Од Војин Грубач -
Ових дана нас је сустигла информација да се мађарски војници
пребацују на јужне границе да спријече улазак арапских емиграната из
Србије, у којој су се обрели на свом несрећном путовању ка Западу – који
им је разорио и државе и родне домове.
Испало је да Србија поред својих избјеглица са Космета, које је са те територије протјерао Запад у савезу са терористима ОВК, на својој територији треба да држи и избјеглице које је политика Запада протјерала са Блиског Истока. Круг се завршава по систему – ко је јуродивог преварио, предриблао и превеслао – тај је побиједио у крупној преварантској игри заогрнутој бајкама о хуманизму. У тој подлој игри Запада – Србија и Македонија имају исте судбине.
Наиме, албански терористи су уз помоћ Запада са Космета протјерали 300.000 Срба, Црногораца, Рома, Бошњака, Горанаца, Черкеза, а са самопроглашених „албанских територија“ у Македонији чак 60.000 Македонаца.
Умјесто да се проблем ријеши на коректан начин, Запад тјера српско и македонско руководство на преговоре са вођама албанских прогонитеља, терориста и наркодилера. Само недостаје да Београду и Скопљу Запад нареди да узму гитаре, те да албанским терористима пјевуше стихове Дина Дворника: „Удри јаче манијаче, убио те гром, откад си ме напаствовао у срцу си мом…“
Рецимо, недавно се јавнио Ајвор Робертс, амбасадор Велике Британије у Југославији од 1994. до 1997. године, те за београдске медије изјавио да „Србија и Косово треба да размијене територије“ јер је то, по његовом мишљењу, „једини начин за постизање трајног мира и стабилизације односа“.
Робертс је том приликом рекао да су мултиетничке државе идеал, али да би у пракси „размена Прешевске долине у Србији за територију Косова северно од реке Ибар можда била једини начин да се стабилизују односи и да се обезбиједи да Србија призна независну државу Косово“.
Идентични предлог о размијени територије Србије и „Косова“ је пар дана прије њега дао и амерички конгресмен Дејни Рорабахер, који се додатно „запалио“ за нестајање Македоније у виду њене подјеле између „Косова“ и Бугарске.
Послије њих се гласнуо Флориан Биебер, експерт за Балкан са Универзитета у Грацу (Аустрија), који је на предлоге Рорабахера и Робертса реаговао овако: „Размјена територија између Србије и Косова је опасна идеја, која би само довела до дестабилизације и патњи и за једну и другу страну“.
А онда је показао да нема ништа против те идеје, рекавши: „Питање које се такође намеће јесте шта је са Србима који живе у Бујановцу и Медвеђи?“ Колико се да примјетити – Биебер Србима из Прешевске долине предлаже избјеглички статус, јер терористичка држава „Косово“ зна само за прогоне неалбанског становништва са „својих етничких територија“.
Ипак, чудно је да се експерт Биебер није упитао – шта да се ради са 27.000 Албанаца који данас живе у Прешевској долини у контексту чињенице да је послије бомбардовања 1999. године само из Приштине протјерано 40.000 Срба? Можда Албанце треба симетрично протјерати у Приштину? Или не, јер је то очигледно нехумано – већ вратити Србе у Приштину, ако већ Албанци могу мирно живјети у Прешевској долини?!
Ипак, да би се темељније одговорило на дилеме ових Англосаксонаца, мораће се направити кратак осврт на етничку структуру и демографска кретања становништва Прешевске долине.
Наиме, на попису становништва 2002. године – општина Прешево је имало 31.000 Албанаца и 4.000 неалбанаца, општина Бујановац – 23.000 Албанаца и 19.000 хиљада неалбанаца, а општина Медвеђа – 8.000 Срба и Црногораца, и 3.000 Албанаца.
Албанци су бојкотовали попис становништва 2011. године јер се из Прешевске долине на Запад иселило преко 30.000 Албанаца, па се етничка структура тако промијенила да су територијалне претензије албанских националиста на тај простор биле обесмишљене.
