Од Војин Грубач -
Прочитавши текст Новака Аџића, под називом “Опскурна хајка на
др Секулу Дрљевића”, мораo сам, по ко зна који пут, констатовати да
самозвани историчар Новак Аџић панично бјежи од полемике, и то на
историјском терену гдје сматра да је “велики експерт”.
Рецимо, у прошлом тексту сам предоставио факте о црногорским федералистима из књиге- “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, коју је написао др Данило Радојевић. Апсолутно дословно сам цитирао тај сегмент књиге др Данила Радојевића, који необориво потврђује да је сва прича о федералистима, коју су годинама пласирали Аџић и слични квазиисторичари, била спиновање јавности и чисти фалсификат.
Небитна техничка грешка, гдје сам на мјесту аутора умјесто “Данило” ставио “Радоје”, у међувремену је коригована, али се ништа није промијенило у тексту, нити у његовој суштини.
Господин Аџић је, морам примјетити, у наступу видљиве хистерије направио исту грешку. Наиме, оптужио ме је да сам “фалсификовао” презиме аутора, па је умјесто презимена Радојевић, којег сам навео, ставио исто презиме- Радојевић, а да није примјетио свој чудни лапсус.
Ја ћу се, за почетак, вратити на тему коју г. Аџић избјегава, а тек потом осврнути на неартикулисаности које је он демонстрирао у задњем обраћању.
Данило Радојевић је рођен у Мокроме, крај Шавника, 1932. године, а у биографији се наводи да је он: “академик” НВО ДАНУ, црногорски повјесничар и књижевник. Иначе, Филолошки факутет и магистратуру завршио је у Београду, а на Свеучилишту у Загребу стекао звање доктора хуманистичких наука. Члан је и Црногорског П.Е.Н. центра, Матице црногорске и ЦДНК.
Радоје Радојевић је рођен у Мокроме, крај Шавника 1922. године и нестао у Улцињу у љето 1978. године. У биографији му пише да је био: црногорски историчар књижевности, филолог и публициста.
Данило и Радоје су 1972. године означени у “Бијелој књизи Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе” као црногорски националисти. На сједници Централног комитета СКЦГ 24.12.1971.г. комунистичко руководство Црне Горе је констатовало: ”Црногорски сепаратисти Данило и Радоје Радојевић и Војислав Никчевић објављивали су своје текстове у оним гласилима у Хрватској у којима су, према садашњој оцјени тих средина, националисти имали битног утицаја.”
Како им је било забрањено објављивање радова, они су своје ставове износили у хрватским часописима који су, потом, такође проглашени националистичким. Дакле, опет имамо случај чудних импулса из загребачких националистичких кругова, који неодустајно форсирају исту причу у Црној Гори, али увијек на перверзан начин.
У прошлом тексту полемике са Аџићем сам анализирао штиво из књиге др Данила Радојевића- “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, везано за чувени поклич Секуле Дрљевића “Срби на окуп”, којег је Дрљевић, у виду идеолошког текста филованог сопственим српским национализмом, објавио у листу црногoрских федералиста „Црногорац“, бр. 11, од 7. марта 1925.г.
Тај текст је значајан јер даје објективну идеолошку и националну слику о Секули Дрљевићу и црногорским федералистима, која у темељу поништава све осврте које су на њихову идеологију, изјаве, говоре, давали др Данило Радојевић, Новак Аџић и њихови истомишљеници.
Управо је тај парадокс, нелогичног тумачења историје од стране ове двојице набијеђених историчара, којег сам открио и коректно презентовао јавности, натјерао г. Аџића у хистерију и бјекство од теме. Сам наслов текста, гдје Дрљевић позива Србе на окуп, је био довољан да затресе нерве др Радојевића, који је тај текст обрадио видно терминолошки замуцкујући.
Политичаре из редова тих народа је оптужио да су, као владајућа елита, криви и одговорни за злочине власти- укључујући паљевине и убиства по Црној Гори у периоду послије 1918.г.
Суочен с тим фактом, др Данило Радојевић је морао констатовати да је Секула Дрљевић “изнио став Црногорске странке” и “кривце за злочине према црногорском народу свео на „несрбе“, амнестирајући на тај начин „чисте“ Србе.”
Ипак, тачије речено, Дрљевић и федералисти уопште нису оптуживали Србе, јер су се сами осјећали Србима, па никакаве “амнестије” није требало бити, нити је уопште било- осим у очима др Радојевића, који то тако погрешно тумачи. Господин Радојевић, значи, има обичај да понекад у својим освртима амнестира и оне који нису оптужени, да покаже великодушност са туђих леђа, иако га нико не зове да се врати у прошлост и арбитрира.
