитет у Црној Гори не афирмсе негирањем црногорског националног бица и противљења независности Црне Горе. И треце, не додворавам се ја никоме, јер 20 година, од ране младости, сам био на истим демократским, мирољубивим дрзавотворним и националним позицијама као сто сам и данас. Ви сте припадали једном политицком миљеу ратне великосрпске политике и драго би ми било да сте еволуирали, да сте се промијенили.
Војин Грубач
Господине Адзицу, у сваком "политицком миљеу" у Црној Гори постојали су апсолутистицки партијски диригенти - тзв, водје, којеи, самим тим, оправдано носе сву политицку одговорност јер диктирају и путеве и стилове. Некрунисани водја "ратне великосрпске политике", како казете, је вас садасњи колега са скупова - Новак Килибарда. Амнестирајуци у политицком смислу такву "ајкулу", ако је "она" сто крива, ви аутоматски "амнестирате" и остале рибе тога мора плавог. СДП је функционерска странка, која никада није изасла самостално на парламентарне изборе у Црној Гори, тим прије као опозиција, па када се то деси - погледајте семафор. Не слазем се да је СДП мултинационална странка у пуном смислу те ријеци, вец дефектно мултинационална. Послије предсједницких избора сам престао бити савјетник г. Мандица у сустинским смислу, обострано је прекинута цеста комуникација - тако да му не могу пренијети васу поруку.
Први круг полемике
Новак Аџић - о Николају Велимировићу
Цитат из књиге аутора Николаја Велимировића, "Национализам Светог Саве", Београд, 1935: "Ипак се мора одати признање садашњем њемачком вођи Адолфу Хитлеру, који је као прост човјек, схватио да је национализам без вере једна чиста аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светог Саве, и подузео у своме народу онај посао који приличи светитељу, генију, хероју. А нама је тај посао свршио свети Сава. Отуда је национализам српски као стварност, најстарији у Европи". Тако је писао Николај Велимировић. Ето Вам, драга господо, идеолошки извор великосрпског клеронацизма, а не ступидарије које подмећете аутентичним црногорским патриотима. Против такве идеологије зла се борим 20 година непрестано. Полемишите с Николајом Велимировићем.
Јаков (Војин Грубач) - А краљ Никола?
Господине Аџићу, ако се узме у руке историјски оглед Живка Андријашевића "Српство у Црној Гори", тамо се документовано показује да српска национална мисао у Црној Гори није посљедица дјеловања Николаја Велимировића већ Николе I Петровића. Чак је наведено да се у црногорским школама форсирало да у Црној Гори живе Срби три вјере. Пазите што ћу вас питати, ако се у црногорским школама учило да у Црној Гори зиве Срби, да ли је логично да је тада, у суштини, карактер Православне цркве био такав да је она фактички била српска. Рецимо, аутокефална Црква Срба у Црној Гори. Због чега не нападате српски школски систем у Црној Гори за вријеме краља Николе? Он вас, просто, демантује у ономе што говорите.
Анонимус
Кад су се појединци из петних жила упрли да негирају повијесну аутокефалију ЦПЦ, нека буду елементарно коректни па оспоре снагу и вјеродостојност овог документа: Митрополит Митрофан Бан је с Цетиња 6.априла 1910.године упутио захвалницу књазу Николи, поводом честитке коју му је црногорски суверен послао за јубилеј његове службе. У томе акту Митрофан Бан пише књазу Николи и ово: "Ваше краљевско Височанство, Премилостиви Гоподару! четрдесет година већ је прошло, од како ми је велика срећа удио пала да ступим на службу Црногорске цркве-на службу Ваше, Господару јуначке државе". Ево вам господо прворазредни извор за аутокефалност ЦПЦ. Можете га наћи у књизи " Споменица од 25-годишњици архијерејске службе Његовога високог преосвјештенства митрополита Црне Горе, Митрофана Бана", Цетиње, 1910. Но, вас чињенице не интересују.
Јаков (Војин Грубач)
Анонимусу, све чињенице нас интересују, али прескачете ону основну, коју је изнио Живко Андријашевић, гдје је утврдио да је школски систем у Црној Гори за вријеме краља Николе убјеђивао ђаке да су сви становници Црне Горе Срби разних вјера, као и да је школски систем тада стварао Србе, а не космополите. Андријашевић тврди да великосрпство није увезено са стране, већ је то била идеологија куће Петровића. То је било тако! Данас неко тврди да је та полтика била исправна, а неко да није исправна. Андријашевић тврди да то није било исправно, али не тврди да то није било. Црногорска православна црква у тадашњој Црној Гори није била антисрпска као ова сад, а да је била српска свједочи национално опредјељење тадашњих поданика, па и господара Николе I. У чему је тада спор и разлог свађе?
АДМИНИСТРАТОР - Д. Ђурановић
Допустите један коментар: мислим да би коментатори на Порталу Аналитика могли да показу више поштовања према труду господина Аџића који има демократске кондиције да одговара и полемише са људима којима не зна идентитет. Управо стога Портал Аналитика захваљује господину Аџићу, јер је исказао коректан однос у полемици са неистомишљеницима.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Ђурановићу, коментари господине Аџића су коректни, али му основни текст врви од оптужби које нијесу баш на нивоу. Не може се оптуживати Велимировић и Иринеј за нешто што је форсирао Никола I Петровић. Није то само тврдио Андријашевић, то ће уочити свако ко прочита бар један уџбеник из времена Петровића, гдје су муслимани и католици, данашњи Бошњаци, Муслимани и Хрвати, такође кроз школски систем убјеђивани да су Срби. Како се то може заобићи, и тражити негдје друго проблем? Зато слиједи, да не само Православна црква тога времена, већ и исламска и католичка заједица представљају у етничком смислу ТОГ ВРЕМЕНА, ово подвлачим, српске организације. Одакле сад антисрпство, јер несрпство сад , не бити Србином сад, то не мора подразумијевати? Све честитке Порталу за отвореност, али и Аџићу за дијалог, иако се разликујемо у гледишту.
Новак Аџић
Господине Јакове, "српство краља Николе" је политичко-идеолошка и династичко-програмска доктрина, а не етничка и национална категорија. Краљ Никола је увијек и свуда бранио и прославио и афирмисао државну независност и међународни субјективитет Црне Горе. "Србовао" је у своје вријеме из политичких разлога, мислећи да ће се јужнословенско уједињење извршити по узору на италијански модел Уједињења /под Краљевином Сардинијом-Пијемонтом и Савојима/. Тако је он рачунао да ће позивом на "српство" као политичку платформу успјети да мобилише Јужне Словене, доминантно православце, да се уједињење изврши под круном Петровића и са њим као сувереном. Међутим, кад је схватио да од таквог уједињења нема ништа, да ће побиједити Пашићев концепт и династија Карађорђевића, од 1916. до смрти 1921. године прво се залагао за југословенску конфедерацију, а потом апсолутно је форсирао потпуну државну независност Црне Горе и реалну етничку и националну посебност Црногораца.