„Иако Албанци упорно тврде да их у Прешевској долини има око 40.000, пописало се њих само 1.170, док локални Срби отворено сумњају у спремност Албанаца да се јавно преброје, јер би се тако видело да је њихов број много мањи од онога којим машу.
Чињеница је да су се скоро сви млади Албанци из тог подручја иселили у западну Европу и Америку, док су по селима остали само старци, који полако умиру. Срби тврде да у општини Бујановац тренутно живи испод 12.000 Албанаца, што је двоструко мање него на попису из 2002.године у који се заклињу Албанци.
У Прешевској долини у десетак села, у којима формално живи више хиљада Албанаца, нема готово никога. У Медвеђи, кажу Срби, Албанаца готово да више и нема.“
Ако узмемо у обзир тврдњу локалних албанских лидера ““да је 30.000 њихових сународника привремено напустило земљу“, то је у Прешевској долини остало око 27.000 Албанаца.
Новинар Игор Гојковић у тексту наставља овако: „Суочени са великим исељавањам албанског становништва, локални албански политичари су у смислу освајања локалне власти, а потом и жеље ка промјени граница Србије – тражили од српске Владе да се њихови сународници, који данас живе широм Европе и Америке, на попису региструју као да стално живе у селима Прешева, Медвеђе и Бујановца.
Таквим захтијевима су својевремено уцијенили Македонију, на коју имају територијалне претензије, па су се на тамошњем попису становништва Албанци из иностранства пописивали чак и путем Скајпа.
Иако Албанци свакодневно траже помоћ од својих моћних западних покровитеља, Брисел и Вашингтон су одлучили за ћутање, јер очигледно још нису смислили како да десетак хиљада Албанаца виртуелно смјесте у Бујановац, Прешево и Медвеђу, док се они у стварности налазе широм њихових европских и америчких држава.“
Да констатујемо – од фантомских 57.000 Албанаца Прешевске долине остало је неких 27.000, док су остали због тешке економске ситуације на Балкану отишли на Запад – а не у срећно и етнички чисто „Косово“ чијем припајању теже.
Очигледно је да су албански лобисти Рорабахер, Робертс и Биебер жељели својим хромим ставовима подићи територијалне апетите албанских нарко-картела, и територију терористичке државе „Косово“ увећати уњихову корист.
О каквој огромној миграцији се ради свједочи изјава Илира Деде, посланика Самоопредијељења, који је прије двије године, 15.02.2015. изјавио за Ал Џазиру „да је Космет напустило 13 одсто албанског становништва, или 230.000 Албанаца“.
Процес масовног исељавања Албанаца на Запад је примјећен и у Албанији, гдје има размјере пошасти. Наиме, према Јакуб – Мариан мапи, која је надавно објављена, из Албаније се иселило 38,8 одсто становништва које је рођено у њој. Гледано у бројкама, из Албаније се иселило преко милион Албанаца, од којих 600.000 у Грчку, а остали у Италију и Турску, као и у САД и разне државе ЕУ.
Исто се дешава у Македонији из које се, према Јакуб – Мариан мапи, иселило 24,8 одсто становништва које је рођено у тој држави. То значи да се из Македоније иселило више од 125 хиљада Албанаца, а остало мање од 375 хиљада.
Албански политичари доживаљавају шок за шоком не само због масовног исељавања својих сународника, већ и због откривања грандиозних фалсификовања пописа становништва.
Рецимо, послије деценија фалсификовања броја Албанца на пописима становништва у Србији, у „независном Косову“ су се Албанци напокон коректно пописали априла 2011. године. Пописом су обухваћени албански „Косовари“ на Косову и Метохији, али и они широм свијета.
Нестрпљиво су очекивали су да ће попис показати постојање 2,3 милиона косметских Албанаца, а испоставило се да их има 1.616.869. Направите сами поређење, на КиМ је 1991.г. процијењено да има 1.596.072 Албанаца. Само двадесет хиљада мање него 2011. године?!? Фалсификовану процјену броја Албанаца на попису 1991.г. је урадио Покрајински завод за статистику КиМ, послије одбијања Албанаца да на попису учествују.