Самим тим, сва прича Радојевића и Аџића да су федералисти говорили о “српској окупацији”, “злочинима Срба” је нетачна и спинована, јер су Дрљевић и федералисти говорили нешто сасвим друго- о “србијанској окупацији”, “злочинима Србијанаца”, а под “Србијанцима” су подразумијевали управљаче из цинцарско- јерменско- јеврејског клана, односно несрбе у власти државе, Краљевине СХС.
Зато сам и констатовао да су господа Радојевић и Аџић годинама користили црногорске федералисте и комите за пројектовање мржње према Србији, Србима у Црној Гори, Србима уопште, а да црногорски федералисти и Секула Дрљевић нису били дио те приче. Свакако, Дрљевић је промијенио реторику так када се обрео у НДХ, код Павелића.
Све хронолошки постаје много јасније ако се зна да је посљедњи судски процес против зеленашких побуњеника одржан на Цетињу 25. новембра 1924. године, а Дрљевић је свој ултрасрпски текст “Срби на окуп” објавио 7. марта 1925.године.
Претпостављам да тај став Дрљевића г. Аџић није знао када је у ТВ студију, грцајући од иједа, у романтичарском заносу рецитовао своме госту Новаку Килибарди Дрљевићеву пјесму “Ловћенски поклич”.
Да је знао да Дрљевић у тој пјесми под “подивљалим турским робљем” и “турским измећарима” подразумјева несрбе који владају Србијом, или тачније- припаднике владајућег цинцарско- јерменско- јеврејског националног клана, мерак би му наизоставно био упропашћен, или је уопште не би рецитовао.
Мислим да је, у сатиричном тону, господин Мирослав Ђукић одлично објаснио Новаку Аџићу шта се десило када је Секула Дрљевић дошао у Београд да постане министар Краљевине СХС, али га нису хтјели ухљебити ти “несрби”.
Дакле, послије пропасти каријере коју је прижељкивао Секула Дрљевић, г. Ђукић овако одсликава његово емотивно- идеолошко стање: ”Нормално је да је тада, огорчен, тражио разлоге свог неуспеха и налазио их у томе што они, који га нису примили у своје окриље као најбољег, нису „прави“ Срби (као он), него су били пореклом, неко други.
Тако, затекао је ту Србе пореклом Цинцаре, као што су били, на пример: капетан Миша Анастасијевић, Драгутин Димитријевић-Апис, Владан Ђорђевић, Лазар Пачу, Бранислав Нушић, Михајло Пупин, Александар Цинцар- Марковић, Стеван Мокрањац, Коча Поповић, Ташко Начић, Филота Фила, Милтон Манаки…
Затекао је Србе пореклом Јевреје, попут: браће Барух, Геце Кона, Станислава Винавера, Секе Саблић, Енрика Јосифа, браће Пијаде…
Затекао је и Србе пореклом Јермене, попут: Вартекса Баронијана, Ашхен Атаљанцa, Слободана Глигоријевића, Согомона Телиријана…
Ако уз то додамо „Словенце“, попут Стева Жигона или Рибникара, „Њемце“ Ђорђа Ваферта и Милана Грола, Лужичког Србина Павла Јуришића Штурма, није ни чудо што је љутити Секуле прешао на расне теорије као објашњење пропасти својих жеља.”
На примјер, када је Секула Дрљевић у “Црногорцу” кликнуо: ””И ми Црногорци довикујемо “Срби на окуп”, али не под цинцарско- jepменско- jеврејским баpjaкoм, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе, већ под барјаком српског народа…”, др Радојевић резигнирано каже да је Дрљевић “испољио романтичарско несхватање властитог народног бића!”
Укратко, то што су црногорски федералисти и Дрљевић- били Срби по националности представља- “романтичарско несхватање властитог народног бића!?” Не схватају, није баш читко- шта су, или гдје су, та ”романтичарска бића”?
У дијелу књиге гдје описује “отпор посланика Црногорске странке премјештању Дукљанско-барске надбискупије у Београд, међу којима је био најактивнији С. Дрљевић”, др Радојевић каже: ”Иако федералисти остају при номинацији црногорског народа као дијела „српског“, они се боре за заштиту културних и историјских вриједности које су оствариване у Црној Гори.”
Умјесто да каже да су црногорски федералисти сматрали Црногорце саставним дијелом српског народа, др Радојевић, у бијесу, све то увија на смијешан начин- “федералисти остају при номинацији црногорског народа као дијела „српског“!? Можете замислити- “остају при номинацији”!? Па, добро, а ко је у жирију за ту “номинацију”?
