„Истраге“ и догма – Горски вијенац и Кур’ан

 

Од Војин Грубач -  31 јануара, 2017

 

Чудна полемичка расправа о Његошу и "Горском вијенцу", коју је иницирао одређени круг бошњачких интелектуалаца из Сарaјева и Подгорице, је преплавила медије и друштвене мреже. Најчешће се у тим полемикама праве паралеле међу "Горским Вијенцем" и Кур’аном, како у смислу суштине "Горског вијенца", тако и у смислу злоупотребе ова два штива од стране разних несавјесних људи.

Стандардна концепција тих полемика се своди на стереотип којег смо могли раније видјети у интервјуу који је дао историчар др Шербо Растодер за црногорски портал "Аналитика". Ставови Растодера су изазвали велику резонанцу у јавности, а посебно у кругу тзв. "великих Црногораца" који су му упутили салве необичних и крупних увреда.   

 

Растодер: “Сакрализација Његошевог дјела, чак до неукуса?!”

У споменутом интервјуу, новинарка Весна Рајковић Ненадић је историчару др Шербу Растодеру поставила следеће питање: ”Цитирате и стихове из Курана. Колико је, са друге стране, Куран данас злоупотријебљен у свијету, па се не доводи у питање његова основна сврха и смисао? Је ли Куран за муслимане исто што и „Горски вијенац“ за Црногорце, као што се може чути?”

На то питање, др Растодер је одговорио с приличном дозом огорчености: “Морам признати да се оваквим питањима само потврђује моја основна теза о сакрализацији Његошевог дјела, чак до неукуса. Јер, доводити у исту раван Куран и „Горски вијенац“ може само онај који не познаје ни једно, ни друго.

Наравно да се они који се позивају на Куран чинећи зло другом, личе на оне који с „Горским вијенцем“ правдају зло нанијето другоме. С друге стране, Куран је „света књига“ за више од милијарду људи на свијету, а „Горски вијенац“ би требало бити књижевно дјело и ништа више. Ако за то нема потврда у књижевној теорији, онда га је бесмислено тражити у теологији... Као што се с гуслама тешко може свирати рок музика, чини се још тежим подухватом Његошем подучавати младе, бољем и хуманијем свијету.”

Устврдивши да “у светој књизи Курану стоји изричита наредба: „У вјеру нема присиљавања“, др Растодер је позвао на дијалог, рекавши: “Дакле, озбиљна расправа на ове теме претпоставља могућност да и они који „не виде“ оно што ви мислите да треба да виде, добију шансу да то кажу, а да не буду анатемисани. То треба нама, јер Његошу је свеједно.”

Елем, како је др Растодер позвао на коректну размјену мишљења по овом питању, то је ред да се прича настави. Растодерова теза да се "не могу у исту раван доводити Кур' ан и „Горски вијенац“, је тачна, али је тачно и то да се могу и морају правити одређене паралеле међу њима ако желимо да прича има и крај. 

Критичари "Горског вијенца" сматрају да је спорни "моменат" тога књижевног дјела у идеји и стремљењу главних јунака да треба истријебити сународнике и рођаке који су промијенили религију, уколико се не откликну на позив да се врате у "вјеру прађедовску".

Интересантно је да право на убиство оних који промијене вјеру- имамо у исламској религији, и то на догматском нивоу. О томе др Растодер до сада није говорио, нити је ту тему покретао. Тај случај, мало познат нашој јавности, је недавно објелоданио, и на изузетан начин анализирао, професор математике др Владимир Божовић у просторима "Матице српске" у Подгорици, на промоцији књиге “Седам Његошевих сахрана, Ка Његошевом коначном почивалишту”, аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића.

Каменовање као казна од Аллаха, а Аллах је силан и мудар

Наиме, на сајту “Ислам Монтенегро” је 28. Априла 2008. г. објављен текст “Светост живота” чији је аутор  др Јусуф ел- Карадави, а с арапског језика је текст превао Џемо Реџематовић, главни и одговорни уредник портала. Иначе тај сајт себе дефинише овако- “Први исламски информативно- едукативни портал.”

Сам аутор текста- Египћанин др Јусуф ел-Карадави, који је давно прешао деведесету годину живота, је по мишљењу бошњачких интелектуалаца, и не само њих- “један од највећих живих ауторитета и учењака у исламском свијету”. Он је предсједник Свјетске уније исламских учењака. Предсједник је и Европског вијећа за фетве и истраживања које је, рецимо, од 25. до 29. јуна 2013. одржало своју 23. сједницу у хотелу Бристол у Сарајеву. Осим тога, Ел Карадавија означавају као духовног вођу организације „Муслиманска браћа“ у Египту, Сирији, Либији и другим земљама исламског свијета.

