Од Војин Грубач -
Јован Симонов Пламенац, организатор и вођа Божићне побуне у
Црној Гори 1919.године, је у току ратног вртлога 1941.године упутио
Меморандум силама Осовине, владама Краљевине Италије и њемачког Рајха
(1*), с молбом да се створи Велика држава Србо-Црногораца, која би
бројала осам ипо милиона становника.
Пламенац је полазио од тезе да би таква марионетска држава, у којој би се нашли сви Србо-Црногорци имајући стратешку дубину и у Албанији, спасила православни народ од великих страдања која су се почела дешавати на Балкану већ у прољеће 1941. године.
Та држава, по замисли Пламенца, требала је да се простире од Јадранског мора до Дунава, па и преко њега гдје би, заузимајући Војводину, изашла на границу са Мађарском. У свом саставу је претпоствљала сјеверну Македонију, те се граничила с Бугарском и Грчком. На другој страни, раширила би се од Дрине до Дрима, те заузимала дио Далмације, Босну и Херцеговину као и сјеверну Албанију, све се Скадром.
Пламенац је тражио да се та држава назове Краљевина Црна Гора, те да ”Силе Осовине признају Његову Екселенцију Јована С. Пламенца као шефа владе и као извршиоца регентске власти Краљевине Црне Горе”.
Те територије су, по замисли Пламенца, новој Краљевини Црној Гори требале припасти “на основу националног принципа и на основу животног простора који заузима српско-црногорски народ”, а подробно објашњење његових теза ће бити тема овог текста.
Други дио Меморандума, гдје Пламенац развија расну теорију о Србо-Црногорцима, биће тема посебног осврта.
Уједно је тражио да јој се припоји- “цијела јужна Далмација са Макарском и са полуострвом Пељешац, са острвима Корчулом и Мљетом, укључујући Боку Которску”, сматрајући “да су наведене области, у националном и политичком погледу чиниле саставни дио Црне Горе, изузев у оном периоду кад су биле под доминацијом Млетачке Републике.”
Неопходност да српска Војводина буде дио Краљевине Црне Горе Пламенац је објаснио овако:
“Краљевина Црна Гора захтијева такође територију бивше српске Војводине, на челу са Сремом, из истих, националних, разлога. Те су области још у средњем вијеку припадале српско-црногорској држави из времена краља Драгутина и краља Милутина.
И сама Хабсбуршка Монархија 1848. године образовала је од тих области српску Војводину. Овђе се налази Нови Сад, културни центар српско-црногорског народа. Овђе је Фрушка Гора, на којој се налазе бројни српско-црногорски манастири са гробницама српско-црногорских владара.”
Јован Пламенац је у Меморандуму изразио оштро противљење што је Босна и Херцеговина припојена Независној Држави Хрватској, рекавши следеће:
“Никада у историји Хрвати нијесу господарили Босном и Херцеговином. У погледу вјерског изјашњавања у Босни и у Херцеговини постоји око 400.000 римокатолика, око 850.000 мухамеданаца и отприлике милион и сто хиљада православаца.”
Јован Пламенац потом закључује: “Његова Екселенција Јован С. Пламенац моли просвијетљене силе Осовине да не почине неправду и историјску грешку по питању Босне и Херцеговине, на штету права Краљевине Црне Горе.”
Његово подробно објашњење, у цјелости изгледа овако:
“Осим тога, те су српско-црногорске територије у једанаестом вијеку припадале Црној Гори.
Након ослободилачког рата, који је повела Црна Гора против Византије, за вријеме краља Војислава Војислављевића, те регије су Црној Гори припадале и за вријеме владавине краља Михаила Војислављевића којега је 1077. године у Скадру, тадашњој пријестоници крунисао папа.
Босна и Херцеговина су припадале Краљевини Црној Гори и за вријеме величанствене владавине црногорског краља Бодина (1071-1101.) који првенствено бјеше проглашен краљем Бугара и Срба.
Једино су се под вођством Црне Горе Србо-Црногорци борили против Турске империје и против свих осталих за ослобођење и присаједињење тих области матичној земљи, Црној Гори.
