Од Војин Грубач-
Изненадним репринтом једног злонамјерног текста Јеврема Брковића из
1986. године, што се управо десило на страницама подгоричког дневника
“Вијести”, шефови “друге фамилије”- Мишко Перовић и Жексон Ивановић су,
с „фантастичним осјећајем“ за тајминг- у временима предсједничких
избора, извршили чудновато политичко подигравање шефу црногорског
режима.Јер, само шеф режима данас има јарку, приземну реторику
распиривања политичке и националне мржње, чији су лабилни “научни
темељи” поодавно: руинирани, порушени или растргнути, а којима обилује
незнавени древни текст Јеврема Брковића.
Дакако, шеф режима је, као важна политичка личност, у такву реторику „спреман уложити“, или тачније- њоме одбранити – 800 милиона еура мита узетог приликом приватизације КАП.
При чему је, да се разумијемо, то цифра коју је принципјелно и јавно озвучио, али и храбро приписао режиму и шефу режима- политичар Рањо Кривокапић, предсједник црногорске СДП, која на овим изборима такође има свог предсједничког кандидата.
Како је народ ојађен и дезоријентисан, што показује и стопа суицида од 140- 160 особа на годишњем нивоу, то је распиривање шовинизма- остало као једини политички угао из којег режим може бацати некакав јадни политички пламен.
Значи, режим је по свим параметрима „угасио државу“, тако да му је остало само идеолошко млатарање и тумарање, као и акцентовање мјеста гдје може евентуално направити било какав раздор у становништву, да би показао да „још има идеја“.
У том углу, гдје обитава последња адска идеолошка игра режима, изененада се нађоше Мишко и Жексон, као отворени сарадници тога пакла.
Да чудо буде веће, управо та два лика себи континуирано стављају на главу- круну носилаца „грађанске мисли“ у Црној Гори. А у ствари, они себи годинама дају ексклузивно право стварања опозиционог хаоса.
Мишко и Жексон, који својим магичним политичим медијским штапићем, политичке организације као шампиту дијеле на “грађанске”, стављајући себе на њихово идеолошко чело, и оне “националистичке”- које третирају као “ружну заоставштину прошлости”, одједном изникоше као „модерни распиривачи“ шовинизма и нетрпељивости, све кроз репринт текста Брковића.
Ово је апсурд чак већи од Монстатове „потрошачке корпе“, која предвиђа да грађанин Црне Горе за три оброка дневно може потрошити 2,06 еура, ако жели „бити нормалан“.
Да је то заиста тако, свједочи предговор тексту “Портрет црногорског великосрбина”, објављеног 17.3.2018. у њиховом дневнику “Вијести”, гдје се у уводу текста Јеврема Брковића каже:
”Текст који је објавила београдска Борба 1986. године и данас дјелује занимљиво и актуелно. Упркос многим промјенама неке ствари се нису много помјериле”?!
Наравно, текст је „занимљив“! Али, као образац некадашњег шовинистичког дивљања аутора текста и његовог идеолошког окружења, познатог по приземности и копитању. Рецимо, у “Црногорском књижевном листу”- фашистоидном памфлету, који је био лице и наличје његовог покретача Јеврема Брковића.
„Актуелан“? Такође јесте, али само у смислу подигравања “друге фамилије” режиму- који је темељно упропастио Црну Гору, економски је бацио на кољена, те њену сувереност и независност уручио америчкој амбасади у Подгорици, која ових дана мора дати зелено свјетло кандидату за предсједника главне режимске партије.
Елем, уколико се деси “чудо”, па се шефица америчке амбасаде одлучи за “реформистичког кандидата”, много љепше биографије, с намјером да се направи пожељан отклон од досадашње режимске политике која води друштвеној експлозији, то поклич “Никад више ’18!”, може бити прецизиран, те добије варијанту- “Никад више 2018!”?!
Што се тиче Мишкове и Жексонове тезе, у вези Брковићевог текста: “Упркос многим промјенама неке ствари се нису много помјериле”, ту им се десио невиђени логички малер.
