Секула Дрљевић је “оболио” под Петровићима, а “оздравио” под Павелићем?

Од Војин Грубач -  6 септембра, 2016

У прошлом тексту Новака Аџића, под насловом “Трице и кучине великосрпских експонената о др Секули Дрљевићу”, примјетио сам једну интересантну ствар која се код Аџића понавља из текста у текст. А то је да, г. Аџић не смије да полемише, већ му је концепција таква да на почетку "одговора " напише двије странице парола и етикета на рачун оних који не мисле као он, а онда убаци пар десетина страница неког чудног текста који нема везе са полемиком, нити темом.

Нити на једно моје питање није одговорио, ниједној теми није био доследан. Одговори су му дати у виду програмираног и недорађеног реферата у наставцима. Из тог реферата, Аџић сваки пут елегантно положи у “нови одговор” метар текста, што са вашарским паролама на почетку и на крају одговора треба да створе илузију да је присутан у полемици?!

Ипак, у том штиву, које предоставља јавности, постоји једна константа- а то је да Аџић поправља говоре Дрљевића по свом нахођењу, и преводи их на накарадан начин.

Управо зато се ја, по струци дипломирани грађевински инжењер, конструктивног смјера, осјећам надмоћно у полемици са квазиисторичарем Аџићем, који у својој причи има безброј логичких грешака. Напросто, Аџић се у полемикама, гдје треба логички показати да му је прича одржива, константно губи без сазнања гдје се уопште налази.    

Новак Аџић преводи Дрљевића на смјехотресан начин

Познато је да је Дрљевић у својим говорима пламено говорио о: србијанској окупацији, србијанском унитаризму, да Србијанци не могу разумјети Његоша, да постоји различити ментални склоп Србијанаца и Црногораца.

Када дословно не цитира Дрљевића, Новак Аџић те изјаве преводи у стилу- Дрљевић је рекао: српска окупација, српски унитаризам, Срби не могу размијети Његоша...

Поставља се питање, због чега Аџић мијења термине које користи Дрљевић, лажно му приписујући неке друге? Можда је г. Аџић незадовољан реториком Дрљевића? Шта је у питању? 

Да би ствари биле јасније, навешћу неколико говора гдје  Секула Дрљевић користи термине Србин, српски...

У временима када је Дрљевић био ватрени заговорник уједињења Србије и Црне Горе, имамо говор на Ванредној сједници црногорског парламента, 1. августа 1914. године, поводом објаве рата Србији од стране Аустроугарске, гдје Дрљевић третира Србију и Црну Гору као "двије српске краљевине", и каже:

 

„Сукобиле су се двије велике идеје. Једну носи Србија, другу Аустроугарска. Сукобио се аустријски империјализам са српском државном идејом…

 

Монархија не напада само Србију, већ преко ње напада уједињење српских земаља у једну српску државу. Ово је, господо, почетак коначног свршетка аустроугарске државе, чији је крај највиши интерес цивилизације. Жалим, само, што право још није створило такву одредбу, да објава рата Србији одмах повлачи за собом и објаву рата од стране Црне Горе.

 

Али обје су српске краљевине сада једно, и црногорски народ извршиће своју дужност, жртвујући све за отаџбину, за спас и уједињење Српства“,

 

У другом говору, приликом начелне буџетске дебате у Народној Скупштини, 16. фебруара 1926. Године, Секула Дрљевић је опет споменуо Србију и Црну Гору као “двије независне српске државе” у прошлости, ракавши следеће:

 

“Наша је војска уистину јуначка и славна војска. Зашто она заслужује та часна епитета? Несумњиво за то, што има јуначку и славну традицију.

 

Ту традицију нашој војсци нема ко други дати сем војска, до уједињења независних држава, Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, дакле двију српских независних држава, а то је војска српског народа.

 

Да ли јe када по српском појму војске, по појму српског народа, постојала јуначка србијанска војска или јуначка црногорска војска? Никада!

 

По појму нашег народа постојали су само јуначки Црногорци и јуначки Шумадинци, постојао је само јуначки српски народ.“

 

Ова два говора Дрљевића свједоче да Дрљевић по питању свог српског националног опредијељења није ништа мијењао чак и током оружаног конфликта у Црној Гори, и то у периоду 1918.- 1925.г.

Негдје је Аџић споменуо да је Дрљевић престао бити митоман, то значи престао бити Србин, српски политичар и политички Црногорац, крајем 1938.г. Питање је да ли је то тачно, јер Аџић то тек треба да докаже.

Др Алексић: "Зеленаши су сматрали Црногорце елитним дијeлом српског народа"

Дакле, нема никакве потреба развијати логику полагајући Механику флуида и Теорију површинских носача на Грађевинском факултету, нити се бавити историјским наукама, да би се констатовала очигледност.       

     

Управо зато је очигледно да је, и на суђењу генералу Вешовићу 1921.г. и у вријеме када је написао шовинистичку пјесмицу “Ловћенски поклич”,  коју је под преудонимом »Хајдук Перо« објавио у загребачком листу »Хрват« 1923. године, Дрљевић наступао као српски политичар, односно Србин у националном смислу.