Можете замислити, Дрљевић- “није заступао и субјективно становиште”, “нема још сазрелу свијест”!
Шта није сазрело, да није Србин- како би желио Аџић, да би га могао потом „упаковати у докторску дисертацију“?! А док му не сазрије свијест, Дрљевић је ништа- са објективног становишта, да се ником не крива?!
Е сад, да би објаснио то “бестежинско национално стање” Дрљевића, Новак Аџић износи следећу смјехотресну тезу: “Он је тада још био под утицајем романтичарско- митске слике и дворске доктрине појединих владара из куће Петровића и њиховог идеолошко-политичког и династичког “српства“!
Заиста разумијем како је тешко Аџићу и Радојевићу када “српско агрегатно стање” Дрљевића морају трпјети, и тражити видове реторичког маскирања те “српске суштине романтичара” Секуле Дрљевића.
И то су трпјели и роптали све док их, изгледа- “сунце није огријало” када је Дрљевић дошао у контакт са Павелићем и почео „мислити и причати“ са “зрелом свијешћу”, баш онако како то желе ова два необична историчара.
Тако се и десило да Аџић и слични ликови добију “научну идеју”- да је Дрљевић био озбиљно „национално болестан“ под утицајем митологије династије Петровића, а одмах „национално оздравио“ под утицајем сумануте идеологије Павелића.
Зато је од мог прошлог текста Новак Аџић одскочио “као опарен” и одлетио, побјегао за Дрљевићем у НДХ да ми пошаље “Дрљевићев одговор из 1944.г.: са позицијa неке нове “дикције”, све на громоских двадесет пет страница текста.
Реторика о којој говорим се наставила и последњем тексту Аџића, гдје за Дрљевића каже да је био “апологентичар њемачког нацистичког Трећег Рајха?!”
Иначе, ријеч “апологија” има значење претјераног хваљења или заштите нечега. Колико ми се чини, ријеч “аполонгентичар” је г. Аџић измислио само да би одбранио Дрљевића као нацисту. У бољем случају, та ријеч се може превести као “полтрон Трећег Рајха”, јер то љепше звучи у наративом смислу, јелте?
У том тексту Новак Аџић је констатовао да је Дрљевић-“апологентичар њемачког нацистичког Трећег Рајха”, “показивао радикално и антикомунистичко идеолошко и политичко увјерење”, “у Загребу био финансиран од стране власти НДХ”, као и да је- ”освједочени, заслијепљени антисемита!”
Ако Аџић тврди да је Дрљевић својом новом улогом у НДХ постао полтрон Трећег Рајха, плаћеник Павелића, радикални антикомуниста, заслијепљени антисемита, уз додатак да је Аџић, преношењем писанија Дрљевића из НДХ, показао да је он, напокон, постао и заслијепљени антисрбин, могу такључити да је хајка коју је Аџић дигао на Дрљевића апсолутно комплектна.
Очигледно је да сви остали у тој хајци могу бити само сувишни посматрачи, јер се ништа ружније и грђе о Дрљевићу не може рећи од онога што је Аџић већ рекао.
Томе се може само скромно додати „малена информацијa“, да је Секула Дрљевић био екстремни Србин сво вријеме Божићног устанка и војевања комита.
То је по завршетку побуне доказао текстом “Срби на окуп”, објављеног 1925. године, када је позвао Србе у борбу за власт против несрба, односно Цинцара, Јевреја, Јермена, Грка који су отели власт у Краљевини СХС “чистим Србима”, какви су једино били- “јуначки Црногорци и Шумадинци”, а ко ће други бити?
Требало би још једном провјерити- да ли је Дрљевић остао “под утицајем романтичарско- митске слике и дворске доктрине појединих владара из куће Петровића и њиховог идеолошко-политичког и династичког “српства“, како то воли рећи Новак Аџић, све до 1939.г., или се то десило доцније?
Дакако, остаје да др Данило Радојевић види када је, у периоду од 1939. до почетка 1942.г., Дрљевић коначно престао да “испољава романтичарско несхватање властитог народног бића”, а да му г. Аџић (као млађи колега) асистира- тражећи прецизни датум када се могло напокон одахнути од нервозе што Дрљевић “још нема сазрелу свијест о посебном националном и етничком бићу Црногораца”.
Наиме, г. Новак Аџић је испричао да је: “Почетком јула 1943. године др Секула Дрљевић је у име Црногорске странке (зеленаша) њемачком велепосланству у Загребу предао меморандум у којему се бави повијесним контекстом црногорског питања.
Чиновник њемачког посланства је запремио тај Дрљевићев акт, који је достављен посланику Кашеу, а исти га је прослиједио својим надређеним у министарству вањских послова у Берлину.“
Дакле, овај меморандум Дрљевића, који је “брзојавом” послат на “високу адресу” у Берлин, ми је изузетно интерсантан.