Очигледно је да се све промијенило, само су они остали у 1986. години, с тенденцијом да „Вијести“ претворе у рециклирану нијансу ЦКЛ-а, што би било њихово очигледно назадовање- идеолошко, политичко, али и цивилизацијско.
Проблем је у томе што Мишко и Жексон то не виде сада, 2018. године, јер мисле да се ништа није промијенило за последњих тридесетак година.
А измијенило се то што је теза Брковићевог окружења- да су црногорски федералисти били етнички Црногорци, а бјелаши етнички Срби- давно срушена као историјски, публицистички и политички фалсификат.
То је била прича за стварање вјештачког раздора у православном народу, с намјером да режирани идолошки конфликт буде што темељнији и жешћи, и добије практичну примјену.
Циљеви политичког врха Црне Горе су се савршено уклопили у ту „бајковиту причу“, а као епилог се десило- темељно бршћење државе, која је одерана до последње коске.
Чак је и публициста и историчар Новак Аџић, који је из тог идеолошког круга, признао да је, рецимо, Секула Дрљевић, вођа и жестоки идеолог Црногорске партије (федералиста)- био етнички Србин до 1937. године! Остали зеленаши су, логично, били на истом националном таласу, али- остали Србима и послије 1937.
Самим тим су све идеолошке подоснове- да су Божићњи устанак 1918. године, те комитски покрет, политички и оружани сукоби који су се тада десили- били међуетнички црногорско- српски сукоб, моментално “окачене мачку о реп”. Те тезе је вријеме темељно уништило, као нешто неприхватљиво, сулудо и друтвено штетно.
На примјер, што се тиче жртава и страдања зеленаша, у тим сукобима од 1918. – 1929. године, коначни резултати истраживачког рада споменутог Новака Аџића су показали о каквим је невероватним медијским спиновањима била ријеч.
Рецимо, историјски гледано- имамо изјаву Јована Пламенца, политичког вође Божићњег устанка, да је у тим сукобима “запаљено хиљаде кућа”.
Потом, Секуле Дрљевића- који је рекао- “спаљено је преко 5.000 сељачких кућа”, а по Аџићевом истраживању, радило се о 120 уништених домова зеленаша.
Тако испада да су ове двије историјске личности, из очигледно политичких разлога, што је у политици уобичајено, намјерно увећавале број уништених зеленашких домова у невјероватном опсегу „грешке“- од десет до четрдесет пута.
Исто се десило и са навођењем броја жртава. Дакле, имамо Пламенчеву изјаву да је “побијено на хиљаде Црногораца”, Дрљевићеву да је “поубијано преко 2.000 Црногораца”.
По Аџићевим истраживањима имамо укупно 237. жртава од почетка устанка па све до 1929. године, скупа са свим погинулим устаницима, али и свим цивилима.
Колика је разлика између 239. жртава и неколико хиљада, свако може лако оцијенити. Наравно, сада је свима све јасно, само није јасно промотерима тих спиновања да су урадили ружну ствар, која им се на крају- разбила о главу, и постала мјера њихове некомпетентности и злих намјера.
И то у цијелом периоду њиховог постојања, од 1918, године, па надаље. А посебно 1941. године, када се десила наизглед невјероватна ствар- да је вођа Божићњег устанка Јован Симонов Пламенац тражио од Берлина и Рима подршку за формирање велике државе Србо- Црногораца, са сједиштем на Цетињу.
Наиме, тада је Пламенац упутио Меморандум силама Осовине, владама Краљевине Италије и њемачког Рајха, с молбом да се створи велика држава српско- црногорског народа, под називом Краљевина Црна Гора, од осам и по милиона становника.
Јован Пламенац је тим Меморандумом предвиђао да Краљевина Црна Гора „анектира Србију у њеним границама из 1914.“, све са Косметом и Македонијом- по “принципу националног уједињења свих Србо- Црногораца”.
Уједно тражећи да се тој држави припоје: Босна и Херцеговина, Војводина, дјелови сјеверне Албаније и јужне Далмације.
