Од Војин Грубач -
У претходном тексту, под насловом “Грубачев заборав
црногорског мучилишта (1919-1941)”, господин Новак Аџић је рекао да тај
текст представља “Одговор на полемички текст господина Војина Грубача
објављен под насловом “Секула Дрљевић је ‘оболио’ под Петровићима, а
‘оздравио’ под Павелићем?”
Послије читања тога штива, констатовао сам да је г. Аџић побјегао од полемике, радикално промијенивши тему. Ипак, иако је одлетио изван теме, Аџићев последњи текст сматрам изузетно значајним јер даје битне и довољно тачне податке о страдањима једне стране у временима Божићне побуне и Комитског устанка.
Те чињенице темељно поништавају све фалсификоване информације које су раније предостављане од стране манипулатора, међу којима је, нажалост, био и г. Аџић.
На крају се испоставило да је број жртава тога конфликта осам пута мањи од нетачног податка који је бесомучно понављан годинама, а број спаљених кућа чак 40 пута мањи у односу на оно што се раније фабриковало спиновањем јавности.
У том смислу, мислим да се г. Аџићу може честитати на добро обављеном послу брижљивог сакупљања информација о жртвама и страдањима током побуне комита, иако ти подаци темељно поништавају све оно што је Аџић говорио до сада у току наше полемике. Рушећи себе, господин Аџић је дошао до истине.
На тему о страдањима у периоду Комитског устанка ћу се оширније осврнути у посебном тексту, иако мислим да г. Аџић има обавезу да јавности презентује и податке о страдањима противника комита у том периоду, како чиновника тако и цивила, да би слика била потпуно објективна.
Како цифре страдања нису једино важне, ја бих се ипак вратио теми и направио осврт на неке фалсификате које је, у уводу прошлог одговора, г. Аџић опет поновио – што је недостојно за човјека који се бави некаквим научним радом.
Умјесто одговора, г. Аџић у задњем обраћању каже: ”Господин Војин Грубач је наставио да скрнави историјске чињенице везане за др Секулу Дрљевића и политички и идеолошки покрет Црногорске странке (федералиста) од 1919. до 1945. године.”
Послије те неосноване оптужбе, г. Аџић је поново устврдио да је Дрљевић “у својим многобројним политичким наступима износио чињенице о великосрпском терору у Црној Гори”, те да се “одупирао тлачењу Црне Горе и негирању њеног државног, националног и другог идентитета”!?
Одмах да кажем да је ово што је написао г. Аџић апсолутно нетачно, а мислим да Аџић одлично зна да је то неистина. Наиме, Секула Дрљевић и функционери Црногорске странке федералиста нису оптуживали Србе за терор у Црној Гори, већ су за тај терор оптуживали несрбе који држе власт у Београду.
Тачније, црногорски федералисти и Секула Дрљевић су сматрали да “управни слој” у Србији чине Цинцари, Јермени и Јевреји, који се представљају као Срби, и који су одговорни за све злочине власти – укључујући паљевине и убиства по Црној Гори у периоду послије 1918. г.
О таквом ставу и правцу размишљања Дрљевића и Црногорске странке федералиста говорили су многи аутори, али да не би било спора око извора података, позваћу се на књигу “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, коју је написао др Данило Радојевић, идеолошки истомишљеник г. Новака Аџића.
Др Радојевић у том осврту дословно каже следеће: “Потребно је скренути пажњу на уводник, објављен марта исте године у листу „Црногорац“ („Црногорац“, бр. 11, 7. март 1925. /оп. а ) у коме су присутне и неке тезе које је раније истицао С. Дрљевић, што наводи на закључак да је он аутор.
Тај текст представља коментар шовинистичког исказа војвођанског публицисте и политичара Јаше Томића, да је „српство“ у већој опасности након Првог свјетског рата, него што је икад било.
Аутор поменутог уводника („Срби на окуп“) сматра да је апел Ј. Томића „пророчки“ и прихвата његову тезу о „угрожености“, правдајући је изказом да у томе важном историјском моменту државу воде „они чији преци нијесу били у српском табору на Косову“.
Даље вели да су Турци заузели све „српске земље“, изузев Црне Горе, па да је петовјековном владавином освајач у покореном народу „израдио једну нарочиту душу“ која није разумљива онима који су одрасли у слободи, а нарочито Црногорцима.
