Од ИН4С -
Пише: Војин Грубач
Господин Новак Аџић је, у задњем покушају да ми напише некакав “одговор”- вјероватно имао тајну намјеру да уђе у Гинисову књигу рекорда. Наиме, написати “одговор”, објављен 3. августа ове године на порталу ИН4С, који нема никакве везе са темом, и то на преко двадесет пет страна, је “подвиг” који личи на смјехотресни подухват.
Први пут видим да неко у “одговору” на конкретну тему полемике постује своје многобројне текстове у цјелости, при томе набацане без реда и смисла. Дакле, по теми о “лијевим скретањима” (злочинима) комуниста у Црној Гори 1941- 42.г. Аџић ми је дијелом “одговара” тако што постује свој огромни текст “Секула Дрљевић о злочину над фамилијом Петра Звицера”, који је објавио 27.09.2013. г. на порталу Аналитика. Дакле, прије три године?!
Уједно је, у “одговору”, постовао и свој текст “Генерал Крсто Зрнов Поповић (1881-1947)”, објављен на Монтенегрини, који му се учинио кратким- па га је за “свечану прилику одговора” опширно продужио.
Свему томе је додао сегмент о томе- које зеленаше су припадници ЈВуО планирали ликвидирати, са поентом да- “нису успјели то да ураде”?! Потом имамо, у истом писму, велики и опширни текст Аџића о преговорима комуниста и Крста Зрнова, са неуспјешним завршетком преговора.
У том кабастом “одговору”, од 3. августа, Аџић се занио и оптеретио своје писмо личним фрустрацијама, те ми се жалио како му својим писањем и освртима сметају господа: Боро Кривокапић, др Миша Ђурковић, др Славенко Терзић, др Растислав В. Петровић, др Будимир Алексић, Манојло-Мања Вукотић, Небојша Богуновић. Осим њих, нервирају га и “бацају у очај”: митрополит др Амфилохије Радовић, господин Јован Маркуш, Драго Кешељeвић, Стеван Рајковић- Аргус (алијас Стеван Вучетић), … Пола свијета му није по вољи!
Све то му је било мало, па је дио текста посветио и мени, питајући се “зашто ми се свиђају кремаљске зидине и кафа на „Црвеном тргу“ у Москви”, позивајући ме да престанем да пишем без дозволе Централног идеолошког комитата СДП, те да се вратим у Камонако, илити Црну Гору!
Дакле, г. Аџић ми није написао одговор, већ набацио десетине тема без икаквог смисла, те се тај бућкуриш од наводног одговора једино може посматрати као шведски сто, па ако је некоме нешто ту интересантно- нека се послужи!?
Немам намјеру да на све то одговарам, јер се озбиљно не занимам којекаквим бесмислицама изненадних ликова, али ћу се осврнути на неке детаље личне природе које дотиче, попут тетке Персе, господин Аџић. Нешто из осталих, бесмислених тема, које намеће г. Аџић, ћу коментарисати колико ми вријеме дозволи.
Његово писмо не заслужује више од лаганог “осврта по путу”, јер све друго представља чисто губљење времена.
Новака Аџића је, изгледа, прегазило вријеме. Сада се на Интернету може наћи толико докумената и књига у електронској варијанти, има толико библиотека (рецимо, електронска библиотека “Знаци”) дa су потребне године да се то исчита, а потом и проанализира.
Боље би било да се Новак запитао, зашто књиге на које се позива, поготово старије књиге црногорских аутора, не постоје у електронској варијанти, да свима буду доступне? Да ли не постоје- зато што држава нема пара за то, а има за мито и за пљачку?
Или се ради о провинцијалним манирима оних ликова који би то требали урадити, али не раде јер им је бучни, посељачени патриотизам добио чиновничку “бизнис варијанту?
Новак Аџић ниподаштава Интернет материјале- када их неко други користи. Када их он користи преко мјере, и злоупотребљава- тада је то у реду.
Рецимо, нека нам Аџић објaсни своју скрибоманију на хрватској и српскохрватској верзији Википедије? Не у смислу- шта ради тамо, већ у смислу- како то он објашњава појмове да му се корисници тих Википедија смију?
Рецимо, појам “Црногорски комити” Новак Аџић је обрадио у хрватској верзији, а потом исто то поставио и на српскохрватској верзији Википедије.
Евo шта му je модератор српскохрватске верзије ставио, као примједбу, на врху текста: “Неутралност овог чланка је оспорена.”
“Oвом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак. Уклоните ову поруку када завршите.”
Укратко, текст “Црногорски комити” је Новак написао на исти начин као и последње писмо мени. Свуда има сувишног и неодговарајућег текста, слабе су му референце (јер се позива на себе вољенога), нема квалитета, не постоји неутралност- већ искључивост и једностраност.
И Википедија се Новаку смије, и унижава његов несавјесни рад!
”Број убијених, рањених, ухићених, осуђених и интернираних црногорских домољуба oд 1918. до 1929. достигао је бројку од 5000, док је велики број домова и матријалних добара уништен.”
Можете ли замислити, Новак је написао “достигао је бројку”? Невјероватно?!
Као да се то сад догађа, па је “до сада” достигнута бројка! А која ће бројкa бити до Нове године?
