"Mодерни" окупатори!

ИН4С, 27. април 2010.г.

Ако желите сазнати шта значи “филовање јавности апсурдом” - незобилазно прочитајте сваку изјаву црногорске Социјалдемократске партије, уколико се њоме покушава пројектовати нека далека прошлост у ово садашње вријеме. Оставштину и проблеме које је, рецимо, донијела и произвела Отоманска империја - та странка заобилази, па ћу и ја то учинити - да би прича била једноставнија. Тако, дакле, СДП је партија која, наводно, никако не може опростити Србији што су “Немањићи били окупатори, освајачи, угњетачи и асимилатори Црне Горе”, или тачније – Зете, њене државне претече.
Међутим, дотично калкулантско “непраштање” те странке постаје контрапродуктивно када се узме у обзир да је прије тих “освајања и угњетавања” од стране Немањића управо Зета два пута освојила Рашку. Први пут за вријеме зетског владара Михаила, а потом и за вријеме његовог сина Бодина. Додуше, зетски краљ Бодин је до краја покварио “грађанске и мирнодопске концепције” странке Ранка Кривокапића, јер није само освојио Рашку, већ и (авај, шта ће на то рећи грађанска Црна Гора?!): Босну, Травунију, Захумље, дјелове Македоније, Хрватске и сјеверне Албаније. Неки анахрони политичари би, у стилу СДП-овске реторике, могли чак и констатовати да је у том случају била у питању – “великозетска политика, анексија, окупација, асимилација”?! Али, то СДП не смије рећи, покварила би своје историјске перцепције, те њихову политичку пројекцију у садашњост.

Оправдање ратова?!

Када сам, на овај начин, својевремено предочио да Зета није била само жртва, већ помало и освајач свог окружења, револтирано ми се јавио извјесни Вељко Б. Илић, мој драги, жестоки, опонент из далеке Аустралије и рекао: "Да, господине Грубачу, Дукљани су први почели те њихове "ослободилачке" ратове. Чудно, зар не? Сада та "зла Рашка струја" може лакше да оправдава све ратове и злочине које је починила од Немањића до данашњих дана."
Не желећи да правдам Немањиће, ипак морам констатовати да су “Дукљани” заиста први почели те “ослободилачке ратове”, тако што су Рашку пар пута ослободили од њене властеле те њене територије, рецимо, “присајединили, окупирали, анектирали“ себи. Мала дигресија, људи блиски СДП-у то освајање Бодина не називају “анексијом и окупацијом” већ искључиво користе благи, “пацифистички” израз – проширење територије, или – присаједињење.

Свакако, што се тиче другог дијела примједбе господине Илића, ја заиста немам мјерач који може прецизно одредити ко је коме више зла нанио, Рашка - Зети, или обрнуто. Ипак, у једном сам сигуран- да ме сасвим мало интересују та надгорњавања, међусобна освајања, средњевјековних феудалних владара. На другој страни, итекако ме занима када такве анахроне ствари неко покушава пројектовати у ово вријеме на недостојан начин, као што то ради СДП. Ово тим прије, ако се у тој причи - освајање и гашење околних феудалних државица од стране древне Зете, непринципјелно третира као некакво “проширење”или “присаједињење” својих територија, а заузимање и гашење саме Зете као “окупација, анексија, асимилација”. Што се мене тиче, нека иду к врагу све те анексије и окупације, заједно са проширењима и присаједињењима територија!

А прича иде даље…

Наставак полемике са господином Илићем је донио још једну димензију, која је интересантна- јер је својевремено била лајт- мотив чувеног ЦКЛ-а, баналног политичког таблоида шовистичке провинијенције. Да би ми показао како су били злочести ти Немањићи, господин Илић је дословно навео сљедеће факте: ”Немања је порабљивач и рушитељ Дукље-Зете. Рушитељ многих приморских градова до Стона. Тако записа његов син Растко Немањић- касније Свети Сава. Немања се два пута кршћавао, два пута мијењао вјеру, ако то може тако да се каже. Немања је ратни злочинац. Код Неманића заиста има свега - син ослијепи оца, отац сина, брат убија брата, синовац отрује стрица. Немања је дошао на власт ратујући са својом браћом. Немањини синови - Вукан и Стеван Првовјенчани такође су, ратујући са својима, освајали титуле и пријестоље. Стевановог сина Уроша свргнуо је Драгутин, а Драгутина Милутин. Милутин ратује са Драгутиновим синовима. Милутинов син Стефан Дечански ратује са својим сином Душаном. Душан побјеђује и ослепљује свога оца Стефана. Душан касније постаје цар и називају га Цар Душан Силни.”

