Од Војин Грубач -
Црногорској јавности је кроз текстове, па и телевизијске серијале,
много тога речено о Божићној побуни, црногорским комитима и црногорским
федералистима, те о њиховој борби “За право, част и слободу Црне Горе”
од 1918. до 1929. године. Наравно, уз мноштво фундаменталних фалсификата које спинује данашња власт, о којима је јавност већ упозната.
Ипак, та прича о црногорским федералистима има два лица и, дакако- два полувремена. Прво полувријеме, период од 1918. до 1929. године, је било вријеме када је идеја црногорских федералиста била јасна, као и њен циљ. Друго полувријеме је отпочело 1941. године када је та идеја стављена на практичну пробу времена, а њени носиоци бачени у околности које су доносиле разријешење многих дилема о њима самима.
За бивше црногорске комите и њихове политичке вође, црногорске федералисте, 1941. година је дошла као усуд. Она је требала разријешити спорни моменат- да ли су црногорски федералисти “вукови или лисице”. Та година је дошла као врховни судија који ће провјерити силу њихове идеје, вјере у идеју и могућност њеног остварења, као и снагу да се изборе “За право, част и слободу Црне Горе”.
И тако, силе Осовине су 6. априла 1941. године напале на Краљевину Југославију, а лидери Црногорског покрета (федералиста) су напокон видјели шансу за остварење својих идеја. Кренули су у стварање “независне Црне Горе” под италијанским протекторатом, мада- унапријед је било јасно да протекторат и независност не иду “руку под руку”. Тачније, што је протекторат јачи, а окупација тврђа- то је “независност” тања, или нестаје- што је логично.
Политичка активност у правцу стварања “независне Црне Горе” је отпочела из два правца. Из Загреба, центра НДХ, одакле су одмах почели дејствовати Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, али и са Цетиња гдје су се као “носиоци државне независности под Италијанима” појавили црногорски федералисти- Јово Поповић и Душан Вучинић. Ипак, причу ћемо почети из Загреба, главног града НДХ, јер је она кренула прва и то- моментално.
“Истог дана када је створена Независна Држава Хрватска, црногорски студенти у Загребу, окупљени у Клубу академске омладине „Његош“, написали су „Проглас” који су сутрадан, 11. априла 1941. године, објавили у усташком листу “Хрватски народ” под насловом “Црногорци траже неовисну државу”.
У прогласу црногорских студената се каже: „Да би се олакшао положај Црногорског народа у овим судбоносним и хисторијским тренуцима и да би му се омогућило да до краја скине са свог врата ропски јарам који му је био наметнут 1918. године присилним припајањем Србији од стране властитих савезника, Привремени акциони одбор Црногораца у Загребу, главном граду слободне Хрватске Државе (НДХ, оп. а.), апелира овим на савезничке пријатељске војске Њемачке и Италије да се при запосиједању црногорског државног територија понашају као да су у пријатељској земљи и да са заробљеним Црногорцима поступају као са припадницима пријатељског народа те да им што прије омогуће повратак у домовину.
Молимо пријатељске и савезничке радио станице да овом апелу даду што већи публицитет и да га у више наврата понове. Живјела слободна Држава Црна Гора! Живио вођа Црногорског народа др Секула Дрљевић! Живјела слободна Држава Хрватска (НДХ, оп. а.)! Живјели наши моћни савезници.”
Значи, у исти дан када је створена НДХ (10. априла 1941.г.) хрватске усташе су преко “црногорских студената” инаугурисале Секулу Дрљевића за вођу будуће НДЦГ, а то је било- чак седам дана прије капитулације Краљевине Југославије. Иначе, нема никакве сумње да је овај проглас “црногорских студената” у Загребу срочио Савић Марковић Штедимлија, у сагласности са Секулом Дрљевићем.
Колико су њих двојица били неадекватни најбоље свједочи фрагмент Прогласа гдје кажу да ће „ропски јарам који је Црној Гори био наметнут 1918. године“ скинути- „савезничке пријатељске војске Њемачке и Италије запосиједањем црногорског државног територија“, те молба нацистима да „заробљене Црногорце третирају као пријатеље“?!
Елем, управо 11. априла, на дан када је објављен Проглас црногорских студената, а један дан послије успостављања НДХ, Дрљевић је из Земуна, гдје је живио, дошао у Загреб да у њему “завршава започети посао стварања марионетске НДЦГ”.
Публицитет му је дао усташки лист “Хрватски народ” који је 13. априла 1941. године објавио следећу вијест: “Јучер је у Загребу допутовао вођа Црногорског ослободилачког народног покрета г. Секула Дрљевић, бивши министар и народни посланик…
Сада је дошао моменат када ће се моћи остварити тежње и права Црногораца који на челу са својим вођом др. Дрљевићем траже Неовисну Државу Црну Гору. У Загребу се већ приступило формирању Привременог одбора за ослобођење Црне Горе, на челу којег ће стајати др Дрљевић са својим најближим сурадницима.”
Дакле, први центар наметања будуће квинслишке власти у Црној Гори је био усташки Загреб, гдје је руководство монструозне НДХ, кријући се иза леђа “црногорских студената”, за поглавника марионетске државе пројектовало Секулу Дрљевића.
Како су зеленаши медијски дочекали Италијане на Цетињу, др Пајовић пише: “Један дио вођства Црногорске федералистичке странке дочекао је италијанске трупе као „ослободиоце“. На Цетињу је 19. априла 1941. године изишао први број “Гласа Црногорца”, који је преко читаве прве стране објавио паролу црногорских сепаратиста “Живјела слободна Црна Гора”.
Подгоричка “Зета”, која се сматрала као незванични орган Црногорске федералистичке странке, поново је почела да излази 24. априла, објавивши уводник под насловом: “Црногорски народе, срећна ти слободна Црна Гора”.
