Blog 01. Jun. 2016. | 06:37
Пуч којег су организовали Британци у Београду 27.марта 1941.г. приликом свргавања кнеза Павла, званични Лондон је правдао моралним разлозима. Прије пуча, кнезу Павлу су стизала квазиморална упутства из Лондона и Вашингтона, по којима је Краљевина Југославија морала да зарати са Хитлером због части, па макар тај рат трајао трагично и кратко.
Дакако, о части и моралу, кнезу Павлу су говорили Англосаксонци- код којих питање политичког морала никада није постојало, јер су моралне ништице. Они су у свакој историјској ситуацији издизали свој интерес изнад моралних норми, и то је први дио теме овог текста. Други дио текста говори о англосаксонском негирању жртве народа, српског и југословенског, те приписивању “моралне димензије” у акту пуча Симовића- свом новцу, својим плаћеницима…
Неморалан однос према Чехословачкој
На какве неморалне поступке су били спремни Британци и Французи најочигледније су продемонстрирали у Минхену 29. септембра 1938. г. Тада су премијери британске и француске владе, Невил Чемберлен и Едуар Даладје, потписали Минхенски споразум са Њемачком и Италијом, по којем је Судетска област Чехословачке припала нацистичкој Њемачкој. На том састанку Чеси уопште нису присуствовали, јер им то учесници скупа нису дозволили. Када се послије те бруке британски премијер Чемберлен вратио у Лондон, он је саопштио Доњем дому: „Господо, ја сам донио мир нашој генерацији.“ Укратко, давањем незаситом Хитлеру територија других држава- званични Лондон је сматрао да је донио мир генерацијама Британаца, а генерације Чеха нису га уопште интересовале, па се свирепи сценарио продужио…
Кроз скоро пола године, 15. марта 1939.г. патња Чешке се претворила у кошмар и трагедију, која је поставила жиг срама на Французе и Британце. Наиме, на тај дан је Хитлер позвао предсједника Чехословачке Емила Хаху у Берлин и хладнокрвно му предложио на потпис документ о безусловној капитулацији његове државе. Хитлер је отворено пријетио да ће Праг бити сравњен са земљом, а Чешка брутално прегажена.
Предсједник Чехословачке је том приликом имао срчани удар, али су га њемачки љекари љековима држали при свијести све док није потписао документ којим је- част Чешке ликвидирана, скупа са њеним народом који је одлетио у трагедију.
Иако је Чехословачка имала склопљен одбрамбени савез са Француском и СССР, нико јој није помогао. Француска је хтјела реаговати само ако јој помоћ пружи Британија, а Британија је то одбила, сматрајући да је британски интерес далеко изнад моралних кодекса и питања Чешке и њеног народа. СССР је показао намјеру да покрене трупе и интервенише, али се ту испријечила Пољска која је већ халапљиво узела дио чехословачке територије. Пољска није дозволила СССР- у да његова армија пређе преко њене територије, већ су чак СССР- у запријетили ратом ако ишта покуша у том смислу.
Два дијела Чехословачке су се одвојила од Чешке- Словачка, која је постала марионетска држава Рајха, и тзв. Карпатска Украјина коју су потом анектирали Мађари. Чешка, тада пета војна сила у Европи, је окупирана нацистима и брутално опљачкана, чиме је Хитлер изненада ојачао ратне “бицепсе”. Запад је ћутао, приче о моралу није било. Британци су поповање о моралу оставили по страни, да би га подигли на ниво обавезе кроз двије године у односу према Краљевини Југославији и кнезу Павлу.
Образ пред Французима и бјежећим Британцима?
Кнез Павле је одлично знао шта се десило Чехословачкој, када је кроз двије године у тешким моментима за народе Југославије одлучио да подржи споразум са Хитлером. Сигурно је себе пројектовао на мјесто Чехословачког предсједника Емила Хахе који, издат од Француза и Британаца, под срчаним ударом, док га нацистички љекари одржавају у животу, потписује безусловну капитулацију- да Праг не би био сравњен са земљом.