Тај став Дрљевић дјелимично мијења током политичке сарадње са Владком Мачеком, а заокружује када у контакту са врхом НДХ полако постаје Павелићева пудлица.   

Управо због таквог заокрета који се десио послије блиског контакта са вођством НДХ,  проф. др Будимир Алексић, изванредан човјек и изузетно јак логичар, у књизи “Црвено- Црна Гора”, прави снажну дистанцу између Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, идеолошких сужања НДХ,  у односу на остале зеленаше.

Док Дрљевића и Штедимлију др. Алексић сврстава у двојац који је био под директним утицајем идеолога и усташких вођа монструозне НДХ, то остале зеленаше др Алексић оцијењује овако: “… зеленаши су сматрали Црногорце не сaмо интегралним, већ елитним дијeлом српског народа, о чему постоји сијасет свједочанстава и историјских извора”, при том наводећи упечатљиве примјере и свједочанства.

Дакле, по националном питању- Дрљевић и Штедимлија се бивствовањем у НДХ одвајају од осталих зеленаша, и може се рећи да остају усамљени у тим својим новим расним теоријама петпарачке вриједности. 

Дрљевић је био под утицајем династичког српства Петровића?!

У осврту на суђење генералу Вешовићу, у прошлом тексту,  Аџић поново демонстрира накарадно превођење Дрљевића на следећи начин: “Дрљевић у одбрани генерала Вешовића (11. и 14. II 1921) жестоко критикује политику српског терора и насиља над Црногорцима… Дрљевић објављује своје чланке у којима износи своје виђење црногорског- српског конфликта.”

Ради се о очигледном фалсификату Аџића, јер он термин “србијански терор” преводи  у “српски терор”, "црногорско- србијански конфликт" преводи у "црногорско- српски конфликт".  Аџић, напросто, силом покушава да од жељеног направи стварно. 

И тада му се  закономјерно десио пех, стрмоглав, јер свака манипулација има свој моменат пада у провалију.

Наиме,  Аџић наводи да је  на том суђењу Дрљевић, “истицао историјску, културну, етичку разлику између Срба (Србијанаца) и Црогораца”, а потом се посипа пепелом у наставку реченице тврдећи супротно: “Дрљевић тада није заступао и субјективно становиште да су Срби и Црногорци двије посебне нације (то ће урадити знатно касније,…).” 

Укратко, Аџић је демантовао себе и устврдио да је- на суђењу Вешовићу Дрљевић сматрао да су Срби и Црногорци припадници исте нације! Аџић том приликом не наводи- које исте нације, мада се зна да је ријеч о српској нацији? Не смије то рећи, јер би га "моментално опалио" инфаркт или инсулт!  

Неспорно је тачно да је Дрљевић тада сматрао да су Србијанци (не Срби, како преводи Аџић) и Црногорци припадници исте нације- српске, а то што је Аџић превео Дрљевићеву ријеч Србијанац у Србин, је факт да је Аџић фалсификатор и недостојан академског звања.

Да ситуација буде смјехотресна, Аџић се потрудио следећим исказом у истом дијелу текста, гдје каже: “Дрљевић у одбрани генерала Вешовића нема још сазрелу свијест о посебном националном и етничком бићу Црногораца. Он је тада још био под утицајем романтичарско-митске слике и дворске доктрине појединих владара из куће Петровића и њиховог идеолошко-политичког и династичког “српства.“

Укратко, Аџић жели рећи да је Секула Дрљевић био под утицајем “митологије династичког српства Петровића”, те је због тога био Србин у националном смислу, још недозрео да буде Црногорац у националном, а не само у политичком смислу.

 

Елем, закључак је следећи- како је тада Секула Дрљевић био Србин, то није могао користити термине "српска окупација", већ "србијанска окупација", нити термин "црногорско-српски конфликт", већ "црногорско –србијански конфликт".

И ту нам је искочио, из ниоткуда, Новак Аџић да "стручно" ретушира и "поправи" говоре Дрљевића, кријући се иза тога да је некакав "научни радник". Нема сумње, такво брљављење није својствено научним радницима,  већ ликовима који су залутали у академско друштво.

Мада, могуће је да Новак мисли да се тим фалсификатом исправља "велика историјска неправда" коју је, гле чуда, Дрљевић учинио сам себи. Лудило, зар не!

Коме смета што је Дрљевић био Србин па Црногорац?

У једном од претходних текстова, Новак Аџић је осуо паљбу по онима који нападају Секулу Дрљевића, рекавши следеће: “Он (Секула Дрљевић, оп. а.) им смета зато што је рекао да Црногорци нијесу Срби и да Црна Гора треба да буде држава, а не регион...”

Овдје г. Аџић гријеши, јер је ситуација управо обрнута. Наиме, сигуран сам да никоме не смета што је Дрљевић пред крај свог живота говорио да Црногорци нису Срби.

Прије ће бити да г. Аџићу смета што је читав живот, осим у кратком трајању марионетске НДХ, Дрљевић говорио да је Србин, те да су и Црногорци Срби.

Доказ да је то тако сам дао у претходном дијелу текста, гдје сам показао да је Аџић склон фалсификовању- па чак и говора Дрљевића.