Новак Аџић
Уважени Јакове, прочитајте сјајну књигу проф. др Живка Андријашевића, "Црногорска црква 1852-1918", Никшић, 2008, у којој он документима и својим историографским закључцима експлицитно доказује у знаности ноторну цињеницу да је Црногорска црква била аутокефална, и да је она, стварно, а не само номинално, била државна црногорска црква. Правна је изрека, дајте ми чињенице, ја ћу вам дати право. Право ЦПЦ слиједи на основу реалних повијесних чињеница. Контра фактум аргументум нон датур. И јој једном честитке господину Драшку Ђурановићу, уреднику Портала, који је, иначе, у својој дугој новинарској и публицистичкој каријери преферирао слободу медија и мишљења и који је био и остао искрени патриота, часни и афирмисани борац за право, част и слободу своје домовине и нације.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, дјелимично је српство Николе I Петровића било, на неки начин, идеолошка доктрина, али кроз уџбенике и државне манифестације оно је несумњиво било етничка категорија. Прије бих рекао да је српство била етничка а надсрпство, први у српству и међу Србима, идеолошка и политичка категорија, која је требала да омогући Петровићима долазак на трон послије уједињења. То тврди и Андријашевић, иако сматра да је то било погрешно. А шта је исправно? Које су границе, рецимо, црногорског етничког простора, и да ли су се тиме руководиле велике силе на Берлинском конгресу? Колико знам, нијесу! Рецимо, Гарашанин је јасан, али је и краљ Никола био Гарашанин у суштини, разлика је у неким нијансама и кључном - да требају Петровићи да засједну на заједнички пријесто. Шта обухвата по вама црногорски етнички простор, који се никад не поклапа са државним границама? Или се, по вама, поклапа?
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, што се тиче односа краља Николе по питању Цркве постоји сљедећи његов став, дат 1920 г. у изгнанству: "Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха. Самим ослободењем Пећи, оживјела су и реална Патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећки има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. Свих су ових права, које има Црна Гора и ...”
Други круг полемике
Новак Аџић (коментатору Лагуни, у контексту)
Православне храмове у Црној Гори су градили заједно етнички Црногорци и држава Црна Гора, а не Срби или безимени православци. Религија код Црногораца била је доминантно ствар обичаја, лаицизма, слободе и идентитета, она никада није била унисоно и рудиментно клерикално-догматска и никаке везе нема са поимањем религиозности Амфилохија Радовића и његових присташа. Православље код Црногораца било је црногорославље, како је добро детектовао др Секула Дрљевић. Прочитајте бројне књиге које су странци о Црној Гори писали, а боравили су у њој па ћете то схватити. За сад препоручујем Вам Вијалу де Сомијера, наполеоновог пуковника, те руског поморског официра Владимира Броневског, Гзавија Мармија, који су у Црној Гори боравили у доба Светог Петра Цетињског. Цетињски манастир нијесу градили Срби него Црногорац Иван Црнојевић (ренесансни Манастир на Ћипуру) и владика Данило Петровић данашњи Цетињски Манастир је подигао, па дочекасмо да нам га Амфилохије отме. Е, неће моћи.
Новак Аџић - Јакову и Раду Божовићу
Отпор тезама да су "Црногорци етнички Срби" и "српског поријекла" давали су сјајни црногорски знанственици повјесничар проф. др Драгоје Живковић, полихисторик академик др Радослав Ротковић, академик проф. др Павле Мијовић, етнолог проф. др Шпиро Кулишић, који је у књизи "О етногенези Црногораца" доказао да су Црногорци другачијег етничког поријекла и различити од Срба, те проф. др Данило Радојевић, академик проф. др Војислав Никчевић, проф. Сретен Зековић и други. А да је црногорска нација самоникла и историјски утемељена својевремено је то доказао проф. др Слободан Томовић у књизи "Коментар Горског Вијенца", Никшић, 1986. године. У тој књизи Слободан Томовић је експлицитно тврдио да је Црногорска православна црква била аутокефална. Да су Црногорци посебна нација, некада је писао и др Зоран Лакић у књизи из 1981. године "Народна власт у Црној Гори 1941-1945". Др Зоран Лакић је касније постао експонент великосрпског антицрногорства.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, ако господа по теорији етногенезе тврде да су Срби и Црногорци различити народи, тада њихова научна утемељеност има јако лак задатак. Просто, само требају да направе етничку границу између Црногораца и Срба, која се сасвим сигурно неће поклопити са државним границама, јер је немогуће да је Берлински конгрес то случајно погодио, као ни разграничења каснијег датума. Рецимо, по мени је та етничка граница данас повучена слободним изјашњавањем грађана, и то без етногенезе, већ на основу права о слободном изјашњавању. Ако то не могу да ураде, тада требају да кажу зашто? Ако сте ви успјели да их разумијете, реците нам да ли се тамо види то етничко разграничење и куда оно пролази?
Новак Аџић - ЕКСПЛИКАЦИЈА ГОСПОДИНУ ЈАКОВУ
Етничка граница између Црногораца и Срба је давно повучена. Ради се о двије потпуно разлиците нације, традиције, културе, које су имале повјесно различити пут развоја и конституисања. То је знао и Франсоа Волтер, па се дивио сто су "Црногорци нација која је у 15 стољећу имала штампарију". Па и у Париској Опери је 1848. године изведена опера под насловом "Црногорци". Постоји сачувани монументални плакат о томе. Па и Пушкин је пјевао "Црногорци и Бонапарта", не "Срби и Бонапарта", па и Алфред Тенисон, славни енглески пјесник и државник Гледстон су у 19 стољећу оставили записе да су Црногорци етничка, државотоворна нација. Ја не негирам право српске националне мањине да имају сва права као Срби у Црној Гори, ми смо слободно и демократско друштво, само пружам отпор негацији црногорског националног и културног идентитета. Ми смо свој државни, етнички и културни идентитет градили од Дукље до наших дана, заправо, од досељавања наших славенских далеки...
Новак Аџић - "Неко"- увјерљив је документ и његов пецат
Да је црногорска нација самоникла, аутохтона, посебна европска нација, са својим специфицним, суи генерис идентитетом као француска, њема;ка, ирска итд, да црногoрска нација има своје повјесно утемељење, да није како Амфилохије клевета "копиле Милована Ђиласа", да није, како смо се наслушали ево деценијама злонамјерних и глупих флоскула, "коминтерновско-ватиканска измишљотина", доказали су у својим дјелима Савић Марковић Штедимлија, др Секула Дрљевић, Никола Петановић (из Сан Франциска у дјелу МОНТЕНЕГРИН МИРРОР" из 1931.), те Миливоје Матовић и славни др Вукашин Марковић, комита и родољуб црногорски. И заслужни Црногорац Блажо Јовановић је у својим радовима и говорима истицао да су Црногорци посебна историјска нација. Читајте, па изводите закључке, не полемишите без научне методогије и са дефицитом смисла за повијесну анализу и знанствену синтезу. Ево сам коректно и мушки саговорнике испоштовао, што веле моји Цетињани.
Јаков (Војин Грубач) - Етногенетичари не умију повући етничке границе
Господине Аџићу, ту је, нажалост, лоциран проблем! Ви и господа која развијају теорију о етногенези тврдите да је граница између Срба и Црногораца давно повучена, али се испоставља да је нико не зна. Проблем је, дакле, што је нико не умије, нити зна повући. Зато остаје слободно изјашњавање грађана, јер нема другог начина зато што етногенеза не помаже. С обзиром на то да по новом, брзоплетом, Уставу Црне Горе Срби и Црногорци нијесу конститутивни народи, то је, нажалост, испало да су и једни и други постали националне мањине. Не вјерујем да је ико икад могао помислити да ће једног дана у Црној Гори постојати српска и црногорска национална мањина, и да ће уставописци направити такву кардиналну грешку. Ево, ма како било чудно, ми сада разговарамо као припадници разних националних мањина, равноправних са Албанцима, Бошњацима ,...,итд.
