Усташки покрет је феномен једног времена, а може се слободно
рећи и следеће- било које зло које је ходало Балканом није оставило
такав крвави траг као што је оставио марионетски режим Павелића.
Такву комбинацију подлости, злочиначке суштине, величине обима
злочина у јако кратком периоду Балкан није доживио нити од једног
окупатора у историји. Зато, овај текст говори о усташком феномену,
дакако, из нешто другачијег, помало необичног угла.
Наиме, ред је да се направи осврт на страдање муслимана у НДХ, које
је настало као последица политике усташког Загреба да се Срби и Бошњаци
међусобно истријебе, али не из српског или хрватског, већ из
муслиманског угла гледања.
Он је неопходан управо зато што хрватски политичари и публицисти
периферно улазе у простор тумачења сукоба међу Бошњацима и Србима у
Другом свјетском рату, на територији НДХ, при томе свјесно заобилазећи
срж- да су главни иницијатори тадашњег сукоба муслимана и Срба столовали
управо у усташком Загребу, уз необично ненормалну асистенцију
католичког клера.
У том смислу, бошњачки публициста Надан Филиповић је јавности
предоставио интегрално писмо тројице муслимана, названо Меморандумом,
које је послато Адолфу Хитлеру новембра 1942. године, и оно ће бити
предмет анализе у овом случају..
Уједно, Надан Филиповић тврди да постоји и документ извјесног
њемачког официра Гордеса, који је ово писмо тројице муслимана (под
ознаком „Строго повјерљиво“- Г5/43, Сарајево, 20. јануара 1943. године),
упутио Њемачкој обавјештајној служби у Загребу.
У пропратном тексту, дотични официр Гордес је написао сљедеће:
„Приложени Меморандум је изгледа у новембру прошле године прослијеђен
преко једне њемачке службене инстанце у Загребу, наводно на подстрек
једног мајора из политичког одјељења Врховне команде оружаних снага-
који се у јесен 1942. године задржао краће вријеме у Сарајеву.“
Као састављачи писма помињу се: „Узеир Хаџихасановић, његов зет
Мустафа Софтић, градоначелник Сарајева, и инжењер Суљага Салихагић из
Бања Луке.“ ( УЗ 0244/43, ПОВ.)
Црни клер је започео погром Срба на особито подмукао начин
И тако, наведена тројица босанских муслимана су првог
новембра 1942. године послали њемачком вођи Адолфу Хитлеру писмо које су
назвали „Меморандум Народног одбора“. У том писму, они Хитлеру
објашњавају своје виђење погубне ситуације у Босни и Херцеговини, као
дијелу НДХ, на овај начин:
“Када је проблем Јевреја код нас (у Босни и Херцеговини оп.а.) коначно био ријешен, обори се црни клер на православне Србе.
Клерикални министри хрватске државе у Загребу, као др Миле
Будак, др Пук и, најзад, др Виктор Гутић, политички повјереник за
босанску Крајину, започели су на великим јавним скуповима да држе
хушкачке говоре против Срба.
Посљедње поменути (др Гутић) одржао је на великом скупу у Санском
Мосту у мају 1941. говор у коме је дословно рекао: „Убијајте Србе гдје
год их нађете. За то вам дајем свој благослов. Ја и наш Поглавник, др
Павелић.“
Послије таквих духовних припрема започео је са дјелима, и то на један
особито подмукао начин, својствен, уистину, само клерикалцима.
Да би једним ударцем постигао два циља, наиме да би уништио нас
муслимане у Босни и Херцеговини, као и православне Србе, послато је из
Загреба неколико усташких батаљона који су носили наше капе (фес) са
наређењем да гдје год стигну, кољу и убијају Србе, а да се за вријеме
тих покоља међусобно дозивају муслиманским именима. Овај паклени план
имао је за циљ да се прикаже како муслимани кољу и убијају Србе.
Ова масовна убиства Срба имала су за посљедицу да су они,
хтјели то или не хтјели, морали да бјеже у шуму, усљед чега је онда
дошло до устанка.
Овај злочин је имао лоше посљедице и у сусједној Србији, јер је дио
Срба који су тамо побјегли, алармирао јавно мијење због проливања крви у
Босни, Херцеговини, Лики и Сријему. Српски народ у Србији, узрујан
вијешћу о том проливању крви, почео је одмах да формира јединице
организације „Освета“.
Тако је дошло до тога да јединице ове организације дођу у Босну и
почну да убијају и пљачкају муслиманско становништво у граничним
областима, које је било потпуно ненаоружано, јер је, сходно наређењу,
предало њемачким ослободилачким трупама сво оружје, па чак и ловачке
пушке.
