“Паклени” механизам синтезе

понедељак, 21 март 2011 12:05 Војин Грубач, ИН4С

Првобитном варијантом Стратегије о односима Србије према дијаспори и Србима у региону Београд је на политички коректан начин истраумирао и темељно растресао жабокречину црногорске политичке сцене, што је донијело много нових и интересантних момената.

Највећи “помак" је, по том поводу, направиo предсједник СДП-а Ранко Кривокапић, који је упутио демократски поклич црногорској јавности у виду тираде- “Да је на свима нама да Србе убиједимо да је ово наша заједничка домовина, да они нијесу мањима у Црној Гори, да су они дио Црне Горе, да смо заједно одговорни за ову државу, да им корјени не могу бити у Београду”!

Флоскуле, права и слободе

У овој, стилски и инспиративно, заиста лијепој политичкој интервенцији Кривокапића недостају два појма, која су ипак кључни- а то су право и слобода! Корјени Срба из Црне Горе се сигурно не налазе у Београду, нити у Подгорици, већ прије свега у позитивним нормама Устава Црне Горе којима се свим етничким групама јемче широка национална права и све грађанске слободе. Умјесто моменталног спровођења тих конкретних, недвосмислених, уставно обавезујућих норми и права, господин Кривокапић “нуди” Србима громке и пусте флоскуле?! Руку на срце, управо је господин Кривокапић намјерним, срачунатим, избјегавањем реализације тих зајемчених права у пракси, као и увођењем дуплих стандарда, широко отворио врата за тако неопходно и сасвим природно мијешање Београдa, Загребa, Сарајевa, Истамбулa, Тиранe, ..., у такозване ” унутрашње ствари” званичне Подгорице. Јер, да се та права поштују, апсолутно нико из тих сусједних центара политичке моћи не би имао основа, нити логике, за било какво “мијешање са стране”.

Као сликовит примјер тих различитих аршина навешћу однос државне администрације према двијема организацијама, као што су Матица црногорска и Матица српска- друштво чланова у Црној Гори. И тако, док се Матица црногорска обилато финансира из буџета Црне Горе, дотле се Матици Српској у Црној Гори предостављају полицијско- политички мотриоци, а потом се на основу “информативних података са виртуалног терена” прави вулканска медијска кампања на бази некакве нове “теорије завјере”.

Тајни састанак у манастиру Милешева!?

Илустрација таквог неадекватног понашања је била недавно, када је службено гласило црногорског шовинизма, познато под популарним називом “Глас Чепурака”, објавило текст “Лутовац јавно, Ђорђевић тајно”, у којем се помпезно презентује ударна новост -”да се савјетник предсједника Србије Млађан Ђорђевић састао тајно у једном од објеката Манастира Милешева са најмање двојицом политичких сарадника из Црне Горе”. Уз напомену да је састанак са учешћем грађана из Црне Горе “организован на територији Србије у близини црногорске границе”, аутор Кусовац је подвукао сљедеће-” Тема разговора вођеног под скровитошћу Манастира Српске православне цркве је била попис становништва Црне Горе.” Послије овог појашњења десио се непатворени крик вапијуће, уредничке, медијске душе: “Садржина разговора за сада Побједи није позната. “

Ма хајде! Управо- за сада!? Можете ли замислити такву “страшну ствар” да нискотиражна Побједа зна тему, а не зна “животно важну” садржину разговора којег су негдје, с неким, водили слободни грађани “демократске Црне Горе”? Или то нису били слободни грађани, већ обиљежени, инкриминисани завјереници, који послије тајног дружења отворено избјегавају да се исповиједају Гласу Чепурака?

С обзиром на то да Кусовац није објавио идентитет дотичних, изненада препознатих „завјерника”, a вјероватно да би се ударно важни текст обавио велом тако неопходне информативне мистике, ред је да се открије то што је скривено. Наиме, “планетарно популарни завјереници” су били др. Владимир Божовић и дипл. инж. Блажо Паповић, моје драге колеге, који су чланови Матице српске- друштво чланова у Црној Гори.