И све с циљем- апсолутно позитивне конотације, и с најбољим намјерама- да та држава Србо- Црногораца буде противтежа опасним и крволочним марионетским пројектима у сусједству, те штити православно становништво од прогона и тешких злочина који су постали пракса тог времена на Балкану.
То је прави портрет Јована Симоновог Пламенца, а његов Меморандум- практична сублимација свих његових политичких жеља, идеја и стремљења- која је постала сасвим јасна те трагичне 1941. године.
Наравно, ова ће прича имати и свој наставак, али већ сада можемо уочити колико је текст Брковића из 1986. године био анахрон и депласиран, аутором избачен у просторе кошмарних илузија.
Мишко и Жексон тврде да није ништа измијењено?! Нуде јавности текст тридесетогодишње давности, нафилован незнањем и бахатошћу.
Ма како то чудно звучало, испада да су Мишко и Жексон идолошки напаљенији од Брковића, јер живе у паралелним свјетовима. Они покушавају од жељеног- направити нову, искривљену реалности за ово вријеме. А то је давно прошло вријеме, које се на може вратити, осим у виду фарсе.
Нема сумње. понашање Мишка и Жексона, набијеђених шефова “друге фамилије”, која без основа претендује на црногорски престо, је јако необично.
Оно рађа мноштво питања, недоумица, које они сами морају разјаснити јавности- ако желе да им поступци и ријеч добију статус адекватности.
Како се сада понашају, њихова адекватност се само може оцијенити- ништицом, или отићи у чисти минус, далеко испод ништице!
Дакако, шеф режима је, као важна политичка личност, у такву реторику „спреман уложити“, или тачније- њоме одбранити – 800 милиона еура мита узетог приликом приватизације КАП.
При чему је, да се разумијемо, то цифра коју је принципјелно и јавно озвучио, али и храбро приписао режиму и шефу режима- политичар Рањо Кривокапић, предсједник црногорске СДП, која на овим изборима такође има свог предсједничког кандидата.
„Грађанска мисао“ и шовинизам као мирођија
Како је Црна Гора, у процесу економског распада, бачена у јаму дужничког ропства. Како се из ње за 25. година владавине актуелног режима иселило преко 140.000 људи.Како је народ ојађен и дезоријентисан, што показује и стопа суицида од 140- 160 особа на годишњем нивоу, то је распиривање шовинизма- остало као једини политички угао из којег режим може бацати некакав јадни политички пламен.
Значи, режим је по свим параметрима „угасио државу“, тако да му је остало само идеолошко млатарање и тумарање, као и акцентовање мјеста гдје може евентуално направити било какав раздор у становништву, да би показао да „још има идеја“.
У том углу, гдје обитава последња адска идеолошка игра режима, изененада се нађоше Мишко и Жексон, као отворени сарадници тога пакла.
Да чудо буде веће, управо та два лика себи континуирано стављају на главу- круну носилаца „грађанске мисли“ у Црној Гори. А у ствари, они себи годинама дају ексклузивно право стварања опозиционог хаоса.
Мишко и Жексон, који својим магичним политичим медијским штапићем, политичке организације као шампиту дијеле на “грађанске”, стављајући себе на њихово идеолошко чело, и оне “националистичке”- које третирају као “ружну заоставштину прошлости”, одједном изникоше као „модерни распиривачи“ шовинизма и нетрпељивости, све кроз репринт текста Брковића.
Ово је апсурд чак већи од Монстатове „потрошачке корпе“, која предвиђа да грађанин Црне Горе за три оброка дневно може потрошити 2,06 еура, ако жели „бити нормалан“.
Да је то заиста тако, свједочи предговор тексту “Портрет црногорског великосрбина”, објављеног 17.3.2018. у њиховом дневнику “Вијести”, гдје се у уводу текста Јеврема Брковића каже:
”Текст који је објавила београдска Борба 1986. године и данас дјелује занимљиво и актуелно. Упркос многим промјенама неке ствари се нису много помјериле”?!