Зар у Новаковој глави и даље траје Божићна побуна и војевање комита?
Е па добро, ако је број жртава “до сада достигао 5 000”, нека нам Новак Аџић распореди те жртве параметрима жртвовања.
Па да знамо, колико је од тих 5 000 људи- интернирано, колико отишло изван граница Краљевине Југославије, колико је ухваћено па пуштено, колико је осуђено а колико амнестирано.
Посебно да нам се предостави, колико је било рањених, а колико погинулих?
Ако себе сматра озбиљним историчарем, самохвалисавим „најбољим познаваоцем тих догађаја“, тада треба да саопшти- колико је људи погинуло (а колико рањено) на страни зеленаша, колико на страни бјелаша.
Па да имамо попуну информацију, а не половичну трању од податка и цифара, што нам је даје Новак у жељи да манипулише жртвама. Не могу се сабирати у једну цифру они који су погинули са онима који су били у избјеглиштву, па се вратили са огромним пензијама које им је дао краљ Александар, а они пристали на њих.
Осим тога, Аџић је у Википедији направио зачуђујући гаф, јер је у одјељку “Извори за текст” навео, вјеровали или не- многе своје вољене текстове, а не документе, што је модератор Википедије оцијенио “некомпетентим прилазом теми”.
И тако, г. Аџић сматра да је добро што нисам дао верзију тога догађаја од Стевана Рајковића-Аргуса (алијас Стевана Вучетића), а уједно сугерише да сам требао дати верзије Петровог оца генерала Воја Ковачевића или академика др Владимира Дедијера. Пазите, испада да млађани Новак мисли да може да одређује шта се треба а шта не треба писати у јавности?! Као да ће неко њега питати за мишљење!
Одмах да кажем да је, по питању оцеубиства у Грахову, у јавности највише прихваћена Кешељевићева верзија. Од момента када је објављена, било је много времена да се она оспори, али то нико није урадио.
То што се Аџићу не свиђа верзија Кешељевића мене много не интересује, мада је могао у 25 страница које ми је написао у прошлом писму исписати све те верзије. Зашто то није урадио, а могао је јер му нико то није бранио, нити ће, је изван домена мога интересовања. Можда није желио да му се људи смију!?
Уједно, примјетио сам да Аџић у својим текстовима- памфлетима никада не пише разне верзије истог догађаја, а поготово догађаја који највише медијски експлоатише, рецимо, смрт породице Петра Звицера.
Рецимо, по случају смрти породице Петра Звицера Новак је требао дати и другу верзију те смрти, затим оспорити ту верзију ако мисли да није исправна, а потом другима придиковати по питању потребе давања више верзија истог догађаја.
Дакле, Новак Аџић би да успостави принципе који не важе за њега, грешком себе сматрајући неким изузетком. Е, то не иде!
Поред идеализовања комитског покрета, Новак Аџић би могао нешто да напише и о злочинима неких његових припадника против цивила, јер ми није познато да су комити носили јастуке умјесто оружја.
Рецимо, о ликвидацији једине муслиманске, сточарске, породице Салковић у подорјенском селу Оровац. Наиме, у том селу су комити отели комплетан сточни фонд те породице, а браћу Салковић масакрирали ножевима и сјекирама. Нису их морали убити, могли су их и везати, па чак и стријељати, што је било хуманије него искасапити. Тај догађај је био и основа за покушај одмазде на Оровац у коју су усташе одмах кренуле по формирању НДХ, а која је игром случаја избјегнута.
Укратко, ту видимо такозвану историјску спиралу смрти, гдје догађаји пројектују догађаје. Сигуран сам да медијски манипулатор г. Аџић за дотичним Салковићима неће “косе почупати”, јер би то кварило “идилу комитског покрета”, у коју нико не вјерује.
”Злочин је заиста почињен и то на грозан начин, управо онако како одговара нашем црногорском менталитету. И ко год да га је извршио за њега не може бити оправдања. Ко га је извршио, то ни до дана данашњег није утврђено. У “Народној ријечи” прво је објављена вијест да је, уочи злочина, на путу између Бјелица и Чева извршено разбојништво и пљачка инвалидског новца. Украдено је 204.000 динара. Нешто касније, у овом листу је написано: „Непознати разбојници опљачкали су инвалидски новац инвалида Среза Чевског, који је износио према једнима 204 хиљаде динара; према другима 194 хиљаде динара, а према трећима 193 хиљаде и 144 динара…
Елем послије ове нечувене пљачке сиротињског новца, пала је сумња да је Петар Звицер, познати одметник из Цуца, са својим друштвом ову пљачку извршио. Због тога су, према извјештају начелника Среза Чевског, огорчени инвалиди поменутог среза једног лијепог дана запалили кућу Петра Звицера, убили му жену, брата и сестру, а кућу му запалили. Због овог нечувеног догађаја, баба Петра Звицера полуђела је…
Власти су прво извијестиле да је паљевину куће и убиство поменутих лица извршила огорчена маса сељака која више не може да сноси зулуме Петра Звицера, али нико није хтио од ове огорчене масе да призна да је узео учешћа у овим дјелима, нити да каже ко је иста извршио, па се зато данас намеће питање: хоће ли Цуце данас признати да су они извршили ове злочине и платити одштету Звицеру (брат Петров поднио је захтјев општини да се надокнади штета, РВП) или ће открити виновнике и предати властима да их заслужена казна постигне.”