У том уводнику се сепаратистичка акција појединих југословенских земаља, одобрава и назива спасавањем „самих себе“. Једна група водећих личности из Црногорске федералистичке странке дочекала је италијанске трупе под именом Комитета за ослобођење Црне Горе.” (2*, стр. 50.)
О томе како су направљени контакти црногорских федералиста са Италијанима, др Пајовић каже: “С италијанском претходницом, која је 17. априла ушла у Црну Гору, налазио се и Лорусо, шеф италијанске пропаганде у Тирани, који је имао задатак да по већ пробаној италијанској формули пронађе подесне личности за формирање квислиншке власти.
Лорусо је истог дана ступио у контакт са неким личностима из вођства Црногорске федералистичке странке, заправо с онима који су на дан уласка италијанских трупа затекле на Цетињу. Међу првим најзапаженијим личностима с којима су Италијани успоставили тијесни контакт били су Јово Поповић и Душан Вучинић.
Поповић и Вучинић са групом сепаратиста из вођства Црногорске федералистичке странке преузели су општинску управу у своје руке, затим су формирали један одбор, назвавши га Привремени управни одбор, који је преузео власт (у Бановини) од тадашњег бана Блажа Ђукановића.
Привремени управни одбор је истог дана издао проглас у коме се каже да су силе Осовине ослободиле Црну Гору од двадесетогодишњег југословенског ропства и да су створени услови за „васпостављање старе племените и поносне Црногорске државе“. (2*, стр. 50.)
Елем, ови инсерти из Загреба и са Цетиња показују да су Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија и дио виђенијих црногорских федералиста улазак италијанских трупа у Црну Гору, што је представљало акт класичне окупације, доживљавали као “ослобођење Црне Горе од југословенског ропства”.
Покличи- “Живјела слободна Црна Гора” и “Црногорски народе, срећна ти слободна Црна Гора”, са моменталним преузимањем власти у институцијама Зетске бановине на Цетињу- су свједочанство да су они себе сматрали новим господарима Црне Горе. Вјеровали су да ће тај факт, који је постојао само у њиховим главама- признати и уважавати Италијани и Дуче.
“Дефинитивно утврђена листа чланова Комитета изгледала је овако: Јово Поповић, предсједник, Михаило Ивановић, почасни предсједник, и чланови: Душан Вучинић, инж. Богдан Ивановић, др Јован Клисић, Саво Милуновић, Петар Ломпар, др Иво Јовићевић, Крсто Петровић, Ђуро Ђуришић, Иво Радоњић, Васо Бановић и Ђуро Поповић. Неки су од ових унесени у списак и без пристанка као на примјер Саво Милуновић који се касније прикључио народно- ослободилачном покрету…
У пригодном прогласу истакнуто је да је Комитет формиран 17. априла, на дан уласка окупаторских трупа у Црну Гору, што је требало да има одређену симболику и повезаност са окупатором, мада је дефинитивна листа утврђена, како изгледа, бар дан касније. (2*, стр. 51.)
Послије формирања Комитета, десило се обраћање јавности које др Пајовић описује овако:
“Комитет је изашао пред јавност са прогласом, у коме се каже, да се он конституисао под заштитом фашистичке Италије, да је затим, у споразуму с италијанским војним властима, он замијенио власти бивше југословенске државе и преузео дужност да „осигура нормално функционисање живота и дјелатности земље„.
Обавијештавајући јавност да је за своју акцију затражио подршку Мусолинија, Комитет је позвао Цетиње „да овај догађај од највећег историјског значаја за Црну Гору и њен Народ схвати озбиљно како му то и доликује, те да свако без разлике на доба и положај извршава своје дужности за добробит Црне Горе и њеног напаћеног народа“. (Глас Црногорца, орган Привременог административног комитета, бр. 1, Цетиње, 19. маја 1941.)
Чланoви комитета су затим развили црногорске и италијанске заставе на бившем Краљевом двору и другим јавним зградама. Послије тога, Комитет је упутио поздравне телеграме италијанском краљу, Мусолинију и министру спољних послова грофу Ћану, изражавајући им понизност и захвалност што су их „ослободили од србијанског угњетавања„. (2*, стр 51./52.)
Овај Комитет је потом формирао локалну власт на Ријеци Црнојевића, у Подгорици, Бару, Улцињу, Даниловграду, Никшићу, Шавнику, Колашину и Андријевици.
Kaкo су себе сматрали привременом Владом, то су и подијелили ресоре на следећи начин: “Јово Поповић- предсједник Комитета и министар спољних послова; Душан Вучинић- министар правде, црквених послова и просвјете; инж. Богдан Ивановић- министар саобраћаја, пошта, телеграфа и телефона; др Јован Клисић- министар за социјалну политику , народно здравље и исхрану; др Иво Јовићевић- министар унутрашњих послова — полиције; Петар Ломпар- министар финансија, трговине и индустрије; Крсто Петровић- министар државних добара. (2*, стр. 52.)
Да власт коју су формирали црногорски федералисти није била аутономна, како су то представљали, свједочи чињеница да је Привремени црногорски административни комитет на Цетињу био подређен команданту италијанске дивизије Месина, чије се сједиште налазило управо на Цетињу.
У овим поступцима се види очигледна непринципјелност дијела руководства црногорских федералиста. Они, који су од 1918. године па надаље говорили- да је “србијанска војска окупирала Црну Гору”, те да су “србијански команданти тада њоме упорављали”, момeнтално су се 1941. године ставили под команду, ни мање нити више- команданта италијанске дивизије Месина, која је била ту као беспорни факт окупације Црне Горе.