Шовинизам “занимљив и актуелан”, кликћу Мишко и Жексон
“Занимљиво и актуелно”, “неке ствари се нису много помјериле”, кажу за крајње неадекватни древни Брковићев текст- Мишко и Жексон?!Наравно, текст је „занимљив“! Али, као образац некадашњег шовинистичког дивљања аутора текста и његовог идеолошког окружења, познатог по приземности и копитању. Рецимо, у “Црногорском књижевном листу”- фашистоидном памфлету, који је био лице и наличје његовог покретача Јеврема Брковића.
„Актуелан“? Такође јесте, али само у смислу подигравања “друге фамилије” режиму- који је темељно упропастио Црну Гору, економски је бацио на кољена, те њену сувереност и независност уручио америчкој амбасади у Подгорици, која ових дана мора дати зелено свјетло кандидату за предсједника главне режимске партије.
Елем, уколико се деси “чудо”, па се шефица америчке амбасаде одлучи за “реформистичког кандидата”, много љепше биографије, с намјером да се направи пожељан отклон од досадашње режимске политике која води друштвеној експлозији, то поклич “Никад више ’18!”, може бити прецизиран, те добије варијанту- “Никад више 2018!”?!
Што се тиче Мишкове и Жексонове тезе, у вези Брковићевог текста: “Упркос многим промјенама неке ствари се нису много помјериле”, ту им се десио невиђени логички малер.
Очигледно је да се све промијенило, само су они остали у 1986. години, с тенденцијом да „Вијести“ претворе у рециклирану нијансу ЦКЛ-а, што би било њихово очигледно назадовање- идеолошко, политичко, али и цивилизацијско.
Брковић одсликавао црногорске федералисте – зеленаше
Правећи “портрет црногорског великосрбина”, Брковић је те 1986. године у солидном омјеру одсликао управо црногорске федералисте- зеленаше, ни сам не знајући да то ради.Проблем је у томе што Мишко и Жексон то не виде сада, 2018. године, јер мисле да се ништа није промијенило за последњих тридесетак година.
А измијенило се то што је теза Брковићевог окружења- да су црногорски федералисти били етнички Црногорци, а бјелаши етнички Срби- давно срушена као историјски, публицистички и политички фалсификат.
То је била прича за стварање вјештачког раздора у православном народу, с намјером да режирани идолошки конфликт буде што темељнији и жешћи, и добије практичну примјену.
Циљеви политичког врха Црне Горе су се савршено уклопили у ту „бајковиту причу“, а као епилог се десило- темељно бршћење државе, која је одерана до последње коске.
Чак је и публициста и историчар Новак Аџић, који је из тог идеолошког круга, признао да је, рецимо, Секула Дрљевић, вођа и жестоки идеолог Црногорске партије (федералиста)- био етнички Србин до 1937. године! Остали зеленаши су, логично, били на истом националном таласу, али- остали Србима и послије 1937.
Самим тим су све идеолошке подоснове- да су Божићњи устанак 1918. године, те комитски покрет, политички и оружани сукоби који су се тада десили- били међуетнички црногорско- српски сукоб, моментално “окачене мачку о реп”. Те тезе је вријеме темељно уништило, као нешто неприхватљиво, сулудо и друтвено штетно.
Спиновање жртава, мућење историје, политизација непостојећег
У циљу производње зле крви, режимски дворски идеолози и политички дејатељи се нису либили да очигледне фалсификате прошлих времена развлаче годинама, само да би анимозитет међу грађанима био већиНа примјер, што се тиче жртава и страдања зеленаша, у тим сукобима од 1918. – 1929. године, коначни резултати истраживачког рада споменутог Новака Аџића су показали о каквим је невероватним медијским спиновањима била ријеч.
Рецимо, историјски гледано- имамо изјаву Јована Пламенца, политичког вође Божићњег устанка, да је у тим сукобима “запаљено хиљаде кућа”.
Потом, Секуле Дрљевића- који је рекао- “спаљено је преко 5.000 сељачких кућа”, а по Аџићевом истраживању, радило се о 120 уништених домова зеленаша.