Тачније, они су 1991.г. у своју процјену убацили око 700.000 непостојећих Албанаца, па су се званичници Приштине 2011. ухватили за главу, почели ћившати – а потом бацили у мутну Марицу, јер им је нестало 700.000 Албанца које су очекивали на новом попису.
Нема сумње да су пописи из 1981. и 1971. такође били драстично фалсификовани.
Вјероватно су албански креатори билдовања албанских фантома радили постепено, па су на попису 1971. убацили 200 хиљада, 1981. четиристо хиљада а 1991. седамсто хиљада непостојећих Албанаца, те су као резултат добили – да је број Албанаца 2011. исти као 1991. године.
Наравно, факт је да од радијације, проузроковане америчким бомбардовањем, годишње умре око 5.000 Албанаца, али то до 2011. износи максимум 50.000 умрлих. Да је од радијације умрло 700.000. Албанаца, Мадлен Олбрајт би сигурно промијенила презиме у Плутонијум, у знак протеста против осиромашеног уранијума.
Елем, ако узмемо податак Илира Деде да се са Космета одселило 230.000 Албанаца или 13 одсто становништва, то на Космету има испод 1,4 милиона Албанаца. Како је тај проценат сигурно дупло већи (као и у Македонији), то данашњи број Албанаца на Космету тешко да прелази 1,15 милиона.
Послије свега, остаје нам да уочимо једну интересантну појаву- што се више Албанца исељава са Балкана, то се инсистирање Запада на ширењу територија криминалне државе Косово појачава.
Исто се десило и у Македонији. Александар Дамовски, директор најтиражнијег македонског листа „Дневник“, је 31. августа 2001. за портал „БХ Дани“ дао следећу информацију:
„У Македонији је тренутно 60.000 Македонаца изван својих домова, не својом вољом. Њих су из њихових властитих кућа протјерали албански екстремисти који дјелују на територији Македоније. Притисак на Македонце, на територији гдје је албанска мањина у већини, из дана у дан је све већи и већи. Македонци у Тетову и Гостивару су закључани у својим становима, не могу изаћи…“
Збиља, како је могуће да се у Македонији, у којој није било некаквог Милошевића, десе исте ствари као и на Космету? Наравно да је могуће, јер разлог за побуну није потребан албанским нарко- картелима и албанским радикалним политичарима који имају јасне циљеве.
Њихови апетити су велики – они имају територијалне претензије и према Грчкој, али и према Црној Гори. Рецимо, предсједник „Листе за Природну Албанију“ Кочо Данај је давно изложио тзв. „Платформу за уједињење Албанаца у региону у једну државу“, коју је назвао „Природна Албанија“. У том смислу су медији пренијели у ударним насловима његову претензију везану за Црну Гору: „Сви црногорски Албанци треба да се припоје природној Албанији!“
Када се све ово узме у обзир, остаје да се закључи следеће – једини начин да се редукују жеље албанских нарко-картела, политичара и њихових моћних лобиста на Западу је да Србија и Македонија одлуче – колики дио територија својих држава ће ампутирати и предати Албанцима, и под којим условима.
Рецимо, Србија би могла узети за основу француско-руску мапу подјеле Космета из 1998. године, по којој би Србима припало 51. а Албанцима 49. одсто територије Космета. Македонија би умјесто трећине територије Македоније, коју траже Албанци, могла да се одлучи за предају неких 15 процената своје територије.
Послије тога би Србија и Македонија саме нацртале границе територије која би требала бити ампутирана, водећи рачуна о својим националним интересима и урачунавајући да ће се, послије разграничења, на територије које им остају напокон вратити сво прогнано неалбанско становиштво.
Након тога, требају се одредити услови предаје територије, у коју може бити укључена и размјена територије са Албанијом. Рецимо, да Албанија уступи дио своје приморске територије, могуће простора између Бојане и Дрима, коју би између себе подијелили Србија и Македонија.
Док се са Балкана већ иселило преко два милиона Албанца, са тенденцијом да се тај тренд убрза, албанске политичке марионете се занимају планирањем терористичких акција и ширењем накарадне „Природне Албаније“ – умјесто да рјешавају економска питања свог народа.
