Од Војин Грубач -
Прилично неодмјерена признања коју су држава и тужилаштво
Црне Горе одали четницима Александру Синђелићу- Синђи и Мирку
Велимировићу- Пају, имали су интересантан и неочекиван побочни ефекат.
Ма колико то чудно било- глорификација пучиста, који су по свим
идеолошким и симболичким одредницама приказани у јавности као носиоци
равногорске идеологије- закономјерно је одгурнула Црну Гору у правцу
изненадног идеолошког помирења.
Нико не спори да је четничка пучистичка акција у Црној Гори била комична. Свима је јасно да се она може оцијенити као- дрска равногорска политичка помоћ црногорским трудбеницима капитализма и елитним ударницима корупције.
Ипак, иако се радило о режираниом пучу, и фалсификованим четницима, у уџбеницима историје ће остати записано да су- из ниоткуда искрсли равногорци- спасили државу Црну Гору од терористичког пуча, насиља и хаоса.
Режимски медији су отишли даље, те закључили да су равногорски гости из Србије одбранили чак независност државе Црне Горе, њену демократију и статус отвореног и толерантног друштва. Таквим лударањем, они су судбински полупали све играчке на идеолошким просторима Црне Горе.
Ипак, током тако реског и нечистог идеолошког заокрета- неко је морао пострадати. Пострадали су, логично, симпатизери режима и режимски коментатори на разним порталима Интернет простора. Управо су они са појавом пучиста отпочели са баражном паљбом по „четничким рушиоцима државе“, да би на крају утонули у политичку канализацију када су им режимски медији саопштили да су ти четници, у ствари- „спасиоци милог им ДПС-а и државе“.
Зато су се на крају ове чудне епске пјесме ућутали као да су мртви, те данас- негдје у скривеним просторима Интернета- превијају своје тешке идеолошке ране, трпећи неизмјерну политичку бол, на општу радост слободне јавности. Елем, како се то све десило- прича је овога текста.
Режимски медији, у виду- ТВ Пинк М, Информера, Дневних новина, Побједа- са подршком портала ЦДМ и Аналитика су нам презентовали следећу смјехотресну схему терористичког плана: ”Четничка терористичка група (која се није састала)- је напала на објекте у Црној Гори (налазећи се у тамници)- користећи опасно ватрено оружје (које је уништено изван граница Црне Горе).”
Овај поцијепани сценарио је праћен следећим запаљивим насловима у режимским медијима: “Транскрипт разговора Дикића и сарадника: Ако Мило прогласи побједу, хапсите га!”; “Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци!”; “Нови транскрипт: Колика је награда за хапшење Мила? Реци шта хоћеш…”; “Катнић: Дикић и Синђелић организатори терористичке групе, оптужница ускоро.”
„Планиран је незампаћени ужас, проливање крви“, рекао је медијима специјални државни тужилац Миливоје Катнић, додавши да је он обавезан да о томе обавести грађане Црне Горе.
Катнић је о страхотама које је носио пуч рекао следеће: „Саопштавам ово и онима који доносе политичке одлуке, да ме добро схвате, Црна Гора би била завијена у црно, као никад до тада“!
Одговарајући на питање- од кога је Црна Гора добила прву информацију о постојању поменутог плана, Катнић је рекао: „Информацију смо добили онако како су је Црногорци увек добијали, уз помоћ Бога и јуначког талика“. Такође, навео је Катнић, план је био да се слободе лиши, „односно, како се то у народу каже- зароби премијер Мило Ђукановић- „ђе год да се нађе“.
На ријечи специјалног државног тужиоца, надовезао се предсједник Црне Горе Филип Вујановић, рекавши: “Дакле, Црној Гори није само Бог помогао, како је рекао тужилац, мада је и он доста имао удјела сигурно, али помогли су и они који су схватили да нашем друштву и држави треба помоћ како се не би претворила у једно хаотично стање и да се, како је то тужилац рекао, завије у црно, што би дефинитивно било, након Другог свјетског рата најтрагичније вријеме Црне Горе”.
