Не постоји ништа чудно у томе што је на мјесто министра науке и просвјете Црне Горе дошао један дуго очекивани лик, који у себи сублимира несвакидашњи карактер сибирског горосјече и радикализам обријаних глава, те кроз отворену нетрпељивост према онима који нису као он – пројављује своју тупу оригиналност.
Укратко, погледајте ове четири несвакидашње реченице...“Језик је име, душа и тијело једног народа, једне државе, сигурност да су животне пројекције реалне и остварљиве, ма о чему да се ради. Црногорски језик као службени језик постаје обавеза за образовне институције – школе и факултете, сви ће почети да га уче и наставиће да буде језички темељ ове државе. Морамо почети да доказујемо зрелост, спремност и храброст државе да до краја, све односе у земљи, заснивамо на уставним рјешењима, да се сви уставно понашамо и да почнемо живјети вријеме које ће бити упамћено и по томе да смо препознали и стандардизовали црногорски језик. Неко ће рећи, немајући других аргумената да спријечи оно што са задовољством морамо урадити, да је то у овом тренутку скупо, нерационално, непотребно...”
Те четири насумично склепане реченице, препуне демагогије и политичког кича, представљају личну карту министра науке и просвјете Црне Горе Славољуба Стијеповића.
Халуциногени моменти министрове приче
Ако погледамо суштину прве двије предјављене реченице, уочавамо да министар претпоставља да је црногорски језик “име, душа и тијело једног народа (којем, ето, он припада, а који уопште није унисон по том питању), једне државе (која сада постоји чак и у једној новој, антиуставној, пројекцији)”, идући корак даље с тврдњом да је тај језик “језички темељ ове државе”. Елем, какве и које државе?!
Прије свега треба напоменути да језик који протежира дотични министар, а ради се о црногорском језику, није темељ државе о којој он говори. Напротив тој тврдњи – Устав Црне Горе јемчи да је на језичком плану “темељ државе” Црне Горе чак пет језика. Дакле, “име, душа и тијело” Црне Горе не може бити језик једног, већ пет народа као минимум. Тачније, ради се о пет језика и шест народа, несумњиво различитих “душа и тијела”. Министар Стијеповић, по својој вољи, не признаје друга, Уставом прецизирана, “имена и тијела”, а камоли “душе”. Он то назива “животним пројекцијама које су реалне и остварљиве, ма о чему да се ради”!? Здрав разум нам говори да се министар Стијеповић може лагано тјерати к врагу с тим својим халуциногеним “животним пројекцијама”, њиховом “реалношћу и остварљивошћу” кроз примитивну демагогију, као и својим опскурним “именом, душом и тијелом” приде!
Пријеко потребан парадокс
Не само да је министар Стијеповић својевољно, можда из каријеристичких разлога, скршио Устав Црне Горе, већ је у трећој и четвртој реченици чак поручио да сви ми, као и он, требамо “до краја, све односе у земљи, да заснивамо на уставним рјешењима, да се сви уставно понашамо”. Дакле, да се сви “уставно понашамо” као и он, који крши Устав?! При томе је напоменуо да “са задовољством” мора одрадити тај посао кршење Устава, “ма како то нерационално и скупо, непотребно било.”
С тезом да је све то било непотребно се не могу сложити. То је било пријеко потребно, да би се доказало да Устав Црне Горе може бити дисквалификован вољом једног министра, као и да тај исти министар може Уставом почистити своје ципеле, и при том рећи да је то са задовољством урадио. На другој страни, мислим да ће вријеме показати да је такво понашање дотичног министра било прескупо, јер се ради о крупном парадоксу, управо оног калибра који нам је био потребан да би извели неке важне логичне закључке. А основни је тај да је Устав без остатка пао лицем у блато!
Предсједник у раскораку са Указима
На основу Устава Црне Горе, предсједник Филип Вујaновић је својевремено Указом прогласио Закон о мањинским правима и слободама, гдје се у 13. , 14. и 18. члану, између осталог, врло јасно каже:
“Мањине и њихови припадници имају права на школовање на свом језику и на одговарајућу заступљеност свог језика у општем и стручном образовању, у зависности од броја ученика и финансијских могућности Републике. Права из става 1 овог члана остварују се у свим степенима васпитања и образовања.
Права из става 1 овог члана остварују се кроз посебне школе или посебна одјељења у редовним школама. Настава се изводи у цјелости на језику мањине.
Одјељење са наставом на језику и писму мањине може се оснивати и за мањи број ученика од броја утврђеног за рад те установе, а који не може бити мањи од 50% броја ученика предвиђених законом.
Васпитни и образовни рад у школској установи или посебном одјељењу редовне школе са наставом на језику мањине обављају наставници из реда те мањине који имају активно знање језика мањине, односно наставници који нијесу из реда односне мањине, а имају активно знање језика и писма те мањине...”
Предсједник Црне Горе је прије пар дана потписао измјене и допуне Општег закона о образовању, предложене министром Стијеповићем. Тај закон се директно супротставља Закону о мањинским правима и слободама, које је такође потписао исти господин Вујановић, али и Уставу Црне Горе. Господин Вујановић сада тврди да је Уставни суд Црне Горе надлежан за оцјену уставности онога што он потписује, а не он. Дакле, предсједник Црне Горе као робот потписује све без размишљања, па чак и антиуставне акте!?
Хајде да повјерујемо у чудо или лудост да је то нормално. Aли, да ли је нормално да он потписује законе који један другог поништавају, а обавезни су да се примјењују истовремено. Несумњиво је да се у овом случају ради о комедији од државе. Јер, првим Указом господин Вујановић је наредио да се у Црној Гори отворе одјељења на српском, босанском, хрватском и албанском језику. Другим указом је оставио албански и увео црногорски језик, укинувши све остале језике, који се по првом Указу морају обавезно увести у школе!?
Гутање живе жабе?!
Држава у којој министар науке и просвјете Славољуб Стијеповић демонстрира отворено националистичко дивљање и кршење Устава, а предсједник те државе потписује законе који укидају један другог, је држава у којој не постоји зрнце разума. Власт у Црној Гори је својом вољом, без притисака “непријатеља државе”, како нас називају, почела да руши Устав у који се до јуче клела, и то је интересантни моменат који треба запамтити, јер ћемо се на њега стално или повремено враћати.
На другој страни, никакве сумње нема да ће се обавезно морати поштовати норме Устава Црне Горе у области заштите идентитета, те прије или касније отворити одјељења и на српском, хрватском и босанском језику, поред одјељења на албанском и црногорском. Наравно, то ће у одређеној мјери значити сегрегацију ђака и на националној основи, али, ако је Црне Гора држава народа који живе у хармонији, а власт тврди да јесте, то неће бити никаквих проблема. Ако она није таква, то није наш проблем, јер ми у стварању тог Устава, који је креирао политику посебних одјељења на пет службених језика, нисмо учествовали, осим у улози нијемих посматрача који су служили побједницима за подсмијех. Успут да напоменем да су друге одреднице тог Устава још више подијелиле народе у Црној Гори од ове која обавезује на школовање на пет језика, па све иде својим природним путем.
Зато ми не пада на памет да било какву власт у Црној Гори ослобађам обавезе у спровођењу важних идентитетских норми Устава. Ако им ти дјелови Устава личе на живу жабу, морамо их напоменути да и у том случају морају да је прогутају!
No comments:
Post a Comment