Дакле, то је та друга верзија, и моје није да утврђујем шта је истина у једној или другој верзији. Тачније, уопште ме не интересује нити једна, нити друга верзија. Више ми привлачи пажњу нехумано играње са том давнашњом трагедијом у политичке сврхе.
Наиме, што се тиче експлоатације тадашње трагедије породице Звицер, могу оцијенити да ниједан догађај у историји Црне Горе није тако подло и ниско медијски експлоатисан, од стране несавјесних политичара и такозваних историчара, као што је случај с њом.
Кости трагично пострадале породице Звицер су постале одскочна даска за политичко брљављење и лудило неадекватног Секуле Дрљевића некад, и изгубљеног у времену Новака Аџића сад.
Исти је случај и са шовинистичком пјесмицом Секуле Дрљевића- “Ловћенски поклич”, која је и тада јасно показала да се Дрљевић наклања ка нацизму, те да ће тамо и завршити своје политичке авантуре и лудорије.
Зато није чудо што је Секула Дрљевић, “непобједни лав стари” и аријевски “цар мали” (како себе и своје истомишљенике он описује у тој шовинистичкој пјесмици), у преломном моменту постао Павелићева пудлица, што је ненормална појава, да би на крају, иако заштићем Павелићевим телохранитељима, доживио злехуду судбину да постане жртва ловаца на нацисте.
Наравно, ловцима на нацисте се никад нису гледала политичка убјеђења, како то ради Новак Аџић. Нема ту везе ко је од ловаца на нацисте био за Тита, а ко за краља. Можда би Новак Аџић, послије злочина који је извршен у Хирошими и Нагасакију, забранио америчким судијама да имају учешће на Нирнбершком процесу против нациста?!
Свакако, све ове теме везане за дотичног нацисту, укључујући и шири осврт на петпарачку шовинистичку пјесмицу“Ловћенски поклич”, ћу посебно обрадити у новој колумни о Секули Забрљовићу, па је ово за сада довољно.
“Грубач би да држи лекције хиљадама километара од свог завичаја… Знам ја да је господин Војин Грубач (раније смо већ једном на друге теме јавно полемисали) подријетлом (поријеклом) из Никшића, но га одавно нема тамо, јер су му очито милије кремаљске зидине и кафа на „Црвеном тргу“ у Москви и по која рубља, но родна груда, Црна Гора, његова домовина и отаџбина…
Зарађује човјек паре у Москви и претендује да држи лекције далеко хиљадама километара од свог завичаја. Њему је ионако важнији интерес Русије него Црне Горе, али свако има право на свој избор. Макар био и погрешан и етички споран. Sapienti sat- господине тавариш, на привременом, а Ви реците каквом, раду у Москви, велечасни госпару Војине Грубачу, здравствујте, Ви и Ваши шефови би тако рекли.”
Ово је, заиста, најсмјешнији сегмент Аџићевог обраћања. Као прво, здравствујте се не говори на праштању, већ приликом сусрета. А друго, Новак Аџић, заваљен у чиновничку фотељу, прича ми неке бајке о потреби да се живи у Црној Гори, као да је та држава Монако, а не економска развалина коју је и Новакова партија темељно нагрдила и начинила таквом.
О томе да је неопходно да људи бјеже из Црне Горе, да би се спасили и формирали срећне породице, сам детаљно објаснио у колумни “Апокалипса Камонака: Камоначани се селе у други рај!”, која је објављена 29. маја 2015. године. Предоставићу малени њен дио, јер је она и данас актуелна.
Ево тога поглавља колумне:
”Економску ситуацују у Камонаку, девет година послије стицања државне независности, је најбоље описати голом статистиком. У Црној Гори је, према подацима Завода за запошљавање, ове године у априлу било око 35 160 незапослених. Међу њима се налази 260 магистара и око 11.000 грађана са факултетском дипломом!
Просјечна априлска зарада у Црној Гори је, према подацима Црногорског завода за статистику- Монстата, износила 478 еура. По истим подацима, она је за 328 еура мања од вриједности минималне потрошачке корпе за април, која је износила 806 еура.
Јавни дуг Црне Горе 2006.г. је износио 701 милион еура, а јавни дуг данашњег модерног и просперитетног Камонака је три пута већи, и износи – 2,2 милијарде еура.
За последњих девет година пропадања економије, Камонаком су управљали искључиво и само “највећи патриоти Камонака”, како ти ликови сами себе воле представљати, третирајући све остале људе- непријатељима државе. Зато се може констатовати, да је овај поразни економски резултат био коначни продукт рада и визија самозваних патриота- који су прије девет година добили “излив 21. маја у мозак”, и до дан данас се нису опоравили од тога.
Предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић je, у емисији “Начисто”, за очигледну катастофу Камонака оптужио свога коалиционог партнера ДПС, перући руке као Понтије Пилат.Ставио им је у кривицу све: корупцију, контролу “медија који су постали партијски сервис ДПС”, сарадњу са контроверзним бизнисменима, отезање судских процеса за тешка кривична дјела, недостатак фер и слободних избора, игре око приватизације КАП, кроз које је нестало 800 милиона еура државног новца, тврдећи да је ДПС партија коју “карактерише корупција и превише незнања”.
