Херман је, с гнушањем, откачио Павелићевог и Дучеовог измећара Секулу Дрљевића!

Новак Аџић је у тексту, којег ми је упутио под насловом: “Идеолошка прича о Дрљевићу је у Прокрустовој постељи насиља над историјом”, сликовито, на свом, примјеру демонстрирао понашање разбојника Прокруста из грчке митологије.

Наиме, Дамастес, по митологији добио надимак Прокруст (растезач), је имао гостионицу у коју је позивао путнике намјернике да их угости, те да се одморе у његовој постељи. Ако је постеља госту била мала- Прокруст би му одсијецао ноге, а ако би му постеља била велика- он би га истезао.

Тако је црногорски Прокруст, господин Аџић, одсјекао “ноге” (биографију) Секуле Дрљевића гдје му она није одговарала, а редовно му сијече и политичке говоре, тамо гдје они не одговарају новој слици коју Аџић слика о Дрљевићу.

Рецимо, у два претходна текста сам Аџићу сугерисао следеће: “Aџићев крупни промашај, који се огледа у тврдњи да је Дрљевић почео сарадњу са Павелићем тек почетком 1942.г., је просто расточио др Растислав В. Петровић цитирањем текстова из усташког листа “Хрватски народ” од 11. и 13. априла 1941. године, који доказују супротно.”

Новак Аџић је тај факт “демантовао” сипањем етикета по др Растиславу В. Петровићу, да би у новом тексту признао  да је др Растислав В. Петровић био у праву.

И не само то, већ је признао да је само дан послије пуча Симовића, тачније  28. марта 1941. Дрљевић био у Загребу у стану симпатизера усташа, проф. Јосипа Балена, који је потом почео радити у Министарству шума и рудника НДХ, а потом је постао жупан Жупанства при поглавнику Павелићу.

Дрљевић је био туриста у Загребу, у вријеме успостављања НДХ?

Ево шта је Аџић у свом признању рекао: “Послије београдског пуча 27. марта 1941. године, др Секула Дрљевић, сјутри дан, (28. марта 1941), са својим пријатељом проф. Јосипом Баленом одлази у Загреб. У Загребу је одсјео, неколико дана, у Баленовој приватној кући и није се лично јавно политички експонирао у вријеме званичног проглашења НДХ, 10. травња (априла) 1941. године.

Међутим, његов тадашњи боравак у Загребу није остао тајна, већ је о тој његовој политичкој мисији у хрватској пријестоници, у форми конкретне новинске информације, њену суштину презентирао и објавио лист „Хрватски народ“, у власништву и под уредништвом органа власти и журналистичке службе под контролом врха НДХ.

Кад је стигао у Загреб, Секула Дрљевић је настојао да његов боравак остане у строгој тајности... Дрљевић се у Загребу са Савићем Марковићем Штедимлијом срео 14. априла 1941. године у приватном стану проф. Јосипа Балена (касније министра НДХ у Павелићевој влади), и ту водио разговор политичке природе. Са загребачког колодвора, Дрљевић је 21. априла 1941. године отпутовао за Земун.”

Не само што се није извинио јавности за скривање биографије Секуле Дрљевића, већ је тај Секулин боравак у Загребу Аџић описао као туристичко путовање- “није се лично јавно политички експонирао у вријеме званичног проглашења НДХ”, “настојао да његов боравак остане у строгој тајности”,  “са Савићем Марковићем Штедимлијом срео 14. априла 1941. године у приватном стану, и ту водио разговор политичке природе”.

И тако, по Аџићу, у вријеме званичног проглашења НДХ,  Дрљевић се није јавно експонирао, “само су” на тај дан црногорски студенти у Загребу, окупљени у Клубу академске омладине „Његош“ написали „Проглас”, којег су сјутрадан, 11. априла 1941. године, објавили у усташком листу “Хрватски народ” под насловом “Црногорци траже неовисну државу”.

А у њему су, уз поздраве тек рођеној НДХ, своју жељу за независном Црном Гором и рјешењем питања њеног вође објелоданили покличом: “Живио вођа Црногорског народа др Секула Дрљевић”, позвавши окупаторе да “заузму” Црну Гору да би она тако “постала независна”!

