Мираш Дедеић: Као и некад, Хрвати желе да збришу Србе! (Интервју за "Ил пополо", 17-18. новембра 1991. године)

Мираш Дедеић: Као и некад, Хрвати желе да збришу Србе!

уторак, 16 март 2010 11:49 ИН4С

Мираш Дедеић је за "Ил Пополо", као Србин, тврдио да је Дубровник предвиђен за црногорску престоницу, Милошевић много урадио за Србију, а да је Фрањо Туђман, у ствари - словенски Хитлер.

"Ил пополо", лист италијанске Демохришћанске странке, од 17-18. новембра 1991. године је објавио интервју са Србином Мирашем Дедеићем. У намјери да своје читаоце обавијести о српско-хрватском сукобу који је тек био почео, овај лист је тада, у претходном броју, објавио и интервју са хрватским представником др Мариом Кинелом. С обзиром на то да је такозвана НВО ЦПЦ верзирана за "идеолошку борбу против србочетника и клерофашиста", то ће нам подсјећање на поруке њеног садашњег лидера Мираша Дедеића дати разлог да се добро насмијемо над непрегледним контраверзама ове организације.

Портал ИН4С преноси, доступни нам, дио тог интервјуа:

Ил пополо: Какви мотиви наводе армију федерације да још учествује у оружаном сукобу. Да ли је то тврдоглава жеља да се учврсти анахрони режим или је то од предака наслијеђена жеља да се оствари идеја о „Великој Србији“ која је присутна у душама?

Мираш Дедеић: Ниједна од те двије претпоставке није тачна. Чак је ова друга потпуно измишљена. Војска федерације је ушла у Хрватску само да би заштитила Србе који тамо живе и да не дозволи геноцид какав се десио за вријеме Другог свјетског рата, у току кога је, под руководством Анта Павелића, било убијено 500 хиљада Срба, у логору Јасеновац. То су жртве свирепости Мирослава Филиповића Мајсторовића, фратра фрањевачког реда, који је био координатор тог масакра. Као што су хтјели тада, тако и данас Хрвати желе да збришу Србе са своје територије. Тако да је ово рат који воде Хрвати против Срба који живе на њиховој територији.

Ил пополо: Колико је нама познато, тзв „српски блок“ контролише војску федерације. Какво је Ваше објашњење за напад на историјски град Дубровник?

Мираш Дедеић: Све су то саме неистине. Војску федерације чине људи из свих дјелова Југославије и њоме уопште не управљају Срби. Зар би савезна војска могла да буде српска, ако је командант Кадијевић – Хрват, а његов замјеник Бровет – Словенац? Напад на Дубровник, који је својевремено био црногорски и као такав предвиђен за престоницу Црне Горе, објашњавам тиме што се у њему Срби и Хрвати немилосрдно међусобно убијају. Ратна морнарица федерације покушава да преко тог напада уђе у град и допринесе мирном животу. А словенски Хитлер, Фрањо Туђман, наредио је да се блокирају касарне савезне војске и послао је хрватске резервисте да опколе војнике савезне војске да ови не би спријечили Хрвате да протјерају Србе из Хрватске.


Ил Пополо: Од свих политичара, који Вам изгледа најпоузданији?

Мираш Дедеић: Сви најугледнији југословенски политичари међу Србима, Хрватима или другима су бивши комунисти, Титови насљедници, па су према томе потпуно непоуздани. Без обзира на то, мишљења сам да је Милошевић, иако је и он бивши комуниста, много урадио за Србију тиме што јој је вратио Косово и Војводину, које је Тито био отцијепио.


Ил Пополо: Да ли је по Вашем мишљењу сукоб између Срба и Хрвата етничке природе или је примарно изазван социјално-економским разлозима?

Мираш Дедеић: Суштински се уствари ради о сукобу вјерско-етничког карактера, који има и друге политичке и социјално-економске пратеће узроке. У ствари се ради о примарно вјерском сукобу који је касније постао и етнички. Да то објасним. Српски и хрватски етнички коријен је исти, с обзиром да и једни и други долазе са Карпата и говоре истим језиком. А Свети Ћирило и Методије су пак ти који су донијели хришћанство на Балкан из Грчке. Када је дошло до подјеле хришћанства 1054. године, Србија је постала православна, док се Хрватска везала за католичанство. Иако има Срба католика и православних Хрвата, те вјерске разлике су током времена проузроковале знатне етничке разлике које су данас суштина сукоба. Везано за то, желим да нагласим да су сада у Хрватској забрањени мјешовити бракови и да 60 хиљада српско-хрватских породица који живе у Хрватској, траже начин да се пребаци у Србију и спаси од погрома.

Ил пополо: Да ли је по Вашем мишљењу исправан став међународне заједнице да мировном конференцијом у Хагу, потпуно непристрасно, нађе мирно рјешење за сукоб или стратегија може да буде другачија?

Мираш Дедеић: Сматрам да је тај пут исправан, мада нијесам сигуран да је непристрасан, јер се, можда несвјесно, хрватски интереси заступају више од српских. Проблем је у томе што европска заједница не познаје суштину проблема у Југославији, који су посљедица комунистичког утицаја, па новинари лансирају много неистина о Србији.

Ил пополо: Како оцјењујете италијанске политичке ставове у односу на кризу у Југославији?

Мираш Дедеић: С обзиром да се осјећа извјесна доза филохрватства у Италији, Де Микелисова политика ми за сада изгледа потпуно реална и непристрасна. А што се тиче Италије, сматрам да, уколико дође до распада Југославије, она има сва права да поново узме територије Истре и Далмације. То би ми било заиста драго и увјерен сам да ће Влада Италије заштитити свој интерес, јер је то праведно са историјског аспекта. Словенија би, пак, због културних и традиционалних односа, могла да се уједини са Аустријом.
Ил пополо: Као Србин са једне стране и свештеник са друге, шта би пожељели Југославији у будућности? Мираш Дедеић: Када говорим као Србин, жеља ми је да се успостави стабилан мир, да се Србија и Хрватска коначно раздвоје, пошто та два народа не могу живјети заједно. А као свештеник сам мишљења да је моменат да се након хиљаду година од подјеле, католичка и православна црква, како у Југославији, тако и у цијелом свијету, коначно уједине. Иако на теолошком плану има мањих разлика у вјери људи, нема већих разлика којима би се правдала подјела.

Околности које су довеле до појаве Павла Ђуришића

IN4S.net,  уторак, 2 јун 2015 11:56 Аутор: Веселин Поповић

 У реалном посматрању историјске личности капетана Павла Ђуришића неопходно је направити осврт на околности које су претходиле свим ломним догађајима тога времена. Банална поимања историје, која се могу наћи на страницама портала Аналитика, Побједа, Вијести, претпостављају избјегавање писања о предисторији уочи важних догађаја.

Да се разумијемо, у Плаву, Гусињу, Рожајама, Улцињу и Тузима, није било нити једног устаника у Тринаестојулском устанку, већ су та мјеста била у саставу Велике Албаније. Пљевља, Фоча, Прибој, Пријепоље, Нова Варош су били у саставу Павелићеве НДХ. Ђуришић је живио у простору који се налазио између двије геноцидне творевине, гдје су се спроводила етничка чишћења Срба. Самим тим, морао се у том простору опасности сналазити како је знао и умио. О погубним околностима и дешавањима на том подручју говори се у наставку овог текста.

Усташе и Муслиманске милиције у Црној Гори и Санџаку

Историчар Милутин Живковић, о догађајима у Санџаку послије капитулације Краљевине Југославије, даје сљедећи осврт: „За само неколико дана, од 29. априла до 5. маја 1941. године, трупе НДХ су запосјеле Прибојски, Нововарошки, Пљеваљски и Пријепољски срез, али су, наравно, ове области и даље остале под немачким протекторатом. Препуштање једног дела Санџака Хрватској наишло је на одобравање великог броја представника муслиманске елите у Санџаку. Наиме, присуство НДХ подгрејало је идеје и претензије муслиманске елите за прикључење ове области Босни и Херцеговини, која је тада била у саставу усташке државе„.
У дијелу Санџака који су сада у саставу Црне Горе,  гдје нису дошле једнице Анте Павелића, ситуацију за дневник ДАН овако објашњава Есад Му­ми­но­вић, бив­ши припадник оба­вје­штај­них слу­жби ЈНА и Вој­ске Ју­го­сла­ви­је:
”Муслиманску милицију је фор­ми­ра­ла ита­ли­јан­ска оку­па­ци­о­на власт. Она је била са­ста­вље­на ис­кљу­чи­во од му­сли­ма­на и дје­ло­ва­ла у му­сли­ман­ским дје­ло­ви­ма Цр­не Го­ре (Плав, Гу­си­ње, Под­го­ри­ца, Ро­жа­је и Ул­цињ). У Пла­ву и Гу­си­њу те је­ди­ни­це су распо­ла­га­ле са око 1500 пу­ша­ка, док их је у Под­го­ри­ци би­ло око 500. У Под­го­ри­ци је би­ло 250 при­пад­ни­ка му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је и 250 Ал­ба­на­ца ка­то­ли­ка ко­ји су са­чи­ња­ва­ли ба­та­љон му­сли­ман­ско-ка­то­лич­ке фа­ши­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је„.
Ситуација у Фочи је била оваква: „У краткотрајном Априлском рату, 20. априла 1941. године, Фочу су окупирале италијанске снаге. Крајем маја у граду је успостављена усташка власт и војни гарнизон Независне Државе Хрватске, а италијанске трупе су га привремено напустиле. Главни организатор усташке власти у Фочи је био Реџеп Хајровић, адвокат из Невесиња. Усташе су и Фочи и околним селима одмах започеле претресе, пљачку, малтретирања и хапшења виђенијих људи. Од краја јуна репресалије су појачане, дошло је до бројних хапшења, паљења кућа, убистава, интернирања, у првом реду над српским становништвом“.