Тадашњи премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, је “долио уље на ватру” овако: „Требало је изазвати метеж, бијес и жртвовати неколико грађана или десетина грађана. Десила би се нова окупација Црне Горе, поништавање резултата избора и преузимање власти од стране једне терористичке групе која је у Црној Гори служила туђим интересима … Обављање терористичких акција није посао за шарлатане. Тим се послом увијек баве специјализоване агенције, могуће и отуђени дјелови тих агенција, али свакако високи професионалци.”
Премијер је оптужио опозициони Демократски фронт да је чак планирао његово убиство, рекавши: “Ја лично видим и њихову умијешаност… Jа, дакле, њихову активност видим као учешће у припреми мог убиства и учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверености и са тиме ћемо морати да живимо и они и ја.”
Запаљива реторика црногорских државних функционера и режимских медија је изазвала на свим порталима устанак њихових присталица. Они су се, логично, побунили- “против четника који су напали на Црну Гору и њену демократију”. Тада још нису схватали да ће им се та побуна на крају завршити тиме што ће, попут ноја, забити главу у пијесак када им се пласира коначна режимска истина- да су управо четници “спасили Црну Гору”.
Испало је да остали терористи нису пуштени на слободу- зато што ни у затвору нису хтјели да одустану од извршења пуча?! Елем, умјесто да признају да су крвави пучисти- те да јавно одустану од настављања пуча и нађу се на слободи, они су тврдоглаво понављали да нису пучисти.
И тако, док су највиши функционери Црне Горе објашњавали страхоте четничке мисије, Александар Синђелић, главни и одговорни уредник четничког пуча, је из Београда ноншалантно исмијавао црногорску власт и правосудне органе, рекавши подгоричким Вијестима: “Ако (Мило) Ђукановић тамо пали марихуану и пише глупости, то је његов проблем, разумете. Та криминална опција тамо што ради уопште ме не занима…“.
Послије свега- десио се преокрет који је потврдио да је Црна Гора мјесто крупних апсурда, којима краја нема. Наиме, шеф терориста и четнички вођа Александар Синђелић је добровољно побјегао у Црну Гори- право у руке тужиоцима и ономе за кога је тврдио да “пуши марихуану”!?
Адвокат Горан Родић је на ТВ Вијести, у емисији новинара Петра Коменића, апсолутно зачуђен тим догађајем, рекао следеће: “Неки догађаји, као што су добровољни долазак Александра Синђелића у Црну Гору, су раритети сигурно када је у питању тероризам. Од Баден Мајнкофа и Црвених Бригада се не сјећам таквог случаја?!”
Загребачком Вечерњем листу је требало седам дана да дође себи, те да обајави шокантни наслов који говори све: “Осумњичени Александар Синђелић, припадник четничког равногорског покрета, прошлог тједна нашао се у црногорском затвору”.
Послије неколико дана, са још већим чуђењем објавили су нови текст о Синђелићу, овако насловљен: “Припадник четничког покрета признао да је организирао терористички напад: “Ангажирали су ме руски националисти”, а главна теза текста је била: “Двојица руских националиста организирала државни удар на изборни дан. Били су спремни и егзекутори Миле Ђукановића.”
Таман када се очекивало да ће војвода Синђелић бити “бачен коњ’ма на реповe”, а у најбољем случају зарадити доживоту робију, у медијским просторима је пукао следећи наслов:“Синђелић на слободи, чувају га полицајци”.
Тада смо сазнали да је Александaр Синђелић, четнички коловођа и организатор пуча, службено постао свједок-покајник. Дакако, покајник је одмах пуштен на слободу. Још су му дати, да га бране, телохранитељи у виду црногорских полицијаца- које плаћају грађани Црне Горе из свога џепа.
