MЦ Драган Радуловић - отисак домољубног папка

среда, 26 јун 2013 13:06 Војин Грубач, ИН4С  

Књижевник, и предсједник Матице црногорске, Драган Радуловић се чудним и накарадним писмом, којег је послао Ранку Кривокапићу, осврнуо на овогодишњу додјелу Тринаестојулске награде - и неочекивано оклизнуо на равном мјесту. У писму је, незадовољан што су ту награду добила два Србина и један Црногорац из Хрватске, рекао следеће: "Jавности је послата јасна порука - званична Црна Гора треба да баштини великосрпски национализам у чије име је порицана црногорска нација, култура и језик, а под чијом су заставом мобилисани у рат грађани".  Имам осјећај да је именовање овогодишњих лауреата Тринаестојулске награде темељно дисквалификовало један затворени круг извитоперених домољуба у који спадају: ДАНУ, Матица црногорска, црногорски ПЕН и Црногорско друштво независних књижевника. Наиме, по истом принципу, који промовише ова скарадна скупина, спортски репрезентативци Црне Горе из породица које су гласале за заједничку државу, Срби и Црногорци који говоре српским језиком, не би више требали наступати за државу чије норме креирају овакви ликови. Јер, да су ти спортисти умјетници било ког профила - Радуловић, Ротковић и слични би, да им се може, онемогућили њихов доступ државним наградама, и то је очигледно. Чему тада служи ова приглупа игра надобудних државотовраца?

Политички Срби као домаће вехабије

Када је Андреј Николаидис својевремено направио невјероватну глупост, те у једном скандалозном тексту написао: "Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања Рeпублике Српске", књижевник Драган Радуловић је стао у његову одбрану. Том приликом је критичаре Николаидиса назвао "политичким Србима, бујрум четницима и домаћим вехабијама у Црној Гори, који морају оправдати средства која добијају из Београда."
За некога ко пледира да буде интелектуалац, ма шта се под тим подразумијевало, разговор етикетама је признак лошег укуса. И не само то. Користећи термин политички Срби, Радуловић је лично релативизовао и негирао постојање Срба у Црној Гори. На другој страни, лауреатима овогодишње Тринаестојулске награде је спочитао оно што он ради са српском нациjом- да негирају црногорску нацију. Не, то нису само двојни аршини, то је већ признак потпуне неодговорности за јавну ријеч, недостатак логике и крајње лоше васпитање.

Ирационалност и антилогика

У програму Матице црногорске, на чијем је челу сада Радуловић, пише да се та организација "залаже за пуну слободу стваралаштва и испољавање групних и националних особености, за поштовање и унапређивање трандиционално добрих међунационалих односа, мултикултурално друштво". Колико могу примјетити, овај дио програма је "шарена лажа", и нема никаквих додирних тачака са реалним јавним ангажманом ове организације.

Колико је МЦ ирационална у натури, свједочи и дио њеног програма гдје се залажу да се "црногорски народ (нација) именују као колективни гарант опстанка и развоја Црне Горе приликом прве уставне равизије".
Овај став носи са собом три контрадикторности кoје престављају чисти облик халуцинације. Наиме, док се на једној страни МЦ залаже за мултинационалну државу, овим ставом она жели укидање грађанске, и стварање националне државе Црне Горе. Друго, Матица црногорска жели Црногорце Уставом прогласити "гарантом опстанка државе", а на другој страни она преко 40 одсто Црногораца који су гласали за заједничку државу проглашава дестабилизујућим елементом, и отвореним "издајницима" те исте државе. Па добро, како то "издајници" могу бити "гарант опстанка државе", да ли могу објаснити? И што је најгоре, Матица црногорска је заборавила да се Устав Црне Горе не може мијењати, те да је такво рјешење донесено управо њиховим екстремистичким инсистирањем. Изгледа да је ове екстремисте појео сопствени екстремизам.

Националне параноје

Елем, када смо већ код референци за мијењање Устава - треба се подсјетити да је пред референдум група интелектуалаца, о којој говорим, упутила писмо међународној заједници. Они су се, као велике демократе, тад у писму супроставили квоти од 55 одсто изашлих гласача за успјех референдума, оцјењујући је неприхватљивом и нелегитимном.
Послије референдума су промијенили мишљење, па је квота за промјену Устава Црне Горе дигнута на ненормалних три петине уписаних бирача. У преводу то значи да при истој, референдумској излазности од 86,49 одсто, за промјену Устава треба да буде невјероватних 70 одсто изашлих гласача. Тиме су демонстрирали своју страшљивост, недоследност, непоимање основних демократских норми, као и потпуно лицемјерје. Елем, сада би жељели да мијењају Устав, а нису ни примјетили да су себи руке потпуно свезали. Послије свега наведеног, рекло би се да са овим људима нешто озбиљно није у реду.
Иако је очигледно да је сарадња Срба и Црногораца у Црној Гори нема алтернативу, и да је то једини пут да се друштво извуче из свеопшетег колапса, овим ликовима изгледа ништа није јасно. Њима је важно да су се прикачили на буџет Црне Горе, те да из њега исисавају новца управо толико колико им треба - продавајући заузврат маглу. Зато их и не интересује потпуна економска катастрофа државе, чијим се перјаницима они представљају. Грош је цијена оваквој идеологији и идеолозима, који живе у својим дивљим свјетовима.