Црногорски зеленаши о српској идеји– писма и цитати

Још у IX вијеку, Скадар бијаше прва пријестоница српска, на земљишту данашње Црне Горе, од тада и покрај свију најезда непријатељских, територија Црне Горе остаде све до половине XIX вијека једини олтар слободе и части цјелокупног народа српскога…“ – бивши министар краља Николе, Јово Поповић у својој брошури „Поглед на црногорско питање“.


У Прогласу вођства зеленаша, уочи парламентарних избора 1923. године каже се

„…Ваш Ловћен био је кроз вјекове, заједно с Комом и Дурмитором, отаџбина српских вила…“
На упадицу, у Народној скупштини, у Београду, 23. маја 1923. године : „То је могло бити тако само под Господаром“, зеленашки (федералистички) народни посланик, Ристо Поповић изјавио је
„…Ја сам служио једном великом Србину и великом патриоту, и шта имате ту да приговорите. Ја се тиме поносим…“

Народни посланик  Михаило Ивановић, носилац листе црногорских федералиста, зеленаша, на парламентарним изборима 1923. године изјавио је 9. фебруара 1924. године у Народној скупштини у Београду:

„…Господо, ми Срби стојали смо на челу покрета националног ослобођења, мени би било врло жао кад ми Срби не би били у првим редовима покрета за пропагирање политичких слобода. Овај режим не може имати симпатије и помоћ српског народа све дотле док се безобзирно бори чак против најважнијих принципа слободе: да они који управљају одговарају онима над којима управљају… Ми смо Црногорци политички народ који је своју државу створио сопственом снагом и очувао је у најмучније доба историје наше расе. Немамо амбиције да будемо србијански округ, или ма чија провинција. Црна Гора била је вазда српска и мора остати српска, али… са највише права, јер у јединство уноси највише заслуга, а најмање дугова, тражи само равноправност и то у интересу јединства са Србијом и осталим провинцијама бивше Аустроугарске монархије…“

„Црногорац“, гласило Црногорске федералистичке странке, пише, 3. јануара 1925. године
„…Сви историчари од најстаријих времена признавали су вам, Црногорци да сте били не само најбољи јунаци но и нахитрији и најспособнији политичари. Зато сте имали вођство српског народа у својим рукама…“

У истом броју „Црногорца“ објављен је чланак „Клеветање Црне Горе и Црногораца“, у коме се полемише са ставовима историчара Владимира Ћоровића у његовој књизи „Велика Србија“
„…Нијесу Црна Гора и Црногорци ни приликом слома Србије 1915. године ни уопште у Свјетском Рату били оно што вели за њих г. Ћоровић. Напротив, баш тада су они Српство задужили и славу му пронијели што никада дотле…“

„Црногорац“, 27. априла 1925. године пише
„…Црна Гора је била етнички једно са Србијом и онда када је била суверена држава. Била је и остаће класична земља српске слободе и националне свијести…“




Др Секула Дрљевић је рекао у Скупштини, 16. фебруара 1926. године
„…Ту традицију нашој војсци (односи се на војску Краљевине СХС) нема ко други дати сем војска, до уједињења независних држава Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, дакле двију српских независних држава, а то је војска српскога народа… По појму нашега народа постојали су само јуначки Црногорци и јуначки Шумадинци, постојао је само јуначки српски народ…“


У Народној скупштини, у Београду, Дрљевић је рекао, 27. марта 1926. године
„…Српски народ у једном историјском моменту био је сав уједињен, али уједињен у ропству под Турцима. Црна Гора одбила је то уједињење и разјединила се са српским народом задржавши у својој чврстој хајдучкој руци Косовски Крсташ барјак Бошка Југовића и државну мисао на оном снопу кршевитих планина које висе о Ловћену као грозд о петељци… “


Зеленашки народни посланик Саво Вулетић рекао је, 27. јула 1925. године, у Народној скупштини, у Београду
„…Црногорци нијесу никад ништа очекивали од Италијана. Они су се увијек борили за Српство и Словенство. Вјекове и вјекове су они проводили у тој борби, када су други спавали и робовали, па ће се борити и сад кад дође у питање Српство и Словенство, хитајући први од свију и сваког… Оставимо, господо, на страну симпатије и антипатије, али сви морамо признати да је Црна Гора много учинила за Српство и Словенство, па треба да држава Црна Гора увијек помаже са оним што јој је потребно…“

