Лутајуће “овцекрадице”, и алтернативни “трећи пут”

уторак, 26 март 2013 08:15 Војин Грубач, ИН4С

Удар грома у новоформиране црногорске националне странке је био разарајућег ефекта! Последице су биле потресне - или су те партије тотално спржене, или безумно нелектрисане да не знају у којем се паралелном политичком свијету налазе.  Наравно, ријеч је о прошлогодишњим политичким пројектима, гдје су се на необично чудни "трећи политички пут" запутиле три нове црногорске партије: Покрет владавине права Црне Горе Маркана Марковића, Праведна Црна Гора Рада Бојовића и Позитивна Црна Гора Дарка Пајовића. Владајућа ДПСДП олигархија их је одмах, у старту, квалификовала као дрске "овцокрадице", које планирају отимање хипнотисаних гласачких овчица ДПСДП- а. Елем, нико није очекивао да ће Маркан Правни, Пајо Позитивни и Раде Праведни брзином свјетлости ударити лицем о блато.

Црногорски опозициони хорор стил

Средином прошле године је Маркан Правни ексклузивно саопштио да његова црногорска партија има огромних десет хиљада чланова. Ипак, нити су изашли на парламентарне, нити на предсједничке изборе.
Раде Праведни је ишао другим путем, и скупио велику политичку скупину "најпаметнијих, најинтелигентнијих и највећих" Црногораца у свој њеној историји, као што су: Михаило Радојичић Шок, Стево Вучинић, Бранко Луковац, Марко Шпадијер, Крсто Павићевић, Нада Букилић, Бранко Балетић, Сретен Асановић, Мила Касалица, Илија Вујошевић, Зувдија Хоџић, Шербо Растодер, ... Иако је сваки од побројаних Црногораца лако могао бити изабран на државотворном гумну црногорских лелекача као велики Господар Црне Горе, десио се изненадни преокрет. Наиме, Праведници нису изашли на парламентарне изборе, а на предсједничким су се темељно државотворно обрукали не скупивши довољан број потписа за свога вођу Рада Праведног. Укратко, предсједничка кандидатура Рада Праведног добила је мање потписа него што обично долази народа на сахране локално познатијих људи у Црној Гори.
Позитивна Црна Гора је, очигледно, имала највише потенцијала за изборе у виду безусловне подршке медијске империје "Вијести", и усавршене тактике ПР. Ипак, ни то није помогло, поновљени избори у Никшићу су опредијелили злехуду судбину бивших пет мандата Позитивне. Наиме, три мадата је отишло њиховом, у ДПС пребјеглом, одборнику Драгу Дроту, а само два остала Пају Позитивном. Тиме је Позитивна кренула у тешко заустављиви пут сигурне политичке маргинализације.

Трећи пут у ништа

Да се подсјетимо, такозвани "трећи политички пут" ове три црногорске националне партије је отпочео ставом да су они против власти и против опозиције. Елем, јасно је да су против власти ако се опозиционо дефинишу, али бити против опозиције значило је обавезу стварања сасвим нове, реалне и помирљиве политичке приче. Потпуна пропаст Правника и Праведника, и силазна путања Позитивне показала је да они нису нашли тај "трећи пут", тачније- да су га промашили. Заиста, о каквом "трећем путу" може бити ријечи ако су ове три партије утемељене на причи о прошлости, јефтином црногорском национализму, политичкој нетолеранцији, идеји бесконачних ултиматума, неосвртању на факте тешке економске и социјалне ситуације у Црној Гори.
 И не само то, вјероватно је свима досадило пројектовање црногорских партија које се лажно представљају као грађанске, а у себи носе политичку идеју мањег или већег анимозитета према Србима, као и нежељење да се осврну на круцијалне проблеме и актуелне жеље мањинских народа, прије свега Бошњака и Албанаца. Имам осјећај да је њихов политички кредо установљен на идеји да се требају сви превеслати. Да је преварити све групе и грађане једини пут ка остварењу магловитих циљева интересне групе која се налази под стакленим звоном, изолована од свјежих идеја, а коју сачињава сабор дезорјентисаних лелекача на гумну. Таквима ни Црногорци који их симпатишу нису по вољи, па се десило да је Жарко Ракчевић отишао из те приче, иако је вјероватно био најразумнији политичар у групацији Позитивне.

Нове политичке тенденције

За разлику од њих, владајућа олигархија игра своју игру, чува гласачко тијело мањинских народа а губитак црногорских гласова компензује добијањем српских. Управо зато, чудна игра ове три црногорске националне партије добија црте узалудности и бесмислености. Њихово блокирање смјене политичког стања у Црној Гори, и непријазан према Србима, закономјерно гурају српско гласачко тијело у правцу режима. Елем, можда је то некима из њих био и циљ, а можда то несвјесно раде?
У таквим околностима, сасвим је логично да само Срби и Црногорци заједно, високим степеном разумијевања критичне ситуације и збијањем опозиционих редова, могу омогућити тако неопходно разрјешење политичке пат- позиције која одговара само властима у њиховим бесконачним манипулацијама. Коректним односом према мањинским народима, разумијевањем њихових националних интереса, ширином за равноправно прихватање у своје редове представника тих мањина, српско- црногорски опозициони савез има велику, можда и преломну политичку преспективу.

Сарадња Срба и Црногораца, пут ка промјенама

Јефтини црногорски национализам, који режирано пласира власт, а подгријавају га овакве нове црногорске партије, не може сакрити неке важнe факте који говоре да српско- црногорски односи имају елементе позитивне политичке прошлости у најкритичнијим ситуацијама, на које се нико није освртао.
Наиме, опозиционо орјетисани црногорски суверенисти требају знати да је преко 20 одсто Срба који су гласали за независну Црну Гору било кључ њене независности, јер би без тих гласова подршка идеји независности пала испод 50 одсто референдумских гласова. На другој страни, Срби који су били за заједничку државу увијек требају учитавати да је преко 40 одсто националних Црногораца било, такође, са истом енергијом за заједничку државу.
Тај потенцијал позитивних односа Срба и Црногораца, представљен чак и у голом статистичком смислу из којег се могу извући заједнички именитељи, представља основу за рушење стереотипа које пласирају и режим и лелекачи на гумну.
Сарадња, повезивање и операционализација заједничког дјеловања опозиционо орјентисаних Срба и Црногораца, независно од њихове политичке орјентације, партијске или изванпартијске ангажованости, изгледа да је једини могући афирмативни "трећи пут" на чијем крају ће се ставити тачка на вишедеценијско мучење друштва, које је било у корист опште штете.