У вријеме када се кнез Павле одлучио за потписивање пакта, Француска је већ била девет мјесеци окупирана нацистима, тако да је он био у горој стратешкој позицији него осрамоћени предсједник Чехословачке. Наиме, Хитлер је напао на Француску 10. маја 1940.г. и рат је завршен француском капитулацијом кроз шест недјеља – 22. јуна 1940. Оно што је интересантно из тог периода је начин на који су Енглези побјегли из Француске, и како су послије бјекства дочекани у својој земљи. Наиме, у току битке за Денкерк, у операцији Динамо, десило се масовно бјекство снага Британског експедиционог корпуса, и мањег дијела француских јединица, преко Ламанша. У тој операцији је за девет дана евакуисано 338.226 британских и француских војника. Операција је трајала је од 27. маја 1940. године до 3. јуна 1940. године.
Ако погледате датуме, видјећете да је бјекство Британаца почело седамнаест дана послије напада Хитлера на Француску, а завршено деветнаест дана прије капитулације Париза. Тачније, Британци су издали Французе и побјегли усред битке, оставивши Хитлеру сво тешко наоружање на обали мора! Британска штампа је ту евакуацију из Денкерка оцијенила оваквим насловима: „Катастрофа која се претворила у тријумф”! Черчил је 5. јуна изјавио у Доњем дому: „Морамо страшно да пазимо да ово спашавање не сматрамо побједом. Ратови се не добијају евакуацијама.” Касније је Черчил успех операције окарактерисао као чудо, а потом спектакл војног бјекства Британаца поновио у Грчкој.
Наиме, напад Хитлера на Грчку се десио 7. Априла, један дан послије напада нациста на Краљевину Југославију. Британски војни контигент, који је искрцан у Грчку само да би провоцирао Хитлера, је почео са повлачењем и бјежањем из Грчке већ 19. Априла, једанаест дана послије напада Хитлера. Од 62.000 британских војника на острво Крит је евакуисано чак 53.000 војника, а Грчка је капитулирала 30. Априла 1941. године.
Слављење бјекства из Денкерка
Када је кнезу Павлу Черчил предлагао да Краљевина Југославија отпочне рат против Хитлера, кнез је одлично знао шта су Британци урадили у Денкерку и у Минхену. Логично је оцијенио да је искрцавање Британца у Грчкој са много мањим силама, и на много тежем мјесту него у Француској, била само подла политичка игра. Предлог Черчила да Југословенска краљевска војска напусти Словенију и Хрватску, те да отпочне повлачење преко Албаније, гдје се требала спојити са армијом Грчке у циљу отварања новог Солунског фронта, кнез Павле је оцијенио као жељу Британаца да се Југославија баци у провалију.
Ако вишемилионска француска армија, која је уз подршку Британаца била бројнија од Хитлерове армије, и додатно снажнија по свим аспектима војне технике, осим у авијацији, није могла да се одупре Хитлеру, шта су тада могли да ураде Грци и Срби осим да се баце у раље звијери?! Кнез Павле је одлично тумачио “моралне норме” Британаца, које су му је Лондон приподносио, и сву подлост њихове политике.
А моралне норме Британаца тог времена најбоље показују славље послије бјекства из Денкерка, на шта се обавезно треба осврнути! О том догађају, историчари пишу овако:”Нешто мало пред зору 4. јуна 1940, Денкерк је напустио последњи брод. Ускоро затим су њемачке трупе ушле у тешко оштећени град. Завршена је операција Динамо – прва комбинована операција сва три вида оружаних снага. У Њемачкој су славили због побједе, иако су Британци успјели да се извуку. Ни у Енглеској весеље није изостало, због повратка војника. Нико није очекивао спашавање оваквих размјера. Музичари су непрекидно свирали песму: „Ево наших хероја“. Људи су, кличући, стајали крај ивица пута од Довера до Лондона. Касније је Монтгомери о овоме изјавио: „Сјећам се како сам био бијесан кад бих угледао британске војнике како се шећу наоколо са шарено извезеним знаком на рукаву-“Денкерк”. Мислили су да су хероји, а то је било и мишљење грађана.“
Послије свега овога, ове слављеничке бруке, поставља се питање када је ријеч о моралу и принципима- Зашто се британски политичари, војници, адмирали и генерали, који су побјегли пред Хитлером из Француске, у Денкерку нису држали максиме: “Боље гроб, и боље рат…”, него су је пласирали у Београд послије девет мјесеци, организујући пуч у режији српских генерала и пробраних плаћеника.
