Волшебни фалсификати: “Божићна побуна” и комити

Од Војин Грубач - 26 фебруара, 2017

 

 

Емитовање серије “Божићни устанак” на РТЦГ изазвало је прилично интересовање јавности Црне Горе. То није неочекивано ако се зна да је период историје Црне Горе од 1918. до 1941. године-  био предмет пројектовања невјероватних конструкција.

Жртве на страни зеленаша су у протеклих 25. година упорно увећаване- тридесет пет пута, број уништених кућа чак педесет пута- све док се није открила истина.  Оружани конфликт који се десио  6. и 7. јануара 1919.г. , којег неко назива устанком, неко зове буном или побуном, се налазио у релацији сукоба присталица династије Карађорђевића, с једне стране, и присталица династије Петровића, с друге стране.  

Сви погинули у тој побуни су били Црногорци. У националном смислу и једни и други су били Срби, и то је немогуће оспорити. У сукобима је током два дана, колико су трајали, погинуло 22 зеленаша и 16 бјелаша, према једним подацима, а по другим подацима- 30 зеленаша (по списку Новака Аџића) и  30 бјелаша, сахрањих у заједничку гробницу на Цетињу (по списку Јована Маркуша).

Писмо митрополиту Амфилохију са спиновањем жртава

Правник и историчар Новак Аџић је 01.11.2007. године послао медијима  “Отворено писмо митрополиту Амфилохију и лидеру ‘Српске листе’ Андрији Мандићу”, у којем наводи следеће:

“Под владавином Карађорђевића у Црној Гори, од 1918. до 1941. године, који су као окупациона
династија наметнути одлукама тзв. Подгоричке скупштине, над црногорским народом почињени су бројни злочини.

Запаљено је на хиљаде црногорских домова (у оптицају је цифра око 6.000 кућа, које су, према писању српске штампе, београдских листова “Балкан” и Трибуна” попаљене од краја 1918. до 1921. године). Побијено око 9.000 црногорских грађана.

Похапшено је више од 4.000 угледних Црногораца и грађана Црне Горе који су били против уништења Црне Горе (чамили су оковани у Јусовачи у Подгорици, злогласном затвору у Зеници, затвору Богранов крај на Цетињу, затворима у Никшићу, Колашину, Бару и другим мјестима по Црној Гори). Протјерано на хиљаде патриота (емигрирало је преко 5.000 људи из Црне Горе од српског терора и зулума), ..., а све је то производ политике која је побиједила на тзв. Подгоричкој скупштини!”

Ово писмо су, поред домаћих медија, објавила у свом гласилима и скоро сва црногорска удружења у иностранству. Рецимо, Свјетскa Унијa Етничких Црногораца „Крсташ” га је објавила у свом гласилу Огањ (број 19., страница 38.), а Црногорска етничка заједница Аустралије (МЕАА) на свом интернет порталу.

Дакла, према подацима које је Новак Аџић изнио у овом писму- од 1918. до 1941. биланс жртава на страни заленаша и њихових присталица је био следећи: побијено- 9000 људи, запаљено- 6.000 кућа, ухапшено и стрпано у затворе- 4.000 људи,  емигрирало у иностранство- 5.000 људи. 

Послије темељнијег изучавања те проблематике, Новак Аџић је љетом 2016.г. открио јавности да није побијено 9.000 зеленаша- већ 35. пута мање, тачније 257. особа. Није запаљено 6.000 кућа, већ 50. пута мање- 120. кућа. Из других извора сазнало се да није емигрирало из земље 6.000 зеланаша већ четири пута мање- њих 1.600, те да се већина њих вратила у земљу послије амнестије 1922. године.

И на крају, није стрпано у затворе 4.000 зеленаша већ 16. пута мање, тачније- радило се од 200 до 300 осуђеника.   

Које је изворе користио Новак Аџић када је у писму митрополиту Амфилохију и лидеру СЛ Мандићу представљао податке о жртвама који су били нетачне од 4. до 50. пута, најбоље је открила полемика коју сам са Аџићем водио двије ипо године послије наведеног писма.

Безбројни извори а ништавни резултати

Наиме, Новак Аџић је 7. маја 2010.г на порталу “Аналитика” објавио текст “Црногорско чојство и јунаштво: мит или збиља?”, који је изазвао мноштво реакција.  Управо тада се и десила полемика између мене и Аџића на тему жртава у сукобима бјелаша и зеленаша, која је изгледала овако:

Војин Грубач: “Господине Аџићу, налазећи се на евидентној дистанцији од проблема тог времена, да ли знате коликог су бројчаног обима биле жртве тог несретног сукоба, у цивилима и војницима? Колико је било емиграната и слично, или пливамо у једној непознаници поред толико историчара који се баве том проблематиком?”