И у деветнаестом вијеку, тачније 1861. године, Црна Гора је подигла устанак у Босни и Херцеговини, а годину дана касније, 1862. сама ступила у рат против моћне Турске империје за ослобођење Босне и Херцеговине…
Није ли Црна Гора и 1875. године подигла устанак у тим регијама? Није ли Црна Гора годину дана касније објавила рат Турској због Босне и Херцеговине? Није ли исте те године Црна Гора наговорила и Књажевину Србију да уђе у рат против Турске?… Турска бјеше поражена.
Те територије су још тада морале припасти Краљевини Црној Гори. Али их је Берлински конгрес, не поштујући права Црне Горе и њене свете крви вјековима проливане за слободу тих крајева, додијелио Аустроугарској монархији чиме је посијао сјеме несреће како по Црној Гори и цијелом српско-црногорском народу, тако и по читавој Европи.
Сарајевски атентат 1914. године, као и свјетски рат који се убрзо потом разбуктао био је посљедица те неправде почињене према Црној Гори…
Света и недодирљива јесу права која цијели српско- црногорски народ полаже на Босну и на Херцеговину.”
Као модел да те територије припадну Краљевини Црној Гори он предлаже анексију Србије, а као мотив анкесије наводи принцип националног уједињења свих Србо-Црногораца.
Тај предлог Пламенца, као и навођење историјских разлога за анектирање Србије, у оргиналу изгледа овако:
“Та анексија треба да буде извршена на принципу националног уједињења свих Србо-Црногораца, као и на основу историјског права, будући да је Горња Мезија (Рашка) са сјеверном Македонијом вјековима припадала Црној Гори док су се на трону српско- црногорске државе налазиле црногорске династије Вишеслављевића, Војисављевића, Немањића и Грбљановића.
Српско-црногорски народ захтијева да те регије буду додијељене Краљевини Црној Гори зато што су управо Црногорци засновали и остварили српску државу у деветнаестом вијеку.”
У једном, претходном дијелу Меморандума Јован Пламенац је објаснио Хитлеру и Мусолинију да су Црногорци у осамнаестом вијеку населили Београдски пашалук и дизали устанке, рекавши следеће:
“Примјера ради, када су се Црногорци у осамнастом вијеку настанили у Београдском пашалуку (провинција под Турцима) и то као ратни савезници побједничких сила Венеције, Аустрије и Русије, упркос томе што је тај ослобођени пашалук, под притиском Француске, требало поново да потпадне под турску власт, они онђе 1804. године дигоше устанак за ослобођење народа и државе под вођством Карађорђа Петровића, оснивача династије Карађорђевића.
Након што та побуна 1813. године у Србији би угушена, један други Црногорац, Милош Обреновић, оснивач династије Обреновића, подиже 1815. нови устанак.”
На овај сегмент писма Пламенац се надовезује у продужетку Меморандума, гдје даје додатна објашњења на овај начин:
“Када је Црна Гора на страни Венеције, Аустрије и Русије у осамнаестом вијеку ступила у рат против Турске и када су Турци ишћерани из Београдског пашалука, Црногорци, као што раније напоменусмо, населише данашњу Србију, а кад су Турци од савезника повратили споменути пашалук (провинцију), Црногорци под вођством Црногораца, Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића, 1804-1815. подигоше устанак и створише српску државу.“
Елем, на основу тога што су устанке у Србији дизале „црногорске династије Петровићи и Карађорђевићи“, али и додатно „Црногорци населили Србију“, Јован Пламенац је у Меморандуму закључио да је сасвим природно да Краљевина Црна Гора 1941. године анектира територију Србије- „у име народног јединства Србо- Црногораца“.
”Исто тако Црна Гора, из истих историјско-националних разлога, захтијева да јој припадне сјеверна Македонија на челу са Скопљем. Те су регије још у једанаестом вијеку од византијског јарма ослободили црногорски кнез Војислав и краљ Михаило Други.”
Потом иде осврт на цара Душана и „свето Косово“, гдје каже:
“Српско-црногорски цар Душан бјеше 1346. године проглашен за цара свих Србо-Црногораца, у периоду у коме је Балкан био под доминацијом српско- црногорске државе.
У тим областима се налазе сви наши величанствени средњовјековни споменици. Ту су наши манастири, наше средњовјековне цркве, међу којима Свети Дечани и Грачаница чијој се архитектури диви цијели свијет.
Ту је и Пећ са средњовјековном српском патријаршијом, ту је и свето Косово, ђе у бици 1389. године, погибоше српско- црногорски цар Лазар и турски султан Мурат.”