Англосаксонци против логике, смисла и кнеза Павла
У жељи да Краљевину Југославију натјерају у рат против Хитлера, од којег су сами бјежали главом без обзира- јер их је Хитлер јурио гдје год би се појавили, Британци су погон ставили све. На Краљевину Југославију се обрушио: дипломатски притисак и личне пријетње, пропагандни рат, убацивање агената, подмићивање политичара и официра, спремање обимних терористичких акција, напомињање да британски бомбардери могу ударити по виталним објектима Југославије… Осим тога, кнез Павле је био упознат да је армија неспремна, да САД, СССР и Британија не намјеравају слати војну помоћ, те да су хрватски и словеначки политичари против тог рата, што значи да би против Хитлера евентуално ратовало само пола Краљевине Југославије.
О унутрашњим дилемама кнеза Павла, пред одлазак на састанак са Хитлером, свједочи дио писма које кнез својевремено послао својој ташти, великој војвоткињи Јелени Владимировној: ”Читаво време које је тада било преостало провео сам покушавајући да убедим Мачека и Куловца (водећи хрватски и словеначки политичари) да промене став (тј. да се опредијеле против пакта са Хитлером). Председник владе био је на мојој страни, али сви моји напори су били узалудни. Према томе, био сам суочен са следећим проблемом: или да потпишем пакт, или да изгубим Хрвате и Словенце с којима сам постигао помирење- и тако поцепам државу којој сам, да тако кажем, био старатељ у име свог Краља.
Да бих Вам показао како је мој лични положај био тежак, испричаћу Вам шта ми се тада догодило с једним од вођа опозиције (Мишом Трифуновићем). Он ми је рекао, трљајући руке, да ћу ако потпишем пакт бити проглашен присталицом Немачке, а ако га не потпишем: – Ми ћемо рећи да сте нас гурнули у рат због оне ваше жене Гркиње!”
Подмићивање политичара и терористичко планирање
Да појасним, споменути радикал Мишо Трифуновић, који је пријетио кнезу Павлу да ће бити крив у свакој варијанти, је био на платном списку Лондона, и својом опаском кнезу Павлу само продемонстрирао- англосаксонску подлост тог времена: свирепу, подмуклу и разарајућу!
Заједно са Милошем Тупањином, који је био из Земљорадничке странке, сачињавали су плаћени политички двојац који је, осим припреме пуча, био задужен и за планиране терористичке акције. О њиховом ангажману, 26 марта, дан прије пуча, специјални Черчилов обавјештајац Тејлор упућује овај телеграм Лондону: “Треба да и даље да радимо на припремању пуча… Као другу линију акције, преко Тупањанина и Трифуновића, настојимо да припремимо демолирање виталних комуникација: блокаду Дунава, рушење железничког моста код Марибора, рушење моста преко Саве код Београда, демолирање железничке пруге Ниш-Цариброд и рушење моста код Велеса”.
