Док се, на једној страни, црногорска власт буса у своја горда прса, пратећи то некаквом смјехотворном мантром и провидном демагогијом на новом црногорском политичком језику, на другој страни - она увјерено показује бритку снисходљивост, брзопотезни кукавичлук и полтронство, као и спектакуларни комплекс ниже вриједности у односу према сусједној Хрватској. Просто речено , клизајући се на „црнoгорским кољенима“ подгоричке дипломате су кренуле пут Загреба да на чудан начин цмиздре и моле опроштај са све што је црногорска власт у прошлости радила, па чак и за оно што је својевремено мислила а није урадила због сплета разних околности. Нема спора да је таквим поступком она постала једна од дипломатија у свијету са којом се могу без проблема ципеле почистити“.
Иво Санадер - Хрватска никад неће заборавити прошлост
Приликом доласка у прву званичну посјету Црној Гори, хрватски премијер Иво Санадер је подсјетио јавност Црне Горе да - “ Хрватска никад неће заборавити прошлост “. Наравно, под тим није подразумијевао НДХ прошлост Хрватске, као ни недавну ратну прошлост те државе из које је истјерано неколико стотина хиљада Срба, а на хиљаде српских цивила убијено у “еуропејском рату за више циљеве”. Он је, шаљући ту поруку, мислио на дјелић једне друге прошлости, којом Хрватска покушава опрати све своје гријехе , и то не само из задњег рата…
Што се тиче Санадера, и његовог благог подсјећања да се прошлост везана за Дубровник неће заборавити - може се дати оцјена да је он политичар који максимално ефектно и изблансирано користи новонасталу ситуацију, надмоћно се уклапајући у цмиздрајући амбијент званичне Подгорице. Ако га домаћини у Подгорици дочекују на кољенима, са ожалошћеним изразом лица због догађаја око Дубровника, било би заиста неумјесно да им хрватски предсједник Владе не упути бар неки благи пријекор због понашања у временима “рата за мир“. Чак шта више, може се рећи да је у свом осврту на ту прошлост хрватски премијер Иво Сандер био господски одмјерен према утученим домаћинима, којима се никако нису смјеле омаћи ријечи “Лора”, “Бљесак”, “Олуја”, као реални појмови које би могли озбиљно увриједити високог хрватског госта.
Додуше, подгоричке дипломате би се сада могли без проблема уклопити у оцјену блиске историје недјела Хрватске над српским цивилима, коју је дао упокојни которски свештеник Римокатоличке цркве, дон Бранко Збутега, оцијенивши у једној изјави да су из Хрватске “Срби сами себе отјерали“. Дон Збутега је тада и појаснио: “Бљесак и Олуја нису злочини, већ се злочин догодио у њима.”
Бранко Луковац – Хрватски народ није опростио Црној Гори!?
Један чудни дипломата је уочи Сандерове посете Подгорици послао црногорској јавности следећу поруку из Загреба:“ Хрватски народ није опростио Црној Гори дешавања на дубровачком ратишту “, настављајући: “ Не бих препоручио Црној Гори да мисли да јој је народ Хрватске опростио дубоке, болне и трајне ране, са ожиљцима који остају као свједочанство и опомена на вријеме зла“. Ту оштру поруку је послао Црној Гори, гле чуда, лично Бранко Луковац - новоименовани црногорски амбасадор у Хрватској. Тако се десила невјероватна ствар да је, изгледа, у име Хрватске поруку о хрватском неопросту Црној послао представник оних који су Црну Гoру управо и водили у том рату.
Други црногорски “амбасадор добре воље“ Јеврем Брковић, исто тако близак црногорским властима, је у свом интевјуу хрватском “Ферал трибјуну” послао следећу „препоруку“ Хрватима - “Дубровачки мач мора још дуго бити над главом Црне Горе“!
Наравно, господи Луковцу и Брковићу, који су сада у једном тиму , нешто омета видике да од реално оштећених зидина древног Дубовника не виде рушевине старог моста у Мостару којег су дигли у ваздух војници хрватске Херцег-Босне, да од црногорских резервиста на дубровачком ратишту не виде упад јединица регуларне хрватске војске у Невесиње и Босанску крајину, од спаљених Конавала не виде спаљену бившу Републику Српска крајина, од хиљада хрватских избјеглица из Дубровника и залеђа не виде стотине хиљада избјеглих Срба из Хрватске, од ратног злочина у Дубровнику не виде ратне злочине и изгон Срба у “Бљеску” и “Олуји”. Код њих нема паралела, нити општих принципа на којима почива свака изречена мисао или порука.