Кроки инкриминисаних ликова

И тако, умјесто да наведе идентитет господе коју сам споменуо, Срђан Кусовац је дао њихове опште полицијске каракатеристике на сљедећи начин: “ Aктивни су у јавном животу Црне Горе иако нијесу директно политички активни у некој од странака. У српским медијима и на интернету објављују редовно чланке на тему наводне сопствене националне угрожености и „неопходности“ заштите идентитета од насилне асимилације.”

Колико се из наведеног може примјетити, господину Кусовцу, као и његовим прерушеним полицајцима и идеолошком сламом набилдованим чимбеницима, су потпуно познати ставови господе Божовића и Паповића, па испада да су те своје јавне ставове они отишли да отворено кажу и на неком тајном састанку.

Оно што је Побједа испустила из полицијско- информативног извјештаја је да су Божовић и Паповић на путу ка Милешеви у “пуној конспирацији” ушли у један од хотела на Жабљаку са намјером да попију кафу. Просторија је била незагријана, а особља није било јер су их одвезли на неко саучешће. Кафу је послужила дјевојка из канецеларије преко пута, која мијења угоститеље када иду на саучешћа или весеља. Иако су жељели да све буде другачије, скровитије, Паповић и Божовић су морали да напусте хотел на главна врата, јер споредних нема. Управо тада је, из оближњег грма, поред улаза, кукурикнуо пијетао, некаквим необичним, електронским звуком који је личио на мелодију једне, општенародним неразумијевањем, неприхваћене химне у којој се науспут спомиње зора, као и мај.

По доласку на одредиште су, на опште изненађење распјеваних врабаца, завјеренички изашли кроз задња врата аутомобила, иако су се приликом доласка налазили на предњим сједиштима?! Заиста чудно, тим прије што су кроз “споредни излаз” аутомобила изашли с лицем које свједочи да је то, наводно, сасвим уобичајено, апсолутно нормално?! У Милешеви су, пак, с осјећајем крајње опуштености, најприје ушли у цркву, пољубили иконе, прекрстили се и, фасцинирани, дуго задржали испод иконе Белог анђела. Тек након тога им се придружио Млађан Ђорђевић. Дан је био сунчан, било је топло, па су одлучили да сједе вани. Из разлога тајности, а и због тога што њихов пријатељ зна све њихове ставове, нису ништа причали. На крају састанка, и знаковитог ћутања, који је трајало више од сат времена, Ђорђевић је питао: А попис? Божовић је слегнуо раменима, а Паповић је само подигао три прста.

Активирање вантериторијалне синтезе?

Да је господин Кусовац данима и нoћима бдио над размишљањима мојих пријатеља, скенирајући њихова отворена “размишљања” кроз медије, најљепше свједочи сублимирајући сегмент његовог текста: “У протеклих нешто више од годину, јучерашњи саговорници Млађана Ђорђевића активирали су механизме срачунате на, како наводе у више текстова, „синтезу“ националног бића и културе, без обзира на границе.”

Срђан Кусовац је, очигледно, открио нови правац теорије завјере, по којем је некакав “рад на синтези националног и културног бића” постао субверзивна дјелатност. И што је најгоре, такозвани завјереници су нарушили територијални интегритет Црне Горе јер- нису уважавали државне границе приликом презентације очигледно нетериторијале синтезе националног бића и културе! Заиста ужас? Како су могли, ови јако креативни и виспрени људи, ставити своје способности у функцију којекаквих механизама, тим прије разноразних активирања истих, а потом, све то поновити “под скровитошћу манастира”?! Заиста, “паклено” и за узбуну!

За разлику од дотичне господе, Срђан Кусовац је на свом нискотиражном гласилу урадио сасвим супротно. За примјер свима како се то ради, он је активирао суптилне механизме разградње, или раздвајања националног бића својих текстописаца од културе. Урадивши то раније и на свом личном примјеру, он је постигао изванедне резултате, јер је Глас Чепурака добио у својим садржајима текстове апсолутно ослобођене од свих примјеса културе.