Наравно, могуће је да су тада наивно вјеровали да је то само привремено, те да ће Црна Гора ипак стећи “пуну независност”, а они постати врховна власт помало марионетске државе?!
Међутим, то не мијења чињеницу да су сопствене принципе прекршили, те да је за њих термин „окупатор“ биo јако растегљив појам. Ова системска грешка црногорских федералиста их је јако брзо одвела у понизни и недостојни положај.
“Наредбом команданта италијанских оружаних снага у Албанији генерала Уга Кавалера од 28. априла 1941. годиве формиран је за територију Црне Горе Цивилни комесаријат на челу са цивилним комесаром са сједиштем на Цетињу… Цивилни комесар је био потчињен команданту оружаних снага Албаније. За првог цивилног комесара постављен је гроф Серафино Мацолини, високи функционер италијанског Министарства иностраних послова.” (2*, стр. 54.)
Тако је “црногорска Влада”, коју су формирали федералисти 18. априла 1941. на Цетињу, доживјела тешки ударац. Само послије 10. дана- 28. априла 1941. године- њихова тужна “власт” је поклоњена грофу Серафину Мацолинију који је, да брука буде већа- био потчињен команданту оружаних снага Албаније. Ипак, имали су још седам дана да уживају у нади да самопроглашену власт неће изгубити, послије чега их је Мацолини енергично одстранио!
Како се то десило, др Пајовић објашњава: “Мацолини је дошао у Црну Гору и започео своју мисију 30. априла. Дошао је с унапријед припремљенигм планом да успостави окупаторску цивилну власт и припреми терен за проглашење „независне“ Црне Горе под италијански протекторатом.” (2*, стр. 54.)
“У духу инструкција које је добио и изјаве коју је дао црногорским колаборационистима, Мацолини је организовао Цивилни комесаријат који је преузео сву грађанску власт.
Одлуком цивилног комесара од 5. маја 1941. године распуштен је Привремени црногорски административни комитет, а сву његову имовину преузео је Цивилни комесаријат. Распуштањем Привременог административног комитета на Цетињу престала је власт и мјесних комитета у унутрашњости.” (2*, стр. 55.)
Како је „црногорска Влада“ укинута декретом грофа Мацолинија 5. маја 1941. године- испада да је она, као илузија црногорских федералиста- постојала је само седамнаест дана. Сву њену имовину, коју су федералисти насилно преузели од Зетске бановине и сматрали својом, отео је гроф Мацолини.
“На иницијативу Лоруеоа, који се након формирања квислиншке власти на Цетињу вратио у Албанију, Привремени административни комитет је приступио формирању мјесних комитета по унутрашњости. У ове комитете су постављени претежно чланови Црногорске федералистичке странке, понекад и без сагласности, а понегдје су, иако рјеђе, именовани и људи из дотадашњег апарата грађанске власти. Међу овим првим било је и родољуба, који ће се раније или касније прикључити народноослободилачком покрету.
Привремени административни комитет је 22. априла послао свога члана Душана Вучинића у Подгорицу, са задатком да формира мјесни привремени административни комитет. Привремени црногорски комитет у Подгорици, који је већ 23. априла преузео власт у срезу, био је састављен од сљедећих личности: Станко Марковић, др Новица Радовић, др Драгиша Мијатовић, Благота Мартиновић, Митар Лаковић и други.
Мјесни комитет је за начелника среза подгоричког поставио Митра Лаковића, за предсједника градске полиције Благоту Мартиновића, а за предсједника Градског поглаварства (Општине) Станка Мартиновића.
Мјесни привремени административни комитет на Ријеци Црнојевића основан је 24. априла. За његовог предсједника постављен је Јован Б. Вујовић, а за потпредсједника Блажо И. Вучковић… Јован Вујовић је погинуо 18. јула 1943. године као народни непријатељ…
Готово истовремено формирају се мјесни комитети у Бару, Улцињу, Даниловграду, Никшићу, Шавнику, Колашину и Андријевици. Мјесни комитет у Бару одмах је успоставио квислиншку власт.
За новог среског начелника поставио је Николу Дебељу (умро, касније, у италијанском логору), а за предсједника општине Пера Јовановића. За предсједника Комитета у Улцињу постављен је Марко Чермак, који је истовремено био и предсједник општине, док је секретар Комитета, односно општине, био Филип Вучковић.
За предсједника комитета у Даниловграду постављен је Суља Шарановић, који је истовремено постављен и за среског начелника, док је за предсједника градске општине постављен Јоксим Радовић. За предсједника Привременог комитета у Никшићу постављен је Лука Никчевић, који је истовремено постављен и за предсједника градске општине. Међутим, како изгледа, до формирања комитета у Никшићу није ни дошло…
Запажа се да су сепаратисти имали извјестан утицај углавном у Црној Гори до Првог балканског рата, а нарочито у старој Црној Гори, заправо у оним крајевима гдје је Црногорска федералистичка странка имала своје присталице. У сјеверним и сјевероисточним крајевима Црне Горе Црногорска федералистичка странка, односно у току рата сепаратисти, нијесу имали неког утицаја…
Тако су сепаратисти уз помоћ окупатора ликвидирали дотадашњу југословенску управну власт на подручју Зетске бановине и формирали квислиншку власт у Црној Гори.
… Привремени мјесни комитети у унутрашњости били су подређени окупаторским војним командама мјеста, које су успостављене готово истовремено кад и комитети.” (2*, стр. 52, 53, 54)
Како је то извео, др Пајовић каже: “Цивилни комесар је предузео мјере за успостављање италијанске цивилне власти и у унутрашњости. Од 6. маја до 15. јуна Мацолини је наименовао цивилне делегате, који су имали задатак да у својству изасланика цивилног комесара преузму вођење грађанске управе у свим среским мјестима”. (2*, стр. 56.)
