Од Војин Грубач -
Брзина којом је Бенито Мусолини преко својих генерала, и
окупационих трупа које су ушле у Црну Гору 17. априла 1941. године,
“дициплиновао” црногорске федералисте- је заиста фрапантна.
Није био само у питању изненађујуће висок презир који се демонстрирао према њима, већ и муњевитост одлука које су црногорске федералисте довеле у политички јадан положај- те њихову паролу “За право, част и слободу Црне Горе” у потпуности дискредитовале.
С ове временске дистанце, нема никакве сумње да су црногорски федералисти, дочекавши италијанске окупационе трупе с одушевљењем- отворено им нудећи колаборацију, моментално пали у италијанску немилост. По свим правилима окупационог жанра- није се очекивало да се то деси баш у таквом обиму и тако реско.
Црногорски федералисти су очекивали од италијанског окупатора да се не понаша као окупатор, већ као „ослободиоц“- који ће им моментално предати власт и с усхићењем испунити све територијалне претензије и жеље. Та идеја је у самом старту била супротна елементарној политичкој логици и здравом разуму, па се све десило- управо обрнуто!
У осврту на те догађаје, и тему, у овом тексту ће бити коришћени подаци које је у својој књизи (1*) објављеној на Цетињу 1977. г. презентовао црногорски историчар др Радоје Пајовић.
Компромитација црногорских федералиста је отпочела прво из усташког Загреба који је, седам дана прије уласка италијанских трупа у Црну Гору, већ одредио да ће будући шеф “Неовисне Црне Горе” бити Секула Дрљевић. Дан раније, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија су срочили Проглас црногорских студената у Загребу, којим су позвали италијанске трупе да “заузимањем територије” Црне Горе изврше њено “ослобађање од окупације”.
На другој страни, у Црној Гори су штампани медији Црногорске странке федералиста италијанске трупе дочекали френетичним покличима: “Живјела слободна Црна Гора” (“Глас Црногорца”, Цетиње, 19. април 1941.) и “Црногорски народе, срећна ти слободна Црна Гора!”(“Зета”, Подгорица, 24. април 1941.).
Црногорским федералистима је, потом, чак допуштено да формирају марионетску власт на окупираној територији. Наиме, Јово Поповић и Душан Вучинић су након уласка Италијана на Цетиње – преузели општинску власт на Цетињу и формирали Привремени управни одбор од 13. чланова који је преузео власт у Зетској бановини од тадашњег бана Блажа Ђукановића.
Затим је „нова црногорска власт“ кренула са славопојкама о “ослободиоцима и слободи”, на следећи начин: “Привремени управни одбор је истог дана издао проглас у коме се каже да су силе Осовине ослободиле Црну Гору од двадесетогодишњег југословенског ропства и да су створени услови за „васпостављање старе племените и поносне Црногорске државе“. (1*, стр. 50.)
Наравно, нису пропустили прилику да обећају “изградњу грађанског друштва”, па је Одбор- “обавијестио јавност да се под заштитом италијанских војних власти „устоличио у Владиној палати и почео дјело грађанске изградње“. (1*, стр. 51.)
Орган који су формирали је одмах прерастао у Привремени административни црногорски комитет, који је био подређен команданту италијанске дивизије Месина, чије се сједиште налазило на Цетињу. Затим су се “развиле заставе” и послали телеграми “захвалности и понизности” Мусолинију, Ћану, италијанском краљу Виторију Емануелу:
“Чланови комитета су затим развили црногорске и италијанске заставе на бившем Краљевом двору и другим јавним зградама. Послије тога, Комитет је упутио поздравне телеграме италијанском краљу, Мусолинију и министру спољних послова грофу Ћану, изражавајући им понизност и захвалност што су их „ослободили од србијанског угњетавања“. (1*, стр 51.)
Овај Комитет је од 22. априла кренуо у формирање локалне власти кроз мјесне комитете, и брзо је успоставио на Ријеци Црнојевића, у Подгорици, Бару, Улцињу, Даниловграду, Никшићу, Шавнику, Колашину и Андријевици. Међутим, и ова локална власт је била подређена окупаторским војним командама мјеста.
Формирањем локалне власти, која је покривала само трећину територије Зетске бановине- коју су видјели као основу нове Независне Црне Горе, црногорски федералисти су Италијанима показали очигледну политичку намоћ “на терену”.
На другој страни, сам факт да је марионетска власт на свим нивоима била директно потчињена окупаторским оружаним снагама, говорио је о недостатку политичке принципијелности црногорских федералиста у односу на оно што су говорили 1918. године.
Наиме, руководство црногорских федералиста је понављало, као мантру, да је “Црна Гора 1918. године (ре)окупирана од стране српских »Јадранских трупа« чији је командант био генерал Драгутин Милутиновић”. Али и следеће, да је- “Милутиновићеву војну власт замијенила, у првим мјесецима 1919. године, Команда »Зетске дивизијске области« са сједиштем на Цетињу- чији је командант генерал Милош М. Михаиловић постао де- факто окупациони војни гувернер”.