Дакле, у тексту “Светост живота”, објављенoм на порталу Ислам Монтенегро, несумњиви исламски ауторитет др Јусуф ел-Карадави каже: ”Преносе Бухари и Муслим од Ибн Мес'уда, р.а., да је рекао: „Рекао је Аллахов Посланик, с.а.в.с.: ‘Није дозвољено убити муслимана који говори Ла илахе иллахллах и свједочи да сам ја Аллахов Посланик, изузев у једном од три случаја: кад као ожењен учини блуд, кад убије другог муслимана и када напусти своју вјеру и заједницу (џемат)'“ .

У осврту на текст др Јусуфа ел-Карадавија, др Владимир Божовић је на споменутој промоцији књиге рекао да би због полемика око садржаја "Горског вијенца" јавност требала да се осврне и на то- “Kако питање „отпадништва од вјере“ или „муртед“ третира Ислам данас,  и то по учењима “највећих исламских теолога и свједока ријечи Посланика Мухамеда, као што је имам Бухари”.

Да би заокружили тему на коректан начин,  није згорег да се направи мали осврт по поводу прва два разлога- блуд и убиство, због којих се по учењу исламских теолога муслимани кажњавају смрћу. У првом случају- блуда,  др Јусуф ел-Карадавија каже:

“Када ожењени човјек почини блуд а спознао је Аллахову благодат у браку и породици... онда он заслужује смрт.То се исто односи и на удату жену. Такви заслужују смрт каменовањем по пресуди Аллаховог Посланика, с.а.в.с., која се односи на ожењеног човјека и удату жену који почине зиналук.

Међутим, ислам прописује ову казну само за оне који јавно чине блуд и шире разврат међу људима. Да би казна била пуноважна, човјека док чини блуд морају голим оком видјети четири особе. То значи да он чини блуд без сакривања и стида.

Ко тако поступи, дакле, сам призна и потврди да је починио блуд, или ако су га видјела четири праведна свједока који су поуздани вјерници и за чије понашање и морал нема приговора, награда му је каменовање као казна од Аллаха, а Аллах је силан и мудар... Онај ко је момак и никако није био жењен  заслужује казну (за блуд оп. а.) од стотину удараца бичем. ”

Што се тиче другог случаја, обавезе да се смрћу казни муслиман који убије муслимана, др Јусуф ел-Карадави то оправдава практичним разлозима: “Ако се то (убиство оп. а.) препусти без одмазде онда ће чланови фамилије убијеног без граница навалити на убицу и осветити се више него што треба, па ће се раширити непријатељство и раздор и ту ватру тешко је посије тога угасити.

Зато је ислам прописао одмазду и погубљење убице која се назива крвном осветом (ел-куд) или одмаздом (ел-кисас). Аллах, џ.ш., каже: „О вјерници! Прописује вам се одмазда за убијене“ (Ел-Бекаре: 178).”

Послије ова два примјера, на крају долазимо до трећег случаја и главног пункта- зашто се као обавеза и неопозиво рјешење намеће смртна казна за муслимане који пређу у неку другу религију?!

Др Јусуф ел-Карадави: Отпадникe од вјере треба убити

У дијелу текста “Светост живота”, одјељку с поднасловом “Напуштање вјере”,  др Јусуф ел -Карадави каже:

“Трећа врста оних којима је по хадису крв дозвољена јесу они који напусте своју вјеру и заједницу (џемат). Тако онај који остави ислам и одметне се од вјере Узвишеног Аллаха и разбије заједницу муслимана, мора се убити. Он је отпадник од вјере (муртед). А по правилу такав се убија. У сахих- хадису се каже: „Ко промијени своју вјеру убијте га!“

У образложењу правила о обавезној истрази превјерника, др Ел-Карадави наводи следеће: “Ислам никога не присиљава да уђе у њега, међутим, ко прихвати ту вјеру и придржава се његових прописа и закона, нема право да од вјере прави игру. Да сваког дана мијења вјеру. Да прихвати ову вјеру а да потом сутра прихвати другу, као што су раније говорили Јевреји: „Покажите да и ви вјерујете у оно што се објављује вјерницима, и то на почетку дана, а при крају дана то пореците не би ли и они своју вјеру напустили“ (Али Имран: 72).

Не, вјера није игра и забава. Ко тако уради заслужује да буде убијен. Имам Ахмед каже: „Онај ко оставља намаз је невјерник (кафир) и зато је дозвољено да буде убијен. Односно, обавезно је убити онога ко оставља намаз и у томе је устрајан“ . О скупино муслимана, заиста је крв света!”