Црногорски федералисти, који су већ имали цивилну власт на терену подређену окупаторској команди мјеста, вјероватно су мислили да ће цивилни делегати по среским мјестима које постави гроф Серафимо Мацолини бити црногорски федералисти, што је било реално и очекивати. Ипак, погријешили су! Гроф Мацолини им ни то није дао, већ су његове одлуке биле овакве:
“За цивилне делегате постављени су сљедећи италијански функционери: у Цетињу мајор и адвокат Брунето Калођеро, у Котору кр. генерални конзул Амедео Мамалела, у Бијелом Пољу поручник Ђиантурко Вицко, у Никшићу капетан Маравале Лудвиг, у Подгорици мајор Скопони Бјекосалв, у Беранама потпоручник Трупиано Франо, у Даниловграду поручник Фавенто Назаро, у Андријевици поручник Куртони Јосип, у Колашину поручник Фризари Виро, у Бару витез часник Иван (Ђовани) Милета, у Шавнику др Шиака Арналдо, у Чајничу, гдје су 11. маја Италијани преузели власт од усташа- др Фузаро Салваторе и у Пљевљима мајор Санторе Олимпо (Глас Црногорца, орган ЦКЦГ, бр. 1, 2 и бр. 10, 1941. АИИ—Т, VIII 1м-1-14 (45). (2*, стр. 56.)
Црногорски федералисти су тако изгубили власт и на локалном нивоу. Како им је већ била укинута „црногорска Влада“, Италијани су одлучили да им дају мјеста формалних савјетника окупационе власти. Наиме, Мацолини је формирао савјетодавни орган- Консулту, тако да су мјесто савјетника окупационе власти добила шесторица зеленаша:
“Цивилни комесар је 18. маја 1941. наименовао на мјесто Привременог административног комитета- Савјетодавно вијеће Црногораца (Консулта). Вијеће је имало савjетодавни карактер, и није могло имати никакав одлучујући утицај…
Вијеће је имало шест чланова, и то: Михаило Ивановић, почасни предсједник, Јово Поповић, предсједник, и чланови: Петар Пламенац, Душан Вучинић, Секула Дрљевић, и, као представник цркве, Симо Мартиновић.” (2*, стр. 55.)
Колика је „снага“ ове „Консулте“ била, најбоље се види по сакаћењу територије Зетске бановине (коју су црногорски федералисти видјели као основу „обновљене Црне Горе“). Не само да су изгубили Источну Херцеговину, Санџак, Косово, Метохију, већ и Боку Которску, Улцињ, Рожаје, Плав, Гусиње, Тузи и неке друге дјелове Подгоричког среза.
Консулта није могла спријечити да италијански окупатори конфискују сву државну имовину на тој осакаћеној територији, као и да против правних норми окупације преузму цивилну судску власт, и много чега другог- што ће бити тема наредног текста.
Црногорски федералисти су те кобне 1941. године ударили главом у стијену, спотакли се и пали на историјском испиту- направивши од сопствене горде пароле “За право, част и слободу Црне Горе” апсурдни комадић прошлости.
Ипак, и поред свега тога, црногорски федералисти су авантуристички ишли ка бесмисленом циркусу који се звао Петровданска скупштина- да би у њему били декор окупационе власти која их је пар мјесеци раније самљела. Дакако, не сви! Један дио црногорских федералиста је ипак одлучио да пружи отпор таквом лудилу својих супартијаца, а у наредном тексту ће бити прича и о њима. Други дио црногорских федералиста, на челу са суманутим Секулом Дрљевићем, је одлучио да лицем падне у глиб и апсурд свог политичког ангажмана доведе до краја.
Нема сумње. црногорски федералисти 1941. уопште нису личили на себе из 1918. Крајње искривљивање своје политичке идеје, жеља да се она оствари по било коју цијену, водило их је ка идејном самоуништењу и потпуном губитку личне и политичке части и достојанства.
За разлику од њих, принц Михаило Петровић, којем су црногорски федералисти и Италијани нудили да буде краљ такве творевине под називом Црна Гора, је био човјек изванредних моралних карактеристика.
У дневнику Грофа Ћана је записано да је принц Михаило одбио круну такве државе, те италијанском конзулу маркизу Сери ди Касано рекао да “не жели да се компромитује”, те да “очекује да ће Италија и Њемачка на крају крајева добити тешке батине”, закључујући “да је свако ратно рјешење пролазно и привремено”. Кнез Мирко је тако, врло лако, иако у рукама Гестапоа у моменту понуде круне- ријешио дилему опредијељења између царства небеског и царства земаљског! У исто вријеме, дио црногорских федералисте је ишао у провалију, срљајући пут ње против природне логике и здравог разума.
Референце:
1* (др Растислав В. Петровић, “Црногорске усташе”, Форма ГИП, Београд 2005.)
2* (др Радоје Пајовић, “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.”, Обод, Цетиње 1977.)
Ипак, та прича о црногорским федералистима има два лица и, дакако- два полувремена. Прво полувријеме, период од 1918. до 1929. године, је било вријеме када је идеја црногорских федералиста била јасна, као и њен циљ. Друго полувријеме је отпочело 1941. године када је та идеја стављена на практичну пробу времена, а њени носиоци бачени у околности које су доносиле разријешење многих дилема о њима самима.
За бивше црногорске комите и њихове политичке вође, црногорске федералисте, 1941. година је дошла као усуд. Она је требала разријешити спорни моменат- да ли су црногорски федералисти “вукови или лисице”. Та година је дошла као врховни судија који ће провјерити силу њихове идеје, вјере у идеју и могућност њеног остварења, као и снагу да се изборе “За право, част и слободу Црне Горе”.