Тај Проглас је писао Савић Марковић Штедимлија, у сарадњи са Дрљевићем, а Новак тврди да су се они срели тек 14. априла 1941.г. Свакако, недостајало је само напоменути да су се око тога Прогласа договарали преко голуба писмоноше, па да бајка буде лирична.

И случајно су се срели на стану будућег усташког функционера Јосипа Балена, те водили "некакве политичке разговоре"?

Дакако, Аџић може да прича бајке, да безуспјешно пере биографију Дрљевића, али факт да је у тих пар дана по успостављању НДХ усташки лист “Хрватски народ” објавио вољу Павелића да будући фирерчић Црне Горе буде Секула Дрљевић- Аџић оповргнути на може. 

Дрљевић је своју националну теорију написао узагребачкој душевној болници?  

Новак Аџић се у свом последњем тексту одједном осврнуо на боравак Секуле Дрљевића у загребачкој душевној болници, послије наводног прогона од стране Италијана.

Уопште ми није јасно, зашто је Аџић одједном промијенио тему и осврнуо се на боравак Дрљевића у Неуропсихијатријском санаторијуму на Зеленгају у Загребу, када се ја на то нисам освртао? И још ме Аџић “опомиње” да Дрљевића не прогласим душевним болесником?!    

Ево, шта  о томе боравку Аџић каже: “Др Секула Дрљевић је сакрио од пријетње хапшења и прогона Италијана, краће вријеме, концем 1941. и почетком 1942. године, у једном санаториму у Загребу, код др Ђура Вранешића (Крлежин блиски пријатељ), а и Дрљевићевог личног пријатеља, али не зато што је Дрљевић био „ментално оболио“, напротив, био је он вазда урачунљив психички.

Др Ђуро Вранешић је из хуманих и пријатељских мотива крио др Дрљевића, под туђим идентитетом, само да га заштити од (евентуалне) одмазде окупатора и његових агената. Стога, г. Грубачу и Ваши подржаваоци, не измишљајте да је Дрљевић био хоспитализован као стварни ментални болесник, јер то није тачно.

У питању су били политички разлози да се Дрљевић заштити од Италијана, са којима се био већ разишао, јер је илегално напустио Сан Ремо, ђе су га Италијани, на основу налога Прициа Биролија, већ октобра 1941. године били конфинирали и држали заточено два мјесеца, док Дрљевић из конфинације није побјегао.”

Ово је што је Аџић, у афекту, рекао је заиста смјехотресно: “...био је у санаторијуму, али не зато што је Дрљевић био „ментално оболио“, напротив, био је он вазда урачунљив психички. Грубачу и Ваши подржаваоци, не измишљајте да је Дрљевић био хоспитализован као стварни ментални болесник, јер то није тачно.”

Да појасним један детаљ, Др Ђуро Вранешић је заиста имао своју приватну нервну клинику у загребачком Зеленгају.

Тај “хумани човјек”, код којег се “крио” Дрљевић, је одмах након проглашења НДХ био именован чланом Хрватског државног водства, а послије тога чланом Расно- политичкога повјеренства Министарства унутрашњих послова НДХ. Зато што је, као психијатар, био стручњак за расна питања у НДХ, комунисти су га стријељали 14.01. 1946.г. у Загребу. 

Међутим, како се у том санаторијуму “крио” и Миле Будак, главни усташки идеолог, а др Вранешић био специјалиста за расна питања, и члан Расно- политичкога повјеренства МУП- а НДХ, то постоји велика вјероватноћа да је управо у тој душевној болници Секула Дрљевић поствљао основе “теорије црногорске националне посебности”, како то воли нагласити Аџић.

Јер, Аџић је негдје раније устврдио да Дрљевић те своје “идеолошке и политичке погледе на Црну Гору и црногорски идентитет писмено уобличио октобра 1938. године и предоставио у писменој форми током изборне кампање новембра 1938. године”, али тамо те теорије нема, осим што фигурише једна реченица у виду пароле.

Да напоменем, Дрљевић је у тој болници био све до капитулације Италије, по др Растиславу В. Петровићу,  тако да је имао довољно времена да у сарадњи са усташама осмисли нови вид националне халуцинације.

У тој душевној болници се напокон ослободио “романтичарских заблуда и идеолошких копрена”, како то воли рећи Аџић, те уобличио "новог себе", уз суфлирање специјалиста за расе какве је имала НДХ.

