ponedjeljak, 01 mart 2010 17:46 ИН4С
Црногорски портал "Аналитика" је поново обрађивао неку тему на начин који је далеко од цивилизацијског нивоа. Наиме, у тексту "Колико Црне Горе има изван њених граница", њихов новинар Гордана Боровић је себи дала за право да Србе, као најбројнију популациу исељеника из Црне Горе, ставља у негативан контекст.
У дотичном тексту Боровићка је направила закључак да је дио "православног живља из Црне Горе (не квалификујући их при том на лаике или вјернике) „прикачен“ напољу на разна српска, па и четничка удружења која негирају црногорски национални идентитет, зато ће и повратак наше дијаспоре црногорским коријенима бити дуг, мукотрпан, чак и када то црногорска држава новчано и логистички подржава."
Интересантно је да се Боровићка брине за судбину црногорског идентитета, сматрајући да је неприхватљиво да неко тај идентитет негира, а на другој страни она сама негира српски идентитет исељеника, којег жели "вратити црногорским коријенима". Наравно, правилно је оцијенила да је пут враћања Срба црногорском идентитету дуг и мукотрпан, мада, тачније је било рећи - апсолутно немогућ, из простог разлога јер су исељеници из Црне Горе слободни људи на које не могу утицати разни захвати које у дискриминаторском смислу спроводи држава Црна Гора. Тачније, далеко од монтенегринске државе - далеко од идеолошке репресије, стресова и унижавајућег положаја у којем се налазе Срби који у њој живе.
Што се тиче осврта Боровићке на "четничка удружења" која јој сметају, мора се истаћи да та удружења функционишу у складу са позитивним прописима држава у којима се налазе, па кад не сметају тамошњим државама, зашто би сметала њој? И док се у тексту Боровићке Срби из Црне Горе, којих има изван ове државе преко двјеста хиљада, стављају у негативан контекст, то се о албанским и бошњачким удружењима говори у суперлативима.
Текст Боровићке је промашио циљ, за очекивати је да у неком сљедећем тексту покаже мало више цивилизацијске ширине, а ми њен текст објављујемо у цјелости, да би Срби из Црне Горе у расејању видјели како их блате пробрани експоненти садашње власти. Текст слиједи...
Гордана Боровић: Колико је Црне Горе ван њених граница?
Нема прецизних података о томе колико је црногорских грађана ван Црне Горе. Бар још једна Црна Гора, сасвим сигурно. Само са неколико подгоричких природних факултета деведесетих година је отишло 200 дипломираних инжињера и 50-так професора. Има ли бројке која би изразила тај губитак? Црногорски исељеници представљају богатство којег ова земља не смије да се одрекне
Приликом недавне посјете словеначког министра за дијаспору Боштјана Жекша, његов домаћин, црногорски министар иностраних послова, Милан Роћен, казао је да МИП припрема израду стратегије сарадње са дијаспором, и најавио израду закона о дијаспори. Одао је при том признање Црногорцима и свим другим црногорским држављанима “који су протеклих година успјели да, ма гдје живјели, сачувају свој национални и културни идентитет.”
Петсто година исељавања: Словеначки министар је казао да је његова држава више од деценије радила стратегију и нормирала ову област. И – опет нису задовољни. За Црну Гору, израда стратегије значиће много више од једног Владиног папира - улазак у један прилично запуштен рудник – људског и стручног капацитета, али и вјековног несугласја и противрјечности у дефинисању националног идентитета.
Читалаца ради кратко подсјећање: историја црногорских исељавања подијељена је на шест периода, од првог, који датира с краја XВ вијека, и траје цијелих 300 година, па до шестог периода, који обухвата период послије Другог свјетског рата. А колико је црногорских грађана данас ван Црне Горе, то нико не зна. Још једна Црна Гора, сасвим сигурно.
„До тих података може се доћи једино када се у земљи у којој борави нека мањина, обави попис“, каже професор Милан Вукчевић, директор Центра за исељенике. Доминантна удружења „завичајаца“: Да ће бити тешко правити конзистентну стратегију према исељеницима, може се наслутити и летимичном анализом података којима располаже Центар, који је, подсјетимо, настао на трагу некадашње Матице исељеника, и то након деценијске паузе.
На сајту имамо 22 државе у којима живе црногоски исељеници, укључујући земље бивше Југославије. Нема прецизних података, међутим, из неких значајнијих европских држава у које је одавде отишла ријека способних младих људи ратних деведесеих година – нема Француске, Италије, Велике Британије... А у земљама које су наведене, побројано је 50-так удружења наших исељеника.