Објаснивши историјско право Краљевине Црне Горе на Косово, Метохију и сјеверну Македонију, Пламенац закључује следеће:
”У суштини, ниједан се балкански народ осим српско- црногорског на челу са династијама црногорске крви није борио против турске инвазије. У тим областима налазе се наша највећа бојна попришта на којима се пролише ријеке српско-црногорске крви.
Те регије не могу припасти ником другом до Краљевини Црној Гори из споменутих историјских и националних разлога и зато што је споменуте области, након што их је у својим борбама против Турске изгубила, Црна Гора сабљом опет повратила и један исти народ ујединила.
Нико данас нема право да тражи те регије зато што Црна Гора није остала без њих својевољно нити их је у рату изгубила.”
“Краљевина Црна Гора полаже пуно право и на Скадар и на све сjеверне области данашње Албаније, с обзиром на то да је ту био центар средњовјековне црногорске краљевине.
Цијела сјеверна и централна Албанија припадала је споменутој црногорској држави онда када је западни Балкан од Валоне, сјеверне Македоније и ријеке Тимока, припадао српско-црногорској краљевини. Пријестоница те државе био је Скадар.”
Потом се позива на чињеницу да су те области припадале хришћанима, наводећи:
“Те територије данашње Албаније припадале су хришћанскоме свијету све док их Црногорци својом крвљу бранише.
Цијела данашња сјеверна Албанија, од изворишта ријеке Дрима на западу, дуж њеног тока све до старе Србије припадала је, у вјерском погледу, хришћанству, а у националном српско-црногорском народу. Међутим, Турци су је силом преобратили у ислам након што је због њене одбране Црна Гора ушла у рат против Турске.
У петнаестом вијеку црногорски кнез Балша Трећи привремено је, уз одређену надокнаду, препуштио Скадар Венецији која је била његова савезница. Турци су освојили тај град 1482. год. жестоко се борећи против Црногораца и Венецијанаца. ”
На крају се Пламенац осврће на освајање Скадра 1913. године, из чега се такође црпи право на територије, те закључује:
”Међутим, 28. марта 1913. године Црногорци повратише своју стару пријестоницу, заробивши том приликом 26.000 турских војника. Европа је, под притиском Аустрије, одузела Скадар и све ове области Црној Гори.
Краљевина Црна Гора полаже неповредиво право на те области све до Дрима. Црногорски народ никада неће одустати од њих и свака другачија одлука представљала би апсолутну неправду.”
“Његова Екселенција Јован С. Пламенац мора овом приликом да констатује једну непобитну чињеницу, а то је да су официри и војници италијанске и њемачке војске, од првог дана војне окупације показали огромну великодушност према Црногорцима и уопште према српско-црногорском народу. Такво мишљење дијели цијели народ.
Стога, Његова Екселенција Јован С. Пламенац апелује на просвијетљење силе Осовине, да признају право Краљевине Црне Горе и да не разапињу на крст српско-црногорски народ због империјалистичких циљева сусjедних држава чији народи у Европи представљају националне мањине у односу на српско- црногорски народ.
Просвијетљене силе Осовине, осим тога, врло добро знају да у народној историји ништа није вјечно осим виталне снаге сваког појединачног народа, а српско- црногорски народ је пружао доказ њеног постојања током цјелокупне историје европских народа.”
У Меморандуму Пламенца присутна је оштра осуда “звјерстaва над голоруким српско-црногорским народом”, која су “расплакала и сама небеса”, а која у том времену чине, како каже: “наоружани и дивљи исламизирани Албанци”, “наша зла браћа Хрвати” и “мађарске трупе у окупираним регијама”.
Oва жестоку осуду злочина коју чине марионетске државе Хрвата, Албанаца и Мађара, а коју је Пламенац преко Меморандума упутио Хитлеру и Мусолинију, баца посебно свјетло на мотиве Пламенца да тражи Велику државу Србо- Црногораца.
Она се огледа у Пламенчевој жељи да кроз колаборационизам, и стварање марионетске државе, направи противтежу осталим марионетским државама и заштити од погрома православно становништво, што је несумњиво хумана и позитивна идеја независно од њеног колаборациониостичког тока.
Да би приволио Хитлера и Мусолинија да му изађу у сусрет, Пламенац је предочио расну теорију о Србо-Црногорцима, што ће бити тема наредног текста.