Потом су се чуда наставила, па је четничким терористима заточеним у Спужу црногорско правосуђе милостиво скинуло оптужницу за тероризам. Тако је испало да они нису терористи- иако су “имали задатак” да “пуцају на народ и оружано освоје Скупштину”, “ухапсе Мила и направе крвопролиће”.
По мишљењу тужилаштва, криви су- јер су организовали криминалну групу, као да су шверцери дувана и кинеских играчака- и ништа више од тога!
Наиме, када је од Синђелића добио новац за терористичку акцију, четник Мирко Велимировић- Паја је овако резоновао: “Два дана сам размишљао шта да урадим. Имао сам двије опције, или да му вратим новац и кажем да не могу да набавим оружје- или да одем у Црну Гору и све пријавим. Одлучио сам да ипак одем у Црну Гору, у полицију, и све испричам.”
Тако је Мирко Велимировић, машинбравар четничке провинијенциј, почео да сарађује са црногорским тужилаштвом, и постао у очима режима- Бог и талик црногорски.
Јавност Црне Горе је грохотала од смијеха када је сазнала да је четник Паја купио оружје за терористе, да би га спалио у Албанији, потом уништио негдје код ријеке Ибар а на крају утопио бацањем у језеро, из којега су потом изрониле праћке.
И уопште није била изненађена када је сазнала да је рјешењем Вишег суда у Подгорици усвојен споразум о признању кривице- прије тога закључен између Специјалног државног тужилаштва и окривљеног четничког редова Мирка Велимировића.
„За себе заслужујем орден да ми се додијели- јер сам спасао црногорски народ и државу, а не да ми се суди. Из патриотских разлога сам ово урадио. Да бих се одужио црногорском народу који је спасао српску војску. Они који знају историју- знају о чему причам,“ изјавио је на „Часном суду“ равногорац Велимировић, а специјални тужилац Саша Чађеновић додао- да је изјава оптуженог “истинита и није бајка”.
Одлуком Вишег суда у Подгорици, којим предсједавао Борис Савић, четник Паја је осуђен на шест мјесеци затвора, условно на годину дана, те кажњен са 100 еура- за планирање крвопролића у Црној Гори. Елем, када прође тих условних годину дана, четник Паја може кренути у ново спашавање Црне Горе и црногорског народа.
Умјесто да се послије пуштања из притвора плаше освете оних који су их унајмили, војвода Синђа који је узео 170. хиљада еура, и четнички редов Паја, који је узео 30. хиљада еура, лепршаво и безбрижно одлазе у слободу- као да су украли ретровизор са паркираног аута.
Зли језици тврде да је овај четнички двојац могао испалити своје налогодавце, само у случају ако налогодавци нису они о којима су говорила ова два нова црногорска хероја. Само у варијанти гдје је налогодавац неко попут “газде Бебе”, они могу бити сигурни да су потпуно безбједни, те да их давалац крупних напојница неће чопоративно гонити по улицама по којима ће ходати.
Дакако, све ове нелогичности се могу бацити у воду. Оне ништавне према идеолошком ефекту ове приче, у којој је спектакуларно рехабилитован четнички покрет.
Зар није интересантно то што је Радио Слободна Европа, који се годинама бави ловом на четнике, исход суђења четничким пучистима дочекала са огорчењем, и насловом: “Равногорац Велимировић ‘спаситељ’ црногорског народа и државе!”?
Чак је Милован Вуков Јанковић, Црногорац суверенистичке провинијенције, из Данске послао симпатичну ироничну поруку преко ФБ профила: “Пајо четник даје снагу, да уђемо у траг врагу”!
Незнавени Пећанин је превидио факт да су режимски медији Пинк, Информер, ЦДМ, Аналитика, као и Побједа којој је дао интервју, од Мирка Велимировића- Паја, бившег полицајца и четничког редова из Зубиног Потока, као и војводе Синђелића- у току медијског процеса и знаковитог часног суђења, у којег сумње нема- направили истинске суперхероје.