Ту доминирају завичајна удружења – Плав, Рожаје, Мркојевићи, Гусиње, Малесија. (Занимљиво – баш свака хуманитарна фондација је или албанска или муслиманско-бошњачка.) Људи из поменутих средина, Муслимани и Албанци, изузетно су везани за завичај. Јаче породичне везе и прецизна подјела улога – ко остаје са родитељима у завичају, а ко одлази у „печалбу“ - одржале су и везе ових људи за оно што се пјеснички зове „коријени“.
Тај дио исељеника донесе и највише новца у Црну Гору. Истина, уложеног у некретнине. Према подацима Централне банке, који су презентирани Центру, људи из тих крајева унијели су у Црну Гору у посљедњих неколико година више стотина милиона еура! Исто толико донесу и потроше кад дођу. „Наши исељеници су једно велико и моћно предузеће, али не треба мислити да се финансијски могу искористити на начин на који своје исељенике користе Србија или Хрватска“, каже др Вукчевић. Директор Центра за исељенике прича о Ахмету Спалини из Мркојевића код Бара који је, помажући браћу и рођаке, куповао краву по краву, док није настала цијела фарма од које данас живи његова шира фамилија, али у Црној Гори.
Учити од других: Др Радомир Павићевић, грудни хирург, који је на челу Националне заједнице Црногораца Хрватске каже да се од Јевреја - који кроз вјекове нису имали своју матичну државу а успјели су да сачувају врло снажан идентитет - може јако пуно научити. „Мораш дати допринос напретку средине у којој живиш и радиш, а да задржиш културну аутономију средине из које потичеш“, каже др Павићевић и додаје: „Предсједник Савјета за мањине у Хрватској, један Жидов, каже да смо најшколованија мањина у Хрватској. Имамо 120 доктора, умјетника, писаца, сликара.“
Др Павићевић сматра да се на државне стратегије могу потрошити велика средства, а да од тога не буде већег ефекта. „Ниједан народ не може опстати без матичне државе. Зато је обнављање црногорске државности за нас од суштинског значаја, иако смо добро интегрисани у срединама у којима живимо.“
Црногорски интелектуалци у Хрватској су сјајан, али усамљен примјер
Пустошење кадрова: „Око 200 тек дипломираних инжињера напустило је Црну Гору деведесетих година, чим су узели диплому. Отишло је и педесетак професора. Причам само о онима за које ја знам,“ каже др Вукчевић, који је иначе професор на Машинском факултету.
Ратне године отјерале су одавде интелектуалну елиту, „сиву супстанцу“ земље. Они који су завршили неке од друштвених наука, прихватили су напољу послове много испод свог образовног нивоа. Стручњаци са природних факултета, међутим, адекватно су искоришћени. Има их свуда - од Силиконске долине, до овдје мање познатих компанија и научних института.
Једна сиромашна земља на тацну је дала своју елиту у чије су школовање уложена овдашња средства. Има ли бројке, износа новца, којим би се могао изразити тај друштвени губитак? На страну рат – овдје је ријеч о феномену. Феномену недопустивог односа према квалитетном, школованом и стручном кадру. Многи су отишли љути, повријеђени начином на који су испраћени – као да никоме не требају. Један од узрока је и тај што партијски кадровици - они који кроје политику по институцијама и установама - сију праву кадровску пошаст.
Истина, неке од тих стручњака не би задржало ништа – пошли су за професионалним остварењем које им само земље великих научних капацитета могу пружити. Колико је оних који су студирали и допломирали напољу - од Прага, преко Боконија, Болоње, па до Принстона, Колумбије, или Јејла. Ни њих ни претходних нема по удружењима исељеника. .
Живот без стратегије: “Недовољно познавање културне историје нас доводи до тога да се на крају препиремо на терену политичке историје...” Овај коментар је написао наш исељеник у српско-црногорској полемици која је букнула када је Центар за исељенике након референдума штампао Историју Црне Горе Шерба Растодера и Живка Андријашевића.
У томе, можда, јесте основни проблем државне стратегије према нашим исељеницима: дуго се овдје прихватала и гурала теорија о Црној Гори као држави која је дио српског корпуса; та је идеологија током посљедње деценије прошлог вијека била – званична идеологија. То је било доба када се обезличавала црногорска историја и култура, па се одразило и на дјеловање дијаспоре. Стога не треба да чуди да је дио православног живља из Црне Горе (не квалификујући их при том на лаике или вјернике) „прикачен“ напољу на разна српска, па и четничка удружења која негирају црногорски национални идентитет. Зато ће и повратак наше дијаспоре црногорским коријенима бити дуг, мукотрпан, чак и када то црногорска држава новчано и логистички подржава.