Ево како, рецимо, описује Јована Симоновог црногорски историчар Новак Аџић:
“Јован Симонов Пламенац био је организатор, вођа, политички идеолог, врховни војни заповједник Божићног устанка Црногораца јануара 1919. године (по новом календару) и апостол (први иза краља Николе Првог Петровића- Његоша), црногорског зеленашког државотворног и национално ослободилачког војно-политичког покрета, који је почивао на начелу „За право, част и слободу Црне Горе.” (2*)
Међутим, оно што Јован Симонов Пламенац пише у писму Александру Карађорђевићу, или у Меморандуму силама Осовине, представља Пламенца у сасвим другој димензији, у комплету, при чему му се тешко може приписати политичка недоследност.
То показује и дио овог Меморандума из 1941. године, гдје Пламенац наводи да је управо Краљевина Црна Гора требала 1918. године “ујединити цјелокупни српско-црногорски народ у једну државу”, али да је “била спријечена у томе”. Уосталом, ево у оргиналу те изјаве Пламенца:
“На основу свега изложеног у овом меморандуму, јасно је да правда захтијева да се и Краљевини Црној Гори омогући да уједини цјелокупни српско- црногорски народ у једну државу, а то је оно у чему је била спријечена 1918. године.
Црна Гора тражи повраћај свих пет споменутих регија не само из националних и историјских разлога, већ и из економских, будући да споменуте регије сачињавају једну геополитичку и економску цјелину.”
Дакле, и овај Меморандум Пламенца потврђује тезу да се Божићни устанак и комитско војевање не могу смјештати у некакав измишљени међунационални сукоб, како то већ пер деценија желе представити неки неодговорни историчари и публицисти у Црној Гори.
Управо због жеље за спиновањем и замјеном теза, дјеловање Јована Пламенца послије повратка у Краљевину СХС није освјетљавано од стране црногорских публициста. Једино му је давана оцјена да су зеленаши били огорчени доласком Пламенца у Београд, када је Јован Пламенац постао дио управљачког система Краљевине СХС.
Пламенчева идеја стварања Велике државе Србо- Црногораца 1941. године, у условима хаоса на Балкану, сигурно је заслуживала већу пажњу, а никако заборав. Јер, да је Пламенац успио у својој тешко остваривој намјери, тај пројекат би сачувао животе бар милион Србо-Црногораца, како тај народ назива Пламенац.
Нема сумње да би при таквом развоју ситуације цетињска скупина на челу са Секулом Дрљевићем, као и Милан Недић у Београду, били запросто збрисани и на њихво мјесто би дошао Пламенац, који би ту мисију у коначници платио главом, како се то дежава по сценарију који на крају ратова пишу такозвани „борци против колаборационизма“.
Без обзира на неуспијех тога пројекта, ипак се мора рећи да Јован Пламенац заслужује признање за покушај спашавања народа у тим тешком времену, а посебно за глас против злочина које је чинили НДХ, Хортијева Мађарска и Велика Албанија.
Тим гласом против злочина Јован Симонов Пламенац се показује као сушта супротност Секули Дрљевићу, који је своју последњу мисију завршио у загрљају Анте Павелића, монструозног усташког злочинца и злочиначког вође паклене марионетске државе НДХ.
Референце:
(1*) (Меморандум- Јован С. Пламенац, Матица црногорска- прољеће/ љето 2010., превод с италијанског: Деја Пилетић, стр. 153./178.)
(2*) (Новак Аџић, Јован Пламенац врховни војни заповједник Бозицног устанка, портал Аналитика, 28. 02. 2017.)
Пламенац је полазио од тезе да би таква марионетска држава, у којој би се нашли сви Србо-Црногорци имајући стратешку дубину и у Албанији, спасила православни народ од великих страдања која су се почела дешавати на Балкану већ у прољеће 1941. године.
Та држава, по замисли Пламенца, требала је да се простире од Јадранског мора до Дунава, па и преко њега гдје би, заузимајући Војводину, изашла на границу са Мађарском. У свом саставу је претпоствљала сјеверну Македонију, те се граничила с Бугарском и Грчком. На другој страни, раширила би се од Дрине до Дрима, те заузимала дио Далмације, Босну и Херцеговину као и сјеверну Албанију, све се Скадром.