Потомци те (турске) раје имитирају „своје освајаче, њихове поступке према себи, као правило за заједницу“, нову државу.
Даље стоји, да су душе потомака раје деформисане и „историјски неагилне“. При анализи друштвене улоге градског и сеоског становништва, и овђе је дата предност сељаштву. Становници српских градова, вели аутор, формирани су од „несрпских народа“, од Грка, Цинцара, Армена, Јевреја, Цигана и др.
Кад је ослобођен Београд, у Првом српском устанку, у граду није било Срба, осим „неколико носача“. Поменуто „анационално“ (тј. несрпско) варошко становништво, школовало је своју ђецу и тако је формиран нови управни слој који је замијенио „власт дахија“ над српским сељацима.
У чланку се закључује да су у посљедњем стољећу готово сви српски државници били несрби (Армени, Цинцари, Јевреји и др).
Из „расне припадности“ носилаца српске власти, и њихове оптерећености дугом традицијом робовања- изведен је закључак да је једино тако „могуће објаснити крвнички став према црногорском народу“, који је клеветама одбачен са мировне конференције, лишен накнаде ратне штете, „запаљено му безброј сиромашких домова“.
Аутор уводника „Срби на окуп“ изнио је став Црногорске странке, када је кривце за злочине према црногорском народу свео на „несрбе“, амнестирајући на тај начин „чисте“ Србе.
Зато није неочекивана и расистичка порука којом је аутор испољио романтичарско несхватање властитог народног бића:
„И ми Црногорци довикујемо: Срби на окуп, али не под цинцарско-јерменско-јеврејским барјаком, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе“, већ „под барјаком српског народа, под којим је извојевана заједничка држава Јужних Словена, а са девизом слобода, једнакост, равноправност и братство.”
Рецимо, др Данило Радојевић се на текст “Срби на окуп” осврће овако: ”Тај текст представља коментар шовинистичког исказа војвођанског публицисте и политичара Јаше Томића…”, што може неке читаоце навести на помисао да је текст писао некакав Јаша Томић.
Да појасним, Јаков „Јаша” Томић је био српски новинар, политичар и књижевник, по политичком убјеђењу социјалиста, који је познат по томе што је 23. децембра 1889. (4. јануара 1890. по новом календару) убио политичара Мишу Димитријевића, због новинарских полемика које су добиле лични карактер. Умро је 22. октобра 1922.г. Као мртав човјек он није могао написати текст “Срби на окуп”, који је објављен у федералистичком листу „Црногорац“ 1925.г.
Дакле, прво и основно је да је текст “Срби на окуп” написао Секула Дрљевић и објавио га као уводни текст у листу „Црногорац“, бр. 11, и то 7. марта 1925. године. Јаша Томић у тој причи фигурише искључиво као идеолошки гуру посебног вида српског национализма, чији је следбеник био и Секула Дрљевић.
Секула Дрљевић је у том тексту рекао да су се у Србе инфилтрирали: Грци, Цинцари, Јермени, Јевпеји, Цигани, и да су они ти који владају у последњих сто година Србима “што им не смета да стално вичу „Срби на окуп , „Срби у борбу“, и директно оптужио политичаре из редова тих народа да су једини и главни кривци за злочине према Црној Гори.
Историчар Радојевић је навео један јако важан детаљ – да је те ставове Дрљевић имао и раније, као и то да су они уједно били официјални идеолошки ставови Црногорске странке федералиста.
Да напоменем, др Радојевић и Новак Аџић годинама папагајски понављају да су црногорски федералисти говорили да су Срби кривци за злочине у Црној Гори 1919-1925. г., а лидер федералиста Секула Дрљевић у име федералиста, у овом тексту из 1925. г., јасно говори да Срби уопште нису одговорни за те злочине, већ су искључиви кривци неки други народи, које децидно наводи.
Немајући простор за маневар, др Радојевић је био принуђен да констатује следеће: ”Аутор уводника ‘Срби на окуп’ (Секула Дрљевић оп. а.) изнио је став Црногорске странке, када је кривце за злочине према црногорском народу свео на ‘несрбе’, амнестирајући на тај начин ‘чисте’ Србе.”