Тврдњом, па и констатацијом датом у Гласу Чепурака, да су црногорски политичари Небојша Медојевић и Ранко Кривокапић, којима је придодао и Жарка Ракчевића- четници, значила је само једно- да се Сенад Пећанин главачке бацио у медијску канализацију Балкана.
Он не разумије процесе, јер изгледа није схватио да је ангажовањем четника, па њиховим херојским ослобађањем, власт у Црној Гори све урадила да се деси национално и идеолошко помирење- које је тако недостајало Црној Гори. Дакако, начин извједбе тога помирења је био смјехотресан, али ефектан и реалан.
Равногорски покрет, као и Сенад Пећанин, тек треба да науче лекције од четника Синђелића и Велимировића, те да их заједнички опјевају у пјесми: “Од Тополе па до Црне Горе.”
Јер, не само да остаје за памћење да су Синђа и Паја спасили Црну Гору, и тиме заслужили да им се имена и презимена упишу златним словима у историју Црне Горе, већ су постали образац позитивних четника, нових црногорских хероја којима ће се покољења дивити.
На крају, због равнотеже међу медијским звијездама, поштено би било да четник Паја достојанствено скине са својих прса оден који је себи додијелио. Па да га уручи господину Сенаду како би балканско помирење попримило шири- мултинационални и мултиконфесионални карактер, све уз аплаузе кумовских ударника капитализма.
Нико не спори да је четничка пучистичка акција у Црној Гори била комична. Свима је јасно да се она може оцијенити као- дрска равногорска политичка помоћ црногорским трудбеницима капитализма и елитним ударницима корупције.
Ипак, иако се радило о режираниом пучу, и фалсификованим четницима, у уџбеницима историје ће остати записано да су- из ниоткуда искрсли равногорци- спасили државу Црну Гору од терористичког пуча, насиља и хаоса.
Режимски медији су отишли даље, те закључили да су равногорски гости из Србије одбранили чак независност државе Црне Горе, њену демократију и статус отвореног и толерантног друштва. Таквим лударањем, они су судбински полупали све играчке на идеолошким просторима Црне Горе.
Ипак, током тако реског и нечистог идеолошког заокрета- неко је морао пострадати. Пострадали су, логично, симпатизери режима и режимски коментатори на разним порталима Интернет простора. Управо су они са појавом пучиста отпочели са баражном паљбом по „четничким рушиоцима државе“, да би на крају утонули у политичку канализацију када су им режимски медији саопштили да су ти четници, у ствари- „спасиоци милог им ДПС-а и државе“.
Зато су се на крају ове чудне епске пјесме ућутали као да су мртви, те данас- негдје у скривеним просторима Интернета- превијају своје тешке идеолошке ране, трпећи неизмјерну политичку бол, на општу радост слободне јавности. Елем, како се то све десило- прича је овога текста.
“Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци”
Да су државни пуч у Црној Гори, све са нападима на војску и полицију, планирале некакве четничке групе, слушали смо сво вријеме медијског ванредног стања. Дакако, посебно је подвлачено да је у спектакуларној акцији ухапшена терористичка група од 20 опасних равногораца, чије су вође некакав двојац- Дикић и Синђелић.Режимски медији, у виду- ТВ Пинк М, Информера, Дневних новина, Побједа- са подршком портала ЦДМ и Аналитика су нам презентовали следећу смјехотресну схему терористичког плана: ”Четничка терористичка група (која се није састала)- је напала на објекте у Црној Гори (налазећи се у тамници)- користећи опасно ватрено оружје (које је уништено изван граница Црне Горе).”
Овај поцијепани сценарио је праћен следећим запаљивим насловима у режимским медијима: “Транскрипт разговора Дикића и сарадника: Ако Мило прогласи побједу, хапсите га!”; “Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци!”; “Нови транскрипт: Колика је награда за хапшење Мила? Реци шта хоћеш…”; “Катнић: Дикић и Синђелић организатори терористичке групе, оптужница ускоро.”
