Blog 08. May. 2016. | 16:32
Када је генерал Душан Симовић (са групом пробританских српских официра Краљевине Југославије) свргао кнеза Павла у Априлском пучу, он је тим чином довео државу на руб грађанског рата који се замало десио и без напада Хитлера.
Наиме, тај грађански рат је могла отпочети Четврта армија Краљевине Југославије, коју су контролисали хрватски официри и политичари. Хрватски политички вођа Владко Мачек је био спреман и крајње одлучан да Четврту армију покрене у правцу Београда, ради неутралисања београдских пучиста, ако се кнез Павле сагласи с његовим планом.
Испуњавајући наредбе Лондона о пучу и свргавању кнеза Павла, пучиста Симовић је превидио очигледнoст да је ће тим актом огорчити хрватске политичаре, хрватске официре и војнике, хрватске жандарме и чиновнике, Католичку цркву, и хрватски народ који је преко својих представника дао апсолутну подршку потписивању савеза са Хитлером.
Шта је интерес Хрвата у Краљевини Југославији- није у том времену одређивао Черчил у Лондону, нити пробритански официри попут Симовића, већ најјача хрватска политичка фигура- Владко Мачек, предсједник Хрватске сељачка странке, уз којег су били слoвеначки и муслимански политичари.
Зато се и десила чудна ситуација, да је 27. марта 1941. народ у Београду изашао на улице и поздравио рушење Тројног пакта, а само кроз двије недјеље, 10. априла 1941. народ у Загребу са одушевљењем дочекао Хитлерову војску, посипајући их цвијећем и љубављу тако интезивно да су њемачки војници мирисали на загребачке руже све до пада Берлина.
Распад Југословенске краљевске војске, хаос су направили хрватски официри
За разлику од генерала Симовића, кнез Павле је одлично знао унутрашње стање у држави и учитавао интересе хрватског, словеначког и муслиманског политичког естаблишмента- који је кнезу Павлу јасно стављао до знања да ће имати крупне проблеме уколико се не потпише пакт са Хитлером.
Управо је такве проблеме космичких размјера добио генерал Симовић са својим пучистима приликом напада Хитлера на Југославију 6. априла 1941. године, када су се у службу Хитлера ставили сви хрватски официри Војске Краљевине Југославије.
Прије свега, Њемци су савршено прецизно знали распоред свих југословенских војних објеката, јер им је планове однио одбјегли хрватски пилот Владимир Крен, који је 4. априла одлетио нацистима својим авионом, а послије слома Југославије постао командант ваздухопловства НДХ.
У току самог напада Хитлера, у југословенском генералштабу је владало расуло и распад система. Високи хрватски официри су изводили диверзије, уносили панику и позивали војску на предају. На фронту код Сарајева, командант Друге армије, генерал Богдан Маглић, је напустио линију одбране, да би се по проглашењу НДХ појавио у функцији усташког генерала. У Шибенику је командант Јадранске дивизије Петар Кватерник (рођени брат Славка Кватерника) наредио да се преда оружје и похапсе сви српски кадрови.
Хрвати су масовно одбили да се одазову мобилизацији коју је прогласио Симовић, а они који су били у војсци су масовно дезертирали и одбијали наређења, одустајали од борбе, предавали своје јединице снагама нацистичке Њемачке. Хрватски официри у Ђакову и Вагњу су чак покренули своје јединице у борбу против јединица Југословенске краљевске војске. Хрватски и словеначки пилоти у Македонији су одбили да се боре. Хрватски морнари су дигли побуну на топовњачи у Шибенику.
Хрватске паравојне и парамилицијске формације, које је илегално још 1936. г. створио Владко Мачек, су се укључиле у рат против Југословенске краљевске војске. Наиме, Те Мачекове парамилитарне организације- Хрватска сељачка заштита и Хрватска грађанска заштита, које су у Загребу располагале са око 4.000 људи, а на читавом подручју Бановине Хрватске са невјероватних 142 000 припадника- су нападале, заробљавалe и разоружавале јединице Југословенске краљевске војске. Хрватски историчари тврде да су у том времену Њемци у Хрватској “генерално дочекивани као ослободиоци”, а да су отпор Хитлеру у Априлском рату пружили само “Срби и просрпски Црногорци”! Зато је Априлски рат трајао само 12 дана, а Њемци у том рату изгубили само 151- ог војника!