И тако – др Радојевић износи правилан закључак да су црногорски федералисти апсолутно амнестирали Србе, као нацију, за све што се дешавало у Црној Гори за вријеме побуне комита, али на другој страни то коментарише са негодовањем- јер би желио да је све било сасвим другачије.
Управо зато сам у ранијим текстовима говорио да су Секула Дрљевић и црногорски федералисти у својим наступима говорили о: “србијанском терору”, “србијанској окупацији”, “злочиначком режиму у Београду”, немајући претензије према Србима, а Новак Аџић сво вријеме упорно приписује федералистима да су говорили о “српском и великосрпском терору и окупацији”.
Црногорски федералисти нису могли говорити на начин како то “препричава” Аџић, и нису то говорили – јер су, напросто, били Срби, и са таквим националним осјећајем скидали сву одговорност са Срба, оптужујући за све недаће искључиво несрбе што, са очајем, констатује и др Радојевић.
Тачно је да су лидери Црногорске странке (федералиста) сматрали да се десила “србијанска окупација Црне Горе”, али су под тим “окупантима – Србијанцима” подразумијевали Цинцаре, Јермене, Јевреје…, који су, по њиховом мишљењу, владали Краљевином СХС.
Историчар др Радојевић, у вези са Дрљевићевим чланком “Срби на окуп”, каже и следеће:
“ У чланку се закључује да су у посљедњем стољећу готово сви српски државници били несрби (Армени, Цинцари, Јевреји и др). Из „расне припадности“ носилаца српске власти, и њихове оптерећености дугом традицијом робовања – изведен је закључак да је једино тако ‘могуће објаснити крвнички став према црногорском народу’, који је клеветама одбачен са мировне конференције, лишен накнаде ратне штете, ‘запаљено му безброј сиромашких домова’.“
Из овог слиједи да су Секула Дрљевић и Црногорски федералисти били апсолутно убијеђени да Београдом и Србијом влада цинцарско-јерменско-јеврејски клан, и сматрали да тај клан чини “управни слој”, слој управљача који је оријентисан на “варање, угњетавање, вођење крваве борбе” са свима, а поготово са Црном Гором и Црногорцима, те да је тај клан крив за све недаће и све невоље.
Уједно, несумњиво је да је Дрљевић, у тексту “Срби на окуп” – Цинцаре, Јермене и Јевреје третирао и квалификовао – “потомцима турске раје”, утврђујући да су “њихове душе деформисане” и „историјски неагилне“, “оптерећене дугом традицијом робовања”. Са таквим идеолошким ставовима, Дрљевић је написао екстремистичку пјесму “Ловћенски поклич” и објавио је 1923. г. под псеудонимом “Хајдук Перо”.
Рацимо, када у пјесми “Ловћенски поклич” Дрљевић каже ово: “Црногорче царе мали/ Не дај да ти дворе пали./ Да слободи копа гробље/ Подивљало турско робље…”, или “ Зар ћеш моћи слушат мирно/ Непобједни лаве стари,/ Кад те буду робом звали/ Јучер турски измећари?” – непогријешиво се може рећи да Дрљевић под тим “подивљалим турским робљем” и “турским измећарима” подразумјевао несрбе који владају Србијом, или тачније- припаднике владајућег цинцарско-јерменско-јеврејског националног клана.
Дакако, такав став црногорских федералиста и Секуле Дрљевића се може третирати расизмом, као што то квалификује др Радојевић. Међутим, тумачење да је Секула Дрљевић у пјесми “Ловћенски поклич” под “турским измећарима” и “подивљалим турским робљем” подразумијевао Србе- представља брутални фалсификат незнавених ликова- пројектован из лоших намјера као отворени расизам.
Шокиран овом изјавом, историчар Радојевић је, „препознавши“ расизам код Дрљевића, замуцао на овај начин: “Зато није неочекивана и расистичка порука којом је аутор испољио романтичарско несхватање властитог народног бића?!”
Овај коментар свједочи да је приликом писања свог научног штива, др Радојевић био потресен када је „открио“ како су црногорски федералисти били „расистички орјентисани Срби“.
Послије тога му је остало само да завапи како црногорски федералисти нису у националном смислу били самосвијесни као он, па их оптужује да су имали “романтичарско несхватање властитог народног бића?!”