„Планиран је незампаћени ужас, проливање крви“, рекао је медијима специјални државни тужилац Миливоје Катнић, додавши да је он обавезан да о томе обавести грађане Црне Горе.
Катнић је о страхотама које је носио пуч рекао следеће: „Саопштавам ово и онима који доносе политичке одлуке, да ме добро схвате, Црна Гора би била завијена у црно, као никад до тада“!
Одговарајући на питање- од кога је Црна Гора добила прву информацију о постојању поменутог плана, Катнић је рекао: „Информацију смо добили онако како су је Црногорци увек добијали, уз помоћ Бога и јуначког талика“. Такође, навео је Катнић, план је био да се слободе лиши, „односно, како се то у народу каже- зароби премијер Мило Ђукановић- „ђе год да се нађе“.
На ријечи специјалног државног тужиоца, надовезао се предсједник Црне Горе Филип Вујановић, рекавши: “Дакле, Црној Гори није само Бог помогао, како је рекао тужилац, мада је и он доста имао удјела сигурно, али помогли су и они који су схватили да нашем друштву и држави треба помоћ како се не би претворила у једно хаотично стање и да се, како је то тужилац рекао, завије у црно, што би дефинитивно било, након Другог свјетског рата најтрагичније вријеме Црне Горе”.
Тадашњи премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, је “долио уље на ватру” овако: „Требало је изазвати метеж, бијес и жртвовати неколико грађана или десетина грађана. Десила би се нова окупација Црне Горе, поништавање резултата избора и преузимање власти од стране једне терористичке групе која је у Црној Гори служила туђим интересима … Обављање терористичких акција није посао за шарлатане. Тим се послом увијек баве специјализоване агенције, могуће и отуђени дјелови тих агенција, али свакако високи професионалци.”
Премијер је оптужио опозициони Демократски фронт да је чак планирао његово убиство, рекавши: “Ја лично видим и њихову умијешаност… Jа, дакле, њихову активност видим као учешће у припреми мог убиства и учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверености и са тиме ћемо морати да живимо и они и ја.”
Запаљива реторика црногорских државних функционера и режимских медија је изазвала на свим порталима устанак њихових присталица. Они су се, логично, побунили- “против четника који су напали на Црну Гору и њену демократију”. Тада још нису схватали да ће им се та побуна на крају завршити тиме што ће, попут ноја, забити главу у пијесак када им се пласира коначна режимска истина- да су управо четници “спасили Црну Гору”.
Синђа бјежи у Подгорицу- “ономе што пуши марухуану”!?
Одмах послије завршетка избора, ухапшена група од 20 четничких терориста се смањила. Наиме, шесторо осумњичених је пуштено на слободу- јер су грешком ухапшени. Да не би све испало као грешка, црногорско тужилаштво је обавијестило јавност да су они ослобођени- “јер су својевољно одустали од извршења кривичног дјела”.Испало је да остали терористи нису пуштени на слободу- зато што ни у затвору нису хтјели да одустану од извршења пуча?! Елем, умјесто да признају да су крвави пучисти- те да јавно одустану од настављања пуча и нађу се на слободи, они су тврдоглаво понављали да нису пучисти.
И тако, док су највиши функционери Црне Горе објашњавали страхоте четничке мисије, Александар Синђелић, главни и одговорни уредник четничког пуча, је из Београда ноншалантно исмијавао црногорску власт и правосудне органе, рекавши подгоричким Вијестима: “Ако (Мило) Ђукановић тамо пали марихуану и пише глупости, то је његов проблем, разумете. Та криминална опција тамо што ради уопште ме не занима…“.
Послије свега- десио се преокрет који је потврдио да је Црна Гора мјесто крупних апсурда, којима краја нема. Наиме, шеф терориста и четнички вођа Александар Синђелић је добровољно побјегао у Црну Гори- право у руке тужиоцима и ономе за кога је тврдио да “пуши марихуану”!?