Црногорски портал "Аналитика" је поново обрађивао неку тему на начин који је далеко од цивилизацијског нивоа. Наиме, у тексту "Колико Црне Горе има изван њених граница", њихов новинар Гордана Боровић је себи дала за право да Србе, као најбројнију популациу исељеника из Црне Горе, ставља у негативан контекст.
У дотичном тексту Боровићка је направила закључак да је дио "православног живља из Црне Горе (не квалификујући их при том на лаике или вјернике) „прикачен“ напољу на разна српска, па и четничка удружења која негирају црногорски национални идентитет, зато ће и повратак наше дијаспоре црногорским коријенима бити дуг, мукотрпан, чак и када то црногорска држава новчано и логистички подржава."
Интересантно је да се Боровићка брине за судбину црногорског идентитета, сматрајући да је неприхватљиво да неко тај идентитет негира, а на другој страни она сама негира српски идентитет исељеника, којег жели "вратити црногорским коријенима". Наравно, правилно је оцијенила да је пут враћања Срба црногорском идентитету дуг и мукотрпан, мада, тачније је било рећи - апсолутно немогућ, из простог разлога јер су исељеници из Црне Горе слободни људи на које не могу утицати разни захвати које у дискриминаторском смислу спроводи држава Црна Гора. Тачније, далеко од монтенегринске државе - далеко од идеолошке репресије, стресова и унижавајућег положаја у којем се налазе Срби који у њој живе.
Што се тиче осврта Боровићке на "четничка удружења" која јој сметају, мора се истаћи да та удружења функционишу у складу са позитивним прописима држава у којима се налазе, па кад не сметају тамошњим државама, зашто би сметала њој? И док се у тексту Боровићке Срби из Црне Горе, којих има изван ове државе преко двјеста хиљада, стављају у негативан контекст, то се о албанским и бошњачким удружењима говори у суперлативима.
Текст Боровићке је промашио циљ, за очекивати је да у неком сљедећем тексту покаже мало више цивилизацијске ширине, а ми њен текст објављујемо у цјелости, да би Срби из Црне Горе у расејању видјели како их блате пробрани експоненти садашње власти. Текст слиједи...
Гордана Боровић: Колико је Црне Горе ван њених граница?
Нема прецизних података о томе колико је црногорских грађана ван Црне Горе. Бар још једна Црна Гора, сасвим сигурно. Само са неколико подгоричких природних факултета деведесетих година је отишло 200 дипломираних инжињера и 50-так професора. Има ли бројке која би изразила тај губитак? Црногорски исељеници представљају богатство којег ова земља не смије да се одрекне
Приликом недавне посјете словеначког министра за дијаспору Боштјана Жекша, његов домаћин, црногорски министар иностраних послова, Милан Роћен, казао је да МИП припрема израду стратегије сарадње са дијаспором, и најавио израду закона о дијаспори. Одао је при том признање Црногорцима и свим другим црногорским држављанима “који су протеклих година успјели да, ма гдје живјели, сачувају свој национални и културни идентитет.”
Петсто година исељавања: Словеначки министар је казао да је његова држава више од деценије радила стратегију и нормирала ову област. И – опет нису задовољни. За Црну Гору, израда стратегије значиће много више од једног Владиног папира - улазак у један прилично запуштен рудник – људског и стручног капацитета, али и вјековног несугласја и противрјечности у дефинисању националног идентитета.
Читалаца ради кратко подсјећање: историја црногорских исељавања подијељена је на шест периода, од првог, који датира с краја XВ вијека, и траје цијелих 300 година, па до шестог периода, који обухвата период послије Другог свјетског рата. А колико је црногорских грађана данас ван Црне Горе, то нико не зна. Још једна Црна Гора, сасвим сигурно.
„До тих података може се доћи једино када се у земљи у којој борави нека мањина, обави попис“, каже професор Милан Вукчевић, директор Центра за исељенике. Доминантна удружења „завичајаца“: Да ће бити тешко правити конзистентну стратегију према исељеницима, може се наслутити и летимичном анализом података којима располаже Центар, који је, подсјетимо, настао на трагу некадашње Матице исељеника, и то након деценијске паузе.
На сајту имамо 22 државе у којима живе црногоски исељеници, укључујући земље бивше Југославије. Нема прецизних података, међутим, из неких значајнијих европских држава у које је одавде отишла ријека способних младих људи ратних деведесеих година – нема Француске, Италије, Велике Британије... А у земљама које су наведене, побројано је 50-так удружења наших исељеника.