Мала дигресија, колико се ја сјећам, по мишљењу обожавалаца Секуле Дрљевића, у које спадају др Данило Радојевић и Новак Аџић са сердарима тога кова, Немањићи су били српска династија која је окупирала Црну Гору?!
Ево, да наведем примјер како је изгледало стандардно спиновање црногорске јавности по том питању преко портала: ”Немања je окупирао Зету и срушио све градове осим Котора. Има на души смрт више од 30.000 људи.
Што је најчудније, јесте да је Немања порушио све трагове претходне династије, њихове гробове, цркве, задужбине и књиге – и тиме уништио драгоцјено благо и историју Црне Горе.”
Дакако, незаобилазна је и прича о Немањином сину, првом српском краљу Стефану Првовјенчаном, и његовом спису о оцу у Житију Св. Симеона, гдје извјештава да Немања „поврати Диоклитију и Далмацију“, рушећи „Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар,…
А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ’, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истријеби грчко име, да се никако не спомиње име њихово у тој области, а народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој са страхом и с уреченим данком од Светога.”
“Црна Гора је прво под именом Дукља и Зета, а касније под именом Црна Гора, увијек била независна држава, осим једног кратког временског периода њеног државног заједништва са Србијом.
Црногорској аристократској породици Немањић пошло је за руком да доспије на српски трон. На основу својих родбинских веза са црногорским племством додали су је свом подручју владавине, али као аутономну јединицу.”
Дакле, Секула Дрљевић, “црногорски национални и државотворно- еманципаторски Мацини и Гарибалди XX стољећа”, како га назва недавно г. Аџић, официјално је предао Берлину ноту да су “Немањићи црногорска династија”, која није окупирала Дукљу, већ је “додала” себи Дукљу и великодушно јој “дала аутономију”, чоче!
То Дрљевић пише у сред Загреба, из НДХ 1943.године, када је већ постао“национално освијешћен” по мјери Аџића и др Радијевића?! Елем, испада да Дрљевић, чак ни као црногорски усташа, није оптуживао Србе за то што су Немањићи срушили Дукљу. А ови данашњи, оптужују!
Тада ме интересује, а како то да Аџић и Радојевић, који са својим сердарима боготворе Дрљевића- користе Немањићко рушење Дукље да шире мржњу према Србима? И не само то, већ су у тој мржњи укинули Немањину обалу у Подгорици?
Ако баш толико цијене Дрљевића, ако су му неки сљедбеници, логично је да говоре онако како им је он „наредио“ да причају- да су Немањићи “црногорска династија”, и да нису рушили већ “присајединили” или “додали Дукљу”.
Или је ово Аџића опет неки “јад нашао” од овога Секуле Дрљевића? У бјежању од Дрљевићевог “Срби на окуп” из 1925.године, г. Новак Аџић несрећно оде у 1943. гдје га Дрљевић дочека са хитом- “Немањићи су наши, додали су нам Дукљу”.
На овоме завршавам анализу текста г. Аџића, јер не желим да овај текст буде предугачак. Осим тога, имам предосјећај да ће Аџић да побјегне и од овога текста?
Мислим, и побјећи се може “компатибилно повијесним чињеницама, анализи, синтези, конструкцији и експозицији, сагласно правилима историјске методoлогије, коју студентима историје на факултету предаје већ више од три године”, како то воли рећи г. Аџић, док дрхти пред новим откровењима које носи, са сваке историјске дистанце, непредвидљиви Секула Забрљовић!
Рецимо, у прошлом тексту сам предоставио факте о црногорским федералистима из књиге- “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, коју је написао др Данило Радојевић. Апсолутно дословно сам цитирао тај сегмент књиге др Данила Радојевића, који необориво потврђује да је сва прича о федералистима, коју су годинама пласирали Аџић и слични квазиисторичари, била спиновање јавности и чисти фалсификат.
Небитна техничка грешка, гдје сам на мјесту аутора умјесто “Данило” ставио “Радоје”, у међувремену је коригована, али се ништа није промијенило у тексту, нити у његовој суштини.
Господин Аџић је, морам примјетити, у наступу видљиве хистерије направио исту грешку. Наиме, оптужио ме је да сам “фалсификовао” презиме аутора, па је умјесто презимена Радојевић, којег сам навео, ставио исто презиме- Радојевић, а да није примјетио свој чудни лапсус.
Ја ћу се, за почетак, вратити на тему коју г. Аџић избјегава, а тек потом осврнути на неартикулисаности које је он демонстрирао у задњем обраћању.