Не може а да се не види како у својим освртима др Радојевић унесрећено и збуњено, са потпуним неразумијевањем ситуације, стоји пред текстом Секуле Дрљевића „Срби на окуп“, и порукама које је Дрљевић пласирао у њему.
Не чуди ме таква збуњеност Радојевића, јер тај текст Дрљевића темељно руши сваки покушај споновања историје црногорских федералиста.
Чини ми се да је овај дио идеолошких теза Црногорске странке федералисте требао да се појави у јавности много раније. Непознавање прошлости је само по себи изазвало отварање простора за мешетарење, прије свега од стране оних ликова који нас враћају на прошлост да би са те дистанце правили контролисани хаос у садашњости.
Зато се и десила чудна, нелогична и екстремно подла ситуација да господа Радојевић и Аџић годинама користе црногорске федералисте и комите за пројектовање мржње према Србији, Србима у Црној Гори, Србима уопште, а да црногорски федералисти нису били дио те приче.
И Секула Дрљевић није био дио те антисрпске приче, коју спинују Радојевић и Аџић са својим чудноватим истомишљеницима, све до момента када се својом вољом обрео у НДХ, а потом и политички оболио под патронатом Павелића у душевној болници на Зеленгају поред Загреба.
Послије читања тога штива, констатовао сам да је г. Аџић побјегао од полемике, радикално промијенивши тему. Ипак, иако је одлетио изван теме, Аџићев последњи текст сматрам изузетно значајним јер даје битне и довољно тачне податке о страдањима једне стране у временима Божићне побуне и Комитског устанка.
Те чињенице темељно поништавају све фалсификоване информације које су раније предостављане од стране манипулатора, међу којима је, нажалост, био и г. Аџић.
На крају се испоставило да је број жртава тога конфликта осам пута мањи од нетачног податка који је бесомучно понављан годинама, а број спаљених кућа чак 40 пута мањи у односу на оно што се раније фабриковало спиновањем јавности.
У том смислу, мислим да се г. Аџићу може честитати на добро обављеном послу брижљивог сакупљања информација о жртвама и страдањима током побуне комита, иако ти подаци темељно поништавају све оно што је Аџић говорио до сада у току наше полемике. Рушећи себе, господин Аџић је дошао до истине.
На тему о страдањима у периоду Комитског устанка ћу се оширније осврнути у посебном тексту, иако мислим да г. Аџић има обавезу да јавности презентује и податке о страдањима противника комита у том периоду, како чиновника тако и цивила, да би слика била потпуно објективна.
Како цифре страдања нису једино важне, ја бих се ипак вратио теми и направио осврт на неке фалсификате које је, у уводу прошлог одговора, г. Аџић опет поновио – што је недостојно за човјека који се бави некаквим научним радом.
Ко скрнави чињенице о Дрљевићу и федералистима?
У свом претходном тексту сам позвао господине Новака Аџића да призна да му не смета што је Секула Дрљевић био Србин када је писао „Ловћенски поклич“, бранио генерала Вешовића, пропагандно скакао по костима пострадале породице Звицер, сматрајући да тек послије тога г. Аџић добија право да критикује друге.Умјесто одговора, г. Аџић у задњем обраћању каже: ”Господин Војин Грубач је наставио да скрнави историјске чињенице везане за др Секулу Дрљевића и политички и идеолошки покрет Црногорске странке (федералиста) од 1919. до 1945. године.”
Послије те неосноване оптужбе, г. Аџић је поново устврдио да је Дрљевић “у својим многобројним политичким наступима износио чињенице о великосрпском терору у Црној Гори”, те да се “одупирао тлачењу Црне Горе и негирању њеног државног, националног и другог идентитета”!?
Одмах да кажем да је ово што је написао г. Аџић апсолутно нетачно, а мислим да Аџић одлично зна да је то неистина. Наиме, Секула Дрљевић и функционери Црногорске странке федералиста нису оптуживали Србе за терор у Црној Гори, већ су за тај терор оптуживали несрбе који држе власт у Београду.
Тачније, црногорски федералисти и Секула Дрљевић су сматрали да “управни слој” у Србији чине Цинцари, Јермени и Јевреји, који се представљају као Срби, и који су одговорни за све злочине власти – укључујући паљевине и убиства по Црној Гори у периоду послије 1918. г.