Дрљевић је био већи фашиста од италијанских фашиста

Овај случај из душевне болнице код Загреба Аџић је, изгледа, споменуо да би прокрустовски “мало кориговао” политичку биографију Дрљевића. Јер, Аџић тврди да се Секула Дрљевић разишао са Италијанима, а не објашњава зашто?

Умјесто да напомене разлоге протјеривања Дрљевића из Црне Горе, Аџић прича бајке о томе да је “др Ђуро Вранешић крио др Дрљевића, под туђим идентитетом, само да га заштити од (евентуалне) одмазде окупатора и његових агената.”

Укратко, Аџић даје Дрљевићу улогу “жртве окупатора”, спомиње некаву могућу “одмазду окупаторских агената”,  и попут Прокустра истeже Секулине идеолошке “ноге”, да би му дао ореол мученика.

Разлоге Дрљевићевог протјеривања из Црне Горе, др Растислав В. Петровић описује овако: ”Умjесто да оствари своје циљеве у Црној Гори, где је дошао по предходном договору са Антом Павелићем, и гдје је намјеравао да постане њен „поглавник”, Секула Дрљевић је протјеран из Црне Горе у Италију.

Тамо га је упутио, или тачније речено, склонио Алесандро Пирцио Бироли као компромитованог и крајње непопуларног политичара чије идеје, ма колико да су биле фашистоидне, нису могле бити прихваћене од стране фашистичке Италије.”

Укратко, Дрљевић је био “већи католик од папе”, и већи фашиста од италијанских фашиста, да таквог екстремисту ни италијански фашисти нису могли трпјети.

Евеnтуалну енигму, зашто је Дрљевић био такав сулуди фашиста, лако је одгонетнути- Дрљевић је био политички син Павелића, највећег злочинца којег је Балкан икад родио.

Када је Дрљевић позвао Италијанске окупационе трупе и муслиманско- албанске милиције у говору од 30. августа 1941.  да се са устаницима у Црној Гори обрачунају по систему “да тријебимо губу из торине”, Италијани су схватили да имају посла са потпуним, екстремистичким лудаком.

Схватили су да ће се њихова окупација, ако се буду руководили жељама Дрљевића, и ако му буду дозволили да даље хушка на злочине против сопственог народа и “пали” устанике, или претворити у потпуно истребљење народа у Црној Гори или у непрестани рат.

Тачније, Дрљевић је призивао да се изврши геноцид над народом Црне Горе, а Италијани су жељели да окупациона зона буде мирна. 

Херман Нојбахер: Дрљевић је лопов и хрватска проститутка

Да Италијанима није био потребан Дрљевић, као генератор кризе и устанака, је јасно уочити с позиције здравог разума и природне логике.

Из истог тог разлога, Хитлер је неколико пута желио смијенити Павелића, и нудио Владку Мачеку да  формира нормалну окупациону власт у НДХ, умјесто злочиначке усташке творевине. Јер, Павелићева власт је својим злочинима над Србима и Јеврејима генералисала устанке који нису били потребни Трећем рајху.

Аџић сервира илузије да Дрљевић није хтио сарађивати са Њемцима, разилезећи се с њима по неким стратешким питањима. Истина је да је Дрљевић био ништица,  на коју Њемци нису рачунали, јер им није била интересатна слуга њиховог слуге Павелића.

Ево шта о томе каже др Растислав В. Петровић:

”Њемци су били већи противници Секуле Дрљевића него Алесандро Пирцио Бироли и његова влада.

Херман Нојбахер, министар Рајха за Југоисток, један од најбољих познавалаца прилика у југословенским земљама, написао је на једном извештају: „Дрљевић је лопов. С прва плаћен од Италијана и напуштен, онда је добачен усташама и данас још плаћен од Хрвата — хрватска курва,  плаћен од њих”,  и додао да је оно што Дрљевић пише о народу у Црној Гори, о тамошњој вјери и држави, као и о његовој наводној популарности код народа- највећа лаж".

Укратко, Нојбахеру није био потребан Павелићев екстремни пацов и плаћеник, какав је био Дрљевић, који је у свом лутању и тумарању био одбачен од свих, и од Италијана и од Њемаца, само није од Павелића који га је држао на “кратком ланцу”. 