Пламенац је тражио да се та држава назове Краљевина Црна Гора, те да ”Силе Осовине признају Његову Екселенцију Јована С. Пламенца као шефа владе и као извршиоца регентске власти Краљевине Црне Горе”.
Те територије су, по замисли Пламенца, новој Краљевини Црној Гори требале припасти “на основу националног принципа и на основу животног простора који заузима српско-црногорски народ”, а подробно објашњење његових теза ће бити тема овог текста.
Други дио Меморандума, гдје Пламенац развија расну теорију о Србо-Црногорцима, биће тема посебног осврта.
Војводина и Далмација дио Краљевине Црне Горе
Пламенац је у писму Хитлеру и Мусолинију утврдио да основу Краљевине Црне Горе треба да чини- “цијела античка област Црне Горе, која је припадала Краљевини све до уочи свјетског рата 1914. године”.Уједно је тражио да јој се припоји- “цијела јужна Далмација са Макарском и са полуострвом Пељешац, са острвима Корчулом и Мљетом, укључујући Боку Которску”, сматрајући “да су наведене области, у националном и политичком погледу чиниле саставни дио Црне Горе, изузев у оном периоду кад су биле под доминацијом Млетачке Републике.”
Неопходност да српска Војводина буде дио Краљевине Црне Горе Пламенац је објаснио овако:
“Краљевина Црна Гора захтијева такође територију бивше српске Војводине, на челу са Сремом, из истих, националних, разлога. Те су области још у средњем вијеку припадале српско-црногорској држави из времена краља Драгутина и краља Милутина.
И сама Хабсбуршка Монархија 1848. године образовала је од тих области српску Војводину. Овђе се налази Нови Сад, културни центар српско-црногорског народа. Овђе је Фрушка Гора, на којој се налазе бројни српско-црногорски манастири са гробницама српско-црногорских владара.”
Јован Пламенац је у Меморандуму изразио оштро противљење што је Босна и Херцеговина припојена Независној Држави Хрватској, рекавши следеће:
“Никада у историји Хрвати нијесу господарили Босном и Херцеговином. У погледу вјерског изјашњавања у Босни и у Херцеговини постоји око 400.000 римокатолика, око 850.000 мухамеданаца и отприлике милион и сто хиљада православаца.”
Јован Пламенац потом закључује: “Његова Екселенција Јован С. Пламенац моли просвијетљене силе Осовине да не почине неправду и историјску грешку по питању Босне и Херцеговине, на штету права Краљевине Црне Горе.”
Пламенац: Цијели српско-црногорски народ полаже свето право на БиХ
Утврђујући да НДХ нема право на БиХ, Пламенaц наводи Хитлеру и Мусолинију да у се саставу Краљевине Црне Горе треба наћи “цијела Босна и Херцеговина, будући да је Краљевина Црна Гора, на основу наведеног принципа, у историји водила чак 14 ратова за ослобођење своје потлачене браће у тим регијама”.Његово подробно објашњење, у цјелости изгледа овако:
“Осим тога, те су српско-црногорске територије у једанаестом вијеку припадале Црној Гори.
Након ослободилачког рата, који је повела Црна Гора против Византије, за вријеме краља Војислава Војислављевића, те регије су Црној Гори припадале и за вријеме владавине краља Михаила Војислављевића којега је 1077. године у Скадру, тадашњој пријестоници крунисао папа.
Босна и Херцеговина су припадале Краљевини Црној Гори и за вријеме величанствене владавине црногорског краља Бодина (1071-1101.) који првенствено бјеше проглашен краљем Бугара и Срба.
Једино су се под вођством Црне Горе Србо-Црногорци борили против Турске империје и против свих осталих за ослобођење и присаједињење тих области матичној земљи, Црној Гори.
И у деветнаестом вијеку, тачније 1861. године, Црна Гора је подигла устанак у Босни и Херцеговини, а годину дана касније, 1862. сама ступила у рат против моћне Турске империје за ослобођење Босне и Херцеговине…
Није ли Црна Гора и 1875. године подигла устанак у тим регијама? Није ли Црна Гора годину дана касније објавила рат Турској због Босне и Херцеговине? Није ли исте те године Црна Гора наговорила и Књажевину Србију да уђе у рат против Турске?… Турска бјеше поражена.
Те територије су још тада морале припасти Краљевини Црној Гори. Али их је Берлински конгрес, не поштујући права Црне Горе и њене свете крви вјековима проливане за слободу тих крајева, додијелио Аустроугарској монархији чиме је посијао сјеме несреће како по Црној Гори и цијелом српско-црногорском народу, тако и по читавој Европи.