Комунисти: Радојевићи у загребачкој школи националистичке приче
Мислим да неће бити сувишно да се кратко осврнем на др Данила Радојевића, аутора споменуте књиге, и на његовог покојног брата којег сам грешком споменуо.Данило Радојевић је рођен у Мокроме, крај Шавника, 1932. године, а у биографији се наводи да је он: “академик” НВО ДАНУ, црногорски повјесничар и књижевник. Иначе, Филолошки факутет и магистратуру завршио је у Београду, а на Свеучилишту у Загребу стекао звање доктора хуманистичких наука. Члан је и Црногорског П.Е.Н. центра, Матице црногорске и ЦДНК.
Радоје Радојевић је рођен у Мокроме, крај Шавника 1922. године и нестао у Улцињу у љето 1978. године. У биографији му пише да је био: црногорски историчар књижевности, филолог и публициста.
Данило и Радоје су 1972. године означени у “Бијелој књизи Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе” као црногорски националисти. На сједници Централног комитета СКЦГ 24.12.1971.г. комунистичко руководство Црне Горе је констатовало: ”Црногорски сепаратисти Данило и Радоје Радојевић и Војислав Никчевић објављивали су своје текстове у оним гласилима у Хрватској у којима су, према садашњој оцјени тих средина, националисти имали битног утицаја.”
Како им је било забрањено објављивање радова, они су своје ставове износили у хрватским часописима који су, потом, такође проглашени националистичким. Дакле, опет имамо случај чудних импулса из загребачких националистичких кругова, који неодустајно форсирају исту причу у Црној Гори, али увијек на перверзан начин.
У прошлом тексту полемике са Аџићем сам анализирао штиво из књиге др Данила Радојевића- “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, везано за чувени поклич Секуле Дрљевића “Срби на окуп”, којег је Дрљевић, у виду идеолошког текста филованог сопственим српским национализмом, објавио у листу црногoрских федералиста „Црногорац“, бр. 11, од 7. марта 1925.г.
Тај текст је значајан јер даје објективну идеолошку и националну слику о Секули Дрљевићу и црногорским федералистима, која у темељу поништава све осврте које су на њихову идеологију, изјаве, говоре, давали др Данило Радојевић, Новак Аџић и њихови истомишљеници.
Управо је тај парадокс, нелогичног тумачења историје од стране ове двојице набијеђених историчара, којег сам открио и коректно презентовао јавности, натјерао г. Аџића у хистерију и бјекство од теме. Сам наслов текста, гдје Дрљевић позива Србе на окуп, је био довољан да затресе нерве др Радојевића, који је тај текст обрадио видно терминолошки замуцкујући.
Коришћење федералиста за пројектовање мржње
У том тексту Секула Дрљевић је изнио свој и став црногорских федералиста да “управни слој” у Србији и Краљевини СХС чине „несрби“, и устврдио да новом државом управљају: Цинцари, Јермени, Грци и Јевреји, који се представљају као Срби.Политичаре из редова тих народа је оптужио да су, као владајућа елита, криви и одговорни за злочине власти- укључујући паљевине и убиства по Црној Гори у периоду послије 1918.г.
Суочен с тим фактом, др Данило Радојевић је морао констатовати да је Секула Дрљевић “изнио став Црногорске странке” и “кривце за злочине према црногорском народу свео на „несрбе“, амнестирајући на тај начин „чисте“ Србе.”
Ипак, тачије речено, Дрљевић и федералисти уопште нису оптуживали Србе, јер су се сами осјећали Србима, па никакаве “амнестије” није требало бити, нити је уопште било- осим у очима др Радојевића, који то тако погрешно тумачи. Господин Радојевић, значи, има обичај да понекад у својим освртима амнестира и оне који нису оптужени, да покаже великодушност са туђих леђа, иако га нико не зове да се врати у прошлост и арбитрира.
Самим тим, сва прича Радојевића и Аџића да су федералисти говорили о “српској окупацији”, “злочинима Срба” је нетачна и спинована, јер су Дрљевић и федералисти говорили нешто сасвим друго- о “србијанској окупацији”, “злочинима Србијанаца”, а под “Србијанцима” су подразумијевали управљаче из цинцарско- јерменско- јеврејског клана, односно несрбе у власти државе, Краљевине СХС.
Зато сам и констатовао да су господа Радојевић и Аџић годинама користили црногорске федералисте и комите за пројектовање мржње према Србији, Србима у Црној Гори, Србима уопште, а да црногорски федералисти и Секула Дрљевић нису били дио те приче. Свакако, Дрљевић је промијенио реторику так када се обрео у НДХ, код Павелића.