Новак Аџић
Јакове, право на национални исказ је међународно одређено и уставом и законима Црне Горе зајемчено право/припадама свим људима као неотуђиво природно право, чак се третира као интимна ствар појединца, у коју нико нема право да се мијеша. Пописи становништва дефинишу националну структуру у земљи. Црногорци су државотворни и конститутивни народ у Црној Гори, а носилац суверенитета је грађанин Црне Горе. Срби у Црној Гори као национална мањина треба да остваре пуна мањинска права и већински црногорски народ, односно и независна дрзава Црна Гора треба да јемчи права свим националним мањинама у Црној Гори, не само Србима, већ и Бошњацима, Муслиманима, Албанцима, Хрватима...И наравно, држава треба да помаже на сваки нашин развој културног и другог идентитета свих националних мањина, уз услов лојалности Црној Гори и да не негирају национални идентитет већинског црногорског народа. Ја сам за грађанско уређење државе.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, ви изгледа нијесте свјесни да Црногорци нијесу коститутивни нити државотворни народ у ЦГ. Ви говорите баш као и неки српски политичари у Црној Гори о констутивности која не постоји. Црна Гора је престала бити национална држава Црногораца последњим Уставом док сте вјероватно негдје држали говоре, те нијесте обратили пажњу на то. На примјер, ви као Црногорац, имате само један начин за остваривање својих националих права, који иде преко Закона о мањинама. Ја се, иначе, залажем да српска и црногорска мањина у Црној Гори имају пуна права, као о остали мањински народи. Ако једног дана, каквим случајем, Срби и Црногорци постану конститутивни по Уставу, а не по маштању, ја ћу и једнима и другима честитиати статус конститутивности.
Трећи круг полемике
Аџић : Слободарски лик једних и и ропски лик других народа
Новак Аџић - (обраћа се комeнтатору)- ПОДРШКА ТЕБИ САМОСВЈЕСНИ ЛАБУДЕ
Свака част Лабуде, црногорски митрополити нијесу се никада турчили за паре као некад српски патријарси /Гаврило IV рецимо то је 1758 званично урадио/ нити су на трону на Цетињу сједјели фанариоти /Грци које је постављао Султан и цариградска патријаршија/ него природни Црногорци, које је бирао за владике и владаре слободни црногорски народ. Знате како је у доба владике Данила 1712. године писао српски пећки патријарх Мојсије Рајовић-Ћурла. Писао је Црногорцима и војводи Вукоти Вуксановићу: "Ко сте ви да водите рат са Турском Царевином. Оканите се тог рђавог рада и покорите срећном Султану. А ако нећете тражићу у свој мојој јурисдикцији да Вас господ Бог истражи". Црногорци су тада одговорили покушају наметања ропства Царевим Лазом 1712. године и побједом над војском Тахир-паше, а српски патријарх из Пећи је ревносно служио и био покоран Сулану у Стамболу. Но, некима је борба за слободу извајала свој слободарски лик, другима је ропство градило свој лик, па су се робови доче...
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, теорија о “слободарском лику” једних и “ропском” других народа има много недостатака. Први је, што је сваки народ некада био роб а некада слободан, а некада истовремено и једно и друго . Да вам наведем примјер, када је Цетиње било слободно - Подгорица, Никшић, Бар, ..., су чекали 1876-78-79 годину да се то деси, а сјеверни крајеви: Пљевља, Бијело Поље, Беране, Мојковац, Рожаје, Плав, Гусиње, ..., чак 1912- 13- 14.годину. Иначе, могло би испасти да они, у једном дијелу Црне Горе, који су се раније ослободили од Турака пребацују “ропски лик” осталима. Дакле, та линија "ропског" и "слободарског" лика може пролазити кроз исти народ, тако да је такво квалификовање у одређеној мјери непримјерено. Дабоме, "слободарски лик" не може бити апсолутна временска категорија, већ само периодичног карактера.
Новак Аџић - ЗА ЊЕГОША ЈЕ НЕМАЊА БИО ОКУПАТОР ЦРНЕ ГОРЕ
Драги Јакове, љубазно бих Вас замолио да прочитате књигу "Ђенерал Вешовић пред судом", Земун, 1922. године и текст Вешовицеве одбране - др Секуле Дрљевића, идеолога Црногорске странке/федералиста/. Патриоту Вешовића су Срби у Београду са сином држали скоро двије године у тамници, зато што је био родољуб црногорски, и он је на суђењу ускликнуо због злочина којег су великосрпски хегемони почињели у Црној Гори: "Пакао је моја домовина, много црњи од оног Дантеовог". Дрљевић ту елеборира о "ропском лику" и "слободарству". Врло је то занимљиво и корисно. Па и Његош је у "Голубици" 1844 зборио: "Кршна и сиромашна Црна Гора не хаје ни за Немање, ни Мурате, ни Бонапарте, они сви бише и преминуше, а Црна Гора оста довијека у својој вјери и слободи". Његош је и Стефана Немању сматрао окупатором Црне Горе, односно, најстарије црногорске државе Дукље. Али, ипак, пет вјекова ропства, драконски закони дахија у Београдском пасалуку,...
Јаков- (Војин Грубач) - Његош као утемељивач
Господине Аџићу, претпостављам да Његошевих осврта на Немањиће има у разним варијантама. Баш као и Краља Николе о Карађорђевићима. Ипак, једно се не може спорити, да су Петар I, Петар II и краљ Никола у једном дугом непрекидном периоду своје владавине недвосмислено Црну Гору дефинисали и развијали као српску етничку државу. Без обзира да ли су били у праву или криву, то факт не мијења. За ту српску традицију послије владике Петра II Андријашевић каже: " Управо овакву историјску традицију, која је већ била добила и своју историографску форму, владичин насљедник, Петар II довео је до савршенства и учинио је неизбрисивом у историјској свијести Црногораца. Црна Гора је, како наводи Његош, “коматић од развалинах нашега царства... она је урна у коју је силно име Душаново прибјегло”.
Новак Аџић - Петар Први србовао никад није
Петар први србовао никад није. Оригинална документа са рукописом Петра Првог то доказују. Једно је оригинал, друго његова интерпретација. Молим Вас не робујте традиционалној историографији, која накнадна дописивања и текстове Симе Милутиновића Сарајлије, Медаковића и других приписују Петру Првом. Не постоји сачуван ни један архивски докуменат, ђе би се видјело да је Петар Први србовао. У ономе што је објавио савјесни академик Јевто Миловић тога нема. Рукопис Петра I на виђело дајте. Петар Први је био поглавар државе и Црногорске православне цркве. Одбранио је њену аутокефалност од покушаја Руског Синода да је оспоре. И Његош је прогласио 1834. године Петра Првог за светитеља. Није питао ни Руски синод, ни Цариградску патријарсију, а Српску цркву није све да је хтио ни могао јер је тада није било на шару земаљскоме.