Када су Кривокапића упитали- зашто је са таквим “монструмима” у коалицији предугих 16 година, он је образложио своје нечасно учешће- трпљењем у име вишег циља, који се свео само на једну жељу- НАТО интеграције.
Нарaвно, поставља се питање, ако дотични самурај Кривокапић воли НАТО, зашто се није потрудио да Камонако буде економски јак, па да са срећним грађанима буде, или не буде, у тој алијанси?
Јер, не вјерујем да је економска пропаст Црне Горе био један од кључних услова и задатака Запада наметнутих званичној Подгорици за улазак Камонака у НАТО. Или, јесте!?”
Да би направили поређење, које јасно показује страховиту брзину економског тоњења Црне Горе, нашао сам аналогне податке за фебруар 2016. г., гдје пише:
“За период од годину дана, од фебруара 2015. до фебруара 2016. године, број незапослених у Црној Гори повећан је за 6.803 човјека, подаци су Завода за запошљавање, пише Анадолија.
На евиденцији Завода за запошљавање Црне Горе налази се 42.100 незапослених. На бироу је сада 22.248 жена и 19.852 мушкараца. На бироу је и 9.946 незапослених са факултетском дипломом, од чега 270 магистара и девет доктора наука.
Стопа незапослености у Црној Гори износи 18,15 посто, а прошле године у исто вријеме незапослених је било 15,21 посто.”
И тако, Новак Аџић ме из директорске, функционерске, фотеље позива да се вратим у растурену и опљачкану државу Црну Гору, у којој је прошле године у априлу било 35 160 незапослених, а у фебруару ове године чак 42.100 незапослених!
Опростите, Новаче, да ли желите поставити Гинисов рекорд по незапослености, а уједно причати неке сладуњаве приче о патриотизму?
За разлику од Новака, ја сам брутално коректан, и чак сам у том тексту “Апокалипса Камонака: Камоначани се селе у други рај!”, дао закључак по питању економске будућности Црне Горе, и предложио мање трагични излаз из те јеко трагичне ситуације, који сам формулисао овако:
“Да закључим, јасно је да ће у Камонаку (Црној Гори) биједа становништва потрајати неколико десетина година. Зато трендови селидбе из Црне Горе представљају једини реални економски рецепт.
Власт и опозиција морају рећи истину, да је економска ситуација у Камонаку толико урушена да не подлијеже побољшању у неколико наредних деценија. Економију Црне Горе никаква нова власт, или смјена власти, не може подићи, нити незапослене запослити.
Једини спас за 35 хиљада незапослених је напуштање државе, и одлазак тамо гдје се може нормално живјети. Послије тога и одлазак осталих, којима плата не може покрити минималне мјесечне потребе.
У том смислу, једини Економски програм који се може понудити грађанима Црне Горе подразумијева низ мјера у озбиљној припреми грађана за масовни одлазак из земље, и нормалну адаптацију у емиграцији. Наравно, то подразумијева учење језика, као и елементарних занимања који ће им омогућити да се првобитно запосле преко границе.”
Шта ми требамо да радимо на том економском згаришту од државе, на тој разбојницима опустошеној територији?
Умјесто што се бави којештаријама, Новак је, као државни функционер, требао да се бори за економски напредак Црне Горе, а не да млати по форумима, шаљући бесмислене километарске текстове. Требао је да понекад спомене потребу мијењања власти да би грађанима било боље, или да бар једном писне о економској трагедији.
Умјесто тога, Новак се борио за фотељу државног функционера, пропагандно користећи кости давно несталих људи као одскочну даску, док је трагиочна незапосленост у Црној Гори нарастала геометријском прогресијом.
Да је Новак Аџић бар једном у задњих пар година био савјесни и прави патриота, он би напустио функционерске фотеље које је добио у тој јазбини од власти, и поштено се придружио незапосленима, које је таквима направио заједно са својим шефом Ранком Кривокапићем, и друговима из некадашње коалиционе партије.
Наравно да Аџић није патриота, јер би државу у коју се куне продао за шаку сребрењака, што је већ и урадио.
Господин Новак Аџић је, у задњем покушају да ми напише некакав “одговор”- вјероватно имао тајну намјеру да уђе у Гинисову књигу рекорда. Наиме, написати “одговор”, објављен 3. августа ове године на порталу ИН4С, који нема никакве везе са темом, и то на преко двадесет пет страна, је “подвиг” који личи на смјехотресни подухват.
Први пут видим да неко у “одговору” на конкретну тему полемике постује своје многобројне текстове у цјелости, при томе набацане без реда и смисла. Дакле, по теми о “лијевим скретањима” (злочинима) комуниста у Црној Гори 1941- 42.г. Аџић ми је дијелом “одговара” тако што постује свој огромни текст “Секула Дрљевић о злочину над фамилијом Петра Звицера”, који је објавио 27.09.2013. г. на порталу Аналитика. Дакле, прије три године?!
Уједно је, у “одговору”, постовао и свој текст “Генерал Крсто Зрнов Поповић (1881-1947)”, објављен на Монтенегрини, који му се учинио кратким- па га је за “свечану прилику одговора” опширно продужио.