Наравно, да бих дао коректан допринос употпуњавању предочене слике о одабраним средњевјековним владарима, као и стиловима тадашњег властелинског понашања, направио сам просту паралелу, те предочио господину Илићу сљедеће интересантне моменте…
“Зетски владар Бодин је наслиједио свога оца Михаила, и одмах имао крвави обрачун са својим стрицем Радославом, који је главом без обзира побјегао у братску Травунију. Бранислав, други Бодинов стриц, је неспретно организовао опозицију Бодину и за последицу био утамничен у Скадру. Како су Бодинова браћа од тога стрица Бранислава побјегла у Дубровник, те са тих простора вребали на престо, то је он, ни мање ни више - освојио Дубровник да би их протјерао још даље.
Бодин је послије својих великих освајања - дао Босну на управу рођаку Стефану, а Рашку својим лојалним дворјанима Вукану и Марку. Затим умире, и почиње стара балканска прича, тачније шоу... Бодинов син Михаило Други је легитимно дошао на упражњени престо, али се десило "догађање народа" (ово нам је познат израз?!), па је свргнут- и на његово мјесто је дошао Доброслав, полубрат његовог покојног оца.
Затим се десила нова урота, гдје је Вукан из Рашке бацио у тамницу зетског владара Доброслава, послије чега је на престо дошао Владимир, унук Бодиновог оца Михаила. Након што је Вукан ипак пустио Доброслава из тамнице, ухватио га је тај исти нови краљ Владимир - и ослијепио.
Владимиру та суровост није помогла да одржи власт, јер се одједном, као гром из ведра неба, појављује као битни фактор Јаквинта, супруга краља Бодина. Она је “елегантно” отровала Владимира и свога сина Ђорђа поставила за краља. Ипак, из ниоткуда се пројављује лик Византије, која послије заузимања Скадра - одводи у Цариград Јаквинту и Ђорђа, који умиру у тамници.”

Дворске баханалије

Да закључим, могућа разлика у вези дворских баханалија код рашких и зетских феудалних владара састоји се само у томе што су ови први владали дуже, па баханалија има више. Ипак, феудални властелински методи су били исти: завјере, убиства, осљепљивања, тамичења, прогањања и слично – наравно, у борби за власт. Додуше, та суровост политике присутна је и данас у Црној Гори, што је видљиво голим оком. Убиства Душка Јовановића, Славољуба Шћекића, …, пребијања у тамницама, такозваним “Бетоњеркама”, добровољна и насилна изгнанства, дио су те исте приче, али - у садашњем времену.
Свакако, морам поновити, да ме превише не интересују ти средњевјековни сукоби - чију пројекцију у ово вријеме сматрам категоријом која је у најмању руку смјехотресна. Сви су ти средњевјековни краљеви и феудалци били на неки начин рођаци између себе, самим тим - неизоставно крвно повезани, те чинили све што им се прохтјело, ако су могли. Народ у тој причи је мало, или никако, егзистирао као нешто важно. То што су радили важни феудалци тога времена у кругу своје родбине, у борби за власт, је дио сличне приче у свим феудалним државама тог времена. Баш као и сада, у феудалној Црној Гори, ако се посматрају односи између кумова, ...
Ових пар осврта, и нових момената, су били довољни господину Илићу да ми се, послије дуже паузе, јави и каже: “Слажем се са вама господине Грубачу. На основу свега што смо ви и ја написали о Дукљанима и Немањићима, ви закључујете да је бесмислена пројекција прошлости у садажњост. Ја ћу додати још ово- прошлост не можемо мијењати, а за садашњост потребан нам је образован и мудар грађанин. Грађанин који гради а не руши. Живјели и срећни били!”

Реликт прошлих времена у чудном обличју

Захваљујући мом драгом опоненету на предоченом мјесту сагласја, ипак морам додати да се изнесени “проблем” не може лоцирати у феудалним владарима, било да се ради о Немањићима, Бодину или Михаилу, који су били необично интересантне личности са историјске тачке гледишта. Није проблем у њиховим освајањима, или бруталностима који су производили у свом ближем или даљем окружењу, наравно, некада давно.
Проблем се налази у окупацијама и бруталностима Ове власти, а прије свега СДП-а, који је перјаница те приче. Јер, као дефектно- мултинационална странка, СДП тешко може прескочити цензус, али ипак, са својих јадних три одсто гласова “изборне моћи”, држи - око тридесет одсто бирократских мјеста у Црној Гори. За разлику од Немањића, Бодина или Михаила који су имали презентабилну локалну балканску снагу, слабокрвни СДП је агресор и окупатор, али – функционерских мјеста општинског, привредног или државног значаја. Зато ми се чини да, суштински, СДП не жели вратити у ово вријеме средњевјековне владаре, већ да управо Простор који је дјелимично добила подмуклим политичким заплетима и играма жели, у комплету, вратити у средњи вијек. Зато се не треба чудити њиховим буздованима од папира. Нису први, нити последњи, који у правцу реализације ниских побуда, третирају јавност опскурним и анахроним сликама давно прошлих времена - које су супростављене здравом смислу. Зато их није сувишно мало подсјетити на ово вријеме, бочног есдепеовског феудализма, да би, у прављењу паралела са прошлошћу, могли наћи своје адекватно историјско мјесто.