Двадесет двије године доцније, априла 1941. године, када је Црна Гора окупирана од италијанских трупа- ти исти црногорски федералисти формирају марионетску “црногорску Владу” која је потчињена генералу Карлу Тућију, команданту италијанске дивизије Месина на Цетињу, а којем је шеф био генерал Уго Кавалеро, командант италијанске војске у Албанији.
Дакле, генерал Уго Кавалеро је де- факто и де- јуре био окупациони војни гувернер Црне Горе, генерал Карло Тући његов замјеник, али црногорским федералистима 1941. уопште није сметало да им се апсолутно потчињавају?!
Елем, да је генерал Уго Кавалеро заиста био окупациони војни гувернер Црне Горе- свједочи чињеница да је управо он “црногорску Владу” федералиста укинуо својом наредбом 28. априла 1941. године.
Умјесто ње, формирао је “за територију Црне Горе Цивилни комесаријат са сједиштем на Цетињу, на челу са цивилним комесаром грофом Серафином Мацолинијем, који је био потчињен њему- генералу Угу Кавалеру, команданту оружаних снага Албаније.” (1*, стр. 54.)
И опет видимо непринципијелност! Наиме, црногорски федералисти, који су у Краљевини Југославији тврдили да је Београд “априла 1919. године за цивилног окупационог гувернера за Црну Гору именовао београдског политичара Ивана Лолу Павићевића”, доживјели су да им је Рим априла 1941. године за цивилног окупационог гувернера за Црну Гору именовао грофа Серафима Мацолинија, а они- нису имали примједбу на то рјешење?!
Тако је самопроглашена марионетска власт црногорских федералиста трајала 17. дана, а локална власт постојала само 12. дана, послије чега је укинута на свим нивоима, са узимањем имовине, и одмах предата италијанским чиновницима.
Овим чином Италијани су црногорским федералистима дали колективни отказ, остављајући им могућност да даље политички егзистирају само као бижутерија окупационог система.
Убрзано претварајући црногорске федералисте у збуњену гомилу, Дуче је наредио преузимање судске власти на окупираном подручју.
Наиме, “Мусолинијевим декретом од 11. маја 1941. године, на Цетињу је успостављен Војни суд, који се налазио под командом италијанске Више команде оружаних снага у Албанији. Војни суд је имао да суди по италијанском кривичном закону,…, чија је употреба проширена и на Црну Гору.” (1*, стр. 59.)
Да је такав поступак био у супротности са основним нормама међународног права, др Пајовић наводи мишљење Ешрефа Вражалића (2*), и каже:
“Наша правна историографија је доказала да је окупатор у нашој земљи у питању судства дјеловао противправно, јер је судове потчинио својој власти не примјењујући важеће правило да „војна окупација представља једно фактичко стање привремено, које собом не повлачи промјену суверености. Правило је да домаћи судови остају и да дјелују у оквиру своје надлежности, коју и сам окупатор мора поштовати“. (1*, стр. 59.)
Послије свега, „утјешна награда“ црногорским федералистима је дошла одлуком Мацолинија 18. маја 1941. године да се створи шесточлано Савјетодавно вијеће Црногораца (Консулта), којег су сачињавали: предсједник Јово Поповић, почасни предсједник Михаило Ивановић и чланови: Петар Пламенац, Душан Вучинић, Секула Дрљевић и Симо Мартиновић.
Бенито Мусолини је наредбом од 22. маја 1941. године направио козметичку корекцију окупационе власти- успостављањем Високог (цивилног) комесаријата за Црну Гору. Гроф Серафино Мацолини је том одлуком постао Високи комесар- добивши апсолутну грађанску власт у Црној Гори.
Овом наредбом Дуче је направио “велики уступак” црногорским федералистима, јер гроф Мацолини, као Високи комесар, није више био подређен команданту италијанских оружаних снага у сусједној „држави“- Албанији, већ директно италијанском Министарству спољних послова.
Секвестрирање државне имовине и приватног капитала
Послије успостављања окупационе власти на свим нивоима, гроф Мацолини је одлучио да италијански функционери преузму контролу над државном својином и приватним капиталом на окупираном подручју Црне Горе.
Како је то било, др. Радоје Пајовић објашњава на следећи начин: “Упоредо са успостављањем цивилне власти, која је радила по италијанксим законима и по наредбама цивилног комесара, Мацолини је предузео низ мјера у области екеплоатисања привредних добара Црне Горе, преносећи управу привредних организација на италијанске функционере.
Цивилни комесар је одмах по преузимању цивилне власти предузео потребне мјере да дође у посјед државне својине и приватног капитала који се у моменту капитулације затекао у Црној Гори. Међу првим мјерама које је Цивилни комесаријат предузео биле су наредбе о секвестрирању приватних вриједности, готовине, обвезница, драгоцјености, поштанских марака, портотакса и других вриједноети.
Затим је услиједила наредба да се Цивилном комесаријату пријаве, поред готовине и вриједности, превозна средства, индустрија и сва имовина која је припадала Краљевини Југоелавији.” (1*, стр. 57.)