Првог марта 1926. године Вулетић је рекао у Скупштини
„Ми Срби били смо нарочито зле судбине да смо читавих шест вјекова били одрођавани на разне начине. Не само што смо издисали на колцу и конопцу, него смо: турчени, бугарени, маџарени, арнаућени…“

У дебати о правцу јадранске жељезничке пруге, Вулетић је 25. марта 1927. године рекао у Скупштини
„…Ја нијесам стручњак и не могу као стручњак да говорим о том питању али говорим као човјек из народа и говорим са српским инстиктом. Тај инстикт ми каже да је пријека потреба да се средина Србије најхитније веже преко Црне Горе за Јадранско море…“

У брошури „Црна Гора и пробој Солунског фронта“, (1929.) Перо Шоћ пише
„…Слом Србије и Црне Горе, био је највећи удар, који је икад наш народ преживио у својој историји. Првих дана јануара 1916. године, није било ни педља слободне српске земље. Српски владари стари краљ Никола и стари краљ Петар са својим престолонашљедником Александром обретоше се без земље, без народа, са остацима војске – на туђем земљишту. Без заједничког ратовања Црногораца и Србијанаца, Душанов орао не би се са оба крила вратио на царске капије…“

Др Новица Радовић, у својој књизи „Црна Гора на савезничкој голготи“ (1938.) пише
„…У својој петстогодишњој борби за вјеру, част и слободу српскога племена више пута су Црногорци сами поднијели мученички крст на голготу, али у тренутку распећа бљеснула би звијезда водиља на њиховом небу најчистијем словенском небу, која би их одвела од пораза побједи, као што је њихове претке послије Косовског пораза, та иста звијезда одвела у крше при Ловћену, да ту у катунима сачувају континуитете српскога царства, не по величини простора, него по величини части, слободе и прегнућа и да сачувају вјечити спомен јунаштва, оличеног у Обилићу, праћен звуком гусала…“

У „Зети“, 1. септембра 1940. године, објављен је чланак Новице Радовића о двадесетпетогодишњици Мојковачке битке
„…Али оно што је Леонидин подвиг са друговима а Термопилу био за Шпарту, то је и витештво на стотине и хиљаде Леонида из Роваца, Мораче, Ускока и Васојевића било за слободу и егзистенцију српске Шпарте: пожртвовање оних није спасило Шпарту од пропасти, самоодрицање ових Црну Гору од пада… Шпартанци су изгинули за част свога оружја и цијелога српства и очување слободе, жртвујући за то своје животе, свога краља, своју слободу…“

У „Зети“, маја 1939. године објављен је уводник о Божидару Вуковићу
Рођење, око 1450-те, у онда имућној српској породици Вуковића, а 1493. године „никла је на Ободу, у првој српској држави Зети, прва југословенска штампарија“. Затим Вуковић одлази у Венецију. „Његова је тежња да се ширењем књига не угаси вјера српског народа као што се угасио његов политички живот“.

Саво Вулетић је, у својству предсједника Одбора за подизање споменика Божидару Вуковићу, на откривању овог, рекао
„Иза нас је велики понос, што је тек око двадесет година послије штампања…прве Њемачке књиге поникла у Зети прва не само српска но уопште словенска штампарија, ћирилским словима, и штампала српско-словенске књиге“. Вуковић је одиграо велику улогу у „раду за одржавање наше нације кроз вјекове српског ропства. Његове књиге су крстариле свуд у Српству и служиле му кроз вјекове“.