Дан послије извршеног пуча, шеф операција СОЕ (британске обавештајне службе) у Југославији Хју Далтон, шаље телеграм на руке Винстону Черчилу ове садржине: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успјели смо да образујемо и резервни фонд од шеснаест милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац! Поносим се резултатима које, у великој мери, сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових главних помагача – поручника Мастерсона и Бенета.“
Констатација Далтона, упућена Черчилу, да је пучем Симовића и плаћеника- Британија “добила добру противвриједност у односу на уложени новац”, говори све! За уложени новац у плаћенике Лондон је добио сигурни напад Хитлера на Краљевину Југославију, њено масакрирање и черечење. Планираним злочином над Југославијом, Черчил је добио противвриједност у смислу- одређеног смањења њемачког притиска на Британију, као и снижавање активности њемачких бомбардера. Цијена у виду пржења Југославије, са свим њеним жртвама, га није много интересовала. Али је зато, послије пуча, будућим југословенским покојницима и Хитлеровим робовима, (према информацији коју преноси агенција СРНА 27. марта 2013 г.) Черчил упутио циничну поруку ове садржине: “Југословенски народ је данас пронашао своју душу и изабрао свеопшту правду и царство небеско“.
За ту жртву југословенског народа, у име те “свеопште правде и царства небеског”, Черчил је на крају рата послао захвалницу у виду незаборавног поклона- стравичног бомбардовање градова у Србији и Црној Гори, са масовним уништавањем цивилног становништва. Дакако, поставља се питање, а зашто је тако било? Зар је то захвалност Србима и Црногорцима “за проналазак душе и свеопште правде”, која је обећана уколико дође до рушења пакта Краљевине Југославије са Хитлером? Одговор на то питање је јако прост, јер су га англосаксонци потом објаснили!
Пуч су извели плаћеници- а не ви, Срби и Југословени
Да би се тај апсурд објаснио, позваћу се на текст Миодрага Јанковића и Вељка Лалића, објављеног 6. јануара 2007. г. у Вечерњим новостима, под насловом “Иза пуча – Енглези!” У том тексту се налази следећи неопходни дио документације:”У Архиву кнеза Павла налазе се многа писма сер Сесила Перота, васпитача краља Петра Другог, који 12. јануара 1977. године одржао предавање на тему: „Залазак једне династије“ (Карађорђевића).
Сер Перот је казао: „Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог универзитета у Кембриџу. Ту у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних наставника изјавило је: „Нису Југословени извршили пуч, него ми“. Упитао сам, ко су „ми“? Одговор је гласио: „Ми, СОЕ, или британска тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање.
Крајем 1941.г. Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће то исто, али прецизније: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“
Тако су Југословени и Срби “лагано откачени” као народи који на основу тога пуча имају неке политичке и историјске привилегије, које су им по моралном кодексу следовале.
Укратко, Британци и САД су закључили да су они 27.марта 1941.г. оборили пакт са Хитлером, са својим новцем и својим плаћеницима, а то што су плаћеници били неки Срби, то се не рачуна. То што је такав потез значио сигуран масакр српског и црногорског народа, и неизбјежна страдања осталих народа Југославије, који се не би десили бар до краја 1943.г. да кнез Павле није оборен, се не рачуна!
Предах од неколико година, за спас живота цивила Југославије се не рачуна!? Рачунао се само свој англосаксонски новац и своји англосаксонски плаћеници!?
У англосаксонским очима, они појединци који су извели пуч- наравно да нису патриоте, српске и југословенске, нити антифашисти и антинацисти- већ њихови плаћеници, којима је грош цијена. Ето, то је била та „трговина моралом“ тог момента, у англосаксонској варијанти. Зато Черчилом поклич послије пуча Симовића : “Југословенски народ је данас пронашао своју душу и изабрао свеопшту правду и царство небеско“, изгледа необично перверзно.
Тај поклич из Лондона, данас има реални историјски ехо ове садржине: “Пучем Симовића, британски народ је нашао свој интерес кроз свеопшту неправду према Краљевини Југославији и кнезу Павлу, кроз стотине хиљада Срба и Југословена који су се послије злочина Хитлера и његових сателита, као и англосаксонског бомбардовања српских, црногорских и југословенских градова и цивила- преселили на царство небеско”!
No comments:
Post a Comment