Јаков (Војин Грубач) - Андријашевић тврди другачије
Господине Аџићу, историчар Андријашевић каже: "У својој “Краткој историји Црне Горе” владика Петар I Петровић Његош пише да је Црна Гора увијек била препознатљиви дио Српског царства, а да је тек послије “плачевноме србског царства паденија” постала потпуно државно самостална. Управо овакву историјску традицију, која је већ била добила и своју историографску форму, владикин насљедник, Петар II довео је до савршенства..." Он закључује, "српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ...". Петровићи, очигледно, нијесу видјели јасну етничку границу о којој говоре етногенетичари, који је сада, иако "препуни знања", не знају, нити могу повући. Теорија о етногенези има крупну системску грешку. Ви то знате, зато такође не можете повући ту етничку границу.
Четврти круг полемике
Новак Аџић - МИТРОПОЛИТИ СУ БИЛИ АУТОХТОНИ ЦРНОГОРЦИ
Митрополити Црногорске православне цркве никад у повијести нијесу били странци, а ни Срби. Од Висариона у доба Ивана Црнојевића, Вавиле и других, па касније, Мардарија Ускоковића из Корнета у Љешанској нахији, Руфима Бољевица, из Црмнице, Висариона Бориловић-Бајице, свих владика Петровића с Његуша до 1851, па Илариона Рогановића из Цуца, Висариона Љубише из Паштровића, Митрофана Бана из Грбља. Свети Петар записа: "Митрополит је природни Црногорац, како су и први митрополити били и не може бит у Црну Гору митрополит странац, нако родни Црногорац из првијех црногорских фамилија". А нас Свети Петар Цетињски зборио је насим ЦРНОГОРСКИМ ЈЕЗИКОМ, за то не треба бити нарочито верзиран. Поздрав.
Јаков (Војин Грубач)
Годсподине Аџићу, ваша интервенција о народу слободарске и народу ропске свијести, те анимозитет који показујете према Србима, као и пећким патријарсима, а вјероватно и онима које су они постављали, чини ми се да осликава ваш однос према једном важном човјеку који је служио таквој цркви и таквом народу. Свети Василије Остроски, слава му и милост, није био Црногорац, разишао се у гледиштима са митрополитим Цетињским Мардаријем који није био довољно тврд према унијаћењу, пећки паријарх Паисије га је хиротонисао за епископа и митрополита Требињског, а пећки патријарх Гаврило Рајић произвео у владику Захумског. Знате, имам осјећај да ћете у постављању тих граница кроз анимозитете, не поштујући правило здраворазумског односа према различитостима људи доћи у позицију да због контрадикторности дође до ерозије ваших сопствених ставова и идеја.
Полемика: Грубач – коментатор Мрки и Аџић
Мрки
Јакове, лијепо вам човјек каже да је српство Николе Петровића било политичко, то сви мање-више знамо, а чини ми се да то ни ви не спорите. Додуше, ви му надређујете наводну етничку одредницу која га је утемељивала, око тога се спорите. Међутим, чак и да је тако (у што сумњам, ипак мислим да се радило о потпуно у реалности неутемељеној владарској алавости), сви знамо како се то завршило, па нас има подоста који то небисмо понављали. Много је написано о томе сто се десава онима који из прошлости, у овом случају чак блиске нам, ништа нијесу научили, никакве поуке извукли. Ја мислим да Црногорци могу и морају да закључе подоста из својеврсног политичког дилетантизма Николе I, за који је испоручена највећа цијена и њему лично а богами и народу, трагичним губитком државе.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, нијесте ме разумјели, ја српству Николе I Петривића не дајем етничку димензију, већ је српску етничку димензију себи и грађанима државе Црне Горе он сам, као књаз или краљ Црне Горе, дао. Историчар Андријашевић тврди да је Никола Петровић само продужио оно оно што је Његош радио. Ако су ђаци у школама у том времену учили да су они етнички Срби три вјере, тада се може констатовати да - ако је то проблем, он станује у Црној Гори - а не у увозу етничке идеологије из иностранства, и то констатује Андријашевић. Рецимо, ви гледате на то као да је то било штетно, а други гледају на то као на нешто исправно.
Мрки
Господине Јакове, одлично вас разумијем, с вама се бар може цивилизовано разговарати, за разлику од националне и политичке искључивости огромне већине присталица идеологије коју браните. Ја не тврдим да је српство у Црној Гори историјски неутемељено, али извлачити тезу о њему као исконском исходисту новонасталих Црногораца који су то, мало захваљујући комунистичкој вољи, а мало тековинама демократије у којој свако може бити што му је воља, је ниста више него, сходно новом времену, нешто мало модификовани, а један те исти политички пројекат доказивања да је Црна Гора у ствари српска земља. Господин Аџић вам врло аргуменовано то оспорава, чак вас упућује на бројне озбиљне ауторе, а ви из читавог Андријашевићевог опуса извлачите српство неких, додуше истакнутих, Петровића, које нас је коштало агресије са завршетком губитка државе. А како да на то гледам него као на штетно, да је држава лоша не би је сви хтјели.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, и ја вас одлично разумијем. Дакле, ви не тврдите да српство у Црној Гори није утемељено, али сматрате да је такво српско понашање Петровића било лоше због агресије и губитка државе. Ја извлачим закључак да је код вас држава битнија од нације. Да ли гријешим? Ако је тако, па користите израз агресија на државу, да ли знате да је Краљ Никола био свјестан да двије династије не могу владати будућом државом. Ево шта Андријашевић каже: " Најкраће речено, за књаза Николу постоје двије политичке неминовности: стварање уједињене српске државе и елиминисање једне од двије династије које на престо те државе претендују. " Елем, поставља се питање ако је елиминисање дин. Петровића било агресија на државу Црну Гору, да ли би елиминисање Карађордевића било агресија на Србију?! Те двије династије су биле у рођачким, крвним, везама, Како би се третирала обрнута ситуација?
Мрки (Војин Грубач)
Господине Јакове, одговорићу вам у наставку јер се више не зна што је коментар на коментар. Дакле, не, и држава и нација су значајне, нема једне без друге, поготово у овом нашем балканском галиматијасу. Због тога се и оштрица великосрпске аспирације према Црној Гори (а територија је ту једино значајна, Срби из Црне Горе им ту дођу само као нужно зло, трагично је што они то тврдоглаво одбијају да прихвате) усмјерава на негацију Црногораца као народа, или као што већ рекох, прихватају се Црногорци али као комунистичка творевина, што је научни нонсенс, и велика увреда. Слиједи наставак...
Новак Аџић - МРКИ, добра ти је елаборација
Тако се, постовани Мрки, брани, рационалим ставом, утемељеном експликацијом повијесна истина о голготи Црне Горе под великосрпском опресијом. Врло синтетизовано и промишљено дискутујете и елаборирате о црногорском националном идентитету, којега би многи наметљиви Срби да нам оспоре и да нам покраду повијест, с обзиром на рупу од пет стољећа трајања турске окупације и освајања Србије. Ми Црногорци имамо меморију о нашем континуитету и националном дигнитету и опстојности и не коцкамо се као хазардери с домовином и нацијом. Црногорци су дукљанског поријекла и континуитета. Наши преци доселили су се из прапостојбине Полабља и населили некадашњу римску Превалитану, на чијем простору је у 9 стољећу конституисана најстарија црногорска држава Дукља. О томе мој пријатељ др Радослав Ротковиц увјерљиво пише у својим дјелима "Одакле су дошли преци Црногораца" и "Краљевина Војислављевића". Поздрав уз захвалност што сте витешки на бранику домовине.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, надам се да ће негација Црногораца, и представљање црногорске нације као комунистичке творевине, нестати заједно са негацијом Срба у Црној Гори и коришћења израза посрбице, те да ће такве појаве бити дио неких лоших прошлих времена. Наравно, нисмо сасвим имуни на то да се неће понекад десити да неко неозбиљан такве изразе и даље користи, вријеђајући без потребе и ефекта, сигурно без ефекта, један од два дотична народа. Сигуран сам да се од мене, а и од вас, то неће чути. Иначе, неодвојивост нације и државе, што ви говорите, је спорна. Ево примјер, у Црној Гори има четрдесет један проценат Црногораца, а од њих је трећина за заједничку државу са Србијом, а Црна Гора је ипак независна захваљујући гласовима Бошњака, Муслимана, Албанаца, Хрвата, Рома, ...