О таквом ставу и правцу размишљања Дрљевића и Црногорске странке федералиста говорили су многи аутори, али да не би било спора око извора података, позваћу се на књигу “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, коју је написао др Данило Радојевић, идеолошки истомишљеник г. Новака Аџића.
Секула Дрљевић: “Срби на окуп!” (1925. г.)
У књизи “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, др Данило Радојевић се, између осталог, осврће на једну изузетно важну политичку и идеолошку линију црногорских федералиста, која представља својеврсни феномен, па тај осврт предостављам у цјелости.Др Радојевић у том осврту дословно каже следеће: “Потребно је скренути пажњу на уводник, објављен марта исте године у листу „Црногорац“ („Црногорац“, бр. 11, 7. март 1925. /оп. а ) у коме су присутне и неке тезе које је раније истицао С. Дрљевић, што наводи на закључак да је он аутор.
Тај текст представља коментар шовинистичког исказа војвођанског публицисте и политичара Јаше Томића, да је „српство“ у већој опасности након Првог свјетског рата, него што је икад било.
Аутор поменутог уводника („Срби на окуп“) сматра да је апел Ј. Томића „пророчки“ и прихвата његову тезу о „угрожености“, правдајући је изказом да у томе важном историјском моменту државу воде „они чији преци нијесу били у српском табору на Косову“.
Даље вели да су Турци заузели све „српске земље“, изузев Црне Горе, па да је петовјековном владавином освајач у покореном народу „израдио једну нарочиту душу“ која није разумљива онима који су одрасли у слободи, а нарочито Црногорцима.
Потомци те (турске) раје имитирају „своје освајаче, њихове поступке према себи, као правило за заједницу“, нову државу.
Даље стоји, да су душе потомака раје деформисане и „историјски неагилне“. При анализи друштвене улоге градског и сеоског становништва, и овђе је дата предност сељаштву. Становници српских градова, вели аутор, формирани су од „несрпских народа“, од Грка, Цинцара, Армена, Јевреја, Цигана и др.
Кад је ослобођен Београд, у Првом српском устанку, у граду није било Срба, осим „неколико носача“. Поменуто „анационално“ (тј. несрпско) варошко становништво, школовало је своју ђецу и тако је формиран нови управни слој који је замијенио „власт дахија“ над српским сељацима.
У чланку се закључује да су у посљедњем стољећу готово сви српски државници били несрби (Армени, Цинцари, Јевреји и др).
Из „расне припадности“ носилаца српске власти, и њихове оптерећености дугом традицијом робовања- изведен је закључак да је једино тако „могуће објаснити крвнички став према црногорском народу“, који је клеветама одбачен са мировне конференције, лишен накнаде ратне штете, „запаљено му безброј сиромашких домова“.
Аутор уводника „Срби на окуп“ изнио је став Црногорске странке, када је кривце за злочине према црногорском народу свео на „несрбе“, амнестирајући на тај начин „чисте“ Србе.
Зато није неочекивана и расистичка порука којом је аутор испољио романтичарско несхватање властитог народног бића:
„И ми Црногорци довикујемо: Срби на окуп, али не под цинцарско-јерменско-јеврејским барјаком, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе“, већ „под барјаком српског народа, под којим је извојевана заједничка држава Јужних Словена, а са девизом слобода, једнакост, равноправност и братство.”
Како превести спиновање историчара Радојевића на јасан језик
Сигуран сам да је пасус из књиге др Радојевића, којег сам управо навео, прилично нејасан читаоцима, јер је др Радојевић све рекао али и све замутио до непрепознавања. Наравно, историчар Радојевић воли да спинује јавност.Рецимо, др Данило Радојевић се на текст “Срби на окуп” осврће овако: ”Тај текст представља коментар шовинистичког исказа војвођанског публицисте и политичара Јаше Томића…”, што може неке читаоце навести на помисао да је текст писао некакав Јаша Томић.