Сарајевски атентат 1914. године, као и свјетски рат који се убрзо потом разбуктао био је посљедица те неправде почињене према Црној Гори…
Света и недодирљива јесу права која цијели српско- црногорски народ полаже на Босну и на Херцеговину.”
Пламенац: Анектираћу Србију на принципу националног уједињења
Однос према територији Србије код Плaмeнца је био недвoсмислен, те каже: “Краљевини Црној Гори трeба да припадне и цијела српско- црногорска територија која је припадала Краљевини Србији све до уочи свјетског рата 1914. године.”Као модел да те територије припадну Краљевини Црној Гори он предлаже анексију Србије, а као мотив анкесије наводи принцип националног уједињења свих Србо-Црногораца.
Тај предлог Пламенца, као и навођење историјских разлога за анектирање Србије, у оргиналу изгледа овако:
“Та анексија треба да буде извршена на принципу националног уједињења свих Србо-Црногораца, као и на основу историјског права, будући да је Горња Мезија (Рашка) са сјеверном Македонијом вјековима припадала Црној Гори док су се на трону српско- црногорске државе налазиле црногорске династије Вишеслављевића, Војисављевића, Немањића и Грбљановића.
Српско-црногорски народ захтијева да те регије буду додијељене Краљевини Црној Гори зато што су управо Црногорци засновали и остварили српску државу у деветнаестом вијеку.”
У једном, претходном дијелу Меморандума Јован Пламенац је објаснио Хитлеру и Мусолинију да су Црногорци у осамнаестом вијеку населили Београдски пашалук и дизали устанке, рекавши следеће:
“Примјера ради, када су се Црногорци у осамнастом вијеку настанили у Београдском пашалуку (провинција под Турцима) и то као ратни савезници побједничких сила Венеције, Аустрије и Русије, упркос томе што је тај ослобођени пашалук, под притиском Француске, требало поново да потпадне под турску власт, они онђе 1804. године дигоше устанак за ослобођење народа и државе под вођством Карађорђа Петровића, оснивача династије Карађорђевића.
Након што та побуна 1813. године у Србији би угушена, један други Црногорац, Милош Обреновић, оснивач династије Обреновића, подиже 1815. нови устанак.”
На овај сегмент писма Пламенац се надовезује у продужетку Меморандума, гдје даје додатна објашњења на овај начин:
“Када је Црна Гора на страни Венеције, Аустрије и Русије у осамнаестом вијеку ступила у рат против Турске и када су Турци ишћерани из Београдског пашалука, Црногорци, као што раније напоменусмо, населише данашњу Србију, а кад су Турци од савезника повратили споменути пашалук (провинцију), Црногорци под вођством Црногораца, Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића, 1804-1815. подигоше устанак и створише српску државу.“
Елем, на основу тога што су устанке у Србији дизале „црногорске династије Петровићи и Карађорђевићи“, али и додатно „Црногорци населили Србију“, Јован Пламенац је у Меморандуму закључио да је сасвим природно да Краљевина Црна Гора 1941. године анектира територију Србије- „у име народног јединства Србо- Црногораца“.
Српско-црногорски цареви Душан и Лазар, и свето Косово
У наставку Меморандума, Јован Симонов Пламенац се осврнуо и на Македонију, на овај начин:”Исто тако Црна Гора, из истих историјско-националних разлога, захтијева да јој припадне сјеверна Македонија на челу са Скопљем. Те су регије још у једанаестом вијеку од византијског јарма ослободили црногорски кнез Војислав и краљ Михаило Други.”
Потом иде осврт на цара Душана и „свето Косово“, гдје каже:
“Српско-црногорски цар Душан бјеше 1346. године проглашен за цара свих Србо-Црногораца, у периоду у коме је Балкан био под доминацијом српско- црногорске државе.
У тим областима се налазе сви наши величанствени средњовјековни споменици. Ту су наши манастири, наше средњовјековне цркве, међу којима Свети Дечани и Грачаница чијој се архитектури диви цијели свијет.
Ту је и Пећ са средњовјековном српском патријаршијом, ту је и свето Косово, ђе у бици 1389. године, погибоше српско- црногорски цар Лазар и турски султан Мурат.”