Дрљевић је подстицао усташе на злочине у Земуну и Срему

Аџић ме је нешто питао у вези писања Дрљевића за усташки лист “Граничар”. О томе шта је Дрљевић писао у том листу, одговор је дао др Растислав В. Петровић кроз један документ:

“Комисија за утврдивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини за Секулу Дрљевића установила је у рубрици:

Жртва злочина (оштећених) - „Народ града Земуна и Срема”.
Врста злочина: „Подстицања за прогоне, убијања, терор, затварања и пљачке”.
У рубрици “Начин и средства извршења”, пише:

„По оснивању тзв. Независне дрзаве Хрватске горе именовани др Секула Дрљевић ступио је одмах у дубоке односе са усташким првацима тога времена и то: Др Ханс Мозером, Иваном Плешом, др Риналдом Чулићем, Штефаном Крегом и др.

У савезу са Риналдом Чулићем отпочео је одмах са издавањем издајничког листа “Граничар”. По оснивању “Граничара”, настало је између Дрљевића и Чулића такмичење који ће што боље и више да пише против нашег народа и његових интереса.

Писањем својих чланака др Секула Дрљевић (самозвани председник црногорске владе) напросто је подстицао усташе и усташки режим на прогоне, пљачке и убијање како у Земуну тако и у земунском срезу па и цитавом Срему против напег народа, а нарочито српског живља”.

Дакле, што се тиче писања у земунском усташком недељнику “Граничар”, претензије “Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини” су, због писања грозоморно хушкачких текстова, биле усмјерне према Секули Дрљевићу и Риналду Чулићу, а не Крклецу, којег спомиње Аџић.

Што се тиче тужби и осуђивања за пропаганду и расне теорије, што је био проблем у случају Дрљевић, имамо сликовите примјере и на Нирнбершком процесу.

На том процесу су, између осталих, на смрт осуђени и- Јулијус Штрајхер, који је пропагирао мржњу и убиства Јевреја кроз свој недељник Дер Штирмер, као и Алфред Ернст Розенберг, главни идеолог расне теорије.

Обојица су објешена 16. октобра 1946. године, а џелат по службеној дужности био је наредник Џон Вудс, који је имао задатак да надгледа погубљења и изгради три вјешала.

Вудс је за вјешала предвидио кратак уместо дугог конопца, јер дуги конопац истовремено ломи врат и смрт бива тренутна, па му то није одговарало. Осим тога,  вратанца у поду под вјешалима су била мала да би, током пада, лица кажњеника била унакажена.

Алфред Рознберг је, по таквој концепцији казне. умирао на вјешалима 10 минута, а Јулијус Штрајхер чак 14 минута.

Сличан примјер имамо и у Југославији. Миле Будак,  главни усташки идеолог, министар вјера и наставе у НДХ, је био оптужен за ратне злочине пред Војним судом Друге југословенске армије. Некада свемогући Будак се за вријеме суђења кукавички држао и сво вријеме плакао. Суд га је 6. јуна 1945. осудио на смрт вјешањем, а пресуда је извршена следећег дана. Нема информације колико се гушио на конопцу.

Нису сви колаборационисти исти, али је Секула најгори

Аџић ми, послије свега, у својим текстовим попује: “Није, знајте, свака колаборација, истовремено издаја или квислинштво, а још мање злочин”.

Наравно да колаборација никад није иста. Мотиви колаборције могу бити разни, функције и поступци такође, тако да је евентуални гријех различит.

Управо зато је јасно да се хуља и екстремиста Секула Дрљевић не може поредити са Крстом Зрновим или Михаилом Ивановићем, који су имали витешке црте карактера па чак и када су гријешили.

Јер, када је Новак Бошковић  дошао 1944. г Михаилу Ивановићу и скренуо му пажњу на опасност која му пријети од четника, савјетовавши га да се из Новога изгуби, најбоље у Дубровник, Михаило му је одговорио: “Нећу да тражим од Павелића заштиту па да знам да бих, не једну него десет глава изгубио!”

Ивановић je, за разлику од Дрљевића, био толико мудар да је знао да је боље главу, и то не једну већ десет, изгубити него се обрукати пред народом и историјом за све времена било каквим контактом са загребачким монструмом.

Дакако, те моменте г. Новак Аџић не разумије, и изгледа да му ништа није јасно!