Ови злочини, чији су иницијатори хрватски клерикални
политичари нису само гријех и ударац моралу човјечанства, већ су имали
за посљедицу да част витешке њемачке војске буде умрљана, јер су њихови
подмукли људи у потаји ствар тако представљали, као да раде у
сагласности и по наређењима њемачке политике…
Ми смо се надали и мислили да ће наше области, наша Босна и
Херцеговина, бити окупирана од њемачких оружаних снага и остати под
њемачком војном управом која ће донијети мир и ред, а да ће нас,
најпоштенији елеменат, нас босанске и херцеговачке муслимане, позвати да
сарађујемо у управи. Међутим, догодило се сасвим другачије. Ми Босанци,
умјесто да нам је дата слобода о да нам буде боље, трпимо напротив
ужасе. Нас ударају на муке, кољу људе, старце и старице, силују наше
сестре и кћери, пале наше куће, пљачкају нашу покретну и непокретну
имовину, једном рјечју казано, доживљавамо и преживљавали смо ужасну
трагедију.
А кад је избио рат са Совјетском Русијом, комунисти су
искористили потешкоће. Тако је дошло до општег хаоса, тако су српски
устаници, руковођени неоправданом мржњом и осветом према муслиманима,
пошли заједно с комунистима против нас, јер смо сви били пријатељски
наклоњени Нијемцима. Имали смо огромне жртве у крви, око 150.000 душа, и
непроцјењиве губитке у имовини…”
Проглашавају нас комунистима, муче и ликвидирају, а говоре да смо хрватско цвијеће
У даљем току писма ова тројица потписника се жале Фиреру и на
необично отворено прогањање Бошњака од стране усташа, и то у овом
фрагменту:
“Док су нас тако српски четници и комунисти убијали по
забаченим јазбинама и шумама, црни клер у градовима нас је уништавао на
други начин. Прогласио нас је комунистима и почео масовно да хапси,
нарочито муслиманску омладину.
У затворима су се чули крици када су бездушни црни агенти нашу
недужну браћу и дјецу шибали и злостављали и полумртве их одводили у
концентрациони логор. Ова црна мафија, која диригује у највишој
хрватској управи, прогласила је нас Босанце комунистима…
Нису само Вама Фиреру и Вашој политици нанијете штете овом
лошом владавином у хрватској држави, већ су и Вашој храброј војсци
нанијети осјетљиви ударци. Данас у Хрватској, а нарочито у Босни,
свакодневно од руку устаника падају храбри њемачки војници.
Да се није починила та грешка и у Хрватску, а нарочито у Босну, увео
тај неподношљиви и безумни режим, устанак Срба можда не би изостао, али
он би у сваком случају био малих размјера и са незнатним посљедицама. Да
се са Босном поступало онако како смо ми очекивали, да су муслимани
били организовани и наоружани под руководством њемачких оружаних снага и
да су били позвани да сарађују у управи, не би у Босни дошло до свега
тога.
Та неискреност и дволичност званичне хрватске политике, инаугурисана
од оснивања хрватске државе, испољила се према сваком од њених
функционера.
Као што су нас одмах прогласили цвијећем хрватског народа, тако су
сваком од својих функционера, ако је био значајан, давали титулу
хрватског витеза чим би дошао у Хрватску. Према овом рецепту називају
нас, када се обраћају нама, цвијећем, а када се обраћају Нијемцима,
називају нас комунистима.
Али, ми у ствари немамо комунисте, већ огроман број очајника,
од којих је један број једини излаз видјео у томе да оде у шуму.
Уколико те ненормалне прилике дуже још потрају, треба се бојати да ће
сви муслимани отићи у шуму, јер наш народ види да су се Срби на тај
начин спасили.”
Одвајање од НДХ и формирање Жупе Босна
У наставку писма износе се и конкретни предлози за рјешење тешке
ситуације у БиХ, успостављање мира, као и неопходност ликвидације
усташке власти у БиХ:
”Предлажемо да се најприје и што скорије могуће, успостави мир у нашим областима.
Док Вам пишемо овај приказ, наша огњишта су у пламену, путеви и
мостови се руше, а наш народ умире од глади, без ичијег сажаљења, због
таквих очајних прилика.
Ово смиривање се може извести на слиједећи начин:
– Проширење, наиме продужење подручја надлежности муслиманске
босанске легије, која се већ неколико мјесеци налази у једном дијелу
Босне, то јест у тузланском срезу, под командом, у нашем народу омиљеног
мајора Мухамеда Хаџиефендића. Она броји око 6.000 добровољаца – војника
и 50 добровољаца – официра. У окрузима гдје је ова легија дејствовала,
због њеног храброг и истовремено коректног држања, како према Србима,
тако и према Хрватима, наш народ није био изложен готово никаквом
насиљу.