Све хронолошки постаје много јасније ако се зна да је посљедњи судски процес против зеленашких побуњеника одржан на Цетињу 25. новембра 1924. године, а Дрљевић је свој ултрасрпски текст “Срби на окуп” објавио 7. марта 1925.године.
Секула Дрљевић- “Срби на окуп” против “несрпског клана”!
У свом тексту Дрљевић је потегао и расну теорију, па је тај слој који управља Краљевином СХС- Цинцаре, Грке, Јермене и Јевреје квалификовао- “потомцима турске раје”, утврђујући да су “њихове душе деформисане” и “оптерећене дугом традицијом робовања”, те да они имитирају „своје освајаче, њихове поступке према себи, као правило за заједницу“, нову државу.Претпостављам да тај став Дрљевића г. Аџић није знао када је у ТВ студију, грцајући од иједа, у романтичарском заносу рецитовао своме госту Новаку Килибарди Дрљевићеву пјесму “Ловћенски поклич”.
Да је знао да Дрљевић у тој пјесми под “подивљалим турским робљем” и “турским измећарима” подразумјева несрбе који владају Србијом, или тачније- припаднике владајућег цинцарско- јерменско- јеврејског националног клана, мерак би му наизоставно био упропашћен, или је уопште не би рецитовао.
Мислим да је, у сатиричном тону, господин Мирослав Ђукић одлично објаснио Новаку Аџићу шта се десило када је Секула Дрљевић дошао у Београд да постане министар Краљевине СХС, али га нису хтјели ухљебити ти “несрби”.
Дакле, послије пропасти каријере коју је прижељкивао Секула Дрљевић, г. Ђукић овако одсликава његово емотивно- идеолошко стање: ”Нормално је да је тада, огорчен, тражио разлоге свог неуспеха и налазио их у томе што они, који га нису примили у своје окриље као најбољег, нису „прави“ Срби (као он), него су били пореклом, неко други.
Тако, затекао је ту Србе пореклом Цинцаре, као што су били, на пример: капетан Миша Анастасијевић, Драгутин Димитријевић-Апис, Владан Ђорђевић, Лазар Пачу, Бранислав Нушић, Михајло Пупин, Александар Цинцар- Марковић, Стеван Мокрањац, Коча Поповић, Ташко Начић, Филота Фила, Милтон Манаки…
Затекао је Србе пореклом Јевреје, попут: браће Барух, Геце Кона, Станислава Винавера, Секе Саблић, Енрика Јосифа, браће Пијаде…
Затекао је и Србе пореклом Јермене, попут: Вартекса Баронијана, Ашхен Атаљанцa, Слободана Глигоријевића, Согомона Телиријана…
Ако уз то додамо „Словенце“, попут Стева Жигона или Рибникара, „Њемце“ Ђорђа Ваферта и Милана Грола, Лужичког Србина Павла Јуришића Штурма, није ни чудо што је љутити Секуле прешао на расне теорије као објашњење пропасти својих жеља.”
Факт са кринком- “Федералисти номинују црногорски народ као српски”?
Интересантно ми је како др Даило Радојевић, као филолог, спинује националне осјећаје ликова из прошлости реторичким комбинацијама.На примјер, када је Секула Дрљевић у “Црногорцу” кликнуо: ””И ми Црногорци довикујемо “Срби на окуп”, али не под цинцарско- jepменско- jеврејским баpjaкoм, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе, већ под барјаком српског народа…”, др Радојевић резигнирано каже да је Дрљевић “испољио романтичарско несхватање властитог народног бића!”
Укратко, то што су црногорски федералисти и Дрљевић- били Срби по националности представља- “романтичарско несхватање властитог народног бића!?” Не схватају, није баш читко- шта су, или гдје су, та ”романтичарска бића”?
У дијелу књиге гдје описује “отпор посланика Црногорске странке премјештању Дукљанско-барске надбискупије у Београд, међу којима је био најактивнији С. Дрљевић”, др Радојевић каже: ”Иако федералисти остају при номинацији црногорског народа као дијела „српског“, они се боре за заштиту културних и историјских вриједности које су оствариване у Црној Гори.”
Умјесто да каже да су црногорски федералисти сматрали Црногорце саставним дијелом српског народа, др Радојевић, у бијесу, све то увија на смијешан начин- “федералисти остају при номинацији црногорског народа као дијела „српског“!? Можете замислити- “остају при номинацији”!? Па, добро, а ко је у жирију за ту “номинацију”?
Аџић- Дрљевић није заступао “субјективно становиште” да је Црногорац?!