На територији Косова и Метохије ситуације је била још гора, јер је прогон Срба и Црногораца  у фашистичкој „Великој Албанији“ био суров. Они су  убијани и мучени, њихова имовина покрадена, а куће спаљене. Мустафа Круја, премијер марионетске Албаније, је током боравка на Косову јуна 1942. на састанцима са вођама косовских Албанаца говорио да српско становништво треба раселити са Косова, а српске колонисте убијати.
Током рата, бројни српски и црногорски колонисти су протјерани  у Црну Гору и Србију, а многи су убијени. Историчар Бранко Н. Филиповић у књизи „Мртви не зборе“ рекао је да је прије Тринаестојулског устанка  у Црну Гору дошло 20.616 избјеглица из свих крајева Југославије, а највише са Косова и Метохије.
Значи, може се констатовати да је у крајевима Санџака насељеним већинским муслиманским становништвом – тортура над Србима почела прва, и да се то десило неколико мјесеци прије дизања Тринаестојулског устанка.
Ипак, злочини су се ускоро појачали, односно када је 20 000 припадника албанске и Муслиманске милиције, са 120 000 Италијанских војника кренуло у гушење Тринестојулског устанка, са жестоким одмаздама према устаничким територијама. Тада је наступио други талас терора над православним становништвом, што је и било окидачем за покретање одмазде које су се потом десиле над муслиманима.

Гушење Тринаестојулског устанка и последице

О периоду уочи Тринаестојулског устанка, и временима послије њега, историчар Милутин Живковић говори овако:
„У Штавичком и Дежевском срезу, као и у околини Рожаја, није било ниједног устаника. Комунистичка партија није ни постојала на овом простору и таква ситуација ће се задржати све до 1944.године. Подручја Сјеничког, Пријепољског, Нововарошког и Прибојског среза су такође остала искључена из устанка све до последњих дана августа 1941. г. Као превенцију ширењу устанка, Италијани су користили албанске и Муслимаске милиције из Санџака и са Косова и Метохије, како би застрашиле и протјерале Србе, означене као носиоце устанка. Те групације пале српска села у околини Рожаја, Бродарева, Плава, Гусиња, на Пештеру и у околини Тутина. Штавички срез је током јула постао стециште свих могућих пљачкашких банди, које заводе потпуну анархију у овом сиромашном крају. До краја године сви Срби из овог среза су били расељени. Исти случај је био и са Бродаревом и околином.”
Есад Му­ми­но­вић, о том периоду говори овако:
„Почет­ком 1941. го­ди­не и ка­сни­је, при­пад­ни­ци му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је (на ал­бан­ском ба­ли-вул­не­та­ри) и ба­ли­сти у око­ли­ни Пла­ва и Гу­си­ња уби­ли су ви­ше де­се­ти­на Ср­ба, и то ис­кљу­чи­во због то­га што су би­ли Ср­би. Тадашња му­сли­ман­ска ми­ли­ци­ја и ба­ли­сти би­ли су са­став­ни дио ита­ли­јан­ске оку­па­тор­ске вој­ске, и на те­ре­ну су спро­во­ди­ли про­је­кат ет­нич­ки чи­сте „Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је”. Осим тога, Саво Јоксимовић у књи­зи „Ба­та­љо­ни на­род­них од­бор­ни­ка“, из­да­тој у Бе­о­гра­ду 1975. го­ди­не, за­пи­сао да је у то ври­је­ме у Пла­ву и Гу­си­њу из­вр­ше­но ма­сов­но хап­ше­ње Ср­ба, ко­ји су по­том сви­ре­по уби­је­ни и стрије­ља­ни по на­ред­би во­ђа му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је. Уз то, спаље­но је на де­се­ти­не срп­ских ку­ћа, а му­сли­ман­ском ми­ли­ци­јом у ври­је­ме тих зло­чи­на ко­ман­до­ва­ли су Шем­со Фе­ро­вић и Са­љо Ни­ко­че­вић“.
На другој страни, то­ком Дру­гог свјетског ра­та у Пла­ву и Гу­си­њу ни­ко ни­је стра­дао од чет­ни­ка.

Тринестојулски устанак је био неинтересантан за муслимане

Ситуација у Бијелом Пољу приликом Тринаестојулског устанка је била на нивоу историјског куриозитета, јер је ЦК КПЈ дала дирекцију и наредбу да се тај град не напада. Ипак, како међу устаницима нису били само комунисти, већ и монархисти, устанички одред од 5.000 људи је заузео тај град.
Директива ЦК КПЈ и ВШЈ је била да се својим силама нападну Пљевља, и дошло је до страховитог пораза устаника. Осим великих људских жртава, десила се деморализација међу устаницима, када је три четвртине устаника одлучио да више не учествују у борбама.
Тачније, елитна партизанска јединица која је напала Пљевља је имала 3690 бораца- погинуло је 226 људи, 800 бораца је остало да се даље бори, а остали су се вратили кућама. 
Историчар Милутин Живковић о ситуацији око Пљеваља каже:
„Пораз у Пљевима је произвео велико негодовање у ВШЈ, и у једном писму упућеном Титу, Моша Пијаде са простора Жабљака тражи да се хитно спроведе истрага поводом узрока неусјпеха. Први опширнији извештај о дешавањима у току напада послао је делегат ВШЈ при ПК ЦГ Иван Милутиновић тек 13. децембра. Он кривицу сваљује на лошу борбену моћ и непослушност трупа, али и непријатељско држање муслимана. Овакав став не само да није задовољио ВШЈ већ се у одговору ПК ЦГ од 21. децембра за пораз оптужују Иван Милутиновић и кадрови у ПК ЦГ, и чак упућује последња опомена пред употребу драстичних административних мјера.”

Слична се ситуација дешава и приликом напада партизана 22. децембра на Сјеницу, гдје  се опет десио пораз. Јосип Броз Тито је био јако незадовољан развојем ситуације у сјеничком срезу и у једном писму 28. децембра он је оштро критиковао Милована Ђиласа, делегата ВШЈ при Српско- санџачком одреду, кога је означио као главног кривца за неусјпех његових трупа.
Ђилас је био јако озлојеђен оваквом одлуком и жалио се Титу што га осуђује без претходне истраге, оптужујући притом ВШЈ који је наредио да се партизанске снаге задрже тако дуго на простору где је већина становништва (муслимана) имала непријатељски став према партији.
Историчар Милутин Живковић закључује:
„Без обзира ко је главни кривац за сјеничку операцију, она је имала тешке политичке и материјалне последице по КПЈ у Санџаку. Оружани сукоб са муслиманима Санџака додатно је одаљио ову етнички скупину од Народноослободилачког покрета, што је компромитовао идеолошку платформу братства и јединства. С друге стране, током напада на Сјеницу комунисти су изгубили скоро трећину људства и пуно наоружања. Сјеничка и Прибојска чета су престале да постоје, а комунисти су избачени из среза на више од годину дана„.