Стипе Месић – У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили
Какав однос према својој прошлости има један дио хрватских политичара у власти најбоље одсликава скандалозна изјава актуелног хрватског предсједника Стипе Месића , која се десила у Аустрији прије почетка било каквог рата: ” У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили – 1941. када су 10. травња прогласили хрватску државу ( НДХ оп.а.) и када су Силе осовине признале Хрватску, али је познато и то да су Хрвати и други пут побиједили у том рату јер су се нашли заједно са савезницима за побједничким столом… Ови што скроз траже од Хрвата ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овдје , ми немамо пред ким што клечати , ми смо два пута побиједили , а сви други само једном …”.
Ове ријечи сликовито показују тадашњу немилосрдност дијела владајуће хрватске политичке елите. Било би неправедно не споменути да је та “стара” изјава Месића дата 1991.г у Аустрији недавно изазвала велику буру негодовања у хрватској јавности и лавине осуда од многих. Пљунувши својевремено у Аустрији на душе и гробове стотина хиљада насилно уморених Срба у НДХ , Стипе Месић је недавно похитао у Сребеницу гдје га је чекао предсједник Србије Борис Тадић, и не трепнувши тамо изјавио да га је зачудило то сто се Тадић није извинио Бошњацима у име Србије?! Да, то изјављује исти тај Стипе Месић који “нема пред ким што клечати”, јер је Хрватска побиједила и онда кад је основана НДХ.
Заиста, треба ли истаћи да је НДХ била једина фашистичка држава на тлу Европе која је имала концентрациони логор за дјецу, као и то да су стравичне гасне коморе Аушвица биле “хумано“ средство убијања људи у поређењу са страхотама и хорором Јасеновца.
Треба ли допунити да су Срби дочекали НДХ као и све раније државе које су биле не том простору (Отоманска империја, Аустроугарска) , очекујући да као поданици државе имају одређене обавезе, чијим испуњавањем продужавају живјети нормалним животом обичних грађана. Не, заиста нико није могао очекивати да таквој наказној држави, као што је била НДХ, поданици нису потребни да раде и потом плаћају порезе и дажбине, већ су јој једино били потребни њихови голи животи на мучном путовању до Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке. Због недостатка историјског рефлекса у односу на државе тог типа, десило се то што се десило.
Злочини Хрватске у једном вијеку превазилазе пет вјекова Отоманске империје
Нема спора да, “захваљујући “ НДХ прошлости, Бљеску и Олуји, Хрватска има велики историјски балван у свом оку. Управо је зато званична политика Загреба таква да, у односу према државама у окружењу сваки туђи трун експресно претвара у балван. У том смислу, изјаве са “домаћег терена “ које дају Луковац и Брковић , али и не само они, представљају ефектни начин да се Хрватска никада објективно не осврне на своју прошлост, и озбиљне проблеме које је својим радикализмом направила на Балкану у задњих седамдесет година. Луковац и Брковић тако помажу негативном дијелу хрватске политичке антиелите да се и даље охоло понаша, држећи лекције из етике свима у окружењу. Тиме се, закономјерно, задаје тежак шамар оном дијелу хрватске јавности која тражи објективно суочавање Хрватске са прошлошћу. Злочини НДХ у Другом свјетском рату по обиму и суровости превазилазе све злочине Турака почињене над Србима у пет вјекова ропства , а обим изгона српског народа у Бљеску и Олуји вишеструко превазилази чак и Велику сеобу Срба, покренуту пред агресивном најездом Отомана. Чак је у говору, који је одржао на прослави годишњице своје владавине у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, Вјекослав Макс Лубурић између осталог рекао: „И тако смо ми у овој години, овдје у Јасеновцу, побили више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
Омча око свог врата – изум црногорских дипломата
И тако, док званични Загреб гања све оне који су бацили бомбу на хрватски грм, пуцали у хрватски камен “нарушавајући њену територијалну цјеловитост”, о крупним стварима да не говоримо, званична Подгорица не смије писнути у вези свирепог мучења и бруталног убиства заробљеника шавничко-никшићке групе у сплитској Лори. И не само да не смије ништа рећи, већ чак њени званичници нису хтјели доћи на сахрану тих људи - плашећи се да им званични Загреб нешто не замјери. Зато се намеће логично питање - да ли су у ововременим тумарањима Луковац и Брковић само јадни поданици и спикери оног дијела хрватскoг политичког естаблишмента који се упорно не жели дјелимично осврнути на своју прошлост?