На другој страни, противници идеје подјеле су и радикални Срби и Македонци који сматрају да (по систему паритета) треба све Албанце протјерати у Албанију, на исти начин како су албански екстремисти протјерали Србе, Македонце и многобројне неалбанце. Нема сумње, овакво размишљање је ослобођено реалности и далеко од здравог смисла.
Није наодмет да се осврнемо и на противнике подјеле Космета који вјерују у предсказања. Наиме, на многим порталима се и данас преносе ријечи старца Тадеја Витовничког, монаха који је предсказао следеће: „Изненада, Америка и Запад ће доживети страховити пораз, па ће се сва њихова војска повући са Косова. Тада ће Срби, за веома кратко време ослободити своју духовну колевку“.
Или, професора др Тодор Јовановића, имунолога, који тврди да му се 2000. године „јављао“ пророк Милош Тарабић, те рекао: „Балкански рат ће бити са Шиптарима. Цео Балкан ће бити против Албаније, која је јад и беда. Косово ће бити враћено, напустиће га Шиптари. Биће поражени и даће им се да иду до Аустралије, Америке или на неку другу страну.“
Дакако, мора се „примјетити“ да су пророке попут старца Тадеја и др Јовановића- албански радикални политичари и нарко-кланови нашли у реалним англосаксонским политичарима, државницима и руководиоцима НАТО пакта, те да се десило обрнуто.
Наиме, факт је да су Срби, Македонци и неалбанци већ протјерани са таргетованих територија, и да се обрнута катаклизма десила прије шеснаест година – све уз подршку лицемјерног Запада који труби о западним вриједностима цивилизације.
Самим тим, уколико би Београд и Скопље одлучили за мапе подјела, са чврстом одлуком које територије и под којим условима треба ампутирати, главни противници би били управо „западни пророци“. На другој страни, Београд и Скопље би морали добити подршку великих сила – Русије и Кине, а затим је потражити од Италије и Француске, као и код њемачких опозиционих партија чији представници у Бундестагу „државу Косово“ већ називају – криминалном творевином. Наравно, за подршку су незаобилазне европске државе које нису признале Косово: Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка и Кипар.
Прије свега, наравно, мора се постићи унутрашњи консензус – да по том осјетљивом питању постоји јединство партија у Србији и у Македонији, позиционих и опозиционих. Успјешним вођењем тајне дипломатије и снажним лобирањем, Србија и Македонија би могли да ријеше наметнути проблем без икаквих оружаних конфликата, јер су албански политичари постављени да слушају Запад – те ће морати да ураде све што се одлучи на вишем нивоу.
На крају, сада вријеме неумитно ради против оних који су направили фантомску криминалну творевину на Балкану, а на Србији и Македонији је да донесу одлуке о коначном рјешавању дотичног проблема. Тај проблем могу лакше рјешавати заједно, а да ли желе радити заједно у једном дугом диломатском маратону, или не смију писнути, квикнути, гласнути се – отворено је питање?! Ако сад не смију, смјеће у блиској будућности јер се свијет убрзано мијења.
Испало је да Србија поред својих избјеглица са Космета, које је са те територије протјерао Запад у савезу са терористима ОВК, на својој територији треба да држи и избјеглице које је политика Запада протјерала са Блиског Истока. Круг се завршава по систему – ко је јуродивог преварио, предриблао и превеслао – тај је побиједио у крупној преварантској игри заогрнутој бајкама о хуманизму. У тој подлој игри Запада – Србија и Македонија имају исте судбине.
Наиме, албански терористи су уз помоћ Запада са Космета протјерали 300.000 Срба, Црногораца, Рома, Бошњака, Горанаца, Черкеза, а са самопроглашених „албанских територија“ у Македонији чак 60.000 Македонаца.