Тако испада да су ове двије историјске личности, из очигледно политичких разлога, што је у политици уобичајено, намјерно увећавале број уништених зеленашких домова у невјероватном опсегу „грешке“- од десет до четрдесет пута.
Исто се десило и са навођењем броја жртава. Дакле, имамо Пламенчеву изјаву да је “побијено на хиљаде Црногораца”, Дрљевићеву да је “поубијано преко 2.000 Црногораца”.
По Аџићевим истраживањима имамо укупно 237. жртава од почетка устанка па све до 1929. године, скупа са свим погинулим устаницима, али и свим цивилима.
Колика је разлика између 239. жртава и неколико хиљада, свако може лако оцијенити. Наравно, сада је свима све јасно, само није јасно промотерима тих спиновања да су урадили ружну ствар, која им се на крају- разбила о главу, и постала мјера њихове некомпетентности и злих намјера.
Портрет 1941.- Јован Симонов Пламенац
У неком од наредних текстова ћемо правити паралеле изнесених теза у тексту Брковића, са говорима и тезама црногорских федералиста- зеленаша. Тек тада ћемо моћи јасно уочити да Брковићев “портрет црногорских великосрба” – на већини мјеста савршено одговара портрету црногорских федералиста.И то у цијелом периоду њиховог постојања, од 1918, године, па надаље. А посебно 1941. године, када се десила наизглед невјероватна ствар- да је вођа Божићњег устанка Јован Симонов Пламенац тражио од Берлина и Рима подршку за формирање велике државе Србо- Црногораца, са сједиштем на Цетињу.
Наиме, тада је Пламенац упутио Меморандум силама Осовине, владама Краљевине Италије и њемачког Рајха, с молбом да се створи велика држава српско- црногорског народа, под називом Краљевина Црна Гора, од осам и по милиона становника.
Јован Пламенац је тим Меморандумом предвиђао да Краљевина Црна Гора „анектира Србију у њеним границама из 1914.“, све са Косметом и Македонијом- по “принципу националног уједињења свих Србо- Црногораца”.
Уједно тражећи да се тој држави припоје: Босна и Херцеговина, Војводина, дјелови сјеверне Албаније и јужне Далмације.
И све с циљем- апсолутно позитивне конотације, и с најбољим намјерама- да та држава Србо- Црногораца буде противтежа опасним и крволочним марионетским пројектима у сусједству, те штити православно становништво од прогона и тешких злочина који су постали пракса тог времена на Балкану.
То је прави портрет Јована Симоновог Пламенца, а његов Меморандум- практична сублимација свих његових политичких жеља, идеја и стремљења- која је постала сасвим јасна те трагичне 1941. године.
Наравно, ова ће прича имати и свој наставак, али већ сада можемо уочити колико је текст Брковића из 1986. године био анахрон и депласиран, аутором избачен у просторе кошмарних илузија.
„Лидери грађанштине“- Ништа се није промијенило!?
Само ових пар факата, који су наведени, говоре да се визура на неке запаљиве историјске догађаје у току тридесет година- итекако измијенила. Може се рећи- темељно.Мишко и Жексон тврде да није ништа измијењено?! Нуде јавности текст тридесетогодишње давности, нафилован незнањем и бахатошћу.
Ма како то чудно звучало, испада да су Мишко и Жексон идолошки напаљенији од Брковића, јер живе у паралелним свјетовима. Они покушавају од жељеног- направити нову, искривљену реалности за ово вријеме. А то је давно прошло вријеме, које се на може вратити, осим у виду фарсе.
Нема сумње. понашање Мишка и Жексона, набијеђених шефова “друге фамилије”, која без основа претендује на црногорски престо, је јако необично.
Оно рађа мноштво питања, недоумица, које они сами морају разјаснити јавности- ако желе да им поступци и ријеч добију статус адекватности.
Како се сада понашају, њихова адекватност се само може оцијенити- ништицом, или отићи у чисти минус, далеко испод ништице!
No comments:
Post a Comment