Мрки
Сто се тиче тога што је агресија, а што није, мислим да се бар око тога небисмо требали спорити, обзиром да је анексија Црне Горе од стране Србије извршена потпуно нелегалним лином тзв. Подгоричке скупштине, чију нелегалност у питање не доводи ниједан озбиљан историчар. Ви то питање покушавате банализовати једном симпатичном замјеном теза, а то је да је елиминисањем династије Петровић извршена агресија на Црну Гору, што је нетацно, јер је то елиминисање само посљедица агресије а не њен сам чин. Чин агресије је анексија која је била нелегална у сваком смислу те ријечи, укључујући састав и мандат Подгоричке скупштине, па до чињенице да се све одиграло под србијанском војним присуством.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, уз напомену да сте захвалан саговорник дијаметрално супротног размишљења, што постујем, морам вам рећи да је тај моменат уједињења ( или анексије, како ви кажете) с моје тачке гледишта сукоб двије династије, које су унапријед знале да ће једна потонути. На Божићни устанак гледам као на устанак присталица династије која је лоше прошла у том судару. Држава је, у том смислу, по мени, у другом плану. Свакако да је тај сукоб династија, гледано у строго правном пољу, носио нерегуларности. То не спорим. Оне би биле и да се десило обрнуто, па да су свргнути Карађорђевићи, иако ви то сматрате чудним углом гледања. Огромне нерегуларности су, очекивано, биле и на прошлом рефередуму о независности Црне Горе, он се такође могао завршити побуном, срећом није, а његов резултат се не може оспорити.
Мрки
Господине Јакове, наивнији дио ваше дискусије представља теза о супериорности СПЦ према ЦПЦ, када је број вјерника у Црној Гори у питању, што везујете за просто опредјељење народа „коме ће се привољети царству”. Притом свјесно занемарујете чињеницу да се безмало све светиње налазе под управом СПЦ. Народ иде тамо ђе су цркве и манастири, не може се по ливадама и кућама служба служити. При том се ради о објектима које су сви наши преци подизали, па људи имају осјећај и да им припадају, зато тамо и иду. То никако не значи да су вјерници СПЦ, многи једноставно пред тим зажмуре, као што сам и ја кад сам крстио дијете под Острог. Али оне који се често позивају на људска и грађанска права, много не занима што једном Црногорцу вјернику тешко пада да иде на службу у цркву која не постује његова елементарна права, и која по свом дјеловању, лише објеката, није његова изворна црногорска црква.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Мрки, када би све православне светиње у Црној Гори дали ЦПЦ резултат би био да тамо више нико од вјерника Православне цркве Црне Горе би ишао, тако да би подржаваоци ЦПЦ могли да уживају у миру и спокоју, без икакве гужве на тим мјестима.
Колико ја могу видјети, ПЦЦГ на све стране гради нове цркве. И тако траје двије деценије. Колико видим, ЦПЦ не гради цркве, мада постоје богати слободни бизнисмени, понекад и у сукобу са властима, који јавно подржавају ЦПЦ а не желе дати средства да се направи једна црква. Можда не вјерују да ће средства бити намјенски потрошена, можда им се не свиђају људи око ЦПЦ, можда само идеју подржавају на ријечима, али је једно сигурно - да нијесу вјерници.
Полемика Грубач - Лагуна
Лагуна - статус кво
Постовани г-ине Адзицу, у овој прици сам намјерно потенцирао црногорско национално и вјерско питање. Као сто сте и видјели, "друга страна" не прихвата раније постојање Црногораца вец их третира као продукт комунистицке идеологије сто има за последицу да су сви вјерски објекти власниство ПЦЦГ/СПЦ? Ствари су јасне, договора не мозе бити али ста да се ради са Црногорцима-православцима који не прихватају овако постављену садасњост?
Јаков
Господине Лагуна, по мом мишљењу постојии сваки народ и свака црква, јер сваки човјек има право да опредјели своју националну припадност и религиозност. У том смислу признајем црногорску нацију, право на постојање ЦПЦ и ту немам двојбе. Не пада ми на памет да убјеђујем друге да нису то што мисле да су и слично. Али, мислим да садашња ЦПЦ не може да црпи свој легалитет од Православне цркве у Краљевини Црној Гори, већ се може сматрати новом црквом као што постоје многе нове цркве. Колико ће нека црква бити јака зависи само од броја вјерника, никако од броја симпатизера, подржавалаца или коментатора. Вјерници су посебни дио народа који има своју специфичност да их ова наша расправа неће много тицати и баш их брига што ми мислимо. Неће нас констатовати као да не постојимо.
Лагуна - ЦПЦ
Поштовани г-ине Јакове, много ми је драга Ваша директност у писању која не оставља недоумице. Ваш став је такав, да мени није близак, али то не значи да као такав треба бити предмет наше полемике. Поготово што и сам сматрам да ако је нешто вјестачко и нема коријена не може ни опстати. Но, ако има корјена и снаге, а сложићете се да многи Црногорци не могу прихватити СПЦ, које вјерске објекте могу користити као њихове. Предосјећам да и у овој причи је материјални фактор присутан као некохезиони.
Јаков
Господине Лагуна, не могу се сложити да многи Црногорци не могу прихватити СПЦ, и то вам кажем из искуства. Колико сам разумио, нови назив је Православна црква у Црној Гори (ПЦЦГ) која има епископски савјет. Дакле, у ПЦЦГ вјерници нијесу само Срби, већ има, колико ми се чини, не мање Црногораца. Не мислим ту само на трећину Црногораца који су били за заједничку државу, већ и на велики дио од остале двије трећине. Мислим да је ПЦЦГ изгубила незнатно вјерника, који су у томе свему главни и највазжији. На другој страни, мислим да ЦПЦ нема много вјерника, али има подржаваоце, који цркви мало значе. То је зато што су вјерници инертни и не воле никакве промјене. Не вјерујем да ће им се свидјети овај нови назив ПЦЦГ. Црква се може лако формирати, вјерници се тешко добијају, али и тешко губе ако их имаш. Вјерници ових дана посте и не вјерујем да им је стало до наше приче.
Лагуна - ништа ново
Опет остаје горак окус послије ове полемике. Наиме, ако сам добро схватио "другу страну":
1. Црногорци као нација постоје захваљујући поратном периоду,
2.Црногорци немају своје вјерске објекте ако нијесу објекти СПЦ/ПЦЦГ
Мислим да нијесам погрешно ни злонамјерно протумачио одговоре уважених г-дина Неко и Јакова.