Зато, ако ја могу рећи да ми не смета што је Секула Дрљевић у задних неколико година свог живота сматрао да Црногорци нису Срби, то би за почетак било лијепо да г. Аџић покаже исту такву толеранцију, коју ће читаоци поздравити.

Напросто, г. Аџић треба да призна да му не смета што је Секула Дрљевић био Србин када је писао "Ловћенски поклич", бранио генерала Вешовића, пропагандно скакао по костима пострадале породице Звицер, па тек онда да добије право да критикује друге.   

 “Отац нације” Секула Дрљевић?  

Интересантно како Аџић жели промовисати Секулу Дрљевића у “оца црногорске нације”, не схватајући да се тиме темељно бламира у очима јавности. Испада, по Аџићу, следеће- да није било Секуле Дрљевића да постави теоретске основе црногорске нације у НДХ- црногорске нације не би ни било. Нема сумње, то је бесмислица.   

Заиста је необично ту своју нову теорију о црногорској нацији Дрљевић створио тек у НДХ, највјероватније отпочевши да је развија у приватном Неуропсихијатријском санаторијуму на Зеленгају у Загребу, чији је власник био др Ђуро Вранешић.

У том сенаторијуму се обрео крајем 1941. и почетком 1942. године, пошто су га  Италијани протјерали као екстремног ултрафашисту из Црне Горе. У њему се “крио”, по тврдњи др Растислава В. Петровића, до капитулације фашистичке Италије крајем љета 1943.г.. У тој јазбини је развијао нове теорије о нацијама, што му је једино преостало послије пропасти идеје да буде фирер Црне Горе.

Дотични др Ђуро Вранешић, код којег се “крио” Дрљевић, је био у НДХ члан Хрватског државног водства, а послије тога члан Расно- политичкога повјеренства МУП-а НДХ. Као функционера НДХ задуженог за расна питања, комунисти су га стријељали 14.01. 1946.г. у Загребу.

У том санаторијуму се “крио” и Миле Будак, главни усташки идеолог, министар вјера и наставе у НДХ, који је послије суђења био повјешан 7. јуна 1945. године. 

Аџићу “ништа не говори” то што је Дрљевић у тој душевној болници био у окружењу нацистичких пацова хрватске провинијенције, којима је та болница била зборно мјесто, a у којој су се они наводно скривали.

То њихово "скривање" ме подсијећа на дио биографије Владка Мачека, који је од марта до септембра 1943. био “заточен” на стану монструма Вјекослава Макса Лубурића, управника злогласног логора Јасеновац.

Ако мислите да је на том стану "заточеник" Владко Мачек био мучен и пребијан, тада темељно гријешите. “Мученик Мачек” је на том стану био у друштву мајке и двије кћерке тог усташког злочинца, и то као "кућни љубимац".

 

Розенберг и Старчевић- сулуди расисти и политички очеви Дрљевића?

Да je Аџић дезоријентисан у ономе што пише, најбоље свједочи његова несретна тврдња из прошлог текста, гдје каже: “Код Дрљевића се осјећа у извјесној мјери и утицај учења о значењу крви којег је елаборирао у свом дјелу “Митос XX вијека“ нацистички расистички идеолог Алфред Розенберг”.

Можете замислити, Алфред Розенберг утицао на Дрљевићеве теоретске поставке о нацији, невјероватно?

Да напоменем, Алфред Ернст Розенберг је главни њемачки идеолог расне теорије, суђен је на Нирнбершком процесу, осуђен на смрт и објешен 16. октобра 1946. године.

Новак Аџић је у прошлом тексту, уз усхићење, навео ријечи Савића Марковића Штедимлије- да је “Секула Дрљевић црногорски Анте Старчевић”, не објашњавајући да је Анте Старчевић био монструозни расиста, огавни идеолог и претеча убилачке саблазни зване НДХ.

Уместо тога, Аџић ставља морално деструктивног Анта Старчевића чак изнад Гарибалдија и Мацонија, што је скандалозно. Послије свега, уопште ме не би чудило да у неком тексту Аџић спомене и Џека Трбосјека као позитивну личност.  

 Да подведем црту под оно што сам до сада навео- Аџић тврди да је Дрљевић био “опчињен митоманијом”, прије свега “српством династије Петровића”, у дугом периоду времена када се декларисао као Србин. Дакле, тада је, по Аџићу, Србин Секула Дрљевић био национални болесник због утицаја српства Петровића.

Следујући своју мисао, Аџић тврди да је Дрљевић национално оздравио много касније, а хронолошки се то десило-када се обрео код Павелића у НДХ, размијенио мишљења са хрватским расистима и усташама јачег калибра, гдје му је пала на памет идеја да направи петпарачку “теорију о црногорској националној посебности”, како је дефинише Аџић?!

Тако испада, да је, по г, Аџићу, Секула Дрљевић “оболио” под Петровићима, а “оздравио” под Павелићем? Ако је то резултат научног рада Аџића, мислим да ће му се због тих "научних висина" које је достигао насмијати не само јавност, већ и рибице у Сутомору.