недеља, 25 септембар 2011 06:32 Војин Грубач, колумна ИН4С
Изјава предсједника Црне Горе Филипа Вујановића да нема исте емоције према свим строфама актуелне црногорске химне, те да двије слуша са задовољством, а двије зато што је обавезан, изазвала је буру негативних емоција код нон-стоп патриотски орјентисаних домородаца у Црној Гори. Не улазећи у политичке побуде и разлоге ове изјаве Вујановића, она је интересантна с тачке гледишта провјере толеранције у друштву, а посебно “стања политичког духа” умишљених предводника “нове црногорске идеологије” који се увијек ослањају само на силу државе, органа, репресије, а не и на снагу аргумената који би требали да их доведу до жељеног циља.
Устав, трице и кучине
Очекивано, прва је на изненедну “игру тијелом” предсједника Црне Горе одреаговала СДП, чији је потпредсједник Рашко Коњевић позвао Вујановића да “искористи своја уставна овлашћења и покрене поступак промјене Устава у дијелу државних симбола и назива службеног језика”, те да "заложи свој политички ауторитет и покуша да обезбиједи двотрећинску подршку у црногорском парламенту и тропетинску подршку грађана на референдуму, како је то предвиђено члановима 155 и 157 Устава Црне Горе”. Елем, у противном треба да поднесе оставку, сматра Коњевић.
И ту долазимо до важног момента који у потпуности одсликава лице и карактер такозваних нон- стоп “црногорских патриота”. Наиме, Устав Црне Горе су напаљени црногорски националисти, у које спада и дотични Коњевић, без трунке одговорности пред грађанима Црне Горе направили таквим да је његова промјена могућа само револуционалним путем. Да се подсјетимо...
Ти исти ликови су својевремено “звонили на сва звона” о недемократским принципима референдума о државној независности Црне Горе, гдје је квота од 55 одсто за успјех референдума била “ненормална, сулуда, недемократска, противцрногорска” и слично. Када су побиједили на референдуму сви дотадашњи њихови принципи су пали у воду, те су сами одредили, никога не питајући, не преговарајући са било ким, Устав као и квоте потребне за промјену индентитетских одредби тог Устава, као и државног статуса Црне Горе.
Укратко, при истој излазности као на споменутом референдуму- за важне промјене идентитетских одредби Устава, као и државног статуса, више није потребно “недемократских” 55 одсто, већ невјероватних “демократских” 69, 4 одсто гласова грађана?! Управо је тај потез показао “толеранцију, демократичност, одговорност”, нове црногорске “демократије” и њених шумских промотера.
Последица овога безобразлука се рефлектовала на начин да-огромни дио Црне Горе уопште не жели да чује за дотичну химну са све четири њене строфе, одбацује усвојену државну заставу у апсолутном смислу, не сматра својим некакакав нематерњи црногорски језик, не прихвата рјешење да грб треба да буде жуте боје, те у свој тој причи било каква репрезентација Црне Горе у спортском, културном или било ком другом облику те грађане интересује колико и лањски снијег.
Мантра о султановој цркви
Став господина Вујановића, у истом интервјуу, да сматра Митрополију канонском црквом је било сљедећи изазов за нон- стоп спремне домородце јавне сцене Црне Горе. Између њих се, очекивано, истрчао такозвани публициста Рајко Церовић, који је рекао да “Петровићи нису питали никога, а камоли Српску цркву, ако је и постојала, јер ју је султан укидао кад му се прохтије." Ако је и постојала!? Та црква је била султанова установа!?
Кључни проблем оваквих ликова је у томе што послије тога када кажу “А” не изговоре и “Б”. Јер, главно што је дотични Церовић требао рећи у наставку мисли је морало бити то да- с презиром одбацује, и не уопште рачуна својима, све оне православне духовнике “који су служили султановој православној Цркви, ако је уопште постојала”. А ту се, већ, “рађају” у редослиједу “одбачени султанови свештеници”, као што су били Св. Василије Острошки, архимандрит Арсеније Гаговић, поп Богдан Зимоњић,..., и остале многобројне владике и попови који су увијек били заједно са својим народом у свим његовим патњама и искушењима.