Ако јесу , да ли ће у име својих надређених, покислих вођа рата за мир, отићи 10.травња са цвијећем код Месића да му честитају прву побједу Хрвата у Другом свјетском рату, и угосте се са трпезе тог “вјечитог побједника”.
(текст је својевремено објављен на сајту СМ, а потом љубазношћу новог уредника скинут)
Иво Санадер - Хрватска никад неће заборавити прошлост
Приликом доласка у прву званичну посјету Црној Гори, хрватски премијер Иво Санадер је подсјетио јавност Црне Горе да - “ Хрватска никад неће заборавити прошлост “. Наравно, под тим није подразумијевао НДХ прошлост Хрватске, као ни недавну ратну прошлост те државе из које је истјерано неколико стотина хиљада Срба, а на хиљаде српских цивила убијено у “еуропејском рату за више циљеве”. Он је, шаљући ту поруку, мислио на дјелић једне друге прошлости, којом Хрватска покушава опрати све своје гријехе , и то не само из задњег рата…
Што се тиче Санадера, и његовог благог подсјећања да се прошлост везана за Дубровник неће заборавити - може се дати оцјена да је он политичар који максимално ефектно и изблансирано користи новонасталу ситуацију, надмоћно се уклапајући у цмиздрајући амбијент званичне Подгорице. Ако га домаћини у Подгорици дочекују на кољенима, са ожалошћеним изразом лица због догађаја око Дубровника, било би заиста неумјесно да им хрватски предсједник Владе не упути бар неки благи пријекор због понашања у временима “рата за мир“. Чак шта више, може се рећи да је у свом осврту на ту прошлост хрватски премијер Иво Сандер био господски одмјерен према утученим домаћинима, којима се никако нису смјеле омаћи ријечи “Лора”, “Бљесак”, “Олуја”, као реални појмови које би могли озбиљно увриједити високог хрватског госта.
Додуше, подгоричке дипломате би се сада могли без проблема уклопити у оцјену блиске историје недјела Хрватске над српским цивилима, коју је дао упокојни которски свештеник Римокатоличке цркве, дон Бранко Збутега, оцијенивши у једној изјави да су из Хрватске “Срби сами себе отјерали“. Дон Збутега је тада и појаснио: “Бљесак и Олуја нису злочини, већ се злочин догодио у њима.”
Бранко Луковац – Хрватски народ није опростио Црној Гори!?
Један чудни дипломата је уочи Сандерове посете Подгорици послао црногорској јавности следећу поруку из Загреба:“ Хрватски народ није опростио Црној Гори дешавања на дубровачком ратишту “, настављајући: “ Не бих препоручио Црној Гори да мисли да јој је народ Хрватске опростио дубоке, болне и трајне ране, са ожиљцима који остају као свједочанство и опомена на вријеме зла“. Ту оштру поруку је послао Црној Гори, гле чуда, лично Бранко Луковац - новоименовани црногорски амбасадор у Хрватској. Тако се десила невјероватна ствар да је, изгледа, у име Хрватске поруку о хрватском неопросту Црној послао представник оних који су Црну Гoру управо и водили у том рату.
Други црногорски “амбасадор добре воље“ Јеврем Брковић, исто тако близак црногорским властима, је у свом интевјуу хрватском “Ферал трибјуну” послао следећу „препоруку“ Хрватима - “Дубровачки мач мора још дуго бити над главом Црне Горе“!
Наравно, господи Луковцу и Брковићу, који су сада у једном тиму , нешто омета видике да од реално оштећених зидина древног Дубовника не виде рушевине старог моста у Мостару којег су дигли у ваздух војници хрватске Херцег-Босне, да од црногорских резервиста на дубровачком ратишту не виде упад јединица регуларне хрватске војске у Невесиње и Босанску крајину, од спаљених Конавала не виде спаљену бившу Републику Српска крајина, од хиљада хрватских избјеглица из Дубровника и залеђа не виде стотине хиљада избјеглих Срба из Хрватске, од ратног злочина у Дубровнику не виде ратне злочине и изгон Срба у “Бљеску” и “Олуји”. Код њих нема паралела, нити општих принципа на којима почива свака изречена мисао или порука.
Стипе Месић – У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили
Какав однос према својој прошлости има један дио хрватских политичара у власти најбоље одсликава скандалозна изјава актуелног хрватског предсједника Стипе Месића , која се десила у Аустрији прије почетка било каквог рата: ” У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили – 1941. када су 10. травња прогласили хрватску државу ( НДХ оп.а.) и када су Силе осовине признале Хрватску, али је познато и то да су Хрвати и други пут побиједили у том рату јер су се нашли заједно са савезницима за побједничким столом… Ови што скроз траже од Хрвата ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овдје , ми немамо пред ким што клечати , ми смо два пута побиједили , а сви други само једном …”.