Умјесто да се проблем ријеши на коректан начин, Запад тјера српско и македонско руководство на преговоре са вођама албанских прогонитеља, терориста и наркодилера. Само недостаје да Београду и Скопљу Запад нареди да узму гитаре, те да албанским терористима пјевуше стихове Дина Дворника: „Удри јаче манијаче, убио те гром, откад си ме напаствовао у срцу си мом…“
Мудровања англосаксонских хромих патака
Паралелно с форсирањем политичког преговарачког садизма, иде тенденција јавног преношења мудровања англосаксонских елитних мутикаша – који добијају ударна мјеста у српским и балканским медијима.Рецимо, недавно се јавнио Ајвор Робертс, амбасадор Велике Британије у Југославији од 1994. до 1997. године, те за београдске медије изјавио да „Србија и Косово треба да размијене територије“ јер је то, по његовом мишљењу, „једини начин за постизање трајног мира и стабилизације односа“.
Робертс је том приликом рекао да су мултиетничке државе идеал, али да би у пракси „размена Прешевске долине у Србији за територију Косова северно од реке Ибар можда била једини начин да се стабилизују односи и да се обезбиједи да Србија призна независну државу Косово“.
Идентични предлог о размијени територије Србије и „Косова“ је пар дана прије њега дао и амерички конгресмен Дејни Рорабахер, који се додатно „запалио“ за нестајање Македоније у виду њене подјеле између „Косова“ и Бугарске.
Послије њих се гласнуо Флориан Биебер, експерт за Балкан са Универзитета у Грацу (Аустрија), који је на предлоге Рорабахера и Робертса реаговао овако: „Размјена територија између Србије и Косова је опасна идеја, која би само довела до дестабилизације и патњи и за једну и другу страну“.
А онда је показао да нема ништа против те идеје, рекавши: „Питање које се такође намеће јесте шта је са Србима који живе у Бујановцу и Медвеђи?“ Колико се да примјетити – Биебер Србима из Прешевске долине предлаже избјеглички статус, јер терористичка држава „Косово“ зна само за прогоне неалбанског становништва са „својих етничких територија“.
Ипак, чудно је да се експерт Биебер није упитао – шта да се ради са 27.000 Албанаца који данас живе у Прешевској долини у контексту чињенице да је послије бомбардовања 1999. године само из Приштине протјерано 40.000 Срба? Можда Албанце треба симетрично протјерати у Приштину? Или не, јер је то очигледно нехумано – већ вратити Србе у Приштину, ако већ Албанци могу мирно живјети у Прешевској долини?!
Ипак, да би се темељније одговорило на дилеме ових Англосаксонаца, мораће се направити кратак осврт на етничку структуру и демографска кретања становништва Прешевске долине.
Наиме, на попису становништва 2002. године – општина Прешево је имало 31.000 Албанаца и 4.000 неалбанаца, општина Бујановац – 23.000 Албанаца и 19.000 хиљада неалбанаца, а општина Медвеђа – 8.000 Срба и Црногораца, и 3.000 Албанаца.
Албанци су бојкотовали попис становништва 2011. године јер се из Прешевске долине на Запад иселило преко 30.000 Албанаца, па се етничка структура тако промијенила да су територијалне претензије албанских националиста на тај простор биле обесмишљене.
Из Прешевске долине одсељено 30.000 Албанаца на Запад
Те игре је лијепо објаснио новинар Игор Гојковић, који је 9. децембра 2013. у „Спутнику“ објавио одличан текст под насловом „Зашто Албанци са југа Србије избегавају попис становништва“, у којем пише следеће:„Иако Албанци упорно тврде да их у Прешевској долини има око 40.000, пописало се њих само 1.170, док локални Срби отворено сумњају у спремност Албанаца да се јавно преброје, јер би се тако видело да је њихов број много мањи од онога којим машу.
Чињеница је да су се скоро сви млади Албанци из тог подручја иселили у западну Европу и Америку, док су по селима остали само старци, који полако умиру. Срби тврде да у општини Бујановац тренутно живи испод 12.000 Албанаца, што је двоструко мање него на попису из 2002.године у који се заклињу Албанци.
У Прешевској долини у десетак села, у којима формално живи више хиљада Албанаца, нема готово никога. У Медвеђи, кажу Срби, Албанаца готово да више и нема.“
Ако узмемо у обзир тврдњу локалних албанских лидера ““да је 30.000 њихових сународника привремено напустило земљу“, то је у Прешевској долини остало око 27.000 Албанаца.