Њемачким оружаним снагама је ситуација била веома олакшана, јер у
поменутим областима влада ред и мир, бољи но у ма којој другој области
хрватске државе. Ова територија, на којој дејствује легија Хаџиефендића,
једна је од најважнијих индустријских области у читавој држави, остала
је потпуно поштеђена и у добром стању, док је напротив индустрија у свим
осталим дијеловима хрватске државе претрпјела значајна разарања. О
дјелатности Хаџиефендићеве легије прилажемо једне усташке новине
(прилог 5). Ова важна и заслужна легија носи име Хаџиефендића због тога
што је он њен оснивач и организатор. Она се простире преко територија
означених на географској карти (прилог 6) и зато би се морала звати
„Босанском стражом.“
– Све Бошњаке из читаве државе, изузев добровољаца који се налазе на
Источном фронту, треба издвојити из усташких и домобранских јединица и
заједно их са официрима укључити у Босанску стражу. Јер, за ово кратко
вријеме постојања хрватске државе, дошли смо до потпуног сазнања да
Бошњак само своју Босну може да брани и штити. За команданта Босанске
страже треба да буде постављен садашњи командант легије, Мухамед
Хаџиефендић.
– Наоружавање, опрема и обучавање ове војничке формације, треба да се спроводи под контролом Вашег Вермахта.
– Трошкови смиривања, до дефинитивног регулисања односа Босне
према Хрватској, треба да сноси њемачка војска и то путем кредитних
бонова којима ће служити као покриће наши државни посједи, а нарочити
наши богати рудници жељеза и шумска добра.
– Да се обустави свака дјелатност усташког покрета и његових јединица на подручју које је на карти означено са Б.
– Да се сада у хрватској држави, на територији Б формира
политичко-административна управа под именом „Жупа Босна“, са сједиштем у
Сарајеву. Начелника ове жупе именујете једино и искључиво Ви.“
Суштина поруке и избор фрагмената писма
И тако, у вјеродостојност овог писма нема никакве сумње. Постоје
одређена нагађања и надоумице- да ли су потписици писма баш били људи
који се наводе. Суштина писма, везана за суштинске узроке трагедије у
БиХ, је на линији ранијих резолуција које су биле донесене од стране
муслиманске елите по овом питању, а што ће бити предмет анализе у
следећем тексту.
Али, већ сада могу рећи да је та суштина била на линији Резолуције у
којој се “јавно осуђују усташки злочини и они појединци међу муслиманима
који су учествовали у њиховом вршењу”, а која је донесена у Сарајеву на
скупштини Удружења илмије „Ел-Хидаје“ 14. августа 1941. године.
Горе наведени фрагменти писма Хитлеру су срж информативне
поруке и предлога упућеног вођи Рајха. Стил идеолошког кићења писма,
које је има елементе подилажења Фиреру није толико битан, па сам га
избјегао, јер је то био начин да се предоставе важне и неопходне
информације Берлину о ужасном стању бивствовања муслимана и Срба у
злочиначкој НДХ творевини.
Информација из писма, да су се усташе под вођством „црног клера“
прерушавале у муслимане и вршиле покоље над Србима да би распириле рат
између муслимана и Срба- је податак од изванредне важности. Термин црни
клер се, иначе, у писму спомиње као одредница за усташке политичаре и
чиновнике који су били под јаким утицајем Католичке цркве, а који су
имали план да свим средствима раде на уништењу некатоличког
становништва.
То значи да је подстицање муслимана, који су били у владајућим
структурама и војсци НДХ, на злочин према Србима био системског
карактера. Очигледна је била, и јасна, намјера Загреба да се изазове
муслиманско- српски сукоб са потпуним међусобним сатирањем, ако то буде
могуће.
Усташком Загребу је одговарало међусобно уништење те двије
етничке групе, не само због користи за НДХ у случају њиховог
потенцијалног биолошког нестанка, или знатног смањења популације, већ и
због мржње која би се пројектовала у будућност, и била корисна за даље
остварење циљева Загреба, ма ко у њему потом владао.
То је потписницима писма било јасно, па се зато њихов однос према
режиму НДХ огледа у епитетима: неподношљиви и безумни режим, ненормалне
прилике, општи хаос.
Уједно, указујући на запањујућу “неискреност и дволичност званичне
хрватке политике“, потписници писма квалификују хрватске клерикалне
политичаре НДХ као: “подмукле људе”, „црне агенте“, „црну мафију“ која
је- “гријех и ударац моралу човјечанства”.
No comments:
Post a Comment