Чувари твог поштења

Posljednji update: 15. Jan 2010, 18:25. blog pcnen

Јел' је то умирућег крик,
ил' слоновски бесни рик,
ил' Илија Громовник?
Леш тврди да није он,
грому није такав тон,
а сто посто није слон.
(Бора Чорба)

Чак је и у актуелној државној химни Црне Горе записано да онај који је пјева, док иде позната музика, постаје аутоматски чуваром поштења Црне Горе. Посебно је ефектно када истакнути скупштински "чувар стијења" потврђује химничке тираде о поштењу симболичним гестом, познатим као - Ранкова рука на Ранковом срцу!
Изгледа да су, напокон, сви задовољни државним симболима Црне Горе, који су приликом усвајања, у анкети на Интернет страницама државне "Побједе", имали "високу подршку" која се кретала између 43 и 53 одсто анкетираних. Међутим, када би на то обраћали пажњу чувари поштења, они не би били адекватни чувари стијења, тако да је мишљење јавности завршило у вољеним стравичним кланцима, који фигуришу у свечаној пјесми.
Једино је питање, ко у свој тој причи има веће задовољство? Да ли они којима се свира државна химна, намијењена само њима, или, у тренуцима када сједе док се она интонира, добијајући при томе невиђени кајф (нескривени гушт), они којима химна није намијењена?

Поштење зависи од околности!

А тек питање репрезентације Црне Горе, која изгледа игра само за оне који устају уз државну химну? Наравно, репрезентација игра за све, само се различито тумаче њени резултати. Исти случај је и у БиХ, што је утјешна награда за Црну Гору. Колумнисти из "Босне поносне" стално утврђују да се побједе босанске репрезентације сугубо географски ограничавају на дио њене територије. На територији Републике Српске и дијелу територије Федерације БиХ, на којем је некада постојала угашена Херцег Босна, у случају побједе државне репрезентације нема славља. У Мостару славља има на једној обали ријеке Неретве, али у случају преласка на другу обалу интервенисе полиција, због некаквих нереда. Ипак, вратимо се Црној Гори...
Чувари стијења су приликом договарања око процената потребних за успјех чувеног, антологијског референдума морали пристати на летвицу од 55 одсто. Углас је тврђено да је то непоштено. Десила се масовна хистерија због таквих услова, који у били окаркатерисани као недемократски.
Послије побједе на референдуму исти чувари, али поштења, су сами у Устав записали нове, "поштене", услове за промјену државног статуса Црне Горе.
Укратко, потребне су претходне двије двотрећинске већине посланика у парламенту, а потом и допунских шездесет одсто уписаних бирача да то потврде на, самим тим очигледно сувишном, референдуму. У преводу, тих шездесет одсто уписаних, при истој рефередумској излазности која се већ десила на претходном референдуму, требају прескочити летвицу дигнуту на цијелих седамдесет одсто изашлих. Ипак, нико није очекивао да и та квота може донијети проблеме онима који су је утврдили.

Револуција једе своју дјецу

И поред тога што ту квоту није могуће прескочити чак ни уз појаву нелажираног свињског грипа, удара комете, инвазије Кинеза, бијеса Илије Громовника, писац Андреј Николаидис и професор Светозар Јовићевић ових дана тврде да је реално могуће да Црна Гора изгуби државност? Елем, нико од њих не каже како се то чудо може десити?
Ако се условима датим Уставом додају обавезе прескакања воље великих сила, питања да ли би нека држава жељела са Црном Гором уопште стварати било какву заједницу држава, општа глобализација која значи и лагано нестајање граница, такве бојазни постају карикатурног типа. Није проблем чувара поштења лоциран у могућој промјени државног статуса, која је фактички немогућа, већ се проблем налази у бризи због њихове, вјероватне, личне политичке маргинализације уколико се власт промијени. Да су, којим случајем, у еуфорији побједничке охолости успјели да солидно преспавају, те да у Устав ставе квоту од 55 одсто за промјену државног статуса, тада би постојала неопходност њихових страхова, а самим тим би били вјечни чувари државности, која би се теоретски могла промијенити. Овако су, само једним гестом који онемогућава промјену државног статуса, себе одабацили у просторе сигурне политичке непотребности. Могуће је да сада осјећају да револуција може појести своју дјецу, која су заборавила да потребност за нешто мора имати за подоснову услове за такву улогу.

Прилог: пробране изјаве појединих јавних личности:

Писац Андреј Николаидис: "Какав је то страшни, неопростиви злочин три године стара Црна Гора починила, па је тако много оних који би је укинули, па је већ заслужила да је нема? Стварно, Црна Гора је држава у колијевци. Каква ће она бити, и што ће од ње постати, још увијек не може рећи нико, па ни вашарске гатаре."

Професор Светозар Јовићевић: "Трајно рјешавање црногорског државног питања не може и неће постићи све док једна, изразито убједљива већина црногорских држављана, не буде осјећала стварну приврженост својој држави.. Све док се не постигне завидан не само економски, него и статус социјалне правде и правичности уопште , повећаваће се број људи који ће се осјећати превареним и све више гледати преко плота,...".

Пјесник Бора Ђорђевић: Да ли туче газда куче? Туче газда куче вазда, зато куче арлауче. Газда бежи, куче режи, хоће газду за одмазду. Сад га вежи када лежи!