Секвестрирање добара је ишло страховитом брзином, а хронолошки овако:
“Трећег маја стављени су под секвестар: Солана у Улцињу, и сва имовина која јој је припадала, а затим новац и вредносни папири који су се налазили код Народне банке, Чиновничке штедионице, Кредитне задруге, Црногорске, Хипотекарне и Трговачке банке и њиховим помоћним благајнама, филијалама и агенцијама.
Осмог маја стављено је под секвестар паробродско друштво „Зетска пловидба“.
Од 11. до 31. маја стављени су под секвестар: имовина Југословенског друштва за жигице Д. Д. са сједиштем у Подгорици, Складиште прерађеног и Складиште непрерађеног дувана у Бару, Складиште непрерађеног дувана у Подгорици, затим преостале новчане установе у Црној Гори (Подгоричка банка, Херцегновека банка, Бокељска банка у Котору, Филијала Јадранско- подунавеке банке у Котору, Хрватска штедионица у Котору, Никшићка банка и Поштанска штедионица у Подгорици.
И, најзад, 20. јуна стављени су под секвестар новац и све вриједноети Српско- албанске Банке на Цетињу с њеним помоћним благајнама и агенцијама у другим сједиштима.” (1*, стр. 57.)
Потом је регулисана и новчана маса на овај начин:
“Окупатор је, затим, издао наредбу о жигосању динарских новчаница, легално емитованих, док је неважеће новчанице повукао из оптицаја. Жигосање новчаница било је прелазна фаза ка замјени динара за лиру, која је била на штету динара (једна лира мијењана је за 3,3 динара, односно 30 лира 100 динара).” (1*, стр. 58.)
На крају, др Пајовић закључује: “Тако је окупатор успио за доста кратко вријеме да узме у своје руке сав капитал и сва значајнија привредна добра која су се налазила на подручју Црне Горе.”
Шта је у њему писало, др Пајовић каже: “У меморандуму се тражило да Црна Гора обухвати територију од ријеке Неретве до Мата у Албанији са Метохијом и Санџаком. У меморандуму је изражена и жеља да Италија призна и свечано прокламује независну Црну Гору под италијанским протекторатом, а да за црногорскога краља дође принц Михаило, син кнеза Мирка (унук краља Николе). (1*- стр. 47)
Цивилни комесар Мацолини је 18. маја 1941. године с тим документом отишао у Рим- да “рјешава црногорско питање”. Резултат тога “рјешавања” је био катастрофалан.
Принц Михаило Петровић је, иако заробљеник Гестапоа, одбио круну такве државе. Кнез Роман, којег су као алтернативу нашли Италијани јер је “имао у себи крви Петровића”, је такође одбио круну. Италијански краљ Виторио Емануело Трећи Савојски је одлучно одбио могућност да његова супруга- краљица Јелена Савојска, кћерка краља Николе Првог Петровића, преузме круну.
Исти дебакл се десио и са територијалним аспирацијама црногорских федралиста- који су Зетску бановину видјели као територијалну основу нове црногорске државе, са њеним проширењем на албанске етничке просторе између Бојане и Дрима, све са Скадром и Драчом, као и Дубровником с друге стране.
Коначни резултат територијалног питања је био да су Италијани раскомадали Зетску бановину. Иако су црногорски федералисти Италијанима “прецизно објаснили” да Источну Херцеговину, Санџак и Космет “насељавају православни Црногорци”, те да су “Травунија и Захумље са Дукљом и Приморјем сачињавали Дукљанску кнежевину”, а “Санџак, Метохија и Косовска област- прапостојбина Црногораца”, ове територије су Италијани дали Хрватима и Албанцима.
Али, то није било све! Боку Которску и Дубровачки регион Рим је анектирао и те области су припојене Краљевини Италији, као њен саставни дио. Црна Гора је остала и без Улциња, Рожаја, Плава, Гусиња, Тузи и других “албанских дјелова” Подгоричког среза. Вијест да “постоје размишљања” да се Ловћен анектира- те да и он постане територија Краљевине Италије- довео је црногорске федералисте у стање шока. Тада је постало коначно јасно да су Италијани „као ослободиоци“- брутално срушили све снове црногорских федералиста.
Дио црногорских федералиста, окупљених око Новице Радовића, којима је било јако важно стварање Велике Црне Горе по сваку цијену, напокон је доведен у стање огорчености због сакаћења претпостављених територија Природне Црне Горе, те су направили побуну у периоду организације Петровданског сабора, о чему ће бити ријечи у следећем тексту.
Други дио црногорских федералиста, који је напоколебљиво и до бесвијести трпио иживљавања италијанских окупатора, је водио Секула Дрљевић. Иако су жеље црногорских федералиста темељно срушене, пројекат „независне и самосталне Велике Црне Горе“ доведен до бесмисла, Дрљевић је свој круг неадекватних лудака гурао у правцу очигледно бесмисленог Петровданског сабора.