Објаснивши историјско право Краљевине Црне Горе на Косово, Метохију и сјеверну Македонију, Пламенац закључује следеће:
”У суштини, ниједан се балкански народ осим српско- црногорског на челу са династијама црногорске крви није борио против турске инвазије. У тим областима налазе се наша највећа бојна попришта на којима се пролише ријеке српско-црногорске крви.
Те регије не могу припасти ником другом до Краљевини Црној Гори из споменутих историјских и националних разлога и зато што је споменуте области, након што их је у својим борбама против Турске изгубила, Црна Гора сабљом опет повратила и један исти народ ујединила.
Нико данас нема право да тражи те регије зато што Црна Гора није остала без њих својевољно нити их је у рату изгубила.”
Краљевина Црна Гора полаже пуно право на Скадар и сјевер Албаније
Пламенац протежира историјско право Краљевине Црне Горе на већи дио Албаније, објаснивши то овако:“Краљевина Црна Гора полаже пуно право и на Скадар и на све сjеверне области данашње Албаније, с обзиром на то да је ту био центар средњовјековне црногорске краљевине.
Цијела сјеверна и централна Албанија припадала је споменутој црногорској држави онда када је западни Балкан од Валоне, сјеверне Македоније и ријеке Тимока, припадао српско-црногорској краљевини. Пријестоница те државе био је Скадар.”
Потом се позива на чињеницу да су те области припадале хришћанима, наводећи:
“Те територије данашње Албаније припадале су хришћанскоме свијету све док их Црногорци својом крвљу бранише.
Цијела данашња сјеверна Албанија, од изворишта ријеке Дрима на западу, дуж њеног тока све до старе Србије припадала је, у вјерском погледу, хришћанству, а у националном српско-црногорском народу. Међутим, Турци су је силом преобратили у ислам након што је због њене одбране Црна Гора ушла у рат против Турске.
У петнаестом вијеку црногорски кнез Балша Трећи привремено је, уз одређену надокнаду, препуштио Скадар Венецији која је била његова савезница. Турци су освојили тај град 1482. год. жестоко се борећи против Црногораца и Венецијанаца. ”
На крају се Пламенац осврће на освајање Скадра 1913. године, из чега се такође црпи право на територије, те закључује:
”Међутим, 28. марта 1913. године Црногорци повратише своју стару пријестоницу, заробивши том приликом 26.000 турских војника. Европа је, под притиском Аустрије, одузела Скадар и све ове области Црној Гори.
Краљевина Црна Гора полаже неповредиво право на те области све до Дрима. Црногорски народ никада неће одустати од њих и свака другачија одлука представљала би апсолутну неправду.”
Пламенац: Молим вас да не разапињете на крст српско-црногорски народ
Јован Пламенац се у Меморандуму захваљује силама Осовине на великодушности, и моли их да не разапињу на крст српско- црногорски народ, форсирајући интересе сусједних народа, на овај начин:“Његова Екселенција Јован С. Пламенац мора овом приликом да констатује једну непобитну чињеницу, а то је да су официри и војници италијанске и њемачке војске, од првог дана војне окупације показали огромну великодушност према Црногорцима и уопште према српско-црногорском народу. Такво мишљење дијели цијели народ.
Стога, Његова Екселенција Јован С. Пламенац апелује на просвијетљење силе Осовине, да признају право Краљевине Црне Горе и да не разапињу на крст српско-црногорски народ због империјалистичких циљева сусjедних држава чији народи у Европи представљају националне мањине у односу на српско- црногорски народ.
Просвијетљене силе Осовине, осим тога, врло добро знају да у народној историји ништа није вјечно осим виталне снаге сваког појединачног народа, а српско- црногорски народ је пружао доказ њеног постојања током цјелокупне историје европских народа.”
У Меморандуму Пламенца присутна је оштра осуда “звјерстaва над голоруким српско-црногорским народом”, која су “расплакала и сама небеса”, а која у том времену чине, како каже: “наоружани и дивљи исламизирани Албанци”, “наша зла браћа Хрвати” и “мађарске трупе у окупираним регијама”.
Oва жестоку осуду злочина коју чине марионетске државе Хрвата, Албанаца и Мађара, а коју је Пламенац преко Меморандума упутио Хитлеру и Мусолинију, баца посебно свјетло на мотиве Пламенца да тражи Велику државу Србо- Црногораца.