Новинар Игор Гојковић у тексту наставља овако: „Суочени са великим исељавањам албанског становништва, локални албански политичари су у смислу освајања локалне власти, а потом и жеље ка промјени граница Србије – тражили од српске Владе да се њихови сународници, који данас живе широм Европе и Америке, на попису региструју као да стално живе у селима Прешева, Медвеђе и Бујановца.
Таквим захтијевима су својевремено уцијенили Македонију, на коју имају територијалне претензије, па су се на тамошњем попису становништва Албанци из иностранства пописивали чак и путем Скајпа.
Иако Албанци свакодневно траже помоћ од својих моћних западних покровитеља, Брисел и Вашингтон су одлучили за ћутање, јер очигледно још нису смислили како да десетак хиљада Албанаца виртуелно смјесте у Бујановац, Прешево и Медвеђу, док се они у стварности налазе широм њихових европских и америчких држава.“
Да констатујемо – од фантомских 57.000 Албанаца Прешевске долине остало је неких 27.000, док су остали због тешке економске ситуације на Балкану отишли на Запад – а не у срећно и етнички чисто „Косово“ чијем припајању теже.
Очигледно је да су албански лобисти Рорабахер, Робертс и Биебер жељели својим хромим ставовима подићи територијалне апетите албанских нарко-картела, и територију терористичке државе „Косово“ увећати уњихову корист.
На Космету нестало 700.000 Албанаца – фантома
Да је Космет постао територија зла, свједочи факт да је послије протјеривања неалбанаца убрзо кренуло и – масовно одсељавања Албанаца са Космета на Запад? Узроци тога одсељавања нису само везани за економску катастрофу тих простора, већ и због масовног обољевања и умирања тамошњег становништва од канцерогених обољења проузрокованих осиромашеним уранијумом – којег је Запад бацио на Космет у току бомбардовања 1999. године.О каквој огромној миграцији се ради свједочи изјава Илира Деде, посланика Самоопредијељења, који је прије двије године, 15.02.2015. изјавио за Ал Џазиру „да је Космет напустило 13 одсто албанског становништва, или 230.000 Албанаца“.
Процес масовног исељавања Албанаца на Запад је примјећен и у Албанији, гдје има размјере пошасти. Наиме, према Јакуб – Мариан мапи, која је надавно објављена, из Албаније се иселило 38,8 одсто становништва које је рођено у њој. Гледано у бројкама, из Албаније се иселило преко милион Албанаца, од којих 600.000 у Грчку, а остали у Италију и Турску, као и у САД и разне државе ЕУ.
Исто се дешава у Македонији из које се, према Јакуб – Мариан мапи, иселило 24,8 одсто становништва које је рођено у тој држави. То значи да се из Македоније иселило више од 125 хиљада Албанаца, а остало мање од 375 хиљада.
Албански политичари доживаљавају шок за шоком не само због масовног исељавања својих сународника, већ и због откривања грандиозних фалсификовања пописа становништва.
Рецимо, послије деценија фалсификовања броја Албанца на пописима становништва у Србији, у „независном Косову“ су се Албанци напокон коректно пописали априла 2011. године. Пописом су обухваћени албански „Косовари“ на Косову и Метохији, али и они широм свијета.
Нестрпљиво су очекивали су да ће попис показати постојање 2,3 милиона косметских Албанаца, а испоставило се да их има 1.616.869. Направите сами поређење, на КиМ је 1991.г. процијењено да има 1.596.072 Албанаца. Само двадесет хиљада мање него 2011. године?!? Фалсификовану процјену броја Албанаца на попису 1991.г. је урадио Покрајински завод за статистику КиМ, послије одбијања Албанаца да на попису учествују.
Тачније, они су 1991.г. у своју процјену убацили око 700.000 непостојећих Албанаца, па су се званичници Приштине 2011. ухватили за главу, почели ћившати – а потом бацили у мутну Марицу, јер им је нестало 700.000 Албанца које су очекивали на новом попису.