Иако су Италијани гвозденом метлом почистили црногорске федералисте из власти на свим нивоима и на та мјеста поставили италијанске чиновнике, отели правосудни систем и секвестирали државну својину и приватни капитал, осакатили територију окупиране државе (што је последично довело до погрома православног становништва у њеном окружењу, и резултирало доласком преко 20.000 избјеглица у Црну Гору)- 12. јула, у дворани Зетског дома на Цетињу, ипак се десила представа под називом- Петровдански сабор.
Лист црногорских федералиста »Глас Црногорца«, бр. 9 од 13. јула 1941. године, у чланку под насловом »Црногорски Сабор прогласио је слободну и независну Краљевину Црну Гору«, је описао тај догађај дајући му лирску компоненету, правећи од њега чудновату смјесу “црногорских врлина” и “окупаторске племенитости”, рекавши између осталога:
»Црногорски народ је данас доживио дан који ће остати незабораван, а можда и најзначајнији, у његовој националној историји. Вјерни својим традицијама, ти поносни и горди горштаци, који су вјековима знали, јуначким срцима, да се супроставе непријатељу у неједнакој борби, умјели су да сачувају вјеру у бољу судбину- која их је данас подарила највећим даном: слободом, правдом и независношћу.
Црна Гора, ишчаурена из једне колијевке саткане врлинама, достојих највећег признања и највеће мушкости, ступа данас висока чела, свјесна своје сигурне будућности, сигурна да има узасе искрена, моћна и племенита пријатеља, велику Фашистичку Италију која данас оружјем у руци води свету борбу за права народа… Ослобођена од непријатељског јарма, јуче, свечаним чином ударила је основе обнови своје државе и изразила жељу ступања црногорске Нације у акциону сферу Рима…
Цетиње, историјска пријестолница црногорске државе, устала је данас, зором, уз звоњаву звона. Заставе су се виле на свим кућама и надлештвима, и мада је јутро било кишно, зелено- сива увала подно цетињских гора оживјела је необичним шаренилом боја. Народ, који се окупио око позоришта, старе зграде у којој је засиједао Сабор, озарена лица ишчекивао је почетак свечаности…
Пред позориштном зградом налазиле су се двије компаније Црних кошуља, 18. дивизије »Месина« са музиком. У часу када је Њ. Е. Високи Комесар за Црну Гору, гроф Серафино Мацолини, силазио са својом пратњом из зграде бивше Бановине, компаније у ставу мирно одавале су почаст, а у исто вријеме музика је интонирала »Ђовинецу«… Црногорске и италијанске заставе прекривале су ложу и позорницу, које су, уз поносне ношње народних претставника, давале раскошни изглед богато расвијетљеној дворани…
Ријеч је затим узео званични саборски говорник, исто тако стари сарадник краља Николе и два пута Министар Краљевине Црне Горе г. Секула Дрљевић“.
Елем, није познато да ли је 13. јула, када је изашао овај надреалистички текст »Гласа Црногорца« о Петровданском сабору, такође “јутро било кишно, а зелено- сива увала подно цетињских гора оживјела необичним шаренилом боја”, као дан раније, али је познато да је тога јутра преко 32.000 црногорских устаника, обједињених 25.000 монархиста и 7.000 комуниста и скојеваца (који су били организатори устанке), загрмјело- дижући се на оружје да се земља затресла.
Демантујући писање тринаестојулског броја »Гласа Црногорца«, тога дана су “вјерни својим традицијама, ти поносни и горди горштаци, који су вјековима знали, јуначким срцима, да се супроставе непријатељу у неједнакој борби”- својом масовношћу пресудили да су Италијани безочни окупатори, а не „племенити пријатељи“- како је то тврдила хипнотисана гомила око Секуле Дрљевића.
„Политички круг“, којег су црногорски федералисти почели да цртају 1918. године, окончан је 1941, године тако што је „грешком прешао у спиралу“. Тачније, те кобне 1941. није остало „камена на камену“ од њиховог политичког лајт- мотива “За право, част и слободу Црне Горе”, којег су бесмислено дискредитовали на првој искрслој и важној историјској провјери.
Референце:
1* (др Радоје Пајовић, “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.”, Обод, Цетиње 1977.)
2* (Ешреф Вражалић, Окупациони систем у Црној Гори и међународно право, ИЗ, 2, 1962 , 181.)
Није био само у питању изненађујуће висок презир који се демонстрирао према њима, већ и муњевитост одлука које су црногорске федералисте довеле у политички јадан положај- те њихову паролу “За право, част и слободу Црне Горе” у потпуности дискредитовале.
С ове временске дистанце, нема никакве сумње да су црногорски федералисти, дочекавши италијанске окупационе трупе с одушевљењем- отворено им нудећи колаборацију, моментално пали у италијанску немилост. По свим правилима окупационог жанра- није се очекивало да се то деси баш у таквом обиму и тако реско.
Црногорски федералисти су очекивали од италијанског окупатора да се не понаша као окупатор, већ као „ослободиоц“- који ће им моментално предати власт и с усхићењем испунити све територијалне претензије и жеље. Та идеја је у самом старту била супротна елементарној политичкој логици и здравом разуму, па се све десило- управо обрнуто!