Послије пада Краљевине Југославије, у новоформираној Хрватској војсци НДХ, нашли су се: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југослoвенске краљевске војске! Зато је персонална прича о генералу Симовићу, пучу и његовим последицама, као и Априлском рату, понајприје прича о Владтку (Владимиру, Влатку) Мачеку, хрватском политичару, којем је отац био Словенац а мајка дијете из пољско- хрватског брака. Управо је он Симовићу приликом напада Хитлера скресао пробританска крила, изнутра расуо армију, и грубо продемонстрирао снагу показујући да је- “Село јаче од сватова”!
Свргавање кнеза Павла и предлог Хрвата за напад на Београд
Са каквом је силом располагао Владко Мачек, видјело се приликом свргавања кнеза Павла. О томе историчари дају следећу причу:”Послије потписивања Тројног пакта, кнез Павле је возом пошао на одмор у Брдо код Крања. За пуч је чуо док је воз био у Винковцима, али је наставио пут. Сутрадан ујутро, нови предсједник владе Душан Симовић је наредио генералу Петру Недељковићу да се кнез Павле спроведе у Загреб. Око 7 ујутро 27. марта, краљевски воз је био заустављен у Загребу. Командант Четврте армије, генерал Петар Недељковић, стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намјесник врати у Београд.
Влатко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намјесништвом, тако да се и он обрео на перону- одмах изјавивши: „Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“
Затим се у пратњи генерала Недељковића упутио са кнезом Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је ријеч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу ако буде потребно- ухапсити генерала Недељковића. У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана Ивана Шубашића, Аугуста Кошутића и Јураја Крњевића, Мачек је изнио свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово мјесто постави командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, који је иначе Хрват и који је одан кнезу Павлу Карађорђевић.
Са таквом промјеном на врху Четврте армије, требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намјесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају „заштите Краља од једне групе неодговорних официра“, Павле је завапио: „Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили. Још је рекао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу“.
Ситуација у Банским дворима је имала следећи наставак:“У том тренутку, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као и он као потпредсjедник уђу у његову владу.
Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а Мачек је свој улазак одложио за неколико дана. Док је кнез Павле путовао за Београд, главни британски пучиста Боривоје Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се сврнути Кнез- намјесник стријеља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке.
Одмах по доласку у Београд, у пратњи бана Ивана Шубашића, у Министарству Војске, кнез Павле је око 7 часова увече потписао своју оставку у присуству генерала Симовића, војног пучисте Мирковића и цивилног пучисте професора Радоја Кнежевића, након чега му је дозвољено(?!) да се састане са својом породицом. Остављено им је четири сата да се спакују и у једанест сати увече, кнез Павле и његова породица укрцали су се у специјални воз који их је одвезао до грчке границе. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у Кенију са статусом „политичког затвореника“.
Између нераскасапљеног, и раскасапљеног сужња?!
Претходни осврт историчара, дају нам сугубо драматично предостављање чињеница главних момената преврата. Ипак, неопходно је све то проанализирати. Оно што ме доводи у стање презира је лакоћа с којом су пучисти пријетили смрћу и кнезу Павлу и његовој породици.
Кнез Павле је свргнут, а британски пуноглавци на челу са Симовићем су са истом лакоћом предложили улазак у Владу свима онима који су тјерали кнеза на пакт са Хитлером, и који су били за тај пакт водећи рачуна о својим националним и политичким интересима народа којег су легитимно представљали. На другој страни, Симовић је водио рачуна само о британским интересима, а то су констатовали и његови нови министи.
Кнез Павле је све те унутрашње факторе видио, али је видио и важност спољњег фактора и околности у поробљеној Европи, што му је говорило да се напад Хитлера на Југославију може избјећи потписивањем споразума који ће Југославији дати мјесто нераскасапљеног сужња. Симовићу, и Лондону, је више одговарала опција да Југославија буде раскасапљени сужањ. Дакако, Владко Мачек је ушао у Владу Симовића, све са словеначким и муслиманским политичарима. Циљ њиховог уласка је био да се сила са којом је Симовић раполагао што ефективније сломи изнутра, приликом напада Хитлера.