Последице устанка изазвале општу трагедију друштва

Нема двојбе, крах Тринаестојулског, као општенародног устанка, је донио само репресалије и одмазде над устаницима и обичним грађанима. То је био његов крајњи резултат.
Устаници су били деморалисани, а послије Пљеваљске битке је настао потпуни крах , расуло и својевољна демобилизација устаника. То је, у суштини, значило да је народ већином одлучио да је даљи устанак бесмислен јер  ће последице бити катастрофалне.
Не само да је та одлука била већинска већ и исправна, јер је у Црној Гори прије устанка већ било 20.616 избјеглица са Космета и из Санџака, које су показивали својом судбином шта се може  десити грађанима Црне Горе уколико се борба настави.  Због Тринаестојулског устанка су пострадали и Срби у Санџаку, што је додатно заоштрило ситуацију у региону.
Послије војног краха, комунисти су ипак одлучили да наставе борбу, што је значило нове одмазде окупатора над цивилима, а тада су им се десила и Лијева скретања, које су била отворени злочин према сопственом становништву. Све то је изазавало масовно осипање комунистичког покрета у Црној Гори, баш као и у Санџаку гдје су им Бошњаци окренули леђа.
Осим тога, треба напоменути и то да су Италијани планирали, ако не успију брзо угушити устанак, позвати Њемце. А то би тек било по систему стријељања 100 талаца за једног погинулог њемачког војника, 50 за рањеног, са врло прецизном математиком и неибјежном трагичном судбином цивилног становништва.
У таквим опасним околностима је и настао четнички покрет, чији је циљ био да се сачува становништво од репресалија, па макар и у сарадњи са Италијанима- што се десило, те да се чека искрцавање савезника на Јадранској обали, што се- није десило.
Каква су то ломна времена била најбоље показује примјер Благоја Јововића, који је у Тринаестојулском устанку био командир Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима. Послије Лијевих скретања је напустио комунисте и прешао на страну Баја Станишића. Познат је по томе што је послије рата извршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса.

Продужетак устанка је била трагична грешка комуниста

На крају, за размишљање остаје- када је народ у ратном вртлогу који је задесио Црну Гору одлучио да се устанак против Италијана прекине, због чега су комунисти упорно били за то да се против воље народа устанак настави?
Због тога неразумног понашања руководства ВШЈ и Јосипа Броза, и тјерања у бесмислену смрт устаника са неминовним  стадањем цивила, дешавало се да читаве партизанске чете прелазе у четнике.

Нема сумње, тако понашање комуниста  је било погрешно и трагично рјешење, које је одредило даљу судбину и правце дјеловања покрета Павла Ђуришића, Баја Станишића, Блажа Ђукановића, али многих других људи који су без каквог разлога изгубили животе на обије конфронтиране стране грађанског рата у Црној Гори. Ако, пак , неко сматра да је продужетак устанка, како су тражили комунисти, било исправно рјешење, тада остаје да одговоре на нека питања.
Рецимо, шта је значило то што је три четвртине устаника одлучило да напусти устанак? Да ли се народ ишта питао, или о његовој судбини одлучује група неодговорних лица који имају свој политички циљ? Објашњење је просто, три четвртине устаника се није слагало са ставом комуниста да се борба настави, цивилно становништво је још више било против тога  те је, значи, то било опште рјешење народа.

Ћосовић: Вјерујем да је Ђуришић ослободио Беране у јулу 1941.

IN4S.net, недеља, 31 мај 2015 Аутор: Веселин Поповић

 У коментару на прошли текст, под насловом “Мирослав Ћосовић: Павлу Ђуришићу дати Тринаестојулску награду?”, Мирослав Ћосовић, извјесни истраживач “Аналитике”, је оставио овај коментар:“Вјерујем да је Ђуришић ослободио Беране у јулу 1941.г. али сам у јучерашњем тексту јасно написао- али епископ не помену Ђуришићева стоструко већа недјела и несреће које је донио Црногорцима,…, па и на крају рата својом одлуком да се иде за Словенију, послушавши тако чича Дражу, у смрт је повео 10.000 Црногораца.”

Интересантно, од констатације да је само био учесник Тринаестојулског устанка, Ћосовић је одједном вјерује у оно што је познато, да је Павле Ђутишић ослободио Беране у том устанку. На питање зашто Митрополит Амфилохије осим улоге вође устанка не спомиње и осталу биографију Ђуришића, намеће се једно питање везано за равноправне принципе понашања у друштву и јавности. На примјер- Зашто се приликом интонирања државне химне Црне Горе пред посланицима, спортистима, на ТВ, она не најављује овако:”А сада устанимо, и одајмо почаст химни Црне Горе, чија је двије строфе написао Секула Дрљевић, службеник Анте Павелића, злогласног поглавника геноцидне НДХ?”

Зашто је Ђуришић одвео војску за Словенију, пита Ћосовић

Што се тиче пребацивања Ђуришићу због повлачења војске за Словенију те је, наводно,  крив за смрт тих људи, Ћосовић вјероватно не зна за Уредбу о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944.г. Њоме је прописано да за пресуду против неистомишљеника, укључујући и смртну, нису обавезни докази: „Код установљења истине о дjелу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени“. Захваљујући овом „правном акту“, Озна је послије рата у Србији убила 56.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена. Подаци колико је људи, и на који начин, тада ликвидирала Озна јавности су обелодањени у некадашњој згради Озне, Агитпропа, ЦК КПЈ у којој је данас Историјски музеј Србије. Међу њима су били – свештеници, ђаци, чувени глумци (попут Аце Цветковића), књижевници (попут Светислава Стефановића), шеф Црвеног крста Петар Зец, бројни професори универзитета, домаћице, радници… Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Зар Ћосовић и слични заиста мисле да су четници из Црнe Горе имали неки избор, или право на праведно суђење у случају да нису кренули за Словенију? Очигледно је да нису имали избор! Ако су послије рата чак и домаћице, ђаке и раднике стријељали припадници Озне, шта су они могли очекивати. Сјетимо се само како су прошли комунисти у репресалијама Озне, који су као “непријатељи”, иако комунисти, ипак завршили на Голом отоку, многи без икаквог гријеха и кривице!

Манипулација муслиманским жртвама

Радоје Пајовић, на чију књигу се позива Ћосовић, у свом тексту је у књизи о Ђуришићу написао сљедеће:”Према до сада познатим и проученим четничким документима и послијератним списковима јединице Павла Ђуришића су на подручју Црне Горе, Санџака и Источне Босне ликвидирале око 15. 000 Муслимана. На основу мишљења тога историчара Ћосовић у тексту рекао: ” У фебруару 1943., Ђуришићеве снаге су напале муслиманска села у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу и том приликом је убијено 1200 одраслих мушкараца (од којих је један дио био наоружан) и 8000 жена, ђеце и стараца.”

Јасно је да су све те информације које је пласирао Пајовић, а некритички пренио Ћосовић нетачне. Тачна информација је да приликом утврђивања муслиманских жртава за 1943. годину пописано - у пљеваљској општини (срезу) 1380, за фочанску општину (срез) 1043 . за општину Чајниче 598- муслиманских цивилиних жртава, што представља максимални број од 3021 жртава. Дакле, број жртава је троструко увећан. Самим тим тврдња Пајовића да је Ђуришић побио 15 000 муслимана је нетачна. Пописи о жртвама муслиманских цивила су тачно утврђени, и по општинама, и укупно, са именима и презименима, за разлику од недужних српских и цногорских жртава које нису тако ревносно утврђиване и пребројане, што је скандалозно. Наиме, историчар др. Коста Николић је за “Вечерње новости” 15. Јануара. 2007.г. предочио јавности да су босански историчари током 1999. г. објавили кљигу са са именима свих настрадалих муслимана у Санџаку, гдје нису навели да је тада страдало више од 10 000 цивила. Значи, није Ђуришић побио у Санџаку 15 000 цивила, већ су укупне жртве муслиманског становништва у Санџаку биле око 10 000 жртава. по списковима босанских историчара.

Предраг Т. Шћепановић- Злочин у Велици

Пајовић u у својим истраживањима наводи да је од Павла Ђуришића у Бијелом пољу поастрадало 1200 муслимана. Ријетко ко наводи да је у току Другог свјетског рата на подручју Андријевачког среза погинуло је око 1 500 лица, неборачког становништва, као жртве терора Муслиманских и албанских милиција. О злочину у Велици, селу недалеко од Чакора, мало ко прича, осим Митрополије црногорско приморске.