У редакцијском напису „Значај и улога наших народних пјесма“, у „Зети“, 4. јуна 1939. године, вели се
„Српске народне пјесме су најљепша кита цвијећа у цјелокупној цвјетној башти живота српског народа. Оне су право огледало душе Србинове и извор живота, на коме се српски народ у најтежим данима историје напајао и гасио своју духовну жеђ у ишчекивању боље и срећније будућности…“

Војин Павићевић полемише, у „Зети“, од 25. фебруара 1940. године, са генералом Војиславом Максимовићем
„…Помињући поред славних и многе мање значајне битке Србијанске војске, писац прелази преко историје ратовања Црне Горе и Црногораца, историје која је свакако и дужа и крававија од историје ма које покрајине коју Срби насељавају, дужа јер је почела од пропасти Српске државе, и није престајала све до стварања нове државне заједнице – Југославије… Чињеница је да је и посљедњи црногорски војник мислио на Српство и борио се за Српство…“

У меморандуму који је Јован С. Пламенац 1919. године упутио предсједнику САД Вудро Вилсону, поред осталог стоји
„…Што се тиче права насљеђа над српским земљама уопште, Црна Гора, као српска држава, има над тим земљама много прече право него Србија. Црна Гора је основатељ Српске државе…“

Јован С. Пламенац је 31. јануара 1925. године упутио писмо краљу Александру у којем се каже
„Ваше Величанство, Сав мој политички рад био је од првог дана мог јавног живота посвијећен: слави, напретку и величини моје Отаџбине и моје Династије, као и ослобођењу и уједињеју српског народа… У тим мојим светим напорима за Црну Гору и за Српство, били су ми непријатељи само они, који су били, или непријатељи Црне Горе и њене Династије, или Српства…“

Крсто Поповић је преко „Гласа Црногорца“ од 10. децембра 1919. године, дао одговор Иву Павићевићу, опуномоћенику Краљевине СХС у Црној Гори, у коме се поред осталог каже
„Павићевићу! Читавом свијету је познато да ево шест вјекова од када Црна Гора постоји, да су њени синови најстарији и највјернији поборници националне идеје, и да је Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове. Црногорци се као лавови бораху са до јуче силном Отаманском Царевином, под чија копита мртвијем сном спаваху остали Срби и Југословени. И када сви Срби свој умирући поглед у горди Ловћен упираху да их отуда огрије сунце слободе.“

 .......

СРПСКА ПАТРИЈАРШИЈА
(из службеног листа краљевске владе Црне Горе у изгнанству, "Гласа Црногорца", бр. 88, 1920. год)

Србијанци су ових дана прогласили карловачку патријаршију за свесрпску, и дају јој ону власт, коју је некада српски патријарх имао за вријеме силног Цара Душана. Познато је да је Цар Душан године 1346. основао у Пећи српску патријаршију, која је доцније, пошто је већи дио српске државе пао под ропство османлиско, пала у руке Турака. Због насиља турских потоњи је патријарх пећски Арсеније Чарнојевић год. 1690. устао с народом на оружје противу турске владавине. Послије неуспјеле побједе над Турцима, он је са огромном масом народа и са народним првацима, одступио у некадашњу Јужну Угарску, гдје је привремено заузео мјесто сједишта у Сријемским Карловцима, у нади да ће брзо доћи прилика да се опет поврати у своју освештану патријаршиску пријестоницу у Пећи. 

Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи, јер је увијек сматрао карловачке насљеднике пећског патријарха Арсенија Чарнојевића само као митрополите карловачке, а титула патријарха само као да им је једно историско почасно звање. Овакав положај митрополита карловачког сматрале су и остале српско-православне митрополије, па и сама београдска влада, док су се сада прихватили тога посла да речену митрополију ставе у ранг патријаршије. Иначе да су је сматрали патријаршијом не би било нужде да се то проглашење врши, него би се и самим политичким ослобођењем српског народа и српских цркава проширила власт патријарха карловачког, да је он посједовао право српског православног патријарха. 

Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве. 

Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха. 

Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. 

Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. У противном она би се огријешила и према свом народу, који није никад дозволио да се са њеног амвона чује проповјед заробљеног олтара. 

Свих су ових права, које има Црна Гора и њена црква, потпуно свјесни београдски злочинци, па су зато са нарочитим циљем похитали, пошто се Пећ, налази у Црној Гори, да нам то право отму. Међутим, ни та им пустоловина неће поћи за руком. Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви. 

Неј-Сен-Сир* код Париза, Глас Црногорца, број 88, 24. IX / 7. X 1920.

* У Неј-Сен-Сиру код Париза се налазило сједиште владе краља Николе