Сличну реторику имамо и код Аџића који, умјесто да отворено призна да је Дрљевић сматрао да су Црногорци Срби, он то маскира овако: ”Дрљевић тада није заступао и субјективно становиште да су Срби и Црногорци двије посебне нације”, или овако: “Дрљевић у одбрани генерала Вешовића нема још сазрелу свијест о посебном националном и етничком бићу Црногораца”.Можете замислити, Дрљевић- “није заступао и субјективно становиште”, “нема још сазрелу свијест”!
Шта није сазрело, да није Србин- како би желио Аџић, да би га могао потом „упаковати у докторску дисертацију“?! А док му не сазрије свијест, Дрљевић је ништа- са објективног становишта, да се ником не крива?!
Е сад, да би објаснио то “бестежинско национално стање” Дрљевића, Новак Аџић износи следећу смјехотресну тезу: “Он је тада још био под утицајем романтичарско- митске слике и дворске доктрине појединих владара из куће Петровића и њиховог идеолошко-политичког и династичког “српства“!
Заиста разумијем како је тешко Аџићу и Радојевићу када “српско агрегатно стање” Дрљевића морају трпјети, и тражити видове реторичког маскирања те “српске суштине романтичара” Секуле Дрљевића.
И то су трпјели и роптали све док их, изгледа- “сунце није огријало” када је Дрљевић дошао у контакт са Павелићем и почео „мислити и причати“ са “зрелом свијешћу”, баш онако како то желе ова два необична историчара.
Тако се и десило да Аџић и слични ликови добију “научну идеју”- да је Дрљевић био озбиљно „национално болестан“ под утицајем митологије династије Петровића, а одмах „национално оздравио“ под утицајем сумануте идеологије Павелића.
Зато је од мог прошлог текста Новак Аџић одскочио “као опарен” и одлетио, побјегао за Дрљевићем у НДХ да ми пошаље “Дрљевићев одговор из 1944.г.: са позицијa неке нове “дикције”, све на громоских двадесет пет страница текста.
Реторика о којој говорим се наставила и последњем тексту Аџића, гдје за Дрљевића каже да је био “апологентичар њемачког нацистичког Трећег Рајха?!”
Иначе, ријеч “апологија” има значење претјераног хваљења или заштите нечега. Колико ми се чини, ријеч “аполонгентичар” је г. Аџић измислио само да би одбранио Дрљевића као нацисту. У бољем случају, та ријеч се може превести као “полтрон Трећег Рајха”, јер то љепше звучи у наративом смислу, јелте?
Ко то води опскурну хајку на нацисту, антикомунисту и антисемиту?
Новак Аџић ме је већ у наслову прошлог текста оптужио да водим “oпскурну хајку на др Секулу Дрљевића”?!У том тексту Новак Аџић је констатовао да је Дрљевић-“апологентичар њемачког нацистичког Трећег Рајха”, “показивао радикално и антикомунистичко идеолошко и политичко увјерење”, “у Загребу био финансиран од стране власти НДХ”, као и да је- ”освједочени, заслијепљени антисемита!”
Ако Аџић тврди да је Дрљевић својом новом улогом у НДХ постао полтрон Трећег Рајха, плаћеник Павелића, радикални антикомуниста, заслијепљени антисемита, уз додатак да је Аџић, преношењем писанија Дрљевића из НДХ, показао да је он, напокон, постао и заслијепљени антисрбин, могу такључити да је хајка коју је Аџић дигао на Дрљевића апсолутно комплектна.
Очигледно је да сви остали у тој хајци могу бити само сувишни посматрачи, јер се ништа ружније и грђе о Дрљевићу не може рећи од онога што је Аџић већ рекао.
Томе се може само скромно додати „малена информацијa“, да је Секула Дрљевић био екстремни Србин сво вријеме Божићног устанка и војевања комита.
То је по завршетку побуне доказао текстом “Срби на окуп”, објављеног 1925. године, када је позвао Србе у борбу за власт против несрба, односно Цинцара, Јевреја, Јермена, Грка који су отели власт у Краљевини СХС “чистим Србима”, какви су једино били- “јуначки Црногорци и Шумадинци”, а ко ће други бити?
Требало би још једном провјерити- да ли је Дрљевић остао “под утицајем романтичарско- митске слике и дворске доктрине појединих владара из куће Петровића и њиховог идеолошко-политичког и династичког “српства“, како то воли рећи Новак Аџић, све до 1939.г., или се то десило доцније?
Дакако, остаје да др Данило Радојевић види када је, у периоду од 1939. до почетка 1942.г., Дрљевић коначно престао да “испољава романтичарско несхватање властитог народног бића”, а да му г. Аџић (као млађи колега) асистира- тражећи прецизни датум када се могло напокон одахнути од нервозе што Дрљевић “још нема сазрелу свијест о посебном националном и етничком бићу Црногораца”.