И тако, силе Осовине су 6. априла 1941. године напале на Краљевину Југославију, а лидери Црногорског покрета (федералиста) су напокон видјели шансу за остварење својих идеја. Кренули су у стварање “независне Црне Горе” под италијанским протекторатом, мада- унапријед је било јасно да протекторат и независност не иду “руку под руку”. Тачније, што је протекторат јачи, а окупација тврђа- то је “независност” тања, или нестаје- што је логично.
Политичка активност у правцу стварања “независне Црне Горе” је отпочела из два правца. Из Загреба, центра НДХ, одакле су одмах почели дејствовати Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, али и са Цетиња гдје су се као “носиоци државне независности под Италијанима” појавили црногорски федералисти- Јово Поповић и Душан Вучинић. Ипак, причу ћемо почети из Загреба, главног града НДХ, јер је она кренула прва и то- моментално.
Иницијатива из усташког Загреба – „заробљени Црногорац је пријатељ“?!
Историчар, др Растислав В. Петровић је у својој књизи “Црногорске усташе”(1*) описао догађаје у Загребу на следећи начин:“Истог дана када је створена Независна Држава Хрватска, црногорски студенти у Загребу, окупљени у Клубу академске омладине „Његош“, написали су „Проглас” који су сутрадан, 11. априла 1941. године, објавили у усташком листу “Хрватски народ” под насловом “Црногорци траже неовисну државу”.
У прогласу црногорских студената се каже: „Да би се олакшао положај Црногорског народа у овим судбоносним и хисторијским тренуцима и да би му се омогућило да до краја скине са свог врата ропски јарам који му је био наметнут 1918. године присилним припајањем Србији од стране властитих савезника, Привремени акциони одбор Црногораца у Загребу, главном граду слободне Хрватске Државе (НДХ, оп. а.), апелира овим на савезничке пријатељске војске Њемачке и Италије да се при запосиједању црногорског државног територија понашају као да су у пријатељској земљи и да са заробљеним Црногорцима поступају као са припадницима пријатељског народа те да им што прије омогуће повратак у домовину.
Молимо пријатељске и савезничке радио станице да овом апелу даду што већи публицитет и да га у више наврата понове. Живјела слободна Држава Црна Гора! Живио вођа Црногорског народа др Секула Дрљевић! Живјела слободна Држава Хрватска (НДХ, оп. а.)! Живјели наши моћни савезници.”
Значи, у исти дан када је створена НДХ (10. априла 1941.г.) хрватске усташе су преко “црногорских студената” инаугурисале Секулу Дрљевића за вођу будуће НДЦГ, а то је било- чак седам дана прије капитулације Краљевине Југославије. Иначе, нема никакве сумње да је овај проглас “црногорских студената” у Загребу срочио Савић Марковић Штедимлија, у сагласности са Секулом Дрљевићем.
Колико су њих двојица били неадекватни најбоље свједочи фрагмент Прогласа гдје кажу да ће „ропски јарам који је Црној Гори био наметнут 1918. године“ скинути- „савезничке пријатељске војске Њемачке и Италије запосиједањем црногорског државног територија“, те молба нацистима да „заробљене Црногорце третирају као пријатеље“?!
Елем, управо 11. априла, на дан када је објављен Проглас црногорских студената, а један дан послије успостављања НДХ, Дрљевић је из Земуна, гдје је живио, дошао у Загреб да у њему “завршава започети посао стварања марионетске НДЦГ”.
Публицитет му је дао усташки лист “Хрватски народ” који је 13. априла 1941. године објавио следећу вијест: “Јучер је у Загребу допутовао вођа Црногорског ослободилачког народног покрета г. Секула Дрљевић, бивши министар и народни посланик…
Сада је дошао моменат када ће се моћи остварити тежње и права Црногораца који на челу са својим вођом др. Дрљевићем траже Неовисну Државу Црну Гору. У Загребу се већ приступило формирању Привременог одбора за ослобођење Црне Горе, на челу којег ће стајати др Дрљевић са својим најближим сурадницима.”
Дакле, први центар наметања будуће квинслишке власти у Црној Гори је био усташки Загреб, гдје је руководство монструозне НДХ, кријући се иза леђа “црногорских студената”, за поглавника марионетске државе пројектовало Секулу Дрљевића.
Италијани као „ослободиоци“: “Живјела слободна Црна Гора”
На другој страни, претходница италијанске окупационе војске је у Црну Гору ушла 17. априла 1941.године. О томе шта се потом дешавало, на врло прецизан начин је хронолошки описао црногорски историчар комунистичке провинијенције др. Радоје Пајовић у својој књизи- “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.” (2*)Како су зеленаши медијски дочекали Италијане на Цетињу, др Пајовић пише: “Један дио вођства Црногорске федералистичке странке дочекао је италијанске трупе као „ослободиоце“. На Цетињу је 19. априла 1941. године изишао први број “Гласа Црногорца”, који је преко читаве прве стране објавио паролу црногорских сепаратиста “Живјела слободна Црна Гора”.
Подгоричка “Зета”, која се сматрала као незванични орган Црногорске федералистичке странке, поново је почела да излази 24. априла, објавивши уводник под насловом: “Црногорски народе, срећна ти слободна Црна Гора”.
У том уводнику се сепаратистичка акција појединих југословенских земаља, одобрава и назива спасавањем „самих себе“. Једна група водећих личности из Црногорске федералистичке странке дочекала је италијанске трупе под именом Комитета за ослобођење Црне Горе.” (2*, стр. 50.)
О томе како су направљени контакти црногорских федералиста са Италијанима, др Пајовић каже: “С италијанском претходницом, која је 17. априла ушла у Црну Гору, налазио се и Лорусо, шеф италијанске пропаганде у Тирани, који је имао задатак да по већ пробаној италијанској формули пронађе подесне личности за формирање квислиншке власти.