Свему томе је додао сегмент о томе- које зеленаше су припадници ЈВуО планирали ликвидирати, са поентом да- “нису успјели то да ураде”?! Потом имамо, у истом писму, велики и опширни текст Аџића о преговорима комуниста и Крста Зрнова, са неуспјешним завршетком преговора.
У том кабастом “одговору”, од 3. августа, Аџић се занио и оптеретио своје писмо личним фрустрацијама, те ми се жалио како му својим писањем и освртима сметају господа: Боро Кривокапић, др Миша Ђурковић, др Славенко Терзић, др Растислав В. Петровић, др Будимир Алексић, Манојло-Мања Вукотић, Небојша Богуновић. Осим њих, нервирају га и “бацају у очај”: митрополит др Амфилохије Радовић, господин Јован Маркуш, Драго Кешељeвић, Стеван Рајковић- Аргус (алијас Стеван Вучетић), … Пола свијета му није по вољи!
Све то му је било мало, па је дио текста посветио и мени, питајући се “зашто ми се свиђају кремаљске зидине и кафа на „Црвеном тргу“ у Москви”, позивајући ме да престанем да пишем без дозволе Централног идеолошког комитата СДП, те да се вратим у Камонако, илити Црну Гору!
Дакле, г. Аџић ми није написао одговор, већ набацио десетине тема без икаквог смисла, те се тај бућкуриш од наводног одговора једино може посматрати као шведски сто, па ако је некоме нешто ту интересантно- нека се послужи!?
Немам намјеру да на све то одговарам, јер се озбиљно не занимам којекаквим бесмислицама изненадних ликова, али ћу се осврнути на неке детаље личне природе које дотиче, попут тетке Персе, господин Аџић. Нешто из осталих, бесмислених тема, које намеће г. Аџић, ћу коментарисати колико ми вријеме дозволи.
Његово писмо не заслужује више од лаганог “осврта по путу”, јер све друго представља чисто губљење времена.
Википедија се шали са Новаком Аџићем
Запазио сам да ми је г. Аџић направио некакву примједбу због коришћења дијела материјала са Интернета.Новака Аџића је, изгледа, прегазило вријеме. Сада се на Интернету може наћи толико докумената и књига у електронској варијанти, има толико библиотека (рецимо, електронска библиотека “Знаци”) дa су потребне године да се то исчита, а потом и проанализира.
Боље би било да се Новак запитао, зашто књиге на које се позива, поготово старије књиге црногорских аутора, не постоје у електронској варијанти, да свима буду доступне? Да ли не постоје- зато што држава нема пара за то, а има за мито и за пљачку?
Или се ради о провинцијалним манирима оних ликова који би то требали урадити, али не раде јер им је бучни, посељачени патриотизам добио чиновничку “бизнис варијанту?
Новак Аџић ниподаштава Интернет материјале- када их неко други користи. Када их он користи преко мјере, и злоупотребљава- тада је то у реду.
Рецимо, нека нам Аџић објaсни своју скрибоманију на хрватској и српскохрватској верзији Википедије? Не у смислу- шта ради тамо, већ у смислу- како то он објашњава појмове да му се корисници тих Википедија смију?
Рецимо, појам “Црногорски комити” Новак Аџић је обрадио у хрватској верзији, а потом исто то поставио и на српскохрватској верзији Википедије.
Евo шта му je модератор српскохрватске верзије ставио, као примједбу, на врху текста: “Неутралност овог чланка је оспорена.”
“Oвом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак. Уклоните ову поруку када завршите.”
Укратко, текст “Црногорски комити” је Новак написао на исти начин као и последње писмо мени. Свуда има сувишног и неодговарајућег текста, слабе су му референце (јер се позива на себе вољенога), нема квалитета, не постоји неутралност- већ искључивост и једностраност.
И Википедија се Новаку смије, и унижава његов несавјесни рад!
Број жртава устанке је толики- колико одсања Новак?
Навешћу један примјер како Новак петља по Интернету. Ево шта је, о жртвама побуне, у тексту “Црногорски комити” написао г. Новак Аџић:”Број убијених, рањених, ухићених, осуђених и интернираних црногорских домољуба oд 1918. до 1929. достигао је бројку од 5000, док је велики број домова и матријалних добара уништен.”
Можете ли замислити, Новак је написао “достигао је бројку”? Невјероватно?!
Као да се то сад догађа, па је “до сада” достигнута бројка! А која ће бројкa бити до Нове године?
Зар у Новаковој глави и даље траје Божићна побуна и војевање комита?
Е па добро, ако је број жртава “до сада достигао 5 000”, нека нам Новак Аџић распореди те жртве параметрима жртвовања.
Па да знамо, колико је од тих 5 000 људи- интернирано, колико отишло изван граница Краљевине Југославије, колико је ухваћено па пуштено, колико је осуђено а колико амнестирано.
Посебно да нам се предостави, колико је било рањених, а колико погинулих?
Ако себе сматра озбиљним историчарем, самохвалисавим „најбољим познаваоцем тих догађаја“, тада треба да саопшти- колико је људи погинуло (а колико рањено) на страни зеленаша, колико на страни бјелаша.