Новак Аџић: “(Метак, угарак, бајонет- биланс) Господине Грубач, од српског метка, угарка, ватре и бајонета убијено је од 1918. до 1941. године око 9.000 Црногораца. Запаљено је до 1929. године од истог џелата преко 6.000 црногорских домова. У егзил је отишло од 1918. године од српског терора преко 3.000 Црногораца. У тамницама је било преко 4.000 Црногораца под жељезним оковима српског тамничара. Бјелашке, те војно- жандармеријске жртве нијесам пописивао, мада их је било доста…”

Војин Грубач: “Да ли је то тачан податак, те да ли је у тај број урачунат укупан број жртава на обије супротстављене стране? На основу које базе податаке се дошло до те цифре? Који је историчар или аналитичар дошао до тог податка?”

Новак Аџић: “Сачувана је ризница докумената- Моја маленкост је све то сабрала и пописала на основу властитих истраживања историјских докумената и расуте литературе.

Велики дио тих података можете наћи у књигама проф. др Шерба Растодера "Скривана страна историје" и "Црна Гора у егзилу", те књигама "Улога Француске у насилној анексији Црне Горе" (Рим, 1921.), "Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића" (1921.).

Али и у фондовима Државног архива на Цетињу, Фонда емигрантске владе, Министарства војног, Команде Црногорских трупа (кутија 81), у “Списима Јована Пламенца”, “Списима Владимира Поповића”, у “ДАЦГ- нови период Подгорица”, у библиотеци Историјског института, ЦНБ- Цетиње, "Гласу Црногорца" 1918-1922. Године (Париз- Рим), “Дневнику” Крста Поповића”, “Мемоарима” Тодора Борозана, “Мемоарима” Николе Томанова Зеца, Ива Јовицевица, “Извјестају” из 1919. године Мила Пламенца, “Легату др Пера Соца”, "Црногорском гласнику" ( Детроит 1918.- 1931.), "Американски Глас Црногорца 1923-1924", хрватској...”

Војин Грубач: “Господине Аџићу, колико је било погинулих цивила и војника од зеленашке руке, или се тај дио истраживања не налази у домену вашег интересовања? О којем броју жртава говори сваки од тих извора које сте навели? Који је од њих најмјеродавнији? Да ли се зна приближна истина, или је све у домену манипулације жртвама?”

Новак Аџић : “ Упутство за коришћење- Податке о српским злочинима у Црној Гори можете наћи у заоставштини мајора и проф. Карлса Велингтона Фурлонга, Вилсоновог савјетника, која су похрањена у Хуверовом институту у САД.

У извјештајима грофа Салиса и Шермана Мајлса, те официра Џејмса Бруса и Роналда Трија, у књигама Антонија Балдација "Јадрански списи" и другим, проф. др Александра Дивајна, "Избрисана са мапе" и "Мученичка нација", проф. др Јозефа Бајзе из Будимпеште "Црногорско питање".

У списима Окружног суда на Цетињу 1920-1926., Великог суда у Подгорици, Окружног суда у Колашину, списима о затвореницима у Зеници, у листовима режимским КСХС "Народна ријеч", "Црна Гора", "Слободна мисао", те опозиционом листу "Црногорац" 1924- 1927, "Зети" подгоричкој од почетка 1930. до 1941. Године. У књигама Михаила Лалића, у књизи Јована Ћетковића "Смрт мајора Шћепана Мијушковића пред судом", Влада Мићуновића "Трагови времена", Мила Кордића...”

Дакле, умјесто да предостави процјену жртава по сваком извору који наводи, Аџић се одлучио за бесконачно и прилично досадно набрајање литературе без давања конкретних података, али потврђујући број жртава које је навео и у писму митрополиту. 

Број стварних жртава мањи тридесет пет пута

Ова полемика, коју смо водили, показује да се Аџић приликом процењивања броја жртава из тог периода превасходно позивао на професора историје др. Шерба Растодера. Послије њега и на небројене књиге, мемоаре, архивске и музејске документе, штампу и иностране експерте, које је преузимао без научне резерве, све док се режирана конструкција није распала сама од себе.

Иако се приликом пласирања вишеструко нетачних података Аџић позивао на књиге Шерба Растодера, др Растодер није нашао за сходно да реагује на запањујуће нетачности.

Ствари су се драстично измијенила када је, у току полемике коју смо водили љета 2016.године, историчар г. Новак Аџић дао поименични списак свих пострадалих особа на страни зеленаша у анализираном периоду од 1918. до 1941.