Што више читам постове, све се више намеће проблем рјешавања власништва и привилегија управљања вјерским објектима у ЦГ. Зар не би било добро, напр, да се сакупљена средства, када је манстир Острог у питању, усмјере за изградњу нормалног, сигурног пута како за мјештане тако и за многобројне посјетиоце?Још једном пледирам на неопходност значајне промјене понашања и опхођења СПЦ/ПЦЦГ у Црној Гори. Тврдоглавост и искључивост могу довести једино до последица које ЦГ никако нијесу потребне.
Јаков
Господине Лагуна, проблем који има ЦПЦ је многослојан, али јако сличан проблемима које има Адвентистичка црква у Црној Гори. Укратко, недостатак вјерника. Црква не постоји, нити се базира на подржаваоцима, већ на вјерницима. Када би, на примјер, неки мултимилионер подржавалац ЦПЦ одлучио да за ЦПЦ направи двадесет храмова и двјеста цркви у Црној Гори, опет се ништа не би промијенило. Вјерници су латентни и не мијењају своје навике. На другој страни, на литији ПЦЦГ у Никшићу дође десет хиљада људи. На Бадње вече у пуном саборном храму има триста вјерника, а око храма пет хиљада. У исто вријеме на тргу у Никшићу ЦПЦ скупи пар десетина, сто или двјеста подржавалаца. Да ПЦЦГ огранизује прославу Бадње вечери на ливади, опет ће доћи пет хиљада људи. ЦПЦ није придобила вјернике, зато што се вјерници не мијењају говорима.
Лагуна - вјерници
Постовани г-ине Јакове, Црна Гора никада није била позната и препозната по вјерујућем народу. Комунизам и нпр. ИБ су биле вјере са великим бројем "вјерника" у ЦГ. Гдје је тада била црква у Црној Гори? Ко је ишао у цркву и да ли се може говорити о њиховој бројности? СПЦ или прецизније Митрополија црногорско-приморска СПЦ посједује и располаже великом већином вјерских објеката. Гдје ће вјерник ЦПЦ свјећу бар да запали? Гдје ће Божићне бадњаке да наложи?И то траје, чини ми се, од деведесетих. А када би у Никшићу саборни храм био храм ЦПЦ да ли би се нешто промјенило? Да ли би тај велики број вјерника ишао са својим свјештеницима по околним ливадама? Изгледа да прихватамо само категорије побједника и поражених а не правимо темеље који обезбјеђују миран суживот Црногораца и Срба и њихових супростављених идеологија.
Јаков
Поштовани г. Лагуна, мислим да је вјерника у Црној Гори увијек било доста, а у временима комунизма није било подобно да се иде у цркву па су вјеровање продужили дома. У Црној Гори не постоји подјела Цркве на етничкој основи. Идеја ЦПЦ да буде црногорска етничка црква није доживјела реализацију. Ја знам много Црногораца који су гласали за независност, а који учествују активно у раду ПЦЦГ. Није проблем у црквеним објектима већ у вјерницима. По ономе што ја знам, вјерници поклањају Цркви имања, новце за изградњу цркви, значајне прилоге, вјерници позивају свешенике на славе, да освјештају кућу, имање, офисе... Подржаваоци, који нијесу вјерници, то ријетко раде. Нити славе славу, нити освјештавају ишта, нијесу дио тога система, нити га познају осим површно.
Продужетак полемике с Новаком Аџићем
Новак Аџић
Јакове, сматрајте ви ЦПЦ како хоћете, Црногорци који вјерују у њу неће се поколебати. Што не покушате да оспорите чињенице о аутокефалности Црногорске цркве. Ево вам још један доказ па га оспорите ако можете. У књизи "Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића-документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори ( Рим, 1921., издање Министарство спољних послова краљевине Црне Горе), на страни 11. и 12. каже се и ово: "србијанске власти нијесу гледале да убију само престиж државе црногорске, него и цркве која је као што је познато аутокефална. Најгорем руглу изложена су била од стране Србијанаца два светитеља црногорска, митрополити Свети Василије чудотворац острошки и Свети Петар чудотворац цетињски". Поред овога, прочитајте и рад др Петра Ђ. Стојановића, "Скице за црногорску историју права", из 1978. (историјски записи стр.56), ђе се јасно каже да је ЦПЦ аутокефална.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, уколико би ви хтјели да се "у пакету" све врати "како је било" 1918.г. ја бих то сматрао јасним и логички коректним. Поред аутокефалности, за коју тврдите да је била, то подразумијева: Апсолутистичку монархију и постављање принца Петровића за краља, повратак граница из 1916.г., као и образовни систем у којем ће дјеца учити да у Црној Гори живе Срби три вјере. Елем, монархија је немогућа јер су грађани републикански орјентисани, промјена граница такође, јер нико не да - али се ништа и није тражило, а што се тиче образовног система гдје ће бити уџбеници из доба Петровића - то је неприлично јер данас сваки грађанин сам одређује свој идентитет. Аутокефалност је немогућа, као и све остало, јер је црква одвојена од државе а и вјерници то не желе. Што се тиче Св Василија Острошког, слава му и милост, не уклапа вам се никако у етногенезу, нити у ваше ставове о пећким патријарсима.
Новак Аџић
Јакове, (алијас Војин Грубач), и Свети Василије Острошки је према одређеним подацима, које су објављивали српски историчари, радио на унији са католичком црквом не само Мардарије Ускоковић, митрополит. Постојао је и унијатски епископат у Крајини, али то није битно, нико од нас који припадамо ЦПЦ не пледира на унијаћење Црногораца, али ја персонално сматрам да треба бити екумениста јер Христ је један и не постоје непремостиве религијске разлике између православаца и католика. Чак сматрам да су оне више календарске него религијско-теолошко филозофске, али то је већ друго питање. Само ми немојте као парадигму вјере приказивати Амфилохија и његовог узора Николаја Велимировића, свеца СПЦ. Амфилохије и Николај су вазда негирали постојање црногорске нације, а Николај је 1944. отворено писао антисемитске текстове.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Аџићу, нисам мјеродаван да одређујем да ли је нека епархија била аутокефална или не, али као минимум могу устврдити да је то споран детаљ, који не мијења суштину ствари. Зашто? Митрофан Бан је хиротонисан у Петрограду, и приликом уједињења цркве није спорио испоравност таквог акта. Али, ни краљ Никола, који је тада био у изгнанству такође није оспорио то уједињење Цркве. Једино што је нашао спорно је то што је Пећ ослободила Црна Гора, те је самим тим он сматрао да Црна Гора треба да постави митрополита у Пећи, гдје дословно каже: "... има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве." Наследник Митрофана - митрополит црногорско приморски Гаврило Дожић је постао патријарх те цркве 1938.
Новак Аџић - О ГАВРИЛУ ДОЖИЋУ
Господине Грубач, Гаврило Дожић, истакнути црногорски великосрбин и учесник тзв. Подгоричке скупштине, каснији српски патријарх је 1918. године, кад је доносио одлуку да се укине аутокефална ЦПЦ, чији је члан Светог синода био као епископ пећки, је тада прекршио заклетву дату Краљу Николи, погазио је Устав цркве чији је био епископ, флагрантно је прекршио Устав Књажевине и Краљевине Црне Горе, починио је радње које су као акт "велеиздаје" биле инкриминисане Кривичним Закоником Црне Горе. Некада је, прије тога, Гаврило Дожиц јасно писао да је Црногорска црква аутокефална, али он је све то поништио, па је као награду добио да буде од 1920. године митрополит епархије тада насилно уведене СПЦ у Црној Гори, а касније је као кандидат Радикалне странке Милана Стојадиновића постао српски патријарх. Гаврило Дожиц је био од 1918. године противник Црне Горе. Зато су црногорски комити и патроти предвођени Крстом Поповићем уцијенили његову главу.