Адвокат Горан Родић је на ТВ Вијести, у емисији новинара Петра Коменића, апсолутно зачуђен тим догађајем, рекао следеће: “Неки догађаји, као што су добровољни долазак Александра Синђелића у Црну Гору, су раритети сигурно када је у питању тероризам. Од Баден Мајнкофа и Црвених Бригада се не сјећам таквог случаја?!”
Загребачком Вечерњем листу је требало седам дана да дође себи, те да обајави шокантни наслов који говори све: “Осумњичени Александар Синђелић, припадник четничког равногорског покрета, прошлог тједна нашао се у црногорском затвору”.
Послије неколико дана, са још већим чуђењем објавили су нови текст о Синђелићу, овако насловљен: “Припадник четничког покрета признао да је организирао терористички напад: “Ангажирали су ме руски националисти”, а главна теза текста је била: “Двојица руских националиста организирала државни удар на изборни дан. Били су спремни и егзекутори Миле Ђукановића.”
Таман када се очекивало да ће војвода Синђелић бити “бачен коњ’ма на реповe”, а у најбољем случају зарадити доживоту робију, у медијским просторима је пукао следећи наслов:“Синђелић на слободи, чувају га полицајци”.
Тада смо сазнали да је Александaр Синђелић, четнички коловођа и организатор пуча, службено постао свједок-покајник. Дакако, покајник је одмах пуштен на слободу. Још су му дати, да га бране, телохранитељи у виду црногорских полицијаца- које плаћају грађани Црне Горе из свога џепа.
Потом су се чуда наставила, па је четничким терористима заточеним у Спужу црногорско правосуђе милостиво скинуло оптужницу за тероризам. Тако је испало да они нису терористи- иако су “имали задатак” да “пуцају на народ и оружано освоје Скупштину”, “ухапсе Мила и направе крвопролиће”.
По мишљењу тужилаштва, криви су- јер су организовали криминалну групу, као да су шверцери дувана и кинеских играчака- и ништа више од тога!
Црногорски Бог- талични четник Мирко Велимировић
Недуго затим, јавност Црне Горе је сазнала како је добијена информација о пучу “уз помоћ Бога и јуначког талика“.Наиме, када је од Синђелића добио новац за терористичку акцију, четник Мирко Велимировић- Паја је овако резоновао: “Два дана сам размишљао шта да урадим. Имао сам двије опције, или да му вратим новац и кажем да не могу да набавим оружје- или да одем у Црну Гору и све пријавим. Одлучио сам да ипак одем у Црну Гору, у полицију, и све испричам.”
Тако је Мирко Велимировић, машинбравар четничке провинијенциј, почео да сарађује са црногорским тужилаштвом, и постао у очима режима- Бог и талик црногорски.
Јавност Црне Горе је грохотала од смијеха када је сазнала да је четник Паја купио оружје за терористе, да би га спалио у Албанији, потом уништио негдје код ријеке Ибар а на крају утопио бацањем у језеро, из којега су потом изрониле праћке.
И уопште није била изненађена када је сазнала да је рјешењем Вишег суда у Подгорици усвојен споразум о признању кривице- прије тога закључен између Специјалног државног тужилаштва и окривљеног четничког редова Мирка Велимировића.
„За себе заслужујем орден да ми се додијели- јер сам спасао црногорски народ и државу, а не да ми се суди. Из патриотских разлога сам ово урадио. Да бих се одужио црногорском народу који је спасао српску војску. Они који знају историју- знају о чему причам,“ изјавио је на „Часном суду“ равногорац Велимировић, а специјални тужилац Саша Чађеновић додао- да је изјава оптуженог “истинита и није бајка”.
Одлуком Вишег суда у Подгорици, којим предсједавао Борис Савић, четник Паја је осуђен на шест мјесеци затвора, условно на годину дана, те кажњен са 100 еура- за планирање крвопролића у Црној Гори. Елем, када прође тих условних годину дана, четник Паја може кренути у ново спашавање Црне Горе и црногорског народа.