Из тога списка се види да је на страни зеленаша у Божићном устанку 6. и 7. јануара 1919.г. погинуло 30 устаника. Комити су се, послије завршетка Божићног устанка, активирали крајем маја и почетком јуна 1919.г., па је до краја те године пострадало још 86 људи. Збирно гледано, број погинулих устаника, комита и цивила 1919.г. износио је- 116 људи.

Наредне, 1920. године, погинула су 43. човјека зеленашке опције, послије чега је интензитет борби јако смањен. Потврда томе је чињеница да је у наредне три године укупно погинуло 51. комита и цивила, а по годинама је то изгледало овако: 1921.г.- 8 људи; 1922.г.- 17 људи; 1823.г,- 26 људи.

Потом је интензитет отпора још више смањен, па имамо да је за шест преосталих година број пострадалих износио 23. комита и цивила. По годинама је то изгледало овако: 1924. г.- 9 људи; ’25. г.- 5 људи; ’26. г.- 2 човјека; ’27. г.- 2 човјека ; ’28. г.- 1 човјек; ’29. г.- 4 човјека.

Ако подвучемо црту, те констатујемо да је у Божићном устанку погинуло тридесет устаника, у наредних  11. година оружаног конфликта (од 1919.г. до 1929.г.) додатно пострадале укупно  203. особе, гдје су урачунати и комити и цивили, то испада да је у устанку и току наредних једанаест година смутње број жртава на страни зеленаша и њихових породица укупно чинио 233. човјека.

Није сувишно напоменути да је попис зеленашких жртава био темељан, јер су у те 203. жртве једанаестогодишњег комитског војевања послије Божићне побуне  убројана и четворица комита која су погинула у Херцеговини, као и  један комита који је погинуо у Албанији.

Убројано је и десет комита који су погинули приликом покушаја бјекства из затвора (девет који су погинули 15. јула 1920. године при бјекству из Цетињског затвора, и један погинули у новембру 1923.г. приликом бјекства из Колашинског затвора). Убројано је и шесторо умрлих у затвору и четворо умрлих у болници од последица рањавања.

На том списку су и цивилне жртве у виду двије жене и четири члана трагично пострадале породице Звицер. Дакако, у случају страдања породице Звицер постоји  верзија која никада није одбачена и историјски оспорена. По тој верзији је породица Звицер страдала у линчу од стране Цуца, због сумње да је Петар Звицер са својом групом опљачкао службенике који су Цуцама носили пензије. 

Дакако, и послије 1929.г. је било појединачних сукоба са режимом Карађорђевића. Тако је у периоду од 1930 до 1941 г., историчар Аџић поименично набројао 24 убијена човјека у сукобу са режимом. У тај списак је укључио шест жртава на Белведере, као и убиство комунисте Жарка Мариновића у Београду. 

Дакле, од 1919.- 1941. године,  у Краљевини Југославији (Краљевини  СХС) је у сукобу са режимом Карађорђевића на тлу Црне Горе за двадесет двије године- укупно пострадало 257. противника режима.

Од њих је- 30. погинуло у устанку,  203. у једанаестогодишњој комитској герили (1919. и 1929.),  и 24. у једанаестогодишњим политичким комешањима (1930. до 1941 г.). Ту су поименично побројани сви устаници, комити и цивили, без изузетка.  

Тако се Аџићева констатација да је “од српског метка, угарка, ватре и бајонета убијено је од 1918. до 1941. године око 9.000 Црногораца”, свела на реално пописаних 257. жртава, односно- смањена тридесет пет пута.

Пострадалих кућа 50 пута мање, осуђених 16 пута мање

У тексту “Списак опљачканих и запаљених домова црногорских родољуба (1919. -1920.)”, објављеном на порталу Аналитика 26. 08. 2016 године, аутор Новак Аџић се осврнуо на пострадале зеленашке куће у наведеном периоду.

У том тексту је поменично навео укупно 120. запаљених кућа, током 1919. и 1920., гдје је убројана и кућа Петра Звицера у Рокочима (Цуце)- иако је она запаљена априла 1924. године.

Тако се констатација Новака Аџића да је “запаљено до 1929. године од истог џелата преко 6.000 црногорских домова”, свела на 120 реално уништених кућа, односно- смањена педесет пута.

Што се противника режима који су се нашли у егзилу, хрватски извори (који се позивају на црногорске историчаре) говоре следеће: “Након Божићне побуне концем 1918. године- тијеком вељаче и ожујка 1919. године у Италији су почеле ницати црногорске војарне у којима су се концентрирали избјегли Црногорци из домовине.