Послије овог излагања, јављају се и одређене "непознанице". Наиме, теза да “ислам никога не присиљава да уђе у њега” је јасна и односи се на оне који су по својој жељи прихватили ту вјеру. Уколико се откажу од ислама, слиједи смрт- „Ко промијени своју вјеру, убијте га!“  Али, да ли се то односи на оне муслимане који нису прихватили ислам- већ су га “добили у наследство” рођењем, и на оне муслимане који су постали атеисти? Највјероватније- да!

Са тачке гледишта грађанског друштва- догма да се по слободној вољи може прихватити ислам, али се по слободној вољи не може изаћи из ислама осим у случају да останеш без главе- је радикaлна и ригидна, а самим тим и неприхватљива јер оспорава личну слободу.

Међутим, коначни и неопозиви став о ограничењу слободне воље човјека када је у питању одлазак из исламске религије дала је највиша сунитска духовна инстанца- др Јусуф ел-Кардави, најутицајнији сунитски теолог у свијету- који је написао преко 120 књига, добио осам међународних награда "за непроцењиви допринос у муслиманска фундаментална знања", и који се налази на трећем месту листе „Стотину најинтелектуалнијих људи свијета“ у верзији британског часописа „Проспект Магазин“!

Догма и паралеле момента “истраге”

Недавно је бурну реакцију јавности изазвала крајње необична ударна информација у медијима следеће садржине: “Мустафа Церић, бивши врховни поглавар Исламске заједнице у БиХ и актуелни предсједник Свјетског бошњачког конгреса, изјавио да је у Његошевом „Горском вијенцу” препознао „коријене геноцида према Бошњацима” и тражи да се и у БиХ и у Црној Гори забрани изучавање и читање тог дjела!”

Елем, да би се могли исправно одредити према овом чудном ставу, неопходно је да видимо- шта се суштински  говори у "Горском вијенцу", те направити паралеле са јасним и прецизним препорукама Ел- Карадавија.

Наиме, у "Горском вијенцу" се, кроз дијалог главних јунака, нуди сународницима који су прешли на ислам да се врате у  "вјеру прађедовску", у противном ће бити кажњени смрћу. Ако би узели као претпоставку да су се, рецимо, исламизирани ликови Његошевог дјела вратили у "вјеру прађедовску" они би, по правилима које данас пропагира Ел- Карадави,  били кажњени смрћу по исламским законима. Ако ћемо се строго држати идеје Његошевог дјела и исламских догми, они би у било којој варијанти били "усмрћени".

По којој логици се тада може критиковати књижевна прича о казни над превјерницима у "Горском вијенцу", а да се од стране бошњачких  интелектуалаца истовремено не критикује иста та догма у исламском учењу?

Збиља, да ли се у Горском вијенцу описује истрага "бивших православаца" или истрага "муслимана"? А да се десило обрнуто, у неком другом књижевном дјелу? Рецимо, да је група људи кажњена по исламским законима због преласка у православље, да ли би то била истрага над "православцима" или "бившим муслиманима"?  Или се, по исламским законима- превјерници увијек кажњавају и третирају као "бивши муслимани", а не припадници друге вјере, а у Горском вијенцу обрнуто?

Историчар др Растодер тврди да је јако тежак подухват “Његошем подучавати младе, бољем и хуманијем свијету”. Да ли је на тај став утицао стих: “Хулитеље имена Христова да крстимо водом али крвљу”? Ако јесте, како тада Растодер позиционира тумачења ислама од стране др Јусуфа ел-Карадавија, и његов јасни став да: ”Отпадникe од муслиманске вјере треба убити”, „Ко промијени своју вјеру убијте га“!? Да ли др Растодер сада може бити принципјелан те поручити да је "тежак подухват подучавати младе, бољем и хуманијем свијету” у складу с догмама “највећег живог ауторитета и учењака у исламском свијету”?

Или се као цивилизована неоходност намеће мисао да се "Горски вијенац", као књижевно дјело, и Кур’ан, као света књига муслимана, оставе на миру- те да се фокус приче пренесе на неке теме од животног интереса? У сваком случају, јасно је да свака наредна непринципјелна критика Његоша, и његовог великог дјела, нема ружичасту перспективу, јер носи непремостиве контраверзе.

И на крају, да није било Отоманске империје и њене зле окупације Балкана сигурно је да "Горског вијенца" не би било, нити стиха: “Да се стављаш што си учинио!” Наравно, били би "Ноћ скупља вијека" и "Луча микрокозма". Можда би нам Његош оставио приче o неким лијепим предјелима, пјесме о птицама и лептирима, морским таласима и цвјетовима, а не о хаосу који га је окруживао у том злом времену.