Предлогом кнезу Павлу да Загреб нападне београдске пучисте, Влатко Мачек је показао реалну војну снагу с којом располаже. Он је са лакоћом могао ухапсити команданта Четврте армије, генерала Недељковића, и поставити хрватског генерала Августа Марића- потпуно увјерен да је све под његовом командом.
Да је кнез Павле на то пристао, хрватски генерал Август Марић би сигурно умарширао у Београд, без много отпора, јер би Хитлерова армија паралелно, у том истом термину, брутално разбуцала остатак aрмије Симовића, што је и показала у априлском рату. То је одлично знао Мачек када је предлагао покретање нове Хрватске армије и хапшење београдских пучиста, чиме би послао јасне сигнале Хитлеру о хрватској лојалности- која потом захтијевала и суштинске уступке. Још боље је то знао кнез Павле, и одбио предлог Мачека, знајући распоред стратешких снага унутар и изван Краљевине Југославије. Ако је било суђено да нечија војска умаршира у Београд, кнез Павле је оцијенио да је у тој бруци и сраму- само било потребно да као потпуни пораз то уради, изненада и пучем, новостворена Хрватска армија- која је отворено била на страни Хитлера. О историјским конотацијама, да не говоримо.
Политички крах Симовићевих министара, и бјекство…
У функцији потпредсједника, др. Владко Мачек је 7. априла напустио Владу Симовића и отишао у Загреб да завршава посао стварања марионетске хрватске државе. Са њим су отишли и остали хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андреас.
Током трајања напада Хитлера, Мачек је окривио за све југословенску пучистичку Владу, којој је невољно припадао, а преко радија позвао чланство своје Хрватске сељачке странке на лојалност Трећем Рајху! После проглашења НДХ 10. априла, Влатко Мачек је позвао своје војне присталице да изразе лојалност новој усташкој власти.
На тај начин, Мачек је осигурао легитимност преноса власти тако да послије проглашења НДХ није било ни дана безвлашћа. Све институције Бановине Хрватске су се ставиле на располагање новоуспостављеној усташкој држави. Послије тога, опет је кренуо да пере своју биографију, што ће бити посебна тема јер она дотиче и садашње вријеме на непосредан начин.
Владу Симовића је напустио и Џафер Куленовић, министар шуме и руде, и отишао у Сарајево. Џафер Куленовић, предсједник Југословенске муслиманске организације, највеће и најутицајније муслиманске странке у Краљевини Југославији, се опредијелио за усташе, којима је тајно припадао, те 7. новембра 1941. преузео дужност потпредсједника Владе НДХ, и остао на њој до краја рата.
Црногорски политичар Секула Дрљевић, предсједник Црногорске федералистичке странке, блиски сарадник Владка Мачека, је учестовао у успостављању марионетске Независне државе Црне Горе, под италијанским патронатом, која не само да је била мања од Зетске бановине, већ и од Црне Горе у временима краља Николе Првог Петровића.
Послије Тринаестојулског устанка, Секула Дрљевић је постао непотребан свима, осим Павелићу и НДХ- да буде њихова марионета и пион. Словенци су изгубили политичку битку да осигурају уклањање трагедије свог народа, својски гурајући кнеза Павла да потврди споразум са Хитлером, па им је Дравска бановина раскомадана, заједно са животним просторима.
Главни пучисти- војни пучиста генерал Боривоје Мирковић и цивилни пучиста професор Радоје Кнежевић, као и генерал Душан Симовић су побјегли у иностранство са аеродрома у Никшићу, пројектујући то своје бјекство као “помоћ у евакуацији краља Петра Другог Карађорђевића”! Нису се сјетила да, послије дебакла којег су направили, оду у блиску Боку Которску и нађу се на разарачу “Загреб”, којег су потопили часни официри, поручници бојног брода II. класе морнарице Југословенске краљевске војске- Сергеј Машера и Милан Спасић, те да оду заједно са херојима на морско дно.
No comments:
Post a Comment