Међу њима је, свакако, и прота Милутин Церовић, који је у тешким временима за Дробњаке, као “султанов поп”, отишао на позив незадовољног паше Селмановића у Пљевља и ту завршио свој живот. По једној верзији- био је објешен, а по другој- ухваћен на сред пљеваљског пазара и посијечен, а глава му потом била истакнута на бедему. Убијен је и архимандрит Арсеније Гаговић, и не само он, што баца ново свјетло на “султанове” свештенике
Прота Милутин је, иначе, био отац познатог Дробњака Новице Церовића, ”случајног презимењака” Рајка Церовића, који би се прије давања неадекватних изјава морао распитати и о својим прецима, међу којима је било истакнутих “султанових попова”, па све да и њих одреда одбаци, и не рачуна својима.
Ој “свијетла” и “грађанска”
Нема сумње да се нико од “устанички настројених” теоретичара и практичара црногорског национализма не жели суочити с чињеницом да је крајње ружним, непотребним и штетним ултиматумом донешен Устав Црне Горе.
А морали би, јер је Устав Црне Горе донио дио политичке Црне Горе којем је референдумска побједа залила воду у уши, те су помислили да је држава играчка са којом се могу играти по својој вољи колико желе, без потребе да мисле о било коме другом ко живи на истом простору као и они. Наравно, удаљеност од реалности сама по себи доноси последичну бол, јер играње са здравим смислом може донијети једино и само непријатности бесконачног трајања. Управо је то узрок зашто данас самоубијеђени црногорски националисти доживљавају свакодневне трауме, које се временом могу само појачавати.
Искрено, не видим сламку спаса за коју се могу ухватити да би се те политичке трауме избјегле! Та сламка спаса сигурно није опскурни Кју- Клукс- Клан којег је ових дана у Вили Горица окупио г. Адолф Кривокапић. Јер, такво окупљање је био сјајни демант “постојања” грађанске државе Црне Горе, коју ова екипа сигурно никада није жељела.
Изјава предсједника Црне Горе Филипа Вујановића да нема исте емоције према свим строфама актуелне црногорске химне, те да двије слуша са задовољством, а двије зато што је обавезан, изазвала је буру негативних емоција код нон-стоп патриотски орјентисаних домородаца у Црној Гори. Не улазећи у политичке побуде и разлоге ове изјаве Вујановића, она је интересантна с тачке гледишта провјере толеранције у друштву, а посебно “стања политичког духа” умишљених предводника “нове црногорске идеологије” који се увијек ослањају само на силу државе, органа, репресије, а не и на снагу аргумената који би требали да их доведу до жељеног циља.
Устав, трице и кучине
Очекивано, прва је на изненедну “игру тијелом” предсједника Црне Горе одреаговала СДП, чији је потпредсједник Рашко Коњевић позвао Вујановића да “искористи своја уставна овлашћења и покрене поступак промјене Устава у дијелу државних симбола и назива службеног језика”, те да "заложи свој политички ауторитет и покуша да обезбиједи двотрећинску подршку у црногорском парламенту и тропетинску подршку грађана на референдуму, како је то предвиђено члановима 155 и 157 Устава Црне Горе”. Елем, у противном треба да поднесе оставку, сматра Коњевић.
И ту долазимо до важног момента који у потпуности одсликава лице и карактер такозваних нон- стоп “црногорских патриота”. Наиме, Устав Црне Горе су напаљени црногорски националисти, у које спада и дотични Коњевић, без трунке одговорности пред грађанима Црне Горе направили таквим да је његова промјена могућа само револуционалним путем. Да се подсјетимо...
Ти исти ликови су својевремено “звонили на сва звона” о недемократским принципима референдума о државној независности Црне Горе, гдје је квота од 55 одсто за успјех референдума била “ненормална, сулуда, недемократска, противцрногорска” и слично. Када су побиједили на референдуму сви дотадашњи њихови принципи су пали у воду, те су сами одредили, никога не питајући, не преговарајући са било ким, Устав као и квоте потребне за промјену индентитетских одредби тог Устава, као и државног статуса Црне Горе.