Предраг Т. Шћепановић, публициста, је дао детаљне податке о злочину у селу који се десио 28. јула 1944.г., када су за око два и по сата, колико је њемачка команда дозволила албанским и Муслиманским милицијама да изврше покољ над цивилима. У том смислу Шћепановић наводи:”Разлог покоља је освета, јер је у борбама око Малог крша више Андријевице, које су трајале око мјесец дана (крајем јуна и током јула мјесеца), погинуло 1.274 припадника ''Скендербег'' дивизије. На дан откривања Спомен плоче на Чакору (1984), револуционар Милош Џудовић је истакао да је тога дана убијено „око 673 лица од којих је евидентирано око 340, међу којима 120 дјеце“. Разни хроничари броју убијених у Велици приписују и бројку од 67 убијених становника из Горње Ржанице.” У даљемо опису злочина Шћепановић говори следеће:”Кум покоља у Велици био је по злу чувени Саит Шахмановић из Плава. Његов отац Мустафа био је хоџа, па је добио надимак Саит Хоџа. Он је, дан прије покоља, обавијестио Величане, ако се неко сјутрадан не нађе у свом дому, да ће му кућа бити спаљена, а онима који остану гарантује се да им се ништа неће догодити, већ да спреме храну за војнике и помогну при ношењу материјала за оправку порушених мостова према Чакору. У клању, дрању и убијању посебно се истакао када је својим жртвама у Велици живима вадио очи и срце.

У Велици је у покољу недужног становништва учествовао је и један хоџа. То је Осман Мула Растодер, из Радмановаца, општина Петњичка, Срез берански, рођен 1882., који је био имам и матичар у Петњици од 1929. године. Обављао је дужност Мутевлије – предсједника Џематског Меџлиса, док је декретом улеме Меџлиса из Скопља опет постављен био за имама матичара у Петњици. Документа говоре да је у вријеме јулског устанка 1941., хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народног устанка у Беранском срезу. Као комадант албанских трупа на сектору Полица – Турјак организовао бројне нападе на територију Беранског среза, послије јулског устанка 1941., гдје живи православно становништво, ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. Убијен је од ОЗНЕ 1946. године, као одметник.”

Непропорционалне жртве у разним срезовима

Нема сумње да је капетан Павле Ђуришић ослободио Беране у Тринестојулском устанку, јер је то био заједнички устанак комуниста и монархиста. Нико не спори да је починио злочине над цивилним бошњачим становништвом  у одређеним срезовима, и то у виду одмазде за побијене Србе у рејону Санџака. Тачно је да  да нема сумње да је та одмазда била непропорционална злочинима који су почињени над Србима у тим срезовима. Ипак, треба рећи да је су у неким другим срезовима, нпр.  Штевичком и Андријевичом, углавном само Срби пострадали, исти тако непорционално, а да није забиљежена нити једна једина муслиманска цивилна жртва у Плаву и Гусињу коју су починили војници Павла Ђуришића. Управо је зато јако битно хронолошки утврдити околности, ситуације и понашање свих страна које су учествовале у сукобу, да би се могле неке ствари појаснити- са циљем да се не никада више не понове.

Мирослав Ћосовић: Павлу Ђуришићу дати Тринаестојулску награду?

субота, 23 мај 2015 17:55 Аутор: Веселин Поповић

 
Лик који је изумио да су Црногорци настали мијешањем Влаха и Албанаца, извјесни Мирослав Ћосовић, је на Аналитици у тексту под називом “Ко је био Павле Ђуришић, “ослободилац” Берана?”- замјерио митрополиту Амфилохију због тога што је митрополит рекао да је Беране у Тринаестојулском устанку ослободио Павле Ђуришић!Ту тезу митрополита је трапави Ћосовић оборио на тако траљав начин да је чак и двоглави орао на црногорском грбу пао од смијеха. Тачније, у опису биографије Павла Ђуришића, Ћосовић је написао: ”Учествовао је у 13-јулском устанку 1941, једином општенародном устанку у поробљеној фашистичкој Европи.”

Послије овога, не би било за чуђење да се Павле Ђуришић кандидује за Тринаестојулску награду, са Ћосовићевим образложењем да је капетан Павле Ђуришић “учествовао у једином општенародном устанку у поробљеној фашистичкој Европи”. Ипак, Ћосовић је показао огромно незнање и површност на многим мјестима у тексту, иако је одмах рекао:”Сви подаци о Ђуришићу у овом тексту, су из књиге „Павле Ђуришић“ др Радоја Пајовића, који је најбољи познавалац Другог свјетског рата код нас.”

Злочини над муслиманима

Ћосовић се у том тексту осврнуо на злочине почињене над муслиманима од стране четника, и износи следећу тврдњу:
” У фебруару 1943., Ђуришићеве снаге су напале муслиманска села у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу и том приликом је убијено 1200 одраслих мушкараца (од којих је један дио био наоружан) и 8000 жена, ђеце и стараца.” Ћосовић није нагласио да је ову процјену жртава дао Павле Ђуришић, а да Општински пописи жртава рата не потврђују овако високе губитке међу муслиманским становништвом. Истина је следећа…У пљеваљској општини (срезу) пописано је 1380 муслиманских жртава 1943.г. За фочанску општину (срез) пописано укупно 1043 цивилних муслиманских жртава 1943. године. За општину Чајниче установљено је 598 муслиманских жртава, али током рата. Ђуришић је тврдио да се радило о 9200 жртава, а добија се, чак и ако се урачуна да су све жртве током рата у Чајничу биле те 1943. г. – број од 3021 жртава.

Разлог што је Ћосовић промашио, и увећао три пута број трагично погинулих цивила муслиманске вјероисповијести, Бошњака, приликом свирепе операције фебруара 1943. г., лежи у томе што Ћосовић није историчар. Он се позива на нетачне податке др Радоја Пајовића, а те нетачне податке износи и др Шербо Растодер. Међутим, да је Ћосовић озбиљан истраживач и прави аналитичар, не би му требали историчари који су полуполитичари и спекуланти типа Пајовића и Растодера, већ је сам могао погледати Савезни попис „Жртве рата 1941-1945.“ из 1964. и ревизију овог пописа гдје је број жртава чак и увећан, и гдје су жртве дате именом и презименом. Тако се и десило да Пајовић и Ћосовић тврде да је број жртава Бошњака у Фочи био 3 – 4000 људи, али не дају податке да је 1943. г. страдало 1 043 Бошњака, а да прије операције Ђуришића- 1942.г. пострадало 2508 Бошњака. Осим тога, није тачан податак да је број жртава Бошњака у Фочи био 3 – 4000 људи, већ је већи. Наиме, по првим пописима потврђено је 3525 цивилних жртава међу Муслиманима у Фочи. По ревидираним, на територији општине Фоча током Другог светског рата страдало је 6030 становника, од овог броја на страдале Муслимане (Бошњаке) отпада 4924 (81,66%), а на Србе 1046 (17,35%) жртава.

Муслиманска милиција против Тринаестојулског устанка

Растодер, Пајовић као и спикер Ћосовић се никада нису осврнули у јавности по питању фактора Муслиманске милиције, који је био окидач за злочине који су потом почињени над муслиманима. Дакако, сви се слажу да је одмазда била нехумана, свирепа, да по обиму вишеструко превазилази број убијених Срба, као и то да је проценат жртава млађе популације био ужасно висок. Ипак, да се подсјетимао, у гушењу Тринаестојулслог устанка су учествовале и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, Санџака и Метохије, које су бројале огромних 20 000 војника, према подацима које даје Милија Станишић у књизи ,,Дубински слојеви Тринаестојулског устанка у Црној Гори“. Предраг Т. Шћепановић у Гласу Холмије каже:
,,Документа говоре да је у вријеме јулског устанка 1941., хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народног устанка у Беранском срезу. Као комадант албанских трупа на сектору Полица – Турјак организовао бројне нападе на територију Беранског среза, послије јулског устанка 1941., гдје живи православно становништво, ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. Убијен је од ОЗНЕ 1946. године, као одметник“.
Есад Му­ми­но­вић, бив­ши при­пад­ник оба­вје­штај­них слу­жби ЈНА и Вој­ске Ју­го­сла­ви­је, за дневник ДАН је рекао следеће:
,,Не­ки до­га­ђа­ји у Пла­ву и Гу­си­њу већ де­це­ни­ја­ма се за­о­би­ла­зе, а без њи­хо­вог от­кривања­ и су­о­ча­ва­ња са њи­ма, по­себ­но му­сли­ма­на, те­шко да ће би­ти бо­љит­ка у Цр­ној Го­ри. На­и­ме, по­чет­ком 1941. го­ди­не и ка­сни­је, при­пад­ни­ци му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је (на ал­бан­ском ба­ли-вул­не­та­ри) и ба­ли­сти у око­ли­ни Пла­ва и Гу­си­ња уби­ли су ви­ше де­се­ти­на Ср­ба, и то ис­кљу­чи­во због то­га што су би­ли Ср­би. Та­да­шња му­сли­ман­ска ми­ли­ци­ја и ба­ли­сти би­ли су са­став­ни дио ита­ли­јан­ске оку­па­тор­ске вој­ске и на те­ре­ну су спро­во­ди­ли про­је­кат ет­нич­ки чи­сте „Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је”. Осим тога, oн об­ја­шња­ва да је Са­во Јок­си­мо­вић у књи­зи „Ба­та­љо­ни на­род­них од­бор­ни­ка“, из­да­тој у Бе­о­гра­ду 1975. го­ди­не, за­пи­сао да је у то ври­је­ме у Пла­ву и Гу­си­њу из­вр­ше­но ма­сов­но хап­ше­ње Ср­ба, ко­ји су по­том сви­ре­по уби­је­ни и стрије­ља­ни по на­ред­би во­ђа му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је. Уз то, спа­ље­но је на де­се­ти­не срп­ских ку­ћа, а му­сли­ман­ском ми­ли­ци­јом у ври­је­ме тих зло­чи­на ко­ман­до­ва­ли су Шем­со Фе­ро­вић и Са­љо Ни­ко­че­вић“.
Есад Муминовић ука­зу­је да су мно­ге исто­риј­ске чи­ње­ни­це из Дру­гог свјет­ског ра­та скри­ва­не од јав­но­сти. То се по­себ­но од­но­си на фор­ми­ра­ње му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је, а Му­ми­но­вић на­во­ди да је ту ми­ли­ци­ју фор­ми­ра­ла ита­ли­јан­ска оку­па­ци­о­на власт, да је би­ла са­ста­вље­на ис­кљу­чи­во од му­сли­ма­на и да је дје­ло­ва­ла у му­сли­ман­ским дје­ло­ви­ма Цр­не Го­ре (Плав, Гу­си­ње, Под­го­ри­ца, Ро­жа­је и Ул­цињ). У Пла­ву и Гу­си­њу те је­ди­ни­це су рас­по­ла­га­ле са око 1500 пу­ша­ка, док их је у Под­го­ри­ци би­ло око 500. У Под­го­ри­ци је би­ло 250 при­пад­ни­ка му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је и 250 Ал­ба­на­ца ка­то­ли­ка ко­ји су са­чи­ња­ва­ли ба­та­љон му­сли­ман­ско-ка­то­лич­ке фа­ши­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је.