Нема сумње да су пописи из 1981. и 1971. такође били драстично фалсификовани.
Вјероватно су албански креатори билдовања албанских фантома радили постепено, па су на попису 1971. убацили 200 хиљада, 1981. четиристо хиљада а 1991. седамсто хиљада непостојећих Албанаца, те су као резултат добили – да је број Албанаца 2011. исти као 1991. године.
Наравно, факт је да од радијације, проузроковане америчким бомбардовањем, годишње умре око 5.000 Албанаца, али то до 2011. износи максимум 50.000 умрлих. Да је од радијације умрло 700.000. Албанаца, Мадлен Олбрајт би сигурно промијенила презиме у Плутонијум, у знак протеста против осиромашеног уранијума.
Елем, ако узмемо податак Илира Деде да се са Космета одселило 230.000 Албанаца или 13 одсто становништва, то на Космету има испод 1,4 милиона Албанаца. Како је тај проценат сигурно дупло већи (као и у Македонији), то данашњи број Албанаца на Космету тешко да прелази 1,15 милиона.
Послије свега, остаје нам да уочимо једну интересантну појаву- што се више Албанца исељава са Балкана, то се инсистирање Запада на ширењу територија криминалне државе Косово појачава.
Прогон Срба и Македонаца, анализа подјеле територија
Током режиране побуне на Космету и у Македонији протјерано је огромно неалбанско становништво. Бројке су запањујуће. Рецимо, са Космета је протјерано 183.966 Срба, 31.029 Бошњака, 27.028 Црногораца, око 40- 60.000 Рома, Ашкалија и Египћана, 16.000 Горанаца, али и Черкези, Турци, …, што чини преко 300.000 неалбанских избјеглицаИсто се десило и у Македонији. Александар Дамовски, директор најтиражнијег македонског листа „Дневник“, је 31. августа 2001. за портал „БХ Дани“ дао следећу информацију:
„У Македонији је тренутно 60.000 Македонаца изван својих домова, не својом вољом. Њих су из њихових властитих кућа протјерали албански екстремисти који дјелују на територији Македоније. Притисак на Македонце, на територији гдје је албанска мањина у већини, из дана у дан је све већи и већи. Македонци у Тетову и Гостивару су закључани у својим становима, не могу изаћи…“
Збиља, како је могуће да се у Македонији, у којој није било некаквог Милошевића, десе исте ствари као и на Космету? Наравно да је могуће, јер разлог за побуну није потребан албанским нарко- картелима и албанским радикалним политичарима који имају јасне циљеве.
Њихови апетити су велики – они имају територијалне претензије и према Грчкој, али и према Црној Гори. Рецимо, предсједник „Листе за Природну Албанију“ Кочо Данај је давно изложио тзв. „Платформу за уједињење Албанаца у региону у једну државу“, коју је назвао „Природна Албанија“. У том смислу су медији пренијели у ударним насловима његову претензију везану за Црну Гору: „Сви црногорски Албанци треба да се припоје природној Албанији!“
Када се све ово узме у обзир, остаје да се закључи следеће – једини начин да се редукују жеље албанских нарко-картела, политичара и њихових моћних лобиста на Западу је да Србија и Македонија одлуче – колики дио територија својих држава ће ампутирати и предати Албанцима, и под којим условима.
Рецимо, Србија би могла узети за основу француско-руску мапу подјеле Космета из 1998. године, по којој би Србима припало 51. а Албанцима 49. одсто територије Космета. Македонија би умјесто трећине територије Македоније, коју траже Албанци, могла да се одлучи за предају неких 15 процената своје територије.
Послије тога би Србија и Македонија саме нацртале границе територије која би требала бити ампутирана, водећи рачуна о својим националним интересима и урачунавајући да ће се, послије разграничења, на територије које им остају напокон вратити сво прогнано неалбанско становиштво.
Након тога, требају се одредити услови предаје територије, у коју може бити укључена и размјена територије са Албанијом. Рецимо, да Албанија уступи дио своје приморске територије, могуће простора између Бојане и Дрима, коју би између себе подијелили Србија и Македонија.