Она се огледа у Пламенчевој жељи да кроз колаборационизам, и стварање марионетске државе, направи противтежу осталим марионетским државама и заштити од погрома православно становништво, што је несумњиво хумана и позитивна идеја независно од њеног колаборациониостичког тока.
Да би приволио Хитлера и Мусолинија да му изађу у сусрет, Пламенац је предочио расну теорију о Србо-Црногорцима, што ће бити тема наредног текста.
Пламенац у међупростору црногорских публициста
О Пламенцу се до сада у црногорским медијима говорило само у једној димензији, у контексту Божићне побуне и војевања комита. Његовом политичком дјеловању у том периоду давала се измишљена антисрпска конотација- коју он није имао, јер је увијек био и Црногорац и Србин.Ево како, рецимо, описује Јована Симоновог црногорски историчар Новак Аџић:
“Јован Симонов Пламенац био је организатор, вођа, политички идеолог, врховни војни заповједник Божићног устанка Црногораца јануара 1919. године (по новом календару) и апостол (први иза краља Николе Првог Петровића- Његоша), црногорског зеленашког државотворног и национално ослободилачког војно-политичког покрета, који је почивао на начелу „За право, част и слободу Црне Горе.” (2*)
Међутим, оно што Јован Симонов Пламенац пише у писму Александру Карађорђевићу, или у Меморандуму силама Осовине, представља Пламенца у сасвим другој димензији, у комплету, при чему му се тешко може приписати политичка недоследност.
То показује и дио овог Меморандума из 1941. године, гдје Пламенац наводи да је управо Краљевина Црна Гора требала 1918. године “ујединити цјелокупни српско-црногорски народ у једну државу”, али да је “била спријечена у томе”. Уосталом, ево у оргиналу те изјаве Пламенца:
“На основу свега изложеног у овом меморандуму, јасно је да правда захтијева да се и Краљевини Црној Гори омогући да уједини цјелокупни српско- црногорски народ у једну државу, а то је оно у чему је била спријечена 1918. године.
Црна Гора тражи повраћај свих пет споменутих регија не само из националних и историјских разлога, већ и из економских, будући да споменуте регије сачињавају једну геополитичку и економску цјелину.”
Дакле, и овај Меморандум Пламенца потврђује тезу да се Божићни устанак и комитско војевање не могу смјештати у некакав измишљени међунационални сукоб, како то већ пер деценија желе представити неки неодговорни историчари и публицисти у Црној Гори.
Управо због жеље за спиновањем и замјеном теза, дјеловање Јована Пламенца послије повратка у Краљевину СХС није освјетљавано од стране црногорских публициста. Једино му је давана оцјена да су зеленаши били огорчени доласком Пламенца у Београд, када је Јован Пламенац постао дио управљачког система Краљевине СХС.
Пламенчева идеја стварања Велике државе Србо- Црногораца 1941. године, у условима хаоса на Балкану, сигурно је заслуживала већу пажњу, а никако заборав. Јер, да је Пламенац успио у својој тешко остваривој намјери, тај пројекат би сачувао животе бар милион Србо-Црногораца, како тај народ назива Пламенац.
Нема сумње да би при таквом развоју ситуације цетињска скупина на челу са Секулом Дрљевићем, као и Милан Недић у Београду, били запросто збрисани и на њихво мјесто би дошао Пламенац, који би ту мисију у коначници платио главом, како се то дежава по сценарију који на крају ратова пишу такозвани „борци против колаборационизма“.
Без обзира на неуспијех тога пројекта, ипак се мора рећи да Јован Пламенац заслужује признање за покушај спашавања народа у тим тешком времену, а посебно за глас против злочина које је чинили НДХ, Хортијева Мађарска и Велика Албанија.
Тим гласом против злочина Јован Симонов Пламенац се показује као сушта супротност Секули Дрљевићу, који је своју последњу мисију завршио у загрљају Анте Павелића, монструозног усташког злочинца и злочиначког вође паклене марионетске државе НДХ.
Референце:
(1*) (Меморандум- Јован С. Пламенац, Матица црногорска- прољеће/ љето 2010., превод с италијанског: Деја Пилетић, стр. 153./178.)
(2*) (Новак Аџић, Јован Пламенац врховни војни заповједник Бозицног устанка, портал Аналитика, 28. 02. 2017.)
No comments:
Post a Comment