Лорусо је истог дана ступио у контакт са неким личностима из вођства Црногорске федералистичке странке, заправо с онима који су на дан уласка италијанских трупа затекле на Цетињу. Међу првим најзапаженијим личностима с којима су Италијани успоставили тијесни контакт били су Јово Поповић и Душан Вучинић.
Поповић и Вучинић са групом сепаратиста из вођства Црногорске федералистичке странке преузели су општинску управу у своје руке, затим су формирали један одбор, назвавши га Привремени управни одбор, који је преузео власт (у Бановини) од тадашњег бана Блажа Ђукановића.
Привремени управни одбор је истог дана издао проглас у коме се каже да су силе Осовине ослободиле Црну Гору од двадесетогодишњег југословенског ропства и да су створени услови за „васпостављање старе племените и поносне Црногорске државе“. (2*, стр. 50.)
Елем, ови инсерти из Загреба и са Цетиња показују да су Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија и дио виђенијих црногорских федералиста улазак италијанских трупа у Црну Гору, што је представљало акт класичне окупације, доживљавали као “ослобођење Црне Горе од југословенског ропства”.
Покличи- “Живјела слободна Црна Гора” и “Црногорски народе, срећна ти слободна Црна Гора”, са моменталним преузимањем власти у институцијама Зетске бановине на Цетињу- су свједочанство да су они себе сматрали новим господарима Црне Горе. Вјеровали су да ће тај факт, који је постојао само у њиховим главама- признати и уважавати Италијани и Дуче.
Фиктивна власт уз “изражавање понизности и захвалности” Дучеу
И тако, вјерујући да су господари ситуације, црногорски федералисти су одлучили да Привремени управни одбор одмах прерасте у Привремени административни црногорски комитет, који је требало да представља провизорну Владу и у потпуности замијени бановинску власт. Ко се у том Комитету ликова одушевљених италијанском окупацијом налазио, др Пајовић каже:“Дефинитивно утврђена листа чланова Комитета изгледала је овако: Јово Поповић, предсједник, Михаило Ивановић, почасни предсједник, и чланови: Душан Вучинић, инж. Богдан Ивановић, др Јован Клисић, Саво Милуновић, Петар Ломпар, др Иво Јовићевић, Крсто Петровић, Ђуро Ђуришић, Иво Радоњић, Васо Бановић и Ђуро Поповић. Неки су од ових унесени у списак и без пристанка као на примјер Саво Милуновић који се касније прикључио народно- ослободилачном покрету…
У пригодном прогласу истакнуто је да је Комитет формиран 17. априла, на дан уласка окупаторских трупа у Црну Гору, што је требало да има одређену симболику и повезаност са окупатором, мада је дефинитивна листа утврђена, како изгледа, бар дан касније. (2*, стр. 51.)
Послије формирања Комитета, десило се обраћање јавности које др Пајовић описује овако:
“Комитет је изашао пред јавност са прогласом, у коме се каже, да се он конституисао под заштитом фашистичке Италије, да је затим, у споразуму с италијанским војним властима, он замијенио власти бивше југословенске државе и преузео дужност да „осигура нормално функционисање живота и дјелатности земље„.
Обавијештавајући јавност да је за своју акцију затражио подршку Мусолинија, Комитет је позвао Цетиње „да овај догађај од највећег историјског значаја за Црну Гору и њен Народ схвати озбиљно како му то и доликује, те да свако без разлике на доба и положај извршава своје дужности за добробит Црне Горе и њеног напаћеног народа“. (Глас Црногорца, орган Привременог административног комитета, бр. 1, Цетиње, 19. маја 1941.)
Чланoви комитета су затим развили црногорске и италијанске заставе на бившем Краљевом двору и другим јавним зградама. Послије тога, Комитет је упутио поздравне телеграме италијанском краљу, Мусолинију и министру спољних послова грофу Ћану, изражавајући им понизност и захвалност што су их „ослободили од србијанског угњетавања„. (2*, стр 51./52.)
Овај Комитет је потом формирао локалну власт на Ријеци Црнојевића, у Подгорици, Бару, Улцињу, Даниловграду, Никшићу, Шавнику, Колашину и Андријевици.
Kaкo су себе сматрали привременом Владом, то су и подијелили ресоре на следећи начин: “Јово Поповић- предсједник Комитета и министар спољних послова; Душан Вучинић- министар правде, црквених послова и просвјете; инж. Богдан Ивановић- министар саобраћаја, пошта, телеграфа и телефона; др Јован Клисић- министар за социјалну политику , народно здравље и исхрану; др Иво Јовићевић- министар унутрашњих послова — полиције; Петар Ломпар- министар финансија, трговине и индустрије; Крсто Петровић- министар државних добара. (2*, стр. 52.)
Да власт коју су формирали црногорски федералисти није била аутономна, како су то представљали, свједочи чињеница да је Привремени црногорски административни комитет на Цетињу био подређен команданту италијанске дивизије Месина, чије се сједиште налазило управо на Цетињу.
У овим поступцима се види очигледна непринципјелност дијела руководства црногорских федералиста. Они, који су од 1918. године па надаље говорили- да је “србијанска војска окупирала Црну Гору”, те да су “србијански команданти тада њоме упорављали”, момeнтално су се 1941. године ставили под команду, ни мање нити више- команданта италијанске дивизије Месина, која је била ту као беспорни факт окупације Црне Горе.
Наравно, могуће је да су тада наивно вјеровали да је то само привремено, те да ће Црна Гора ипак стећи “пуну независност”, а они постати врховна власт помало марионетске државе?!
Међутим, то не мијења чињеницу да су сопствене принципе прекршили, те да је за њих термин „окупатор“ биo јако растегљив појам. Ова системска грешка црногорских федералиста их је јако брзо одвела у понизни и недостојни положај.