Муминовић: Непријатељи муслимана нису Срби, већ они који који им Србе намећу као непријатеље

У наставку текста за дневник ДАН, Есад Муминовић каже:
,,Ово го­во­рим јер се већ де­це­ни­ја­ма при­кри­ва­ју по­да­ци о кви­слин­шким сна­га­ма у Цр­ној Го­ри и у том кон­тек­сту је­ди­но се на­во­ди рав­но­гор­ски чет­нич­ки по­крет ге­не­ра­ла Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа. Не ми­слим да су ње­го­ве сна­ге би­ле кви­слин­шке, јер су оне би­ле ве­ћи­ном са­ста­вље­не од офи­ци­ра ко­ји су шко­ло­ва­ни на ака­де­ми­ја­ма, а та­мо су учи­ли ка­ко се бра­ни отаџ­би­на, а не ка­ко се из­да­је. Офи­ци­ри се не шко­лу­ју да бу­ду рат­ни зло­чин­ци, не­го осло­бо­ди­о­ци. На­жа­лост, чет­ни­ци се спо­ми­њу као је­ди­не кви­слин­шке је­ди­ни­це и у исто­риј­ским уџ­бе­ни­ци­ма из ко­јих на­ши ђа­ци уче о до­га­ђа­ји­ма из Дру­гог свјет­ског ра­та, док не­ма ни сло­ва о му­сли­ман­ској ми­ли­ци­ји и ал­бан­ским ба­ли­сти­ма.„
Он ка­же да је му­сли­ман­ска ми­ли­ци­ја мал­тре­ти­ра­ла све оне ко­ји ни­је­су же­ље­ли да бу­ду с њи­ма, па и ње­го­ву ба­бу по мај­ци, јер је ње­на кћер­ка би­ла у пар­ти­за­ни­ма. Му­ми­но­вић на­во­ди да је то­ком ра­та би­ло и од­ва­жних му­сли­ма­на, ко­ји су шти­ти­ли пра­во­слав­ну не­јач, али су они би­ли под „по­себ­ним“ трет­ма­ном.
,,То­ком Дру­гог свјет­ског ра­та у Пла­ву и Гу­си­њу ни­ко ни­је стра­дао од чет­ни­ка. Ме­ђу­тим, је­су Ср­би од ба­ли-вул­не­та­ра и ба­ли­ста, али цр­но­гор­ска исто­ри­ја то ни­гдје не по­ми­ње, као да хо­ће да из­бри­ше све тра­го­ве о то­ме што се де­ша­ва­ло у Пла­ву и Гу­си­њу и оста­лим гра­до­ви­ма ко­ји су то­ком Дру­гог свјет­ског ра­да би­ли при­по­је­ни „Ве­ли­кој Ал­ба­ни­ји”. За­ла­жем се да се ка­же исти­на о то­ме, ка­ко би бу­ду­ће ге­на­ра­ци­је мо­гле да жи­ве на здра­вим те­ме­љи­ма. То се по­себ­но од­но­си на му­сли­ма­не, ко­ји мо­ра­ју да по­ста­ну свје­сни да су пра­во­слав­ног по­ри­је­кла и да не сми­ју до­зво­ли­ти да би­ло ко њи­ма ма­ни­пу­ли­ше и окре­ће их про­тив Ср­ба. Њи­хо­ви не­при­ја­те­љи ни­је­су Ср­би, већ они ко­ји од Ср­ба ства­ра­ју њи­хо­ве не­при­ја­те­ље – по­ру­чу­је Му­ми­но­вић и пи­та за­што ин­те­лек­ту­ал­на ели­та Цр­не Го­ре, а по­себ­но исто­ри­ча­ри, о све­му ово­ме ћу­те и та­ко уче­ству­ју у при­кри­ва­њу зло­чи­на, што је са­у­че­ство­ва­ње у зло­чи­ну.”

НВО "Пета колона" подржала ДАНУ, и тражи укидање Тринаестојулске награде

недеља, 23 јун 2013 11:14 ИН4С 

Утемељивач и предсједник НВО Пета колона, господин др Новак Килибардаџић, је ексклузивно за ИН4С најавио оснивачки фонд награде “Дванаести јул-Петровдански сабор”, која је симетрични одговор онима који су утемељили Тринаестојулску награду. 
НВО "Пета колона" из Подгорице је, на данашњој Прес конференцији на гувну, подржала академике Дукљанске академије наука и умјетности у науму враћања Тринаестојулске награде њеним оснивачима. НВО ПК је истовремено изразила чуђење да је ту награду уопште прихватио да прими двадесет један дукљански академик, ако се зна да су Тринаестојулски устанак заједно водили партизански и четнички челници: Блажо Ђукановић са сином Илијом Ђукановићем, Арсо Јовановић, Милован Ђилас, Бајо Станишић, Блажо Јовановић, Павле Ђуришић, Велимир Терзић, Ђорђије Лашић, Митар Бакић, ...
Господин др Новак Килибардаџић, предсједник НВО Пета колона, је препоручио дукљанским академицима ДАНУ да новчани дио Тринаестојулске награде приложе оснивачком фонду награде “Дванаести јул-Петровдански сабор”.
“Тај новац ће се транспарентно уложити у куповину екслузивних медаља, пехара, статуа, као и збирки дјела Секуле Дрљевића, под називом “Да је вјечна Црна Гора”, која је штампана уочи скупа “Др Секула Дрљевић- личност дјело и вријеме”, одржаног у Могрену 21. и 22. јануара 2011. године у организацији ДАНУ” – истакао је др Килибардаџић.

НВО Матица црногорска позива на кршење Устава и утјеривање идентитета

subota, 06 februar 2010 11:54 ИН4С

НВО Матица црногорска, кроз опскурни лик свог генералног секретара Марка Шпадијера , тражи отворено кршење Устава Црне Горе по питању јасно дефинисаних идентитетских обавеза државе.
Наиме , на страницама портала "Аналитика", и уз суфлерисање њеног "незаобилазног" уредника Драшка Ђурановића, Марко Шпадијер оптужује црногорску власт за ретроградну свијест, замјерајући јој што “не покушава да систематски гради важан, идентитетски дио бића Црне Горе.”
Шпадијер даље наставља: “ Увијек постоје неки пречи послови, нека дневна политика. Не спроводи се ни оно што је усвојено. На примјер, Црна Гора је усвојила правопис црногорског језика. Одлука је објављена у Службеном листу. Али, у свакодневном животу остављено је на слободну вољу политичарима, наставницима, чиновницима да сами одлучују хоће ли или не примјењивати правопис. Као да државни прописи не обавезују никога из државне администрације да их спроводи.
Не постоји визија да се све то обједини у цјеловиту националну политику, наглашава Шпадијер уз напомену да се, и три године након осамостаљења, финансирају послови који у суштини воде обезличењу државног идентитета. И да се све то ради – државним новцем и у дневнополитичке сврхе.”
Истичући да црногорска власт врши деструкцију властитих темеља, он наводи примјер: “Инциденти попут скраћивања химне или покушаја преправљања националних симбола, су манифестације и симболи да не постоји јасно дефинисана државна политика чувања идентитета државе и друштва."