Па да имамо попуну информацију, а не половичну трању од податка и цифара, што нам је даје Новак у жељи да манипулише жртвама. Не могу се сабирати у једну цифру они који су погинули са онима који су били у избјеглиштву, па се вратили са огромним пензијама које им је дао краљ Александар, а они пристали на њих.
Осим тога, Аџић је у Википедији направио зачуђујући гаф, јер је у одјељку “Извори за текст” навео, вјеровали или не- многе своје вољене текстове, а не документе, што је модератор Википедије оцијенио “некомпетентим прилазом теми”.
Разне верзије догађаја, а принцип?!
Господин Аџић ми је ставио некакву примједбу што сам догађај када је комуниста Павле Патров Ковачевић убио свога рођеног оца, осамдесетогодишњег Петра Пајова (Сердарева) Ковачевића, у наступу лудила, јер је сматрао да “све пензионере треба побити као непријатеље радничке класе”, дао у верзији свједока тога догађаја Драгa Филиповa Кешељевићa.И тако, г. Аџић сматра да је добро што нисам дао верзију тога догађаја од Стевана Рајковића-Аргуса (алијас Стевана Вучетића), а уједно сугерише да сам требао дати верзије Петровог оца генерала Воја Ковачевића или академика др Владимира Дедијера. Пазите, испада да млађани Новак мисли да може да одређује шта се треба а шта не треба писати у јавности?! Као да ће неко њега питати за мишљење!
Одмах да кажем да је, по питању оцеубиства у Грахову, у јавности највише прихваћена Кешељевићева верзија. Од момента када је објављена, било је много времена да се она оспори, али то нико није урадио.
То што се Аџићу не свиђа верзија Кешељевића мене много не интересује, мада је могао у 25 страница које ми је написао у прошлом писму исписати све те верзије. Зашто то није урадио, а могао је јер му нико то није бранио, нити ће, је изван домена мога интересовања. Можда није желио да му се људи смију!?
Уједно, примјетио сам да Аџић у својим текстовима- памфлетима никада не пише разне верзије истог догађаја, а поготово догађаја који највише медијски експлоатише, рецимо, смрт породице Петра Звицера.
Рецимо, по случају смрти породице Петра Звицера Новак је требао дати и другу верзију те смрти, затим оспорити ту верзију ако мисли да није исправна, а потом другима придиковати по питању потребе давања више верзија истог догађаја.
Дакле, Новак Аџић би да успостави принципе који не важе за њега, грешком себе сматрајући неким изузетком. Е, то не иде!
Поред идеализовања комитског покрета, Новак Аџић би могао нешто да напише и о злочинима неких његових припадника против цивила, јер ми није познато да су комити носили јастуке умјесто оружја.
Рецимо, о ликвидацији једине муслиманске, сточарске, породице Салковић у подорјенском селу Оровац. Наиме, у том селу су комити отели комплетан сточни фонд те породице, а браћу Салковић масакрирали ножевима и сјекирама. Нису их морали убити, могли су их и везати, па чак и стријељати, што је било хуманије него искасапити. Тај догађај је био и основа за покушај одмазде на Оровац у коју су усташе одмах кренуле по формирању НДХ, а која је игром случаја избјегнута.
Укратко, ту видимо такозвану историјску спиралу смрти, гдје догађаји пројектују догађаје. Сигуран сам да медијски манипулатор г. Аџић за дотичним Салковићима неће “косе почупати”, јер би то кварило “идилу комитског покрета”, у коју нико не вјерује.
Друга верзија смрти Петра Звицера и петпарачка пјесмица Дрљевића
Ако Аџић то није урадио, ево ја ћу пренијети другу верзију смрти породице Звицер, коју је дао др Растислав В. Патровић написавши:”Злочин је заиста почињен и то на грозан начин, управо онако како одговара нашем црногорском менталитету. И ко год да га је извршио за њега не може бити оправдања. Ко га је извршио, то ни до дана данашњег није утврђено. У “Народној ријечи” прво је објављена вијест да је, уочи злочина, на путу између Бјелица и Чева извршено разбојништво и пљачка инвалидског новца. Украдено је 204.000 динара. Нешто касније, у овом листу је написано: „Непознати разбојници опљачкали су инвалидски новац инвалида Среза Чевског, који је износио према једнима 204 хиљаде динара; према другима 194 хиљаде динара, а према трећима 193 хиљаде и 144 динара…
Елем послије ове нечувене пљачке сиротињског новца, пала је сумња да је Петар Звицер, познати одметник из Цуца, са својим друштвом ову пљачку извршио. Због тога су, према извјештају начелника Среза Чевског, огорчени инвалиди поменутог среза једног лијепог дана запалили кућу Петра Звицера, убили му жену, брата и сестру, а кућу му запалили. Због овог нечувеног догађаја, баба Петра Звицера полуђела је…
Власти су прво извијестиле да је паљевину куће и убиство поменутих лица извршила огорчена маса сељака која више не може да сноси зулуме Петра Звицера, али нико није хтио од ове огорчене масе да призна да је узео учешћа у овим дјелима, нити да каже ко је иста извршио, па се зато данас намеће питање: хоће ли Цуце данас признати да су они извршили ове злочине и платити одштету Звицеру (брат Петров поднио је захтјев општини да се надокнади штета, РВП) или ће открити виновнике и предати властима да их заслужена казна постигне.”