Јаков (Војин Грубач)
Да поновим дио загубљеног коментара... Митрофан Бан, Гаврило Дожиц и краљ Никола (чак и у изгнанству) су заједички били за обједињавање Српске православне цркве. Разлика је у томе што је краљ Никола сматрао да црногорски митрополит, или митрополит којег Црна Гора (он) постави, треба (тачније - мора) да буде српски патријарх. Дакле, разлика није била у томе да ли треба објединити СПЦ, већ персоналног карактера у избору патријарха. Иначе, говорећи у анахроним релацијама типа патриот-издајник, испада да су Митрофан Бан, Гаврило Дожиц и краљ Никола у ствари - заједно "издали" краља Николу!? Као у филму Живка Николића, гдје је будући младожења отказао невјести "зато што га је преварила". На мајчино питање - "С ким?!", он одговара - "Са мном мајко!"
новак аџић - ВОЈИНУ ГРУБАЧУ
Што је краљ Никола мислио о Митрофану Бану и Гаврилу Дожићу постоје записи о томе. Прочитајте некролог у "Гласу Црногорца" Митрофану Бану, из 1920. године ђе је он окарактерисан као издајник Црне Горе, краља Николе и Црногорске цркве. Аутор тих текстова били су по Нилином налогу Јован С. Пламенац и Владимир Поповић, министри краља Николе. О Митрофану Бану и Гаврилу Дожићу је генерални конзул Црне Горе и краља Николе у Женеви др Иво Јовићевић написао што је Никола мислио у књизи "Капље жучи", објављеној у Риму 1921. године. А министар Нико Хајдуковић у Мемоарима наводи ријечи краља Николе о Гаврилу Дожићу, у којима га краљ Никола сматра "издајникон" итд. Толико за сад о томе.
//////////////////////////////////
Јаков (Војин Грубач)
Нисте ми објавили претходни комантар коментар, који је био везан за моју претпоставку да је помало анахроно успостављати релације издајник- патриота, наводећи за примјер контраверзног Секулу Дрљевића, који је био на Подгоричкој скупштини, Петовданском сабору и код Павелића у НДХ. Да ли се коментар загубио?
Новак Аџић
Господине Грубач, дрСекула Дрљевић није био на Подгоричкој скупштини, јер се у то вријеме није вратио у Црну Гору из ропства у логору Гросау, ђе је био заточен. Подржао је у почетку присаједиње Црне Горе Србији на тај начин што је три мјесеца био начелник у Министарству правде у Влади КСХС Стојана Протића, али је априла 1919. године поднио оставку и прешао у опозицију. Секула Дрљевић јесте био контроверзна личност, али и борац за слободу и независну Црну Гору, о чему свједочи његов политички рад 1919-1941. године и његова сјајна књига "Балкански сукоби 1905-1944", његови текстови у подгоричкој "Зети", његови наступи на листи Удружене опозције др Влатка Мачека, кад су 1938. године на изборима изабрани за посланике испред Црнгорске странке Секула Дрљевић и Михаило Аџић, устаник, зеленаш и комита и син генерала Јока Вулова Аџића, кога су Срби мучили и ухапсили 1919. године и који је одбио да се закуне Карађорђевићима и који је одбио пензију Краљевине СХС.
Јаков (Војин Грубач)
Весељко Копривица је у једном свом тексту рекао да је Дрљевић био изабран за посланика Подгоричке скупштине. Позивајући се на књигу др. Радијевића - Дрљевић, наводно, описује Подгоричку скупштину гдје ''наводи да су њени чланови, изузев десетак њих, били "све сами београдски јањичари", а иза скупштинских клупа били су "четници (комитаџије) с пушкама, реденицима и бомбама". Кроз пар десетина година, Дрљевић учествује на Петровданском сабору у ситуацији чудног легитимитета, као и италијанских "пушака, реденика, бомби" иза скупштинских клупа. И све је било "О.К.", док је, наводно, проглашавана независна држава Црна Гора. Његов "патриотизам" и дигнитет су се изгубили не само на том Сабору већ и у НДХ, гдје се налазио док су Дозжц и Велимировић били у конц. логору Дахау.
Новак Аџић
Весељко Копривица је написао вриједну књигу насловљену Амфиловијева сабрана недјела. У тој књизи и мене је доста цитирао. А о Амфилохију, Атанастију Јефтићу, лакрдијашу Филарету и српским милитантним епископима процитајте књигу Српска црква у рату и ратови у њој аутора Милорада Томаница, и о Српском популизму сјајну студију социолога проф. др Небојше Попова. И наведите ми оригинални документ да је Секула Дрљевић био посланик тзв. Подгоричке скупштине. Није, његовог имена нема међу 165 посланика тзв. Подгоричке скупштине. Јован Пламенац се одрекао 1925. године борбе за слободну и независну Црну Гору, али црногорски патриоти нијесу. Међу њима ни славни адвокат Владимир Поповић који је умро и сахрањен у Ници 1928. године. То је био корифеј црногорског родољубља. И његов унук др Владимир Вања Поповић, који живи и ради на Кипру је мој велики пријатељ и уступио ми је значајну грађу о тој знаменитој личности, која је игнорирала ренегате Црне Горе.
Јаков (Војин Грубач)
Господине Адзицу, ако казете да се Јован Пламенац "одрекао борбе... за разлику од црногорских патриота", то знаци да сте га, условно, "избацили" из појма "патриот". И Крсто Поповиц се такодје вратио у Краљевину Југославију 1929.г. и имао официрску пензију до поцетка Другог свјетског рата. Нити он, нити Јован Пламенац нису хтјели да буду са Секулом Дрљевицем, нити су у уцесници Петровданског сабора. Зато тврдим да се термин патриот- издајник налази у домену политицких спекулација, цак ста висе - то је комерцијална политицка терминологија трговацке провинијенције. Исти је слуцаји са термином "антиратни дјелатник", који је апсолутно проскрибован и девалвиран. Рецимо, деведестих година прослог вијека била је условна подјела на "милитаристе" и "антиратни покрет". Данас је деведесет одсто тих "пацифиста" у слузби тадасњих "милитариста". Рамбо Амадеус је цак "опјевао" такве тенденције "пливања пацифиста кроз....
новак аџић - Војину Грубачу на знање
Да не испадне да се хвалим, али о Крсту Поповицу знам понајвисе у овој земљи. Проуцавао сам годинама, висе од деценије и по његов зивот. И припремам монографију о њему, која це имати висе од 1.000 страница, архивска документа, дневник, његова писма итд. Крсто Поповиц је био од повратка из Белгије у Црну Гору 1934. године цлан забрањене и проскрибоване Црногорске странке, федералисти, цији је водј био Секула Дрљевиц. Поповиц је до 1941. године сарадјивао са Дрљевицем, а од 1941. до 1944. Крсто је био у групи федералиста која се разликовала од Дрљевица по много цему, мада су и један и други преферирали независну Црну Гору. Крсто са Јованом Пламенцем није имаио никакав политицки контакт од 1925. године. Крсто је тада био у Аргентини и био један од водја "Црногорске слободне странке" у Аргентини, на цијем се целу налазио бивси министар Мило Вујовиц, који је тада зивио у Њујорку. И Поповиц је у својим бројним устанициким извјестајима констатовао да је Црногорска црква би...