У осврту на те догађаје, и тему, у овом тексту ће бити коришћени подаци које је у својој књизи (1*) објављеној на Цетињу 1977. г. презентовао црногорски историчар др Радоје Пајовић.
Првобитна компромитација црногорских федералиста
Да би коначно, и без остатка, од црногорских федералиста направили политичку ништицу- Италијани су их оставили са се самодискредитују неумјереним славопојкама окупационим трупама. Наиме, било је јасно да ће црногорски федералисти, “познати борци против окупације”- конкретно “србијанске 1918.”, евентуалним величањем италијанске окупације 1941.- порушити своје темељне принципе и препознатљивост- преварајући их у супротност. То се није очекивало, али се десило!Компромитација црногорских федералиста је отпочела прво из усташког Загреба који је, седам дана прије уласка италијанских трупа у Црну Гору, већ одредио да ће будући шеф “Неовисне Црне Горе” бити Секула Дрљевић. Дан раније, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија су срочили Проглас црногорских студената у Загребу, којим су позвали италијанске трупе да “заузимањем територије” Црне Горе изврше њено “ослобађање од окупације”.
На другој страни, у Црној Гори су штампани медији Црногорске странке федералиста италијанске трупе дочекали френетичним покличима: “Живјела слободна Црна Гора” (“Глас Црногорца”, Цетиње, 19. април 1941.) и “Црногорски народе, срећна ти слободна Црна Гора!”(“Зета”, Подгорица, 24. април 1941.).
Црногорским федералистима је, потом, чак допуштено да формирају марионетску власт на окупираној територији. Наиме, Јово Поповић и Душан Вучинић су након уласка Италијана на Цетиње – преузели општинску власт на Цетињу и формирали Привремени управни одбор од 13. чланова који је преузео власт у Зетској бановини од тадашњег бана Блажа Ђукановића.
Затим је „нова црногорска власт“ кренула са славопојкама о “ослободиоцима и слободи”, на следећи начин: “Привремени управни одбор је истог дана издао проглас у коме се каже да су силе Осовине ослободиле Црну Гору од двадесетогодишњег југословенског ропства и да су створени услови за „васпостављање старе племените и поносне Црногорске државе“. (1*, стр. 50.)
Наравно, нису пропустили прилику да обећају “изградњу грађанског друштва”, па је Одбор- “обавијестио јавност да се под заштитом италијанских војних власти „устоличио у Владиној палати и почео дјело грађанске изградње“. (1*, стр. 51.)
Орган који су формирали је одмах прерастао у Привремени административни црногорски комитет, који је био подређен команданту италијанске дивизије Месина, чије се сједиште налазило на Цетињу. Затим су се “развиле заставе” и послали телеграми “захвалности и понизности” Мусолинију, Ћану, италијанском краљу Виторију Емануелу:
“Чланови комитета су затим развили црногорске и италијанске заставе на бившем Краљевом двору и другим јавним зградама. Послије тога, Комитет је упутио поздравне телеграме италијанском краљу, Мусолинију и министру спољних послова грофу Ћану, изражавајући им понизност и захвалност што су их „ослободили од србијанског угњетавања“. (1*, стр 51.)
Демонстрација слабости и непринципијелности
Дотични Комитет је потом створио привремену „црногорску Владу“ у следећем саставу: Јово Поповић- предсједник Комитета и министар спољних послова, и ресорни министри: Душан Вучинић, инж. Богдан Ивановић, др Јован Клисић, др Иво Јовићевић, Петар Ломпар и Крсто Петровић.Овај Комитет је од 22. априла кренуо у формирање локалне власти кроз мјесне комитете, и брзо је успоставио на Ријеци Црнојевића, у Подгорици, Бару, Улцињу, Даниловграду, Никшићу, Шавнику, Колашину и Андријевици. Међутим, и ова локална власт је била подређена окупаторским војним командама мјеста.
Формирањем локалне власти, која је покривала само трећину територије Зетске бановине- коју су видјели као основу нове Независне Црне Горе, црногорски федералисти су Италијанима показали очигледну политичку намоћ “на терену”.
На другој страни, сам факт да је марионетска власт на свим нивоима била директно потчињена окупаторским оружаним снагама, говорио је о недостатку политичке принципијелности црногорских федералиста у односу на оно што су говорили 1918. године.
Наиме, руководство црногорских федералиста је понављало, као мантру, да је “Црна Гора 1918. године (ре)окупирана од стране српских »Јадранских трупа« чији је командант био генерал Драгутин Милутиновић”. Али и следеће, да је- “Милутиновићеву војну власт замијенила, у првим мјесецима 1919. године, Команда »Зетске дивизијске области« са сједиштем на Цетињу- чији је командант генерал Милош М. Михаиловић постао де- факто окупациони војни гувернер”.
Двадесет двије године доцније, априла 1941. године, када је Црна Гора окупирана од италијанских трупа- ти исти црногорски федералисти формирају марионетску “црногорску Владу” која је потчињена генералу Карлу Тућију, команданту италијанске дивизије Месина на Цетињу, а којем је шеф био генерал Уго Кавалеро, командант италијанске војске у Албанији.