Да ли је Шпадијер читао Устав?

Нема сумње да Матица црногорска, са својим ригидним генсеком Марком Шпадијером, позива на отворено кршење Устава. Наиме, Уставом Црне Горе је гарантована заштита идентитета народа, и ту је врло децидно дефинисано да се јемчи "слободно коришћење националног језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби." Марко Шпадијер је у свом иступу несумњиво против тога.
Међутим, у случајевима када се нека организација залаже за оно што генсек Шпадијер протежира, а то је кршење зајемчених права и слобода, као и изазивање мржње и нетрпељивости, Уставом Црен Горе је по члану 55 предвиђено сљедеће: „Забрањено је дјеловање политичких и других организација које је усмјерено на насилно рушење уставног поретка, нарушавање територијалне цјелокупности Црне Горе, кршење зајемчених слобода и права или изазивање националне, расне, вјерске и друге мржње и нетрпељивости.“
Дакле, нема сумње да би под нормалним околностима и у правној држави ставови Шпадијера изнесени на порталу Аналитика били повод јавне расправе о законској потреби укидања Матице црногорске, са одговарајућим судским епилогом. У том смислу би се требали запитати, шта ради Ферхат Диноша у свом министарству које је задужено за интервенцију у таквим случајевима? Гдје је црногорски омбудсман и шта чине предсједници националних савјета свих народа у Црној Гори када се неко очигледно и јавно залаже за кршење основних грађанских и националних права, као што је то у овом примјеру случај са Шпадијером и Матицом црногoрском?

Ригидни националисти НВО Матица црногорска се финансирају из буџета

Невјероватно је, али истинито, да се активности ове националистичке организације, која полако почиње да демонстрира шовинизам, финансирају из буџета Црне Горе. Само за 2010. годину планирано је да им се из буџета Црне Горе пребаци на рачун 320 000 еура. Самим тим, поставља се логично питање, да ли се из буџета који пуне сви грађани и народи у Црној Гори треба финанасирати црногорски шовинизам?
Нарaвно, оснивачи НВО МЦ су избјегли да свој оргинални шовинистички импулс унесу у свој статут и програм, тако да је у Закону о Матици црногорској написано: "Матица црногорска, основана 1993. године на Цетињу, наставља да остварује своје програмске циљеве и да врши дјелатност од јавног интереса у складу са овим законом, као самостална и непрофитна организација у области културе. Матица афирмише државотворну културу и национални идентитет црногорског народа и обавља активности којима се промовише и развија мултиетнички карактер Црне Горе. Матицом управљају њени чланови преко органа управљања. Матица, ради остваривања својих програмских циљева, обавља сљедеће дјелатности: развија вриједности мултиетничког и мултикултуралног демократског друштва; учвршћује и развија национални и културни идентитет Црногораца; афирмише национални и културни идентитет других народа који живе у Црној Гори... Средства за рад Матице, у циљу финансирања њених програмских активности и рада стручне службе, обезбјеђују се из буџета Републике."
Дакле, у Закону о Матици црногорској говори се о промоцији и развијању мултуетничког карактера Црне Горе, а у стварности од тога нема ништа. Може се констатовати да су оснивачи те организације покушали бити лукави, да би се домогли буџетских средстава, које ће трошити на кршење Устава и промоцију идеја националне нетрпељивости, као и распиривање националне мржње у Црној Гори.

Поријекло презимена Грубач

http://javniservis.me/2012/12/02/misko-dukic-srbija-ubija/comment-page-1/#comment-48633

Војин Никoлајевич kaže:

Килибарда је јео генетски модификовану храну и постао Црногорац, сада генетске измјене иду даље. У коначној варијанти генетских мутација постоје индиције да ће Кили себе убиједити да је он у ствари Славко Перовић. :))


Војин Никoлајевич kaže:

Изводим закључак да ћу- уколико будем јео ту храну за почетак постати Новак Килибарда :)), а потом жестоким генетским измјенама и Мило:))


Magdalena kaže:

Vojine, drzite se vi ruskog kavijara i ne brinite za genetske izmjene sa zestokim posljedicama…:))
odgovor

Војин Никoлајевич kaže:

Тада ћу се претворити у Осетру, поријеклом из Астрахања. :)

Magdalena kaže:

Ne Vojine, postacete prah…:)))


Војин Никoлајевич kaže:

Као у пјесмама, гдје се прелази из матeрије у енергију:)


Fantom kaže:

Dobro ti se udala prijateljica …… za Njegoša koji nije Crnogorac ….. onda je garantovano Srbin …… :))


Војин Никoлајевич kaže:

Србин?! Па, мој колега са факултета из Сарајева, с којим сам пио пиво у АГ клубу у Сарајеву, предсједник Владе ФБиХ два пута, je био Неџад Бранковић, испред СДА. :)


Војин Никoлајевич kaže:

Елем, послије четири године од његовог другог мандата- предсједник владе ФБИХ је био Нермин Никшић!
Никшићи владају, Требјешани, само у Никшићу не могу! :)


Fantom kaže:

Da se zvao Vuk Salković bio bi ispred SDS-a ……. :))


Војин Никoлајевич kaže:

На страну Салковић из СДС:), Фантоме… … у влади Додика има један рокер, Бошњак Јасмин Комић, министар науке и технологија Српске… Називају га посрбљеним…:) јер је рокенролер, никако народњак, …:)


Magdalena kaže:

Vojine, da li su svi Grubaci talentovani kao ovaj:)))http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=lseSyJS4TeE i dalje ne znam ono sto me je Neon ucio, kako se salje link direktno


Војин Никoлајевич kaže:

Ха, ха, ха ….

Наравно да су талентовани, ово је за делиријум, ха, ха, ха…

Елем, народ би рекао, имај свога и у гори вука, ха, ха, ха…


Војин Никoлајевич kaže:

Ево још једног…

Херцеговачки корпус је био корпус Војске Републике Српске. Основан је у мају 1992. године. Командант корпуса је био генерал мајор Радован Грубач.

Генерал-мајор Грубач (Николе) Радован рођен је 4.јануара 1948.године у с. Ораховац, општина Требиње. У чин генерал-мајора унапређен је 31.децембра 1992.године. У ВРС обављао је дужност команданта Херцеговачког корпуса.

Током рата у Босни покривао је фронт од тромеђе са Црном Гором и Хрватском изнад Превлаке преко Попова поља, Стоца, Мостара, Борачког језера, Трескавице па до Горажда, преко 300 километара фронта. Корпус је бројао 21.000 војника; током 1995. године корпус је имао 10.000 војника. Током рата укупно је погинуло око 2.000 бораца а тачан број рањених бораца није познат.

новембар 1992.г.

Операција Бура(Митровданска офанзива 1992) ХВ, ХВО и Армије РБиХ на положаје Невесињске и Билећке бригаде.

Напад успјешно одбијен послије пет дана жестоких борби. Једна је од највећих битака Херцеговачког корпуса. Однос снага је био десет према један, артиљеријска припрема је била жестока, трајала је пуних шест сати. Међутим, управо то што је био Митровдан и што су редови невесињске бригаде били проријеђени се показало како срећна околност јер су избјегнути велики губици у том првом удару. Погинула су 42 борца невесињске бригаде и преко 300 је рањено. Непријатељ је, према њиховим информацијама, имао 580 погинулих и преко 1000 рањених.

новембар 1994.г.

Операција Јесен 94 (Митровдан 94) снага Армије РБиХ на положаје ВРС у Подвележју и планини Вележ.
Армија БиХ убацује преко 1000 диверзаната у српску позадину, долази до борби диверзаната и војника ВРС у позадини (артиљерија, команда, кувари). Диверзанти на неким мјестима заузимају артиљеријске полозаје ВРС. Међутим, Армија РБиХ не успјева пробити прве линије, тако да диверзанти остају окружени, и доласком појачања ВРС потпуно уништени у наредна два дана. Резултат 250 погинулих диверзаната армије РБиХ, 12 погинулих припадника ВРС, линије ВРС не помакнуте.