Tресла се (Равна) гора, родио се (црногорски) миш!
Интересантна је љубав србијанских четника према црногорској власти. Умјесто да оде србијанским правосудним органима, на чијој се територији, по легенди, спремао црногорски пуч, четник Паја је побјегао у Подгорицу. Умјесто да побјегне у Русију- “гдје воде пипци организатора пуча”, војвода Синђа је такође побјегао у Подгорицу.Умјесто да се послије пуштања из притвора плаше освете оних који су их унајмили, војвода Синђа који је узео 170. хиљада еура, и четнички редов Паја, који је узео 30. хиљада еура, лепршаво и безбрижно одлазе у слободу- као да су украли ретровизор са паркираног аута.
Зли језици тврде да је овај четнички двојац могао испалити своје налогодавце, само у случају ако налогодавци нису они о којима су говорила ова два нова црногорска хероја. Само у варијанти гдје је налогодавац неко попут “газде Бебе”, они могу бити сигурни да су потпуно безбједни, те да их давалац крупних напојница неће чопоративно гонити по улицама по којима ће ходати.
Дакако, све ове нелогичности се могу бацити у воду. Оне ништавне према идеолошком ефекту ове приче, у којој је спектакуларно рехабилитован четнички покрет.
Зар није интересантно то што је Радио Слободна Европа, који се годинама бави ловом на четнике, исход суђења четничким пучистима дочекала са огорчењем, и насловом: “Равногорац Велимировић ‘спаситељ’ црногорског народа и државе!”?
Чак је Милован Вуков Јанковић, Црногорац суверенистичке провинијенције, из Данске послао симпатичну ироничну поруку преко ФБ профила: “Пајо четник даје снагу, да уђемо у траг врагу”!
Образац позитивних четника, нових црногорских хероја
Један од ријетких који се у овој причи није снашао је Сенад Пећанин, бивши власник и уредник сарајевског недељника “Данас”. Све су прилике да је испао медијска овца у интервјуу који је дао подгоричком дневном листу “Глас Чепурака”.Незнавени Пећанин је превидио факт да су режимски медији Пинк, Информер, ЦДМ, Аналитика, као и Побједа којој је дао интервју, од Мирка Велимировића- Паја, бившег полицајца и четничког редова из Зубиног Потока, као и војводе Синђелића- у току медијског процеса и знаковитог часног суђења, у којег сумње нема- направили истинске суперхероје.
Тврдњом, па и констатацијом датом у Гласу Чепурака, да су црногорски политичари Небојша Медојевић и Ранко Кривокапић, којима је придодао и Жарка Ракчевића- четници, значила је само једно- да се Сенад Пећанин главачке бацио у медијску канализацију Балкана.
Он не разумије процесе, јер изгледа није схватио да је ангажовањем четника, па њиховим херојским ослобађањем, власт у Црној Гори све урадила да се деси национално и идеолошко помирење- које је тако недостајало Црној Гори. Дакако, начин извједбе тога помирења је био смјехотресан, али ефектан и реалан.
Равногорски покрет, као и Сенад Пећанин, тек треба да науче лекције од четника Синђелића и Велимировића, те да их заједнички опјевају у пјесми: “Од Тополе па до Црне Горе.”
Јер, не само да остаје за памћење да су Синђа и Паја спасили Црну Гору, и тиме заслужили да им се имена и презимена упишу златним словима у историју Црне Горе, већ су постали образац позитивних четника, нових црногорских хероја којима ће се покољења дивити.
На крају, због равнотеже међу медијским звијездама, поштено би било да четник Паја достојанствено скине са својих прса оден који је себи додијелио. Па да га уручи господину Сенаду како би балканско помирење попримило шири- мултинационални и мултиконфесионални карактер, све уз аплаузе кумовских ударника капитализма.
No comments:
Post a Comment