Дакле, генерал Уго Кавалеро је де- факто и де- јуре био окупациони војни гувернер Црне Горе, генерал Карло Тући његов замјеник, али црногорским федералистима 1941. уопште није сметало да им се апсолутно потчињавају?!
Елем, да је генерал Уго Кавалеро заиста био окупациони војни гувернер Црне Горе- свједочи чињеница да је управо он “црногорску Владу” федералиста укинуо својом наредбом 28. априла 1941. године.
Умјесто ње, формирао је “за територију Црне Горе Цивилни комесаријат са сједиштем на Цетињу, на челу са цивилним комесаром грофом Серафином Мацолинијем, који је био потчињен њему- генералу Угу Кавалеру, команданту оружаних снага Албаније.” (1*, стр. 54.)
И опет видимо непринципијелност! Наиме, црногорски федералисти, који су у Краљевини Југославији тврдили да је Београд “априла 1919. године за цивилног окупационог гувернера за Црну Гору именовао београдског политичара Ивана Лолу Павићевића”, доживјели су да им је Рим априла 1941. године за цивилног окупационог гувернера за Црну Гору именовао грофа Серафима Мацолинија, а они- нису имали примједбу на то рјешење?!
Од бораца против окупације до бижутерије окупационог система
Затим су услиједили важни догађаји: “Мацолини је дошао у Црну Гору 30. априла и организовао Цивилни комесаријат који је преузео сву грађанску власт. Његовом одлуком од 5. маја 1941. године распустио је црногорску Владу, узео јој имовину и распустио сву локалну власт, мјесне комитете, коју су формирали црногорски федералисти.” (2*, стр. 55.)Тако је самопроглашена марионетска власт црногорских федералиста трајала 17. дана, а локална власт постојала само 12. дана, послије чега је укинута на свим нивоима, са узимањем имовине, и одмах предата италијанским чиновницима.
Овим чином Италијани су црногорским федералистима дали колективни отказ, остављајући им могућност да даље политички егзистирају само као бижутерија окупационог система.
Убрзано претварајући црногорске федералисте у збуњену гомилу, Дуче је наредио преузимање судске власти на окупираном подручју.
Наиме, “Мусолинијевим декретом од 11. маја 1941. године, на Цетињу је успостављен Војни суд, који се налазио под командом италијанске Више команде оружаних снага у Албанији. Војни суд је имао да суди по италијанском кривичном закону,…, чија је употреба проширена и на Црну Гору.” (1*, стр. 59.)
Да је такав поступак био у супротности са основним нормама међународног права, др Пајовић наводи мишљење Ешрефа Вражалића (2*), и каже:
“Наша правна историографија је доказала да је окупатор у нашој земљи у питању судства дјеловао противправно, јер је судове потчинио својој власти не примјењујући важеће правило да „војна окупација представља једно фактичко стање привремено, које собом не повлачи промјену суверености. Правило је да домаћи судови остају и да дјелују у оквиру своје надлежности, коју и сам окупатор мора поштовати“. (1*, стр. 59.)
Послије свега, „утјешна награда“ црногорским федералистима је дошла одлуком Мацолинија 18. маја 1941. године да се створи шесточлано Савјетодавно вијеће Црногораца (Консулта), којег су сачињавали: предсједник Јово Поповић, почасни предсједник Михаило Ивановић и чланови: Петар Пламенац, Душан Вучинић, Секула Дрљевић и Симо Мартиновић.
Бенито Мусолини је наредбом од 22. маја 1941. године направио козметичку корекцију окупационе власти- успостављањем Високог (цивилног) комесаријата за Црну Гору. Гроф Серафино Мацолини је том одлуком постао Високи комесар- добивши апсолутну грађанску власт у Црној Гори.
Овом наредбом Дуче је направио “велики уступак” црногорским федералистима, јер гроф Мацолини, као Високи комесар, није више био подређен команданту италијанских оружаних снага у сусједној „држави“- Албанији, већ директно италијанском Министарству спољних послова.
Секвестрирање државне имовине и приватног капитала
Послије успостављања окупационе власти на свим нивоима, гроф Мацолини је одлучио да италијански функционери преузму контролу над државном својином и приватним капиталом на окупираном подручју Црне Горе.
Како је то било, др. Радоје Пајовић објашњава на следећи начин: “Упоредо са успостављањем цивилне власти, која је радила по италијанксим законима и по наредбама цивилног комесара, Мацолини је предузео низ мјера у области екеплоатисања привредних добара Црне Горе, преносећи управу привредних организација на италијанске функционере.
Цивилни комесар је одмах по преузимању цивилне власти предузео потребне мјере да дође у посјед државне својине и приватног капитала који се у моменту капитулације затекао у Црној Гори. Међу првим мјерама које је Цивилни комесаријат предузео биле су наредбе о секвестрирању приватних вриједности, готовине, обвезница, драгоцјености, поштанских марака, портотакса и других вриједноети.