Ове ријечи сликовито показују тадашњу немилосрдност дијела владајуће хрватске политичке елите. Било би неправедно не споменути да је та “стара” изјава Месића дата 1991.г у Аустрији недавно изазвала велику буру негодовања у хрватској јавности и лавине осуда од многих. Пљунувши својевремено у Аустрији на душе и гробове стотина хиљада насилно уморених Срба у НДХ , Стипе Месић је недавно похитао у Сребеницу гдје га је чекао предсједник Србије Борис Тадић, и не трепнувши тамо изјавио да га је зачудило то сто се Тадић није извинио Бошњацима у име Србије?! Да, то изјављује исти тај Стипе Месић који “нема пред ким што клечати”, јер је Хрватска побиједила и онда кад је основана НДХ.
Заиста, треба ли истаћи да је НДХ била једина фашистичка држава на тлу Европе која је имала концентрациони логор за дјецу, као и то да су стравичне гасне коморе Аушвица биле “хумано“ средство убијања људи у поређењу са страхотама и хорором Јасеновца.
Треба ли допунити да су Срби дочекали НДХ као и све раније државе које су биле не том простору (Отоманска империја, Аустроугарска) , очекујући да као поданици државе имају одређене обавезе, чијим испуњавањем продужавају живјети нормалним животом обичних грађана. Не, заиста нико није могао очекивати да таквој наказној држави, као што је била НДХ, поданици нису потребни да раде и потом плаћају порезе и дажбине, већ су јој једино били потребни њихови голи животи на мучном путовању до Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке. Због недостатка историјског рефлекса у односу на државе тог типа, десило се то што се десило.
Злочини Хрватске у једном вијеку превазилазе пет вјекова Отоманске империје
Нема спора да, “захваљујући “ НДХ прошлости, Бљеску и Олуји, Хрватска има велики историјски балван у свом оку. Управо је зато званична политика Загреба таква да, у односу према државама у окружењу сваки туђи трун експресно претвара у балван. У том смислу, изјаве са “домаћег терена “ које дају Луковац и Брковић , али и не само они, представљају ефектни начин да се Хрватска никада објективно не осврне на своју прошлост, и озбиљне проблеме које је својим радикализмом направила на Балкану у задњих седамдесет година. Луковац и Брковић тако помажу негативном дијелу хрватске политичке антиелите да се и даље охоло понаша, држећи лекције из етике свима у окружењу. Тиме се, закономјерно, задаје тежак шамар оном дијелу хрватске јавности која тражи објективно суочавање Хрватске са прошлошћу. Злочини НДХ у Другом свјетском рату по обиму и суровости превазилазе све злочине Турака почињене над Србима у пет вјекова ропства , а обим изгона српског народа у Бљеску и Олуји вишеструко превазилази чак и Велику сеобу Срба, покренуту пред агресивном најездом Отомана. Чак је у говору, који је одржао на прослави годишњице своје владавине у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, Вјекослав Макс Лубурић између осталог рекао: „И тако смо ми у овој години, овдје у Јасеновцу, побили више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
Омча око свог врата – изум црногорских дипломата
И тако, док званични Загреб гања све оне који су бацили бомбу на хрватски грм, пуцали у хрватски камен “нарушавајући њену територијалну цјеловитост”, о крупним стварима да не говоримо, званична Подгорица не смије писнути у вези свирепог мучења и бруталног убиства заробљеника шавничко-никшићке групе у сплитској Лори. И не само да не смије ништа рећи, већ чак њени званичници нису хтјели доћи на сахрану тих људи - плашећи се да им званични Загреб нешто не замјери. Зато се намеће логично питање - да ли су у ововременим тумарањима Луковац и Брковић само јадни поданици и спикери оног дијела хрватскoг политичког естаблишмента који се упорно не жели дјелимично осврнути на своју прошлост?
Ако јесу , да ли ће у име својих надређених, покислих вођа рата за мир, отићи 10.травња са цвијећем код Месића да му честитају прву побједу Хрвата у Другом свјетском рату, и угосте се са трпезе тог “вјечитог побједника”.
(текст је својевремено објављен на сајту СМ, а потом љубазношћу новог уредника скинут)
No comments:
Post a Comment