Противници подјеле Космета и Македоније су разни
Противника разумног ампутирања ограниченог дијела територије Космета и Македонија има много, зато им треба посветити пажњу. Дакако, на првом мјесту су албански политичари који се понашају као да су се прејели бунике.Док се са Балкана већ иселило преко два милиона Албанца, са тенденцијом да се тај тренд убрза, албанске политичке марионете се занимају планирањем терористичких акција и ширењем накарадне „Природне Албаније“ – умјесто да рјешавају економска питања свог народа.
На другој страни, противници идеје подјеле су и радикални Срби и Македонци који сматрају да (по систему паритета) треба све Албанце протјерати у Албанију, на исти начин како су албански екстремисти протјерали Србе, Македонце и многобројне неалбанце. Нема сумње, овакво размишљање је ослобођено реалности и далеко од здравог смисла.
Није наодмет да се осврнемо и на противнике подјеле Космета који вјерују у предсказања. Наиме, на многим порталима се и данас преносе ријечи старца Тадеја Витовничког, монаха који је предсказао следеће: „Изненада, Америка и Запад ће доживети страховити пораз, па ће се сва њихова војска повући са Косова. Тада ће Срби, за веома кратко време ослободити своју духовну колевку“.
Или, професора др Тодор Јовановића, имунолога, који тврди да му се 2000. године „јављао“ пророк Милош Тарабић, те рекао: „Балкански рат ће бити са Шиптарима. Цео Балкан ће бити против Албаније, која је јад и беда. Косово ће бити враћено, напустиће га Шиптари. Биће поражени и даће им се да иду до Аустралије, Америке или на неку другу страну.“
Дакако, мора се „примјетити“ да су пророке попут старца Тадеја и др Јовановића- албански радикални политичари и нарко-кланови нашли у реалним англосаксонским политичарима, државницима и руководиоцима НАТО пакта, те да се десило обрнуто.
Наиме, факт је да су Срби, Македонци и неалбанци већ протјерани са таргетованих територија, и да се обрнута катаклизма десила прије шеснаест година – све уз подршку лицемјерног Запада који труби о западним вриједностима цивилизације.
Србија и Македонија морају дејствовати заједно
Послије војне акције „западних пророка“ и дејства терориста ОВК – Космет и дио територије Македоније су се претворили у гнусни простор криминала и безакоња, али и трговине: наркотицима, оружјем, људима и људским органима. Како са тога простора англосаксонски политичари и генерали добијају крупне суме новца, то је јасно да ће они бити кључни противници коректне подјеле територија јер – што је територија криминала већа, то су и њихове зараде веће.Самим тим, уколико би Београд и Скопље одлучили за мапе подјела, са чврстом одлуком које територије и под којим условима треба ампутирати, главни противници би били управо „западни пророци“. На другој страни, Београд и Скопље би морали добити подршку великих сила – Русије и Кине, а затим је потражити од Италије и Француске, као и код њемачких опозиционих партија чији представници у Бундестагу „државу Косово“ већ називају – криминалном творевином. Наравно, за подршку су незаобилазне европске државе које нису признале Косово: Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка и Кипар.
Прије свега, наравно, мора се постићи унутрашњи консензус – да по том осјетљивом питању постоји јединство партија у Србији и у Македонији, позиционих и опозиционих. Успјешним вођењем тајне дипломатије и снажним лобирањем, Србија и Македонија би могли да ријеше наметнути проблем без икаквих оружаних конфликата, јер су албански политичари постављени да слушају Запад – те ће морати да ураде све што се одлучи на вишем нивоу.
На крају, сада вријеме неумитно ради против оних који су направили фантомску криминалну творевину на Балкану, а на Србији и Македонији је да донесу одлуке о коначном рјешавању дотичног проблема. Тај проблем могу лакше рјешавати заједно, а да ли желе радити заједно у једном дугом диломатском маратону, или не смију писнути, квикнути, гласнути се – отворено је питање?! Ако сад не смију, смјеће у блиској будућности јер се свијет убрзано мијења.
No comments:
Post a Comment