Затим је услиједила наредба да се Цивилном комесаријату пријаве, поред готовине и вриједности, превозна средства, индустрија и сва имовина која је припадала Краљевини Југоелавији.” (1*, стр. 57.)
Секвестрирање добара је ишло страховитом брзином, а хронолошки овако:
“Трећег маја стављени су под секвестар: Солана у Улцињу, и сва имовина која јој је припадала, а затим новац и вредносни папири који су се налазили код Народне банке, Чиновничке штедионице, Кредитне задруге, Црногорске, Хипотекарне и Трговачке банке и њиховим помоћним благајнама, филијалама и агенцијама.
Осмог маја стављено је под секвестар паробродско друштво „Зетска пловидба“.
Од 11. до 31. маја стављени су под секвестар: имовина Југословенског друштва за жигице Д. Д. са сједиштем у Подгорици, Складиште прерађеног и Складиште непрерађеног дувана у Бару, Складиште непрерађеног дувана у Подгорици, затим преостале новчане установе у Црној Гори (Подгоричка банка, Херцегновека банка, Бокељска банка у Котору, Филијала Јадранско- подунавеке банке у Котору, Хрватска штедионица у Котору, Никшићка банка и Поштанска штедионица у Подгорици.
И, најзад, 20. јуна стављени су под секвестар новац и све вриједноети Српско- албанске Банке на Цетињу с њеним помоћним благајнама и агенцијама у другим сједиштима.” (1*, стр. 57.)
Потом је регулисана и новчана маса на овај начин:
“Окупатор је, затим, издао наредбу о жигосању динарских новчаница, легално емитованих, док је неважеће новчанице повукао из оптицаја. Жигосање новчаница било је прелазна фаза ка замјени динара за лиру, која је била на штету динара (једна лира мијењана је за 3,3 динара, односно 30 лира 100 динара).” (1*, стр. 58.)
На крају, др Пајовић закључује: “Тако је окупатор успио за доста кратко вријеме да узме у своје руке сав капитал и сва значајнија привредна добра која су се налазила на подручју Црне Горе.”
Сакаћење територија и отказ принца Михаила Петровића од круне
И поред свега што се десило, Савјетодавно вијеће Црногораца (Консулта) је одлучило да напише “Меморандум о успостављању независне и самосталне Црне Горе…”, којег су потписали сви чланови Консулте а потом предали грофу Мацолинију 17. маја 1941.године.Шта је у њему писало, др Пајовић каже: “У меморандуму се тражило да Црна Гора обухвати територију од ријеке Неретве до Мата у Албанији са Метохијом и Санџаком. У меморандуму је изражена и жеља да Италија призна и свечано прокламује независну Црну Гору под италијанским протекторатом, а да за црногорскога краља дође принц Михаило, син кнеза Мирка (унук краља Николе). (1*- стр. 47)
Цивилни комесар Мацолини је 18. маја 1941. године с тим документом отишао у Рим- да “рјешава црногорско питање”. Резултат тога “рјешавања” је био катастрофалан.
Принц Михаило Петровић је, иако заробљеник Гестапоа, одбио круну такве државе. Кнез Роман, којег су као алтернативу нашли Италијани јер је “имао у себи крви Петровића”, је такође одбио круну. Италијански краљ Виторио Емануело Трећи Савојски је одлучно одбио могућност да његова супруга- краљица Јелена Савојска, кћерка краља Николе Првог Петровића, преузме круну.
Исти дебакл се десио и са територијалним аспирацијама црногорских федралиста- који су Зетску бановину видјели као територијалну основу нове црногорске државе, са њеним проширењем на албанске етничке просторе између Бојане и Дрима, све са Скадром и Драчом, као и Дубровником с друге стране.
Коначни резултат територијалног питања је био да су Италијани раскомадали Зетску бановину. Иако су црногорски федералисти Италијанима “прецизно објаснили” да Источну Херцеговину, Санџак и Космет “насељавају православни Црногорци”, те да су “Травунија и Захумље са Дукљом и Приморјем сачињавали Дукљанску кнежевину”, а “Санџак, Метохија и Косовска област- прапостојбина Црногораца”, ове територије су Италијани дали Хрватима и Албанцима.
Али, то није било све! Боку Которску и Дубровачки регион Рим је анектирао и те области су припојене Краљевини Италији, као њен саставни дио. Црна Гора је остала и без Улциња, Рожаја, Плава, Гусиња, Тузи и других “албанских дјелова” Подгоричког среза. Вијест да “постоје размишљања” да се Ловћен анектира- те да и он постане територија Краљевине Италије- довео је црногорске федералисте у стање шока. Тада је постало коначно јасно да су Италијани „као ослободиоци“- брутално срушили све снове црногорских федералиста.
Дио црногорских федералиста, окупљених око Новице Радовића, којима је било јако важно стварање Велике Црне Горе по сваку цијену, напокон је доведен у стање огорчености због сакаћења претпостављених територија Природне Црне Горе, те су направили побуну у периоду организације Петровданског сабора, о чему ће бити ријечи у следећем тексту.