Прва је црногорска војарна била у Ферари те у околици Рима (Каве), да би концентрирање било коначно обављено у Гаети и Формији недалеко Наполија. Коловоза 1920. било је у Италији укупно 1.532 (просинца исте године 1.559) униформираних и наоружаних црногорских војника (према књизи др Шерба Растодера- “Црна Гора у егзилу 1918-1925”,II, стр. 117). Тијеком 1922. већина се Црногораца, након опће амнестије, вратила у домовину.”

Констатација Новака Аџића да “у егзил је отишло од 1918. године од српског терора преко 4.000 Црногораца”, се свела на 1.600 особа, односно- смањена два ипо пута, а послије 1922. када је објављена општа амнестија, вјероватно је била мања и двадесет пута. 

Што се тиче броја комита и зеленаша осуђених на затворске казне, српски и хрватски извори се прилично подударају. Хрватски наводе да је укупно осуђено између 250 и 300, а српски 200- 300 зеленаша, те да су скоро сви  директни борци робију издржавали у затвору у Зеници.

Осим тога, наводи се и следеће: “Осуђени су углавном на казне од 4 до 20 година затвора, с тим што је један број добио и доживотну робију у лаким ланцима. Приликом суђења се посебно узимала тачка 59. по којој је свака казна морала бити умањивана јер је сматрано да су извршиоци кривична дјела учинили под притиском команде, односно слушањем наређења.

Посљедњи судски процес против зеленашких оптуженика је одржан на Цетињу 25. новембра 1924. године, када је од 23. оптужених 5. осуђено на доживотну робију у лаким ланцима, а остали на 4- 20 година затворске казне.”

Ранија констатација Новака Аџића: “У тамницама је било преко 4.000 Црногораца под жељезним оковима српског тамничара”, се тако свела на 200- 300 особа, односно- смањена шеснаест пута.

И не само то, jeр треба учитати и следећи факт којег наводе историчари: “Осуђеници на доживотну робију и најдужу затворску казну су углавном пуштани раније масовним дијељењем помиловања од стране краља Александра I. Рецимо, Радојица Никчевић који је осуђен на доживотну робију је ослобођен  послије неколико година, а знаменити Новица Радовић, осуђен на 20 година затора, је помилован послије 9. година.”

Од манијакалне пропаганде до здравог разума

Што се тиче односа власти према зеленашима, историчар др Растислав В. Петровић наводи следеће: “Власт се понашала изузетно благонаклоно према губитницима у овом сукобу. Никоме није суђено за командну одговорност и свима који су се предали и признали државу су, чак на противљење шире јавности, дати високи положаји.

Крсто Поповић, један од зеленашких командира- је прихваћен у војску, а Јован Пламенац, главни организатор побуне, је ушао у радикалну странку и нову власт. Краљ Александар Карађорђевић је указом ставио изван снаге највећу казну, смртну, па нико није био осуђен на смрт, без икаквих обзира на злочин.

Велики Жупан Зетске области Милован Џаковић је оснивао општинске одборе за народно опраштање, којим су се окупљали оштећени и молили да не подносе кривичне пријаве против потенцијалних зеленашких злочинаца, и популисала идеја опште амнестије. Све ове мјере су биле усмјерене ка остваривању народног помирења у Црној Гори.”

Важно је напоменути да, према списку који је предоставио Аџић- нико од заробљених комита није повјешан. Ово је интересантан податак у контексту фотографије масовног вјешања, коју су својевремено подгоричке Вијести приложиле фељтону др Шерба Растодера, гдје је уз инкриминисану фотографију дато објашњење: “Вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920."  

Тада је јавност бурно реаговала, јер се испоставило да је био у питању снимак вјешања Срба у Требињу из 1914. године, који су били добровољци у Црногорској војсци и кажњени- јер су се борили против Аустроугара.

Дакле, двадесет пет година су се уз покличе “метак, угарак, ватра, бајонет” износили непојмљиво вишеструко нетачни подаци, фалсификовале фотографије, што је имало за циљ- озвјеривање људи и њихово распамећивање. Сада је томе грубом пропагандном иживљавању над јавношћу дошао крај, јер се показало да је истина далеко од онога што се под њом подразумијевало.

Они који су пали не форе те пропаганде, те се копитали на све стране, су ипак главни губитници, јер су на крају баладе испали овце- прихватали то они или не. 

Ипак, добро је то што је Новак Аџић, послије пар десетина година спиновања жртава, на крају скупио храбрости те истраживањем дошао до истине, а потом је објавио у јавности. Тако је волшебна прича о жртвама устаника и зеленаша напокон ушла у раван здравог разума и природне логике.