Спортисти и пит- бул перфоманс

недеља, 19 фебруар 2012 07:19 Војин Грубач

Недавно завршени велики спортски догађаји, у којима су успјешно учестовали репрезентативци Србије и Црне Горе изазвали су праву лавину коментара на рачун ових истинских спортских хероја, њиховог поријекла, као и свеприсутних навијача.
Рецимо, колумниста “Аналитике” Михаило Радојичић је у свом тексту “Навијање без граница” овако дотакао тему навијања: “Толико смо се усавршили у навијању за друге да се ласно може препознати одкуд нам пуца кад побјеђујемо а одакле стижу плотуни кад губимо. Кад наши побиједе ту и тамо се огласи понеко, а кад губе- Црном Гором само што не одјекује артиљерија.” Један други коментатор, иначе идеолошки истомишљеник Радојичића, је послије недавно завршене ватерполо утакмице Србија- Црна Гора рекао сљедеће: “Ко је крив што нам први тим Црне Горе узимље злато, а нама оставља сребро- за други тим Црне Горе? Зашто Ђоковић, Ивановић и Јанковић не играју за Црну Гору и машу нашим бојама по свјетским турнирима?”

Ако сублимирамо ова два коментара питање је јасно- зашто врхунски спортисти који су рођени у Црној Гори или су поријеклом из ње успјешно играју за Србију, те зашто многобројни грађани Црне Горе навијају за српску репрезентацију и њене спортисте? Најпростији одговор на ово сувишно питање је- неотуђиво право сваког грађанина је да слободно може изабрати репрезентације или тимове за које ће навијати, па чак и играти!

Слободна воља српских спортиста

Подгоричке "Вијести" су у једном свом давнашњем коментару подсјетиле да је одбојкаш Милош Никић (рођен на Цетињу) “трећи велики таленат из Црне Горе који је одлучио да игра за Србију”, а да су прије њега то урадили кошаркаш Александар Павловић (рођен у Бару), “који је већ постао НБА звијезда”, као и “један од најталентованијих свјетских ватерполиста” – Новљанин Андрија Прлаиновић. У том коментару лист предвиђа да ће одговорни за такво стање највероватније сада "прати сопствену кривицу оптужбама на рачун младих спортиста како су издали своју државу".

Приликом праћења недавно завршеног Европског првенства у рукомету, које се одржавало у Београду, “Вијести” су нам “откриле” да су у сјајној, сребрној репрезентацији Србије играли Никшићанин Иван Никчевић на мјесту лијевог крила, као и Мојковчанин- голман Дарко Станић.
Није без интересовања у црногорским медијима пропраћена и информација да је бивша црногорска репрезентативка, Новљанка Дарија Поп, била побједница овогодишњег пливања за богојављенски крст, које је организовано на Сави код Шапца. Да напоменем, осим споменутих спортиста у репрезентацијама Србије наступају и ватерполиста Слободан Никић, бивши одбојкаш “Будућности” Саша Старовић, као и одбојкашица Силвија Поповић, рођена Никшићанка!

Програмирани Ophisaurus apodus

Узроци због којих ови спортисти играју за Србију дјелимично се налазе у официјалној антицивилизацијској државној идеологији, у вези које је и предсједник Црне Горе Филип Вујановић направио осврт у једној изјави гдје је споменуо потребност, или неопходност, борбе против црногорског шовинизма. Да не бих нашироко опсервирао ову тему, даћу једноставни примјер који се недавно десио у ауторском тексту некаквог “Јанка Вујовића” објављеном у Гласу Чепурака. Дакле, у овом званичном службеном листу идеологије данашње црногорске власти десио се несвакидашњи груби инцидент. У тексту ”Четири разлога за мржњу Јова Капичића” фантомски аутор је рекао сљедеће: “Српска рука је завучена дубоко у Црну Гору. Најгори Срби на свијету су они Црногорци који се осјећају на Србе. Издржаће он и ову Црну Гору и Србе у њој, којом се сигурно у овом тренутку не поноси ниједан Црногорац. “