Војин Никoлајевич kaže:


Napad, u velikoj operaciji koja je nosila naziv “Bura”, je planirao i predvodio hrvatski general Janko Bobetko.
Napad je poceo prvim jutarnjim casovima. Plan je bio, buduci da je Mitrovdan slava koju slavi dosta boraca iz podrucja Nevesinja i okolnih sela, da se srbima nanesu teski gubici zbog slabije borbene gotovosti, da se probije front, da se uzme grad Nevesinje i da se nastavi dalje ka Gacku, Bileci, Foci i da se dodje do granice tadasnje SRJ. Dugorocne prognoze su bile optimisticke, jer se verovalo ako se front priblizi samim granicama SRJ, da ce se po automatizmu “dici ustanci” u Sandzaku i KiM.

Oko 4200 srpskih boraca je drzalo front u duzini od oko 100 Km. Napale su ih snage koje su brojale problizno 40 000 vojnika. Za 6 dana je ispaljeno preko 20 000 granata po polozajima srpske vojske. Na iznenadjenje nesretnih boraca koji su bili u prvim borbenim redovima, poceli su da pristizu kombiji i autobusi iz Nevesinja sa ljudima koji su bili na slavi kod svoje rodbine, kao i starci i zene. Ovaj neverovatan prizor je snimljen sa amaterskim kamerama, pustao se na RTS-u sada davne 1993. god. Kotu 690 (hrv – Scepan Kriz) su drzali Vukovi, pripadnici nevesinjske brigade na celu sa majorom Ivkovicem. Bas na toj Koti 690 je poginuo hrvatski legendarni borac Bozan Simovic. Polozaje oko sela Vranjevici je drzao legendarni Radovan Radovic sa bileckim dobrovoljcima.

Nevesinjska brigada je oformljena nekoliko meseci ranije, nije bilo rezervnih polozaja u dubini teritorije iz razloga sto je bilo brojnih srpskih sela uz samu liniju fronta.

Snage hrvatskog vijeca odbrane, postrojba za posebne namjene Ludvig Pavlovic, postrojba Ante Bruno Busic, ATJ Sirokobrijeska Kaznjenicka bojna, mostarske bojne, hercegovacka brigada, blagajske crne mambe, nekoliko odreda mudzahedina sa muslimanskim vojnicima iz Mostara i okoline su ucestvovale u ofanzivi.

Napad je uspesno odbijen posle nekoliko dana, nije izgubljen nijedan deo teritorije, srpska vojska je imala 42 mrtva i oko 350 ranjenih, dok su hrvatsko-muslimanske snage imale izmedju 600-900 mrtvih i oko 2400 ranjenih. (prema hrvatskim izvorima – 580 mrtvih i 1300 ranjenih)



Војин Никoлајевич kaže:

Госпођо Магдалена, да се не бисте превише мучили, ево Вам мало биографије, која је тачна…

Поријекло презимена Грубач

Презиме Грубач потиче из Херцеговине, мјеста Ораховац (Ластва, Требиње). Тамо су се, према „Херцеговачким презименима“ Риста Милићевића, населиле породице из Цуца у Црној Гори.
У сродству су са Бабићима, Кривокапићима, Петровићима, Средановићима у Клобуку. Сматра се да је презиме настало од личног имена Грубач које се, у средњем вијеку, помиње у Попову пољу и жупи Драчевица.

У Ораховцу се налази 27 породица са „секундарним презименима“: Беловићи, Брњили, Николићи, Радовићи, Симовићи.

Предак „седам породица Брњила“ доселио се из Конавала. Носио је минђушу (брњицу) на једном уву. Према предању, поријеклом је од Кривокапића из Цуца. О њему је сачувано предање: Био је, наводно, слуга код Петра Првог на Цетињу.

У некој свађи убио је друга, а затим побегао у Конавле. Када су Грубачи у Конавлима куповали пиће за славу, он их замоли да га поведу са собом јер им је рођак. Грубачи су му испунили жељу. Славе Јовањдан, а прислужују Никољдан, пролетњи.

КРСНА СЛАВА: Свети Јован


Војин Никoлајевич kaže:

Дакле, Николајевич је потомак ових „седам породица Брњила“, ха, ха, ха…
Разлика онога што је предочио Милићевић, и онога што се преноси “с кољена на кољено” код нас, је само у томе што Ристо није убио друга, већ двојицу племеника из крвне освете, а имао је тада шеснаест година.
Мој колега, инжењер Цуца Кривокапић ми је у Москви рекао да је Ристо Кривокапић, био са секундарним презименом Гиљен!

Гиљени, дакле:)


Војин Никoлајевич kaže:

Поштована Магдалена, надам се да сам заокружио ову причу о Грубачима, која Вас је интересовала.
Дакако, има ту још много приче, која ће остати ван домета Вашег интересовања. Јер, Грубача је било и у Бенковцу, има их у Србији, има доста у Никшићу који су имања на сабљи добили 1976.г. од краља Николе, а има их, иако немного, свуда јер су правилно распоређени. :)


Војин Никoлајевич kaže:

на сабљи добили 1976.г. … грешка!

Дакле, 1876- 78. г. приликом освајања Никшића. Да ли је било ослобођење или окупација, нека одлучи Позитивна, Ладо, такорекућ:)




snežana kaže:

F-22 раптор (енгл. F-22 Raptor) је тренутно једини борбени авион пете генерације у оперативној употреби, и то у америчком Ратном ваздухопловству.
Gmo je ovo …

Војин Никoлајевич kaže:

То је онај F-22 који ће бомбардовати Николајевича, док буде пио вино са Фантомом Требјешким:)) Фантом ће рећи- Николајевичу пази Раптор… А ја одговорити, Хвала Фантоме!

:)

PWS kaže:

Prvi pomen imena Grubac je na steccima. Bio je majstor za izradu stecaka. Njeov pomocnik je bio Semirad, sto moze znaciti i segrt. Negdje sam procitao i zensko ime Gruba, ali se sad ne mogu sjetiti gdje.
Tvoja crna put kazuje si neslovenskog porijekla. U danashnoj hercegovini, u zoni stecaka zivio je neslovenski narod imenom….


Magdalena kaže:


Moracu ovdje ostaviti post za g. Nikolajeviча: bilo mi je veliko zadovoljstvo Vojine citati ono sto ste napisali o vasim Grubaчima i neka se na tome zavrsi nasa komunikacija o talentovanoj i svestranoj lozi kojoj pripadate, jer proglasice nas spamerima, a nama to nije bila namjera, zar ne?

Pisao: Dimitrije Tucović: Pokolj u Peći i Đakovici

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/74568-Pokolj-Pei-akovici.html

Ni danas knjaz ne predusreće Crnogorca drugim pitanjem nego: „Jesi li se, sokole, nasjekao turskije i arnautskije glava?", niti Crnogorci pokazuju više srca prema tuđoj nejači. I kada je ova varvarska najezda osećala svoju nadmoćnost prema nemoćnom arbanaškom selu iz koga su ljudi izbegli, iz nje je provrela stara krv utoliko bešnje što ih ovde ne vezuju nikakvi obziri ni krvi, ni jezika, ni vere, ni istorije, ili bar što Crnogorci tih obzira nisu svesni

Peć i Đakovica su dva alem-kamena u ratnim tekovinama Crne Gore, ali su Peć i Đakovica u isto vreme dva probna kamena nedoraslosti cetinjske vlade da donese onom narodu ne samo više slobode već i više reda i snošljivosti u upravi. Ovde, u Peći i Đakovici, vidimo na delu režim, sposobnosti i navika koji su raselili Crnu Goru i koji, pošto su ostali kod svoje kuće bez hrane i doterali dotle da se među sobom žderu, sa povampirenom snagom besne u zauzetim oblastima.

Kao u kulturnom pogledu najzaostaliji deo srpskoga naroda, Crnogorci se i danas kreću u rat sa svima pogledima i navikama svih primitivnih plemena: da je onaj koji pobedi gospodar ne samo vlasti već i sve privatne svojine i života svih onih koje na zauzetoj teritoriji zateče. Oni se pet dana biju i pljačkaju, a deset dana upotrebe da plen odnesu do kuće i da se natrag vrate. Oni su se, iz onoga odreda koji je bio poslat u pomoć protiv Bugara, u masama vraćali natrag još prvih dana borbe, i kada su ih naši vojnici pitali: „Kuda ćete?" odgovarali su sasvim otvoreno: „Idemo kući da nam ne propadne ovo malo pljačke!"