Да појасним, Јаков „Јаша” Томић је био српски новинар, политичар и књижевник, по политичком убјеђењу социјалиста, који је познат по томе што је 23. децембра 1889. (4. јануара 1890. по новом календару) убио политичара Мишу Димитријевића, због новинарских полемика које су добиле лични карактер. Умро је 22. октобра 1922.г. Као мртав човјек он није могао написати текст “Срби на окуп”, који је објављен у федералистичком листу „Црногорац“ 1925.г.
Дакле, прво и основно је да је текст “Срби на окуп” написао Секула Дрљевић и објавио га као уводни текст у листу „Црногорац“, бр. 11, и то 7. марта 1925. године. Јаша Томић у тој причи фигурише искључиво као идеолошки гуру посебног вида српског национализма, чији је следбеник био и Секула Дрљевић.
Секула Дрљевић је у том тексту рекао да су се у Србе инфилтрирали: Грци, Цинцари, Јермени, Јевпеји, Цигани, и да су они ти који владају у последњих сто година Србима “што им не смета да стално вичу „Срби на окуп , „Срби у борбу“, и директно оптужио политичаре из редова тих народа да су једини и главни кривци за злочине према Црној Гори.
Историчар Радојевић је навео један јако важан детаљ – да је те ставове Дрљевић имао и раније, као и то да су они уједно били официјални идеолошки ставови Црногорске странке федералиста.
Да напоменем, др Радојевић и Новак Аџић годинама папагајски понављају да су црногорски федералисти говорили да су Срби кривци за злочине у Црној Гори 1919-1925. г., а лидер федералиста Секула Дрљевић у име федералиста, у овом тексту из 1925. г., јасно говори да Срби уопште нису одговорни за те злочине, већ су искључиви кривци неки други народи, које децидно наводи.
Немајући простор за маневар, др Радојевић је био принуђен да констатује следеће: ”Аутор уводника ‘Срби на окуп’ (Секула Дрљевић оп. а.) изнио је став Црногорске странке, када је кривце за злочине према црногорском народу свео на ‘несрбе’, амнестирајући на тај начин ‘чисте’ Србе.”
И тако – др Радојевић износи правилан закључак да су црногорски федералисти апсолутно амнестирали Србе, као нацију, за све што се дешавало у Црној Гори за вријеме побуне комита, али на другој страни то коментарише са негодовањем- јер би желио да је све било сасвим другачије.
Управо зато сам у ранијим текстовима говорио да су Секула Дрљевић и црногорски федералисти у својим наступима говорили о: “србијанском терору”, “србијанској окупацији”, “злочиначком режиму у Београду”, немајући претензије према Србима, а Новак Аџић сво вријеме упорно приписује федералистима да су говорили о “српском и великосрпском терору и окупацији”.
Црногорски федералисти нису могли говорити на начин како то “препричава” Аџић, и нису то говорили – јер су, напросто, били Срби, и са таквим националним осјећајем скидали сву одговорност са Срба, оптужујући за све недаће искључиво несрбе што, са очајем, констатује и др Радојевић.
“Срби на окуп” објашњава “Ловћенски поклич”
На основу свега наведеног, могу смјело закључити да Секула Дрљевић и припадници Црногорске странке за све недаће које су се дешавале Црној Гори у периоду од 1919. г. до 1925. г., уопште нису оптуживали Србе, те да је све што је написано о федералистима у последњих 25. година од стране идеолошких истомишљеника г. Аџића на нивоу апсолутне неистине и грубог фалсификата намијењеног спиновању јавности.Тачно је да су лидери Црногорске странке (федералиста) сматрали да се десила “србијанска окупација Црне Горе”, али су под тим “окупантима – Србијанцима” подразумијевали Цинцаре, Јермене, Јевреје…, који су, по њиховом мишљењу, владали Краљевином СХС.
Историчар др Радојевић, у вези са Дрљевићевим чланком “Срби на окуп”, каже и следеће:
“ У чланку се закључује да су у посљедњем стољећу готово сви српски државници били несрби (Армени, Цинцари, Јевреји и др). Из „расне припадности“ носилаца српске власти, и њихове оптерећености дугом традицијом робовања – изведен је закључак да је једино тако ‘могуће објаснити крвнички став према црногорском народу’, који је клеветама одбачен са мировне конференције, лишен накнаде ратне штете, ‘запаљено му безброј сиромашких домова’.“
Из овог слиједи да су Секула Дрљевић и Црногорски федералисти били апсолутно убијеђени да Београдом и Србијом влада цинцарско-јерменско-јеврејски клан, и сматрали да тај клан чини “управни слој”, слој управљача који је оријентисан на “варање, угњетавање, вођење крваве борбе” са свима, а поготово са Црном Гором и Црногорцима, те да је тај клан крив за све недаће и све невоље.