Послије оваквог излива званичне, неконтролисане шовинистичке мржње намеће се питање – не зашто не играју, већ како је могуће да је уопште ико од црногорских спортиста остао да игра у репрезентацији овако идеолошки унеређене државе? Поготово када знамо да међу садашњим црногорским репрезентативцима има јако много тих “најгорих Срба на свијету”, као, рецимо, у ватерполо репрезентацији Боке Которске, која игра у црногорским дресовима. Или тај испад мржње треба посматрати кроз призму успјеха сјајне црногорске атлетичарке Марије Вуковић, рођене Книњанке? Ово тим прије што у пежоративном изразу “Црногорци који се осјећају на Србе” аутор указује да су проблематични и Црногорци који се осјећају (воњају, заударају, или како?!) на- српски језик, Цркву, љубав или поштовање према сусједној држави?!? Што се мене тиче, нема сумње да је овај текст писао анонимни “оphisaurus apodus” програмиран идеологијом Kатунског Гебелса, лика који воли да присуствује утакмицама црногорске репрезентације, независно што у њој играју инкриминисани “најгори Срби на свијету”...

Издаја државе!?

Дакако, Ранку Кривокапићу, као политичком алпинисти који осваја највеће и најљуће шовинистичке врхове, управо ти “национално неподобни” спортисти дођу као шерпаси које треба само искористити на одређеној етапи замагљивања суштине проблематичне државне политике вријеђања грађана. Ипак, таква извитоперена идеологија му није сметала да се у Нишу темељно избламира, подстичући присутне неспортске навијаче из своје странке да ватерполисти Андрији Прлаиновићу скандирају да је издајник. Свакако, намеће се конкретно питање- а ко су такозвани спортски издајници било које државе? Да ли они који играју за другу државу, а не за ону у којој су рођени?
Елем, да ли су тада црногорски репрезентативци Марија Вуковић и Денис Шефик такође издајници држава у којима су се родили? Да ли су издајници својих држава кошаркаш Омар Кук, боксер Дејан Златичанин и рвач Олег Немечко, који су добили држављанство Црне Горе да би се спортски надметали у црногорском дресу? Да ли је издајник Црне Горе тенисер Борис Раонић који игра за Канаду? Или аустралијски пливач Матија Јауковић, Црногорац који не спаде у групу оних који се “осјећају на Србе”, како то тумаче опскурни ликови Побједе? Наиме, велику жељу и помуду талентованог Матије Јауковића да плива за Црну Гору на Олимпијским играма у Пекингу онемогућили су црногорски спортски функционери, који су умјесто њега повели са собом сестре од тетака и браћу од ујака на колоритни кинески шопинг.

Идеолошки пит- бул перфоманс

Необично је интересантно да главни промотери несувисле идеологије не знају шта им је чињети, те зато од њих и слушамо свакодневне јадиковке, а паралелно и нове наступе неартикулаисаног бјеснила, што се и видјело у дотичном тексту Радојичића. Јер, зар није логично да идеологија која кроз Глас Чепурака јасно говори о “најгорим Србима” и Црногорцима “који се осјећају на Србе” закономјерно доводи до одласка спортиста из Црне Горе у друге државне репрезентације, гдје ће као минимум цијенити њихова лична осјећања и сјајне спортске доприносе?
За све доборнамјерне је то логично, али за носиоце шовинизма није! И зато се дешава чудна ситуација гдје сљедбеници Катунског Гебелса неодољиво подсјећају на несретног пит- бул теријера којем је приликом тренинга шкљоцнула вилица, па сада безнадежно виси на некој подераној аутомобилској гуми окаченој о дрво, и са те необичне перспективе тужно гледа на околиш који му се подсмијава, навијајући за неки други тим који је недодирљив јер је изван домета те "питбуловске идеологије".