Војин Грубач
Нема сумње да сте изуцили доста материјала везног за Крста Поповица, као и за остале лицности периода у којем је зивио, али ви правите конструкције које логицки теско могу бити одрзиве. Као градјевински инзињер који има одлицно техницко знање а направи криву зграду. И сви уоцавају да је зграда крива, а он то брани цињеницом да је техницки поткован. Као они који "доказасе" посебност Црногораца "етногенезом", а не умију да направе етницку границу која раздваја ту посебност од других посебности. Најбољи примјер је Секула Дрљевиц,који је био поткованији историјским материјалима од било кога, савременик тих збивања, а потом историјски тако терснуо уцесцем на Петровданском сабору и одласком код Павелица, да се све срусило као кула од карата. Да сте ви били у том моменту на тим местима, измедју Крста Поповица и Дрљевица - ви би несумњиво изабрали Секулу Дрљевица.
новак аџић - СЕКУЛА ДРЉЕВИЦ ЈЕ ИМАО УСПОНЕ И ПАДОВЕ
Др Секула Дрљевиц је био један од најбољих и најобразованих Црногораца, свог времена, сјајан адвокат, врстан говорник, политицки супериоран у ставовима, лојалан Црној Гори, говорио је усред Беогрдске скупштине о српским злоцима у Црној Гори од 1919. до 1928. године, био је један од лидера опозиције, изуизетно утицајан код Стјепана Радица, др Влатка Мацека, др Станка Сибенмика, др Аугуста Косутица и других лидера ХСС, афирмисао је становисте да су Црногорски посебан историјски народ и нација, разлицити од Срба. Говорио је: "Бити вјеран Црној Гори знаци био одан црногорској националној мисли и дрзавној идеји", током Другог свјетског рата, из племенитих намјера за Црну Гору, направио је избор погресног савезника, био је у трагицној заблуди, и ублили су га цетницки ратни злоцинци у Јуденбургу новембра 1945. године. А, кад бих бирао измедју Секуле Дрљевица и Крста Поповица, иако то није могуце, опедијелио бих се ипак за генерала Крста Поповица, јер је био хумани, цојски јунак ...
Војин Грубач
Господине Адзицу, измедју Крста Поповица, цовјека који је имао сирину у размисљању, и Секуле Дрљевица - његовог антипода по типу политицког карактера, сто сликовито показује однос према гротескном Патровданском сабору, ви се не бисте опредјелили за Крста Поповица. Историја се понавља у дјелимицно мутираном облику, и свако вријеме има политицке лицности које носе назнаке политицких каркатера прослих времена. Били сте на приблизно сицној раскрсници која је раздвојила Крста Поповица и Секулу Дрљевица, и ви сте, ипак- изабрали Дрљевица. Наиме, измедју Славка Перовица који има тако неопходну сирину, и Ранка Кривокапица, који је нема - изабрали сте Кривокапица, као нову политицку верзију Секуле Дрљевица. Недостатак политицке сирине вас онемогуцава да уоците битне разлике које постоје измедју људи, условно слицних политицких позиција.
Новак Аџић - Идентитет није трговина на пазару
И француски цар Наполеон Бонапарта је знао да постоје Црногорци као етнос, народ, сто наводи у својим наредбама марсалу Мармону, а Ви данас хоцете пласирати тезе да не постоји црногорска нација, да су Црногорци Срби. Господине Бозовицу, идентитет није ствар погадјања као трговина на пазару А да је. ЦПЦ била призната као аутокефална па то је знала и Српска црква кад је 1910. године послала цеститку Црногорској. То је знао и српски патријарх Варнава Росиц који је 1936. године написао да је Црногорска црква аутокефална. Знала је то и Руска црква, Цариградска патријарсија итд. Е то је релевантније, него сто о томе мисле Гојко Перовиц, Славенко Терзиц, Матија Бецковиц, Зелидраг Никцевиц, Добрило Дедеиц, пискарало Донко Ракоцевиц и сва екипа Српских новина, неки Рајо Војиновиц или њихов идеолоски корифеј Амфилохије Радовиц, који је подрзавао ратне злоцинце са Пала.
Војии Грубач
Господине Адзицу, послије двјеста коментара ви опет не зелите прихватити цињеницу да је корјен такозване "негације црногорске нације" и теза да су "Црногорци у ствари Срби", домаци црногорски производ из времена Петровица, па су зато, оцигледно, сви други криви. Све то сто сада говорите цуло се у Црној Гори хиљадама пута за задњих двадесет година. Могуце је да вам се не свидја сто људи не прихватају васе идеолоске конструкције, али то је реалност. Онима којии се слазу с вама доказали сте аутокефалност, али и створили нову "цркву" ЦПЦ. Ако зелите провјерити снагу пројекта ЦПЦ, нека СДП самостално изадје на парламентарне изборе са васом прицом. Од гласова које добијете одбијте гласове градјана исламскех и католицке вјере, затим и атеиста - и видјецете ста остаје за ЦПЦ. Додоворавање г.Дјукнаовицу је показетељ немоци да се аргументима добију евентуални симпатизери васих идеја.
новак аџић - Војине Грубачу-неуспјесно дифамирате
Прво, СДП има врло јако упористе код црногорских градјана, разлицитих нација и конфесија. Резултати освојени на локалним изборима у висе опстина, сукцесивно, кад се зброје доводе до респектабилне цифре гласова, која показује интезивни тренд раста гласацког тијела СДП. У парламентарном миљеу Црне Горе, СДП је по броју посланицких мандата 3 странка у Црној Гори. Друго, измјерите Ви Васу снагу и провјерите легитимитет па се кандидујте са Васом Академском алтернативом и да Вас видимо. Друго, не знам јесте ли висе савјетник Андрије Мандица, ако јесте савјетујте га да се српски идентитет у Црној Гори не афирмсе негирањем црногорског националног бица и противљења независности Црне Горе. И треце, не додворавам се ја никоме, јер 20 година, од ране младости, сам био на истим демократским, мирољубивим дрзавотворним и националним позицијама као сто сам и данас. Ви сте припадали једном политицком миљеу ратне великосрпске политике и драго би ми било да сте еволуирали, да сте се промијенили.
Војин Грубач
Господине Адзицу, у сваком "политицком миљеу" у Црној Гори постојали су апсолутистицки партијски диригенти - тзв, водје, којеи, самим тим, оправдано носе сву политицку одговорност јер диктирају и путеве и стилове. Некрунисани водја "ратне великосрпске политике", како казете, је вас садасњи колега са скупова - Новак Килибарда. Амнестирајуци у политицком смислу такву "ајкулу", ако је "она" сто крива, ви аутоматски "амнестирате" и остале рибе тога мора плавог. СДП је функционерска странка, која никада није изасла самостално на парламентарне изборе у Црној Гори, тим прије као опозиција, па када се то деси - погледајте семафор. Не слазем се да је СДП мултинационална странка у пуном смислу те ријеци, вец дефектно мултинационална. Послије предсједницких избора сам престао бити савјетник г. Мандица у сустинским смислу, обострано је прекинута цеста комуникација - тако да му не могу пренијети васу поруку.
No comments:
Post a Comment