Укратко, при истој излазности као на споменутом референдуму- за важне промјене идентитетских одредби Устава, као и државног статуса, више није потребно “недемократских” 55 одсто, већ невјероватних “демократских” 69, 4 одсто гласова грађана?! Управо је тај потез показао “толеранцију, демократичност, одговорност”, нове црногорске “демократије” и њених шумских промотера.
Последица овога безобразлука се рефлектовала на начин да-огромни дио Црне Горе уопште не жели да чује за дотичну химну са све четири њене строфе, одбацује усвојену државну заставу у апсолутном смислу, не сматра својим некакакав нематерњи црногорски језик, не прихвата рјешење да грб треба да буде жуте боје, те у свој тој причи било каква репрезентација Црне Горе у спортском, културном или било ком другом облику те грађане интересује колико и лањски снијег.
Мантра о султановој цркви
Став господина Вујановића, у истом интервјуу, да сматра Митрополију канонском црквом је било сљедећи изазов за нон- стоп спремне домородце јавне сцене Црне Горе. Између њих се, очекивано, истрчао такозвани публициста Рајко Церовић, који је рекао да “Петровићи нису питали никога, а камоли Српску цркву, ако је и постојала, јер ју је султан укидао кад му се прохтије." Ако је и постојала!? Та црква је била султанова установа!?
Кључни проблем оваквих ликова је у томе што послије тога када кажу “А” не изговоре и “Б”. Јер, главно што је дотични Церовић требао рећи у наставку мисли је морало бити то да- с презиром одбацује, и не уопште рачуна својима, све оне православне духовнике “који су служили султановој православној Цркви, ако је уопште постојала”. А ту се, већ, “рађају” у редослиједу “одбачени султанови свештеници”, као што су били Св. Василије Острошки, архимандрит Арсеније Гаговић, поп Богдан Зимоњић,..., и остале многобројне владике и попови који су увијек били заједно са својим народом у свим његовим патњама и искушењима.
Међу њима је, свакако, и прота Милутин Церовић, који је у тешким временима за Дробњаке, као “султанов поп”, отишао на позив незадовољног паше Селмановића у Пљевља и ту завршио свој живот. По једној верзији- био је објешен, а по другој- ухваћен на сред пљеваљског пазара и посијечен, а глава му потом била истакнута на бедему. Убијен је и архимандрит Арсеније Гаговић, и не само он, што баца ново свјетло на “султанове” свештенике
Прота Милутин је, иначе, био отац познатог Дробњака Новице Церовића, ”случајног презимењака” Рајка Церовића, који би се прије давања неадекватних изјава морао распитати и о својим прецима, међу којима је било истакнутих “султанових попова”, па све да и њих одреда одбаци, и не рачуна својима.
Ој “свијетла” и “грађанска”
Нема сумње да се нико од “устанички настројених” теоретичара и практичара црногорског национализма не жели суочити с чињеницом да је крајње ружним, непотребним и штетним ултиматумом донешен Устав Црне Горе.
А морали би, јер је Устав Црне Горе донио дио политичке Црне Горе којем је референдумска побједа залила воду у уши, те су помислили да је држава играчка са којом се могу играти по својој вољи колико желе, без потребе да мисле о било коме другом ко живи на истом простору као и они. Наравно, удаљеност од реалности сама по себи доноси последичну бол, јер играње са здравим смислом може донијети једино и само непријатности бесконачног трајања. Управо је то узрок зашто данас самоубијеђени црногорски националисти доживљавају свакодневне трауме, које се временом могу само појачавати.
Искрено, не видим сламку спаса за коју се могу ухватити да би се те политичке трауме избјегле! Та сламка спаса сигурно није опскурни Кју- Клукс- Клан којег је ових дана у Вили Горица окупио г. Адолф Кривокапић. Јер, такво окупљање је био сјајни демант “постојања” грађанске државе Црне Горе, коју ова екипа сигурно никада није жељела.
No comments:
Post a Comment