„Црногорска Влада“ зеленаша добија отказ из Албаније
Црногорски федералисти су глумили власт тачно десет дана, када се десилa важна одлука италијанског команданта из Албаније следеће садржине:“Наредбом команданта италијанских оружаних снага у Албанији генерала Уга Кавалера од 28. априла 1941. годиве формиран је за територију Црне Горе Цивилни комесаријат на челу са цивилним комесаром са сједиштем на Цетињу… Цивилни комесар је био потчињен команданту оружаних снага Албаније. За првог цивилног комесара постављен је гроф Серафино Мацолини, високи функционер италијанског Министарства иностраних послова.” (2*, стр. 54.)
Тако је “црногорска Влада”, коју су формирали федералисти 18. априла 1941. на Цетињу, доживјела тешки ударац. Само послије 10. дана- 28. априла 1941. године- њихова тужна “власт” је поклоњена грофу Серафину Мацолинију који је, да брука буде већа- био потчињен команданту оружаних снага Албаније. Ипак, имали су још седам дана да уживају у нади да самопроглашену власт неће изгубити, послије чега их је Мацолини енергично одстранио!
Како се то десило, др Пајовић објашњава: “Мацолини је дошао у Црну Гору и започео своју мисију 30. априла. Дошао је с унапријед припремљенигм планом да успостави окупаторску цивилну власт и припреми терен за проглашење „независне“ Црне Горе под италијански протекторатом.” (2*, стр. 54.)
“У духу инструкција које је добио и изјаве коју је дао црногорским колаборационистима, Мацолини је организовао Цивилни комесаријат који је преузео сву грађанску власт.
Одлуком цивилног комесара од 5. маја 1941. године распуштен је Привремени црногорски административни комитет, а сву његову имовину преузео је Цивилни комесаријат. Распуштањем Привременог административног комитета на Цетињу престала је власт и мјесних комитета у унутрашњости.” (2*, стр. 55.)
Како је „црногорска Влада“ укинута декретом грофа Мацолинија 5. маја 1941. године- испада да је она, као илузија црногорских федералиста- постојала је само седамнаест дана. Сву њену имовину, коју су федералисти насилно преузели од Зетске бановине и сматрали својом, отео је гроф Мацолини.
Црногорски федералисти на локалном нивоу заблуда
Исто се десило и на локалном нивоу- гдје су органи локалне управе, које су поставили црногорски федералисти, такође били збрисани вољом грофа Мацолинија. О томе, ко је од стране црногорских федералиста био постављен као власт на терену послије уласка окупационих трупа, имамо следећи инсерт- гдје др Пајовић каже:“На иницијативу Лоруеоа, који се након формирања квислиншке власти на Цетињу вратио у Албанију, Привремени административни комитет је приступио формирању мјесних комитета по унутрашњости. У ове комитете су постављени претежно чланови Црногорске федералистичке странке, понекад и без сагласности, а понегдје су, иако рјеђе, именовани и људи из дотадашњег апарата грађанске власти. Међу овим првим било је и родољуба, који ће се раније или касније прикључити народноослободилачком покрету.
Привремени административни комитет је 22. априла послао свога члана Душана Вучинића у Подгорицу, са задатком да формира мјесни привремени административни комитет. Привремени црногорски комитет у Подгорици, који је већ 23. априла преузео власт у срезу, био је састављен од сљедећих личности: Станко Марковић, др Новица Радовић, др Драгиша Мијатовић, Благота Мартиновић, Митар Лаковић и други.
Мјесни комитет је за начелника среза подгоричког поставио Митра Лаковића, за предсједника градске полиције Благоту Мартиновића, а за предсједника Градског поглаварства (Општине) Станка Мартиновића.
Мјесни привремени административни комитет на Ријеци Црнојевића основан је 24. априла. За његовог предсједника постављен је Јован Б. Вујовић, а за потпредсједника Блажо И. Вучковић… Јован Вујовић је погинуо 18. јула 1943. године као народни непријатељ…
Готово истовремено формирају се мјесни комитети у Бару, Улцињу, Даниловграду, Никшићу, Шавнику, Колашину и Андријевици. Мјесни комитет у Бару одмах је успоставио квислиншку власт.
За новог среског начелника поставио је Николу Дебељу (умро, касније, у италијанском логору), а за предсједника општине Пера Јовановића. За предсједника Комитета у Улцињу постављен је Марко Чермак, који је истовремено био и предсједник општине, док је секретар Комитета, односно општине, био Филип Вучковић.
За предсједника комитета у Даниловграду постављен је Суља Шарановић, који је истовремено постављен и за среског начелника, док је за предсједника градске општине постављен Јоксим Радовић. За предсједника Привременог комитета у Никшићу постављен је Лука Никчевић, који је истовремено постављен и за предсједника градске општине. Међутим, како изгледа, до формирања комитета у Никшићу није ни дошло…
Запажа се да су сепаратисти имали извјестан утицај углавном у Црној Гори до Првог балканског рата, а нарочито у старој Црној Гори, заправо у оним крајевима гдје је Црногорска федералистичка странка имала своје присталице. У сјеверним и сјевероисточним крајевима Црне Горе Црногорска федералистичка странка, односно у току рата сепаратисти, нијесу имали неког утицаја…
Тако су сепаратисти уз помоћ окупатора ликвидирали дотадашњу југословенску управну власт на подручју Зетске бановине и формирали квислиншку власт у Црној Гори.