Дакле, то је та друга верзија, и моје није да утврђујем шта је истина у једној или другој верзији. Тачније, уопште ме не интересује нити једна, нити друга верзија. Више ми привлачи пажњу нехумано играње са том давнашњом трагедијом у политичке сврхе.
Наиме, што се тиче експлоатације тадашње трагедије породице Звицер, могу оцијенити да ниједан догађај у историји Црне Горе није тако подло и ниско медијски експлоатисан, од стране несавјесних политичара и такозваних историчара, као што је случај с њом.
Кости трагично пострадале породице Звицер су постале одскочна даска за политичко брљављење и лудило неадекватног Секуле Дрљевића некад, и изгубљеног у времену Новака Аџића сад.
Исти је случај и са шовинистичком пјесмицом Секуле Дрљевића- “Ловћенски поклич”, која је и тада јасно показала да се Дрљевић наклања ка нацизму, те да ће тамо и завршити своје политичке авантуре и лудорије.
Зато није чудо што је Секула Дрљевић, “непобједни лав стари” и аријевски “цар мали” (како себе и своје истомишљенике он описује у тој шовинистичкој пјесмици), у преломном моменту постао Павелићева пудлица, што је ненормална појава, да би на крају, иако заштићем Павелићевим телохранитељима, доживио злехуду судбину да постане жртва ловаца на нацисте.
Наравно, ловцима на нацисте се никад нису гледала политичка убјеђења, како то ради Новак Аџић. Нема ту везе ко је од ловаца на нацисте био за Тита, а ко за краља. Можда би Новак Аџић, послије злочина који је извршен у Хирошими и Нагасакију, забранио америчким судијама да имају учешће на Нирнбершком процесу против нациста?!
Свакако, све ове теме везане за дотичног нацисту, укључујући и шири осврт на петпарачку шовинистичку пјесмицу“Ловћенски поклич”, ћу посебно обрадити у новој колумни о Секули Забрљовићу, па је ово за сада довољно.
Новак Аџић ме из чиновничке фотеље позива у пропали Камонако?!
Новак Аџић је у свом тзв. одговору кренуо у некакав бесмислени “обрачун” са мном, и то личне природе, што се у полемикама сматра недостатком доброг укуса и понашања. Обратио ми се овако:“Грубач би да држи лекције хиљадама километара од свог завичаја… Знам ја да је господин Војин Грубач (раније смо већ једном на друге теме јавно полемисали) подријетлом (поријеклом) из Никшића, но га одавно нема тамо, јер су му очито милије кремаљске зидине и кафа на „Црвеном тргу“ у Москви и по која рубља, но родна груда, Црна Гора, његова домовина и отаџбина…
Зарађује човјек паре у Москви и претендује да држи лекције далеко хиљадама километара од свог завичаја. Њему је ионако важнији интерес Русије него Црне Горе, али свако има право на свој избор. Макар био и погрешан и етички споран. Sapienti sat- господине тавариш, на привременом, а Ви реците каквом, раду у Москви, велечасни госпару Војине Грубачу, здравствујте, Ви и Ваши шефови би тако рекли.”
Ово је, заиста, најсмјешнији сегмент Аџићевог обраћања. Као прво, здравствујте се не говори на праштању, већ приликом сусрета. А друго, Новак Аџић, заваљен у чиновничку фотељу, прича ми неке бајке о потреби да се живи у Црној Гори, као да је та држава Монако, а не економска развалина коју је и Новакова партија темељно нагрдила и начинила таквом.
О томе да је неопходно да људи бјеже из Црне Горе, да би се спасили и формирали срећне породице, сам детаљно објаснио у колумни “Апокалипса Камонака: Камоначани се селе у други рај!”, која је објављена 29. маја 2015. године. Предоставићу малени њен дио, јер је она и данас актуелна.
Економска катастрофа je последица „излива 21. маја у мозак“?!
У тој колумни постоји поглавље са насловом “Економска катастрофа- последица „излива 21. маја у мозак“, уз напомену да су подаци из тога текста стари преко годину дана.Ево тога поглавља колумне:
”Економску ситуацују у Камонаку, девет година послије стицања државне независности, је најбоље описати голом статистиком. У Црној Гори је, према подацима Завода за запошљавање, ове године у априлу било око 35 160 незапослених. Међу њима се налази 260 магистара и око 11.000 грађана са факултетском дипломом!
Просјечна априлска зарада у Црној Гори је, према подацима Црногорског завода за статистику- Монстата, износила 478 еура. По истим подацима, она је за 328 еура мања од вриједности минималне потрошачке корпе за април, која је износила 806 еура.
Јавни дуг Црне Горе 2006.г. је износио 701 милион еура, а јавни дуг данашњег модерног и просперитетног Камонака је три пута већи, и износи – 2,2 милијарде еура.
За последњих девет година пропадања економије, Камонаком су управљали искључиво и само “највећи патриоти Камонака”, како ти ликови сами себе воле представљати, третирајући све остале људе- непријатељима државе. Зато се може констатовати, да је овај поразни економски резултат био коначни продукт рада и визија самозваних патриота- који су прије девет година добили “излив 21. маја у мозак”, и до дан данас се нису опоравили од тога.
Предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић je, у емисији “Начисто”, за очигледну катастофу Камонака оптужио свога коалиционог партнера ДПС, перући руке као Понтије Пилат.Ставио им је у кривицу све: корупцију, контролу “медија који су постали партијски сервис ДПС”, сарадњу са контроверзним бизнисменима, отезање судских процеса за тешка кривична дјела, недостатак фер и слободних избора, игре око приватизације КАП, кроз које је нестало 800 милиона еура државног новца, тврдећи да је ДПС партија коју “карактерише корупција и превише незнања”.
Када су Кривокапића упитали- зашто је са таквим “монструмима” у коалицији предугих 16 година, он је образложио своје нечасно учешће- трпљењем у име вишег циља, који се свео само на једну жељу- НАТО интеграције.
Нарaвно, поставља се питање, ако дотични самурај Кривокапић воли НАТО, зашто се није потрудио да Камонако буде економски јак, па да са срећним грађанима буде, или не буде, у тој алијанси?
Јер, не вјерујем да је економска пропаст Црне Горе био један од кључних услова и задатака Запада наметнутих званичној Подгорици за улазак Камонака у НАТО. Или, јесте!?”
Економски програм- Хитно побјећи из Црне Горе!
Дакле, у том тексту се прави пресјек незапослености у априлу прошле године, и констатује: ”У Црној Гори је, према подацима Завода за запошљавање, ове године (2015) у априлу било око 35 160 незапослених.”Да би направили поређење, које јасно показује страховиту брзину економског тоњења Црне Горе, нашао сам аналогне податке за фебруар 2016. г., гдје пише:
“За период од годину дана, од фебруара 2015. до фебруара 2016. године, број незапослених у Црној Гори повећан је за 6.803 човјека, подаци су Завода за запошљавање, пише Анадолија.
На евиденцији Завода за запошљавање Црне Горе налази се 42.100 незапослених. На бироу је сада 22.248 жена и 19.852 мушкараца. На бироу је и 9.946 незапослених са факултетском дипломом, од чега 270 магистара и девет доктора наука.
Стопа незапослености у Црној Гори износи 18,15 посто, а прошле године у исто вријеме незапослених је било 15,21 посто.”
И тако, Новак Аџић ме из директорске, функционерске, фотеље позива да се вратим у растурену и опљачкану државу Црну Гору, у којој је прошле године у априлу било 35 160 незапослених, а у фебруару ове године чак 42.100 незапослених!
Опростите, Новаче, да ли желите поставити Гинисов рекорд по незапослености, а уједно причати неке сладуњаве приче о патриотизму?
За разлику од Новака, ја сам брутално коректан, и чак сам у том тексту “Апокалипса Камонака: Камоначани се селе у други рај!”, дао закључак по питању економске будућности Црне Горе, и предложио мање трагични излаз из те јеко трагичне ситуације, који сам формулисао овако:
“Да закључим, јасно је да ће у Камонаку (Црној Гори) биједа становништва потрајати неколико десетина година. Зато трендови селидбе из Црне Горе представљају једини реални економски рецепт.
Власт и опозиција морају рећи истину, да је економска ситуација у Камонаку толико урушена да не подлијеже побољшању у неколико наредних деценија. Економију Црне Горе никаква нова власт, или смјена власти, не може подићи, нити незапослене запослити.
Једини спас за 35 хиљада незапослених је напуштање државе, и одлазак тамо гдје се може нормално живјети. Послије тога и одлазак осталих, којима плата не може покрити минималне мјесечне потребе.
У том смислу, једини Економски програм који се може понудити грађанима Црне Горе подразумијева низ мјера у озбиљној припреми грађана за масовни одлазак из земље, и нормалну адаптацију у емиграцији. Наравно, то подразумијева учење језика, као и елементарних занимања који ће им омогућити да се првобитно запосле преко границе.”
Господинa Аџића је прегазило вријеме!
Послије свега, надам се да Новак Аџић више неће тражити од људи који су привремено отишли из Црне Горе да се врате у економски пропалу државу.Шта ми требамо да радимо на том економском згаришту од државе, на тој разбојницима опустошеној територији?
Умјесто што се бави којештаријама, Новак је, као државни функционер, требао да се бори за економски напредак Црне Горе, а не да млати по форумима, шаљући бесмислене километарске текстове. Требао је да понекад спомене потребу мијењања власти да би грађанима било боље, или да бар једном писне о економској трагедији.
Умјесто тога, Новак се борио за фотељу државног функционера, пропагандно користећи кости давно несталих људи као одскочну даску, док је трагиочна незапосленост у Црној Гори нарастала геометријском прогресијом.
Да је Новак Аџић бар једном у задњих пар година био савјесни и прави патриота, он би напустио функционерске фотеље које је добио у тој јазбини од власти, и поштено се придружио незапосленима, које је таквима направио заједно са својим шефом Ранком Кривокапићем, и друговима из некадашње коалиционе партије.
Наравно да Аџић није патриота, јер би државу у коју се куне продао за шаку сребрењака, што је већ и урадио.
No comments:
Post a Comment