Мале тајне великих историчара обмане
У Аџићевом одговору сам, ипак, нашао дивну причу Секуле Дрљевића, која ме је обрадовала својом необичношћу.Наиме, г. Новак Аџић је испричао да је: “Почетком јула 1943. године др Секула Дрљевић је у име Црногорске странке (зеленаша) њемачком велепосланству у Загребу предао меморандум у којему се бави повијесним контекстом црногорског питања.
Чиновник њемачког посланства је запремио тај Дрљевићев акт, који је достављен посланику Кашеу, а исти га је прослиједио својим надређеним у министарству вањских послова у Берлину.“
Дакле, овај меморандум Дрљевића, који је “брзојавом” послат на “високу адресу” у Берлин, ми је изузетно интерсантан.
Мала дигресија, колико се ја сјећам, по мишљењу обожавалаца Секуле Дрљевића, у које спадају др Данило Радојевић и Новак Аџић са сердарима тога кова, Немањићи су били српска династија која је окупирала Црну Гору?!
Ево, да наведем примјер како је изгледало стандардно спиновање црногорске јавности по том питању преко портала: ”Немања je окупирао Зету и срушио све градове осим Котора. Има на души смрт више од 30.000 људи.
Што је најчудније, јесте да је Немања порушио све трагове претходне династије, њихове гробове, цркве, задужбине и књиге – и тиме уништио драгоцјено благо и историју Црне Горе.”
Дакако, незаобилазна је и прича о Немањином сину, првом српском краљу Стефану Првовјенчаном, и његовом спису о оцу у Житију Св. Симеона, гдје извјештава да Немања „поврати Диоклитију и Далмацију“, рушећи „Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар,…
А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ’, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истријеби грчко име, да се никако не спомиње име њихово у тој области, а народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој са страхом и с уреченим данком од Светога.”
Дрљевићев брзојав Трећем Рајху- Дукљу срушили Црногорци Немањића?!
Е сад, у том меморандуму гдје Дрљевић прича о „повијести Црне Горе“, према оном што нам предостави Аџић, Дрљевић каже дословно следеће:“Црна Гора је прво под именом Дукља и Зета, а касније под именом Црна Гора, увијек била независна држава, осим једног кратког временског периода њеног државног заједништва са Србијом.
Црногорској аристократској породици Немањић пошло је за руком да доспије на српски трон. На основу својих родбинских веза са црногорским племством додали су је свом подручју владавине, али као аутономну јединицу.”
Дакле, Секула Дрљевић, “црногорски национални и државотворно- еманципаторски Мацини и Гарибалди XX стољећа”, како га назва недавно г. Аџић, официјално је предао Берлину ноту да су “Немањићи црногорска династија”, која није окупирала Дукљу, већ је “додала” себи Дукљу и великодушно јој “дала аутономију”, чоче!
То Дрљевић пише у сред Загреба, из НДХ 1943.године, када је већ постао“национално освијешћен” по мјери Аџића и др Радијевића?! Елем, испада да Дрљевић, чак ни као црногорски усташа, није оптуживао Србе за то што су Немањићи срушили Дукљу. А ови данашњи, оптужују!
Тада ме интересује, а како то да Аџић и Радојевић, који са својим сердарима боготворе Дрљевића- користе Немањићко рушење Дукље да шире мржњу према Србима? И не само то, већ су у тој мржњи укинули Немањину обалу у Подгорици?
Ако баш толико цијене Дрљевића, ако су му неки сљедбеници, логично је да говоре онако како им је он „наредио“ да причају- да су Немањићи “црногорска династија”, и да нису рушили већ “присајединили” или “додали Дукљу”.
Или је ово Аџића опет неки “јад нашао” од овога Секуле Дрљевића? У бјежању од Дрљевићевог “Срби на окуп” из 1925.године, г. Новак Аџић несрећно оде у 1943. гдје га Дрљевић дочека са хитом- “Немањићи су наши, додали су нам Дукљу”.
На овоме завршавам анализу текста г. Аџића, јер не желим да овај текст буде предугачак. Осим тога, имам предосјећај да ће Аџић да побјегне и од овога текста?
Мислим, и побјећи се може “компатибилно повијесним чињеницама, анализи, синтези, конструкцији и експозицији, сагласно правилима историјске методoлогије, коју студентима историје на факултету предаје већ више од три године”, како то воли рећи г. Аџић, док дрхти пред новим откровењима које носи, са сваке историјске дистанце, непредвидљиви Секула Забрљовић!
No comments:
Post a Comment