Други дио црногорских федералиста, који је напоколебљиво и до бесвијести трпио иживљавања италијанских окупатора, је водио Секула Дрљевић. Иако су жеље црногорских федералиста темељно срушене, пројекат „независне и самосталне Велике Црне Горе“ доведен до бесмисла, Дрљевић је свој круг неадекватних лудака гурао у правцу очигледно бесмисленог Петровданског сабора.
Петровдански сабор као глогов колац Секуле Дрљевића
Петровдански сабор је био моменат када је Секула Дрљевић закуцао глогов колац у срце Црногорске странке федералиста, која је и до тога догађаја све политичке битке, те кобне 1941. године- у цјелости изгубила.Иако су Италијани гвозденом метлом почистили црногорске федералисте из власти на свим нивоима и на та мјеста поставили италијанске чиновнике, отели правосудни систем и секвестирали државну својину и приватни капитал, осакатили територију окупиране државе (што је последично довело до погрома православног становништва у њеном окружењу, и резултирало доласком преко 20.000 избјеглица у Црну Гору)- 12. јула, у дворани Зетског дома на Цетињу, ипак се десила представа под називом- Петровдански сабор.
Лист црногорских федералиста »Глас Црногорца«, бр. 9 од 13. јула 1941. године, у чланку под насловом »Црногорски Сабор прогласио је слободну и независну Краљевину Црну Гору«, је описао тај догађај дајући му лирску компоненету, правећи од њега чудновату смјесу “црногорских врлина” и “окупаторске племенитости”, рекавши између осталога:
»Црногорски народ је данас доживио дан који ће остати незабораван, а можда и најзначајнији, у његовој националној историји. Вјерни својим традицијама, ти поносни и горди горштаци, који су вјековима знали, јуначким срцима, да се супроставе непријатељу у неједнакој борби, умјели су да сачувају вјеру у бољу судбину- која их је данас подарила највећим даном: слободом, правдом и независношћу.
Црна Гора, ишчаурена из једне колијевке саткане врлинама, достојих највећег признања и највеће мушкости, ступа данас висока чела, свјесна своје сигурне будућности, сигурна да има узасе искрена, моћна и племенита пријатеља, велику Фашистичку Италију која данас оружјем у руци води свету борбу за права народа… Ослобођена од непријатељског јарма, јуче, свечаним чином ударила је основе обнови своје државе и изразила жељу ступања црногорске Нације у акциону сферу Рима…
Цетиње, историјска пријестолница црногорске државе, устала је данас, зором, уз звоњаву звона. Заставе су се виле на свим кућама и надлештвима, и мада је јутро било кишно, зелено- сива увала подно цетињских гора оживјела је необичним шаренилом боја. Народ, који се окупио око позоришта, старе зграде у којој је засиједао Сабор, озарена лица ишчекивао је почетак свечаности…
Пред позориштном зградом налазиле су се двије компаније Црних кошуља, 18. дивизије »Месина« са музиком. У часу када је Њ. Е. Високи Комесар за Црну Гору, гроф Серафино Мацолини, силазио са својом пратњом из зграде бивше Бановине, компаније у ставу мирно одавале су почаст, а у исто вријеме музика је интонирала »Ђовинецу«… Црногорске и италијанске заставе прекривале су ложу и позорницу, које су, уз поносне ношње народних претставника, давале раскошни изглед богато расвијетљеној дворани…
Ријеч је затим узео званични саборски говорник, исто тако стари сарадник краља Николе и два пута Министар Краљевине Црне Горе г. Секула Дрљевић“.
Елем, није познато да ли је 13. јула, када је изашао овај надреалистички текст »Гласа Црногорца« о Петровданском сабору, такође “јутро било кишно, а зелено- сива увала подно цетињских гора оживјела необичним шаренилом боја”, као дан раније, али је познато да је тога јутра преко 32.000 црногорских устаника, обједињених 25.000 монархиста и 7.000 комуниста и скојеваца (који су били организатори устанке), загрмјело- дижући се на оружје да се земља затресла.
Демантујући писање тринаестојулског броја »Гласа Црногорца«, тога дана су “вјерни својим традицијама, ти поносни и горди горштаци, који су вјековима знали, јуначким срцима, да се супроставе непријатељу у неједнакој борби”- својом масовношћу пресудили да су Италијани безочни окупатори, а не „племенити пријатељи“- како је то тврдила хипнотисана гомила око Секуле Дрљевића.
„Политички круг“, којег су црногорски федералисти почели да цртају 1918. године, окончан је 1941, године тако што је „грешком прешао у спиралу“. Тачније, те кобне 1941. није остало „камена на камену“ од њиховог политичког лајт- мотива “За право, част и слободу Црне Горе”, којег су бесмислено дискредитовали на првој искрслој и важној историјској провјери.
Референце:
1* (др Радоје Пајовић, “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.”, Обод, Цетиње 1977.)
2* (Ешреф Вражалић, Окупациони систем у Црној Гори и међународно право, ИЗ, 2, 1962 , 181.)
No comments:
Post a Comment