Ту доминирају завичајна удружења – Плав, Рожаје, Мркојевићи, Гусиње, Малесија. (Занимљиво – баш свака хуманитарна фондација је или албанска или муслиманско-бошњачка.) Људи из поменутих средина, Муслимани и Албанци, изузетно су везани за завичај. Јаче породичне везе и прецизна подјела улога – ко остаје са родитељима у завичају, а ко одлази у „печалбу“ - одржале су и везе ових људи за оно што се пјеснички зове „коријени“.
Тај дио исељеника донесе и највише новца у Црну Гору. Истина, уложеног у некретнине. Према подацима Централне банке, који су презентирани Центру, људи из тих крајева унијели су у Црну Гору у посљедњих неколико година више стотина милиона еура! Исто толико донесу и потроше кад дођу. „Наши исељеници су једно велико и моћно предузеће, али не треба мислити да се финансијски могу искористити на начин на који своје исељенике користе Србија или Хрватска“, каже др Вукчевић. Директор Центра за исељенике прича о Ахмету Спалини из Мркојевића код Бара који је, помажући браћу и рођаке, куповао краву по краву, док није настала цијела фарма од које данас живи његова шира фамилија, али у Црној Гори.
Учити од других: Др Радомир Павићевић, грудни хирург, који је на челу Националне заједнице Црногораца Хрватске каже да се од Јевреја - који кроз вјекове нису имали своју матичну државу а успјели су да сачувају врло снажан идентитет - може јако пуно научити. „Мораш дати допринос напретку средине у којој живиш и радиш, а да задржиш културну аутономију средине из које потичеш“, каже др Павићевић и додаје: „Предсједник Савјета за мањине у Хрватској, један Жидов, каже да смо најшколованија мањина у Хрватској. Имамо 120 доктора, умјетника, писаца, сликара.“
Др Павићевић сматра да се на државне стратегије могу потрошити велика средства, а да од тога не буде већег ефекта. „Ниједан народ не може опстати без матичне државе. Зато је обнављање црногорске државности за нас од суштинског значаја, иако смо добро интегрисани у срединама у којима живимо.“
Црногорски интелектуалци у Хрватској су сјајан, али усамљен примјер
Пустошење кадрова: „Око 200 тек дипломираних инжињера напустило је Црну Гору деведесетих година, чим су узели диплому. Отишло је и педесетак професора. Причам само о онима за које ја знам,“ каже др Вукчевић, који је иначе професор на Машинском факултету.
Ратне године отјерале су одавде интелектуалну елиту, „сиву супстанцу“ земље. Они који су завршили неке од друштвених наука, прихватили су напољу послове много испод свог образовног нивоа. Стручњаци са природних факултета, међутим, адекватно су искоришћени. Има их свуда - од Силиконске долине, до овдје мање познатих компанија и научних института.
Једна сиромашна земља на тацну је дала своју елиту у чије су школовање уложена овдашња средства. Има ли бројке, износа новца, којим би се могао изразити тај друштвени губитак? На страну рат – овдје је ријеч о феномену. Феномену недопустивог односа према квалитетном, школованом и стручном кадру. Многи су отишли љути, повријеђени начином на који су испраћени – као да никоме не требају. Један од узрока је и тај што партијски кадровици - они који кроје политику по институцијама и установама - сију праву кадровску пошаст.
Истина, неке од тих стручњака не би задржало ништа – пошли су за професионалним остварењем које им само земље великих научних капацитета могу пружити. Колико је оних који су студирали и допломирали напољу - од Прага, преко Боконија, Болоње, па до Принстона, Колумбије, или Јејла. Ни њих ни претходних нема по удружењима исељеника. .
Живот без стратегије: “Недовољно познавање културне историје нас доводи до тога да се на крају препиремо на терену политичке историје...” Овај коментар је написао наш исељеник у српско-црногорској полемици која је букнула када је Центар за исељенике након референдума штампао Историју Црне Горе Шерба Растодера и Живка Андријашевића.
У томе, можда, јесте основни проблем државне стратегије према нашим исељеницима: дуго се овдје прихватала и гурала теорија о Црној Гори као држави која је дио српског корпуса; та је идеологија током посљедње деценије прошлог вијека била – званична идеологија. То је било доба када се обезличавала црногорска историја и култура, па се одразило и на дјеловање дијаспоре. Стога не треба да чуди да је дио православног живља из Црне Горе (не квалификујући их при том на лаике или вјернике) „прикачен“ напољу на разна српска, па и четничка удружења која негирају црногорски национални идентитет. Зато ће и повратак наше дијаспоре црногорским коријенима бити дуг, мукотрпан, чак и када то црногорска држава новчано и логистички подржава.
No comments:
Post a Comment