… Привремени мјесни комитети у унутрашњости били су подређени окупаторским војним командама мјеста, које су успостављене готово истовремено кад и комитети.” (2*, стр. 52, 53, 54)
Гроф Мацолини црногорским федералистима одузима и локалну власт
Смакнувши самовољно формирану власт црногорских федералиста на нивоу цијеле окупиране територије, гроф Мацолини је одлучио да им узме власт и у среским мјестима:Како је то извео, др Пајовић каже: “Цивилни комесар је предузео мјере за успостављање италијанске цивилне власти и у унутрашњости. Од 6. маја до 15. јуна Мацолини је наименовао цивилне делегате, који су имали задатак да у својству изасланика цивилног комесара преузму вођење грађанске управе у свим среским мјестима”. (2*, стр. 56.)
Црногорски федералисти, који су већ имали цивилну власт на терену подређену окупаторској команди мјеста, вјероватно су мислили да ће цивилни делегати по среским мјестима које постави гроф Серафимо Мацолини бити црногорски федералисти, што је било реално и очекивати. Ипак, погријешили су! Гроф Мацолини им ни то није дао, већ су његове одлуке биле овакве:
“За цивилне делегате постављени су сљедећи италијански функционери: у Цетињу мајор и адвокат Брунето Калођеро, у Котору кр. генерални конзул Амедео Мамалела, у Бијелом Пољу поручник Ђиантурко Вицко, у Никшићу капетан Маравале Лудвиг, у Подгорици мајор Скопони Бјекосалв, у Беранама потпоручник Трупиано Франо, у Даниловграду поручник Фавенто Назаро, у Андријевици поручник Куртони Јосип, у Колашину поручник Фризари Виро, у Бару витез часник Иван (Ђовани) Милета, у Шавнику др Шиака Арналдо, у Чајничу, гдје су 11. маја Италијани преузели власт од усташа- др Фузаро Салваторе и у Пљевљима мајор Санторе Олимпо (Глас Црногорца, орган ЦКЦГ, бр. 1, 2 и бр. 10, 1941. АИИ—Т, VIII 1м-1-14 (45). (2*, стр. 56.)
Црногорски федералисти су тако изгубили власт и на локалном нивоу. Како им је већ била укинута „црногорска Влада“, Италијани су одлучили да им дају мјеста формалних савјетника окупационе власти. Наиме, Мацолини је формирао савјетодавни орган- Консулту, тако да су мјесто савјетника окупационе власти добила шесторица зеленаша:
“Цивилни комесар је 18. маја 1941. наименовао на мјесто Привременог административног комитета- Савјетодавно вијеће Црногораца (Консулта). Вијеће је имало савjетодавни карактер, и није могло имати никакав одлучујући утицај…
Вијеће је имало шест чланова, и то: Михаило Ивановић, почасни предсједник, Јово Поповић, предсједник, и чланови: Петар Пламенац, Душан Вучинић, Секула Дрљевић, и, као представник цркве, Симо Мартиновић.” (2*, стр. 55.)
Колика је „снага“ ове „Консулте“ била, најбоље се види по сакаћењу територије Зетске бановине (коју су црногорски федералисти видјели као основу „обновљене Црне Горе“). Не само да су изгубили Источну Херцеговину, Санџак, Косово, Метохију, већ и Боку Которску, Улцињ, Рожаје, Плав, Гусиње, Тузи и неке друге дјелове Подгоричког среза.
Консулта није могла спријечити да италијански окупатори конфискују сву државну имовину на тој осакаћеној територији, као и да против правних норми окупације преузму цивилну судску власт, и много чега другог- што ће бити тема наредног текста.
Слом црногорских федералиста, етички подвиг принца Михаила
Све ово говори да Италијани нису уважавали црногорске федералисте, чак ни као слуге окупационог режима. Италијанима је било потребно само неколико недјеља да им почисте све организационе шеме, укину “сву љепоту формирања власти” и сведу их на ниво ништавности.Црногорски федералисти су те кобне 1941. године ударили главом у стијену, спотакли се и пали на историјском испиту- направивши од сопствене горде пароле “За право, част и слободу Црне Горе” апсурдни комадић прошлости.
Ипак, и поред свега тога, црногорски федералисти су авантуристички ишли ка бесмисленом циркусу који се звао Петровданска скупштина- да би у њему били декор окупационе власти која их је пар мјесеци раније самљела. Дакако, не сви! Један дио црногорских федералиста је ипак одлучио да пружи отпор таквом лудилу својих супартијаца, а у наредном тексту ће бити прича и о њима. Други дио црногорских федералиста, на челу са суманутим Секулом Дрљевићем, је одлучио да лицем падне у глиб и апсурд свог политичког ангажмана доведе до краја.
Нема сумње. црногорски федералисти 1941. уопште нису личили на себе из 1918. Крајње искривљивање своје политичке идеје, жеља да се она оствари по било коју цијену, водило их је ка идејном самоуништењу и потпуном губитку личне и политичке части и достојанства.
За разлику од њих, принц Михаило Петровић, којем су црногорски федералисти и Италијани нудили да буде краљ такве творевине под називом Црна Гора, је био човјек изванредних моралних карактеристика.
У дневнику Грофа Ћана је записано да је принц Михаило одбио круну такве државе, те италијанском конзулу маркизу Сери ди Касано рекао да “не жели да се компромитује”, те да “очекује да ће Италија и Њемачка на крају крајева добити тешке батине”, закључујући “да је свако ратно рјешење пролазно и привремено”. Кнез Мирко је тако, врло лако, иако у рукама Гестапоа у моменту понуде круне- ријешио дилему опредијељења између царства небеског и царства земаљског! У исто вријеме, дио црногорских федералисте је ишао у провалију, срљајући пут ње против природне логике и здравог разума.
Референце:
1* (др Растислав В. Петровић, “Црногорске усташе”, Форма ГИП, Београд 2005.)
2* (др Радоје Пајовић, “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.”, Обод, Цетиње 1977.)
No comments:
Post a Comment