Уједно, несумњиво је да је Дрљевић, у тексту “Срби на окуп” – Цинцаре, Јермене и Јевреје третирао и квалификовао – “потомцима турске раје”, утврђујући да су “њихове душе деформисане” и „историјски неагилне“, “оптерећене дугом традицијом робовања”. Са таквим идеолошким ставовима, Дрљевић је написао екстремистичку пјесму “Ловћенски поклич” и објавио је 1923. г. под псеудонимом “Хајдук Перо”.
Рацимо, када у пјесми “Ловћенски поклич” Дрљевић каже ово: “Црногорче царе мали/ Не дај да ти дворе пали./ Да слободи копа гробље/ Подивљало турско робље…”, или “ Зар ћеш моћи слушат мирно/ Непобједни лаве стари,/ Кад те буду робом звали/ Јучер турски измећари?” – непогријешиво се може рећи да Дрљевић под тим “подивљалим турским робљем” и “турским измећарима” подразумјевао несрбе који владају Србијом, или тачније- припаднике владајућег цинцарско-јерменско-јеврејског националног клана.
Дакако, такав став црногорских федералиста и Секуле Дрљевића се може третирати расизмом, као што то квалификује др Радојевић. Међутим, тумачење да је Секула Дрљевић у пјесми “Ловћенски поклич” под “турским измећарима” и “подивљалим турским робљем” подразумијевао Србе- представља брутални фалсификат незнавених ликова- пројектован из лоших намјера као отворени расизам.
Др Радојевић: Федералисти су обољели од романтичарског несхватања свог бића
Да је то тако како сам образложио, свједочи главни позив који је Секула Дрљевић написао у тексту о којем говорим, гдје је кликнуо следеће: ”И ми Црногорци довикујемо ‘Срби на окуп’, али не под цинцарско- јепменско- јеврејским бапјаком, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе, већ под барјаком српског народа, под којим је извојевана заједничка држава Јужних Словена, а са девизом слобода, једнакост, равноправност и братство.”Шокиран овом изјавом, историчар Радојевић је, „препознавши“ расизам код Дрљевића, замуцао на овај начин: “Зато није неочекивана и расистичка порука којом је аутор испољио романтичарско несхватање властитог народног бића?!”
Овај коментар свједочи да је приликом писања свог научног штива, др Радојевић био потресен када је „открио“ како су црногорски федералисти били „расистички орјентисани Срби“.
Послије тога му је остало само да завапи како црногорски федералисти нису у националном смислу били самосвијесни као он, па их оптужује да су имали “романтичарско несхватање властитог народног бића?!”
Не може а да се не види како у својим освртима др Радојевић унесрећено и збуњено, са потпуним неразумијевањем ситуације, стоји пред текстом Секуле Дрљевића „Срби на окуп“, и порукама које је Дрљевић пласирао у њему.
Не чуди ме таква збуњеност Радојевића, јер тај текст Дрљевића темељно руши сваки покушај споновања историје црногорских федералиста.
Чини ми се да је овај дио идеолошких теза Црногорске странке федералисте требао да се појави у јавности много раније. Непознавање прошлости је само по себи изазвало отварање простора за мешетарење, прије свега од стране оних ликова који нас враћају на прошлост да би са те дистанце правили контролисани хаос у садашњости.
Зато се и десила чудна, нелогична и екстремно подла ситуација да господа Радојевић и Аџић годинама користе црногорске федералисте и комите за пројектовање мржње према Србији, Србима у Црној Гори, Србима уопште, а да црногорски федералисти нису били дио те приче.
И Секула Дрљевић није био дио те антисрпске приче, коју спинују Радојевић и Аџић са својим чудноватим истомишљеницима, све до момента када се својом вољом обрео у НДХ, а потом и политички оболио под патронатом Павелића у душевној болници на Зеленгају поред Загреба.
No comments:
Post a Comment