Može se misliti kakvi su tek Crnogorci ovde, na domaku svojih krševa, u mestima koje drže u svojim rukama! O njihovim čudima i pokorima stanovnici ovih oblasti bi imali šta reći, kada bi imali kome. U Peći se javno proklinje đeneral Živković što i njih „ne slobodi"! Narod ovih krajeva smatra za veliki gubitak što je turska vlast zamenjena crnogorskom, jer je turska uprava, ma po kulturnosti ne odmicala crnogorskoj, ipak bila obraznija i snošljivija. Kao izgladneli vuci Crnogorci su jurišali na sve što se zgrabiti može: popljačkali su kuće, dućane, torove, ambarove, sve gde se god što imalo da zapljačka. A kada su svoje zemljište opustošili i jadne nove podanike knjaževe ostavili gole kao prst, počeli su prelaziti u pljačku u sela na našoj strani. Prema ovim našim novim susedima, za koje se beogradska buržoaska štampa zalaže da dobiju sve što traže, Srbiji je potrebno u interesu graničnog stanovništva da ima bar toliko isto neprelaznu granicu kao i prema Arbaniji!

Ali niko nije osetio bez ovoga „oslobodioca" kao Arbanasi. Šta je bes ovih primitivnih plemena, koji još uvek gledaju u odsecanju glave jedino pravo i čisto junaštvo, u stanju da počini, pokazuju popaljena sela i potamanjeno stanovništvo u celoj oblasti kojim su ona zavladala. U njima je provrela stara „junačka krv", koju je najbolje ocrtao jedan njihov zemljak, pok. Marko Miljanov.

Kada su početkom druge polovine prošloga veka Kuči odbili da plaćaju danak knjazu Danilu, on pošlje pod bratom Mirkom vojsku koja će ih na to prisiliti i prisajediniti Crnoj Gori i Brdima. Na lažna obećanja Kuči se prevare te pušte knjaževu vojsku u Medun. “Kuči”, veli Miljanov, “koji prvi sretoše braću Kuče (izaslanike) i vojvodu Mirka sa vojskom, biše svi ubijeni i posječeni, a zatim po sela sve puška pobi i nož posiječe. Ne biše pošteđena ni đeca u kolijevkama, bez razlike je li muško ili žensko, jer je svaki ita da mu ga drugi ne ugrabi i za to medalju ili krst dobije, a njega bez poštenja ostavi. Tako i starci i bolesiici, pa da se nijesu mogli dić' od starosti ali bolesti, biše posječeni i glave im poneše na mjesto, đe treba da se broj ne zaboravi. Jednom riječi: ali je bilo 'roma, ili slijepa, ili kljasta, gluva, nijema, odvojenika koji se ne miješaju s čeljadma, no se zovu gubavci, i od tije je neka sablja i nož posjekla toga puta... Tako pop Mijailo Vojvodić iz Crmnice zakla je troje đece: dvoje Ivana Radojeva (starije od dvije i po godine, mlađe od tri mjeseca), a treće Nikole Markova, obojica s Ubala, Koruna Radonjina s Kosora nosila dijete u kolijevku, a Crnogorac, trčeći za njom, reče joj: ,Stan', ženo! Što ti je to na pleći te nosiš?' Koruna reče: Dijete, i to nekršteno; evo ga tebe na Boga i sv. Jovana, ti da ga krstiš.' On joj reče: ,Krstit' ću ga, no čeka!' Koruna pričeka. Crnogorac, kad dođe, zakla joj dijete i ponese glavu gore na Medun i reče vojvodi Mirku: ,Evo sam posjeka' glavu.”

Photo: www.kosovo.net

Tako je bilo posječeno 243 glave; svega 17 od vojnika, sposobnih za pušku, a ostalo „od staraca i đece, od kojije mnogi nijesu imali kose: djetinje nijesu još počele kosmatit', a staračke se ogulile, i zubi od starosti pali, da i' je tužno bilo i žive gledat, a ne sad u gomili glava posječenije bogalja, i ako nikad ne bjeu mrski drugima kako Turcima.”

Ovaj pokolj, koji je Marko Miljanov preneo sa čestitom otvorenošću, izvršen je po knjaževom naređenju prema plemenu koje je bilo tesno vezano za Crnu Goru i krvi, i jezikom, i verom, i istorijom. Ni danas, posle 50-60 godina, niti su drukčija naređenja niti su drukčiji ovi koji ih izvršuju. Ni danas knjaz ne predusreće Crnogorca drugim pitanjem nego: „Jesi li se, sokole, nasjekao turskije i arnautskije glava?", niti Crnogorci pokazuju više srca prema tuđoj nejači. I kada je ova varvarska najezda osećala svoju nadmoćnost prema nemoćnom arbanaškom selu iz koga su ljudi izbegli, iz nje je provrela stara krv utoliko bešnje što ih ovde ne vezuju nikakvi obziri ni krvi, ni jezika, ni vere, ni istorije, ili bar što Crnogorci tih obzira nisu svesni. Tako je sada sravnjeno sa zemljom i potamanjeno celo pleme Krasnića, koje je spadalo u oblast operacija crnogorske vojske. Crnogorska varvarstva u Krasnićima mogu dostojno stati pored varvarstva srpske vojske u Ljumi: isti metodi, ista bezobzirnost, ista krvožednost.

Ako spomenete nekome Arnautinu reč „Karadag", on se strese od bola, prstom pokazuje da je Crnogorac go i gladan, a dlanom da seče sve, ne štedeći ni decu. I kao što je ranije pokolj Kuča učinio „da Srbi od Srba bježe i u Turaka utok traže“ kao što tvrdi Miljanov, tako sada arnautska plemena crnogorskoj vlasti pretpostavljaju vlast crnoga Ciganina. Ovi varvarski podvizi nekulturnih crnogorskih plemena i besne srpske soldateske izvršili su za godinu dana veću propagandu za Austriju nego njeni konzuli i frateri za čitav vek.

*Izvor: „Radničke novine", br. 239, 9. novembar 1913.

Komentar mjeseca- Војин Николајевич:

"Када би данас против овог Мила са овом идеологијом
 стао Мило деведесетих са оном идеологијом, 
та два Мила би изазвала грађански рат између себе до сатирања."

 http://javniservis.me/

Јозеф Штиглиц: Како је ММФ уништавао државе!

уторак, 07 фебруар 2012 09:40 Двери Српске

Преносимо текст угледног светског економисте Јозефа Стиглица о четири начина на која је ММФ уништавао земље које су му се обраћале за помоћ. Резултате деловања ова четири корака наши грађани могу да препознају и на својој кожи. Оно што следеће можемо очекивати је све веће и веће смањивање социјалних давања…
Четири корака до проклетства
Перфидно смишљени сценарио је следећи:

Прво се сними и детаљно анализира привредно и кадровско стање сваке државе која затражи финансијску помоћ за свој развој или опстанак. Након тога, Светска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истоветан типизирани програм који садржи четири обавезна корака.

Први корак: Приватизација

Прво што влада земље-жртве треба неодложно да спроведе је приватизација, а посебно великих јавних и кључних индустријских подузећа која чине кичму привреде једне земље.

Уместо да се аргументовано успротиве захтеву за хитну продају јавних подузећа многи су политичари пожурили да спроведу радосну (рас)продају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде као својеврсни императив.

Да би ућуткали трезвене критичаре таквог непромишљеног поступка којји има тешке и далекосежне посљедице, они се позивају на императивне захтеве Светске банке за обнову и развој. „Можете видети како им се разогаче очи на могућност добијања провизије ако се у процени вредности имовине великих јавних и кључних индустријских предузећа скине која милијарда или бар неколико стотина милиона долара“ – каже професор Стиглиц.

Други корак: Либерализација

Након кампањски спроведене приватизације обавезно следи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала. Тај потез, теоријски посматрано, омогућује инвестицијском капиталу несметан улазак и излазак из земље. При томе, како показује искуство, у „земљу-жртву“, улази релативно мало капитала, а кудикамо највећи део расположивог капитала на „законит“ начин несметано излази из земље.

Тај процес извлачења капитала је у економији познат под именом „круг врућег новца“.

Новац или, тачније речено пљачкашки капитал улази у „земљу-жртву“ првенствено ради шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, бежи главом без обзира већ на први знак надолазећих невоља које би могле било како угрозити његову сигурност. У том паничном бегу капитала, државне резерве могу да „пресуше“ за само неколико дана.

Након таквог вешто инсценираног бега капитала, ММФ обавезно тражи од владе „земље-жртве“ да одмах драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80% како би велике светске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала.

„Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив“ – каже професор Стиглиц. Астрономске каматне стопе, свакако, брзо привуку одбегли капитал, док с друге стране оне системски разарају индустријску производњу и дефинитивно исушују националну ризницу „земље-жртве“.

Трећи корак: Тржишно одређивање цена

Тада ММФ „земљу-жртву“ која је на издисају хладнокрвно увлачи у трећи корак – тако звано „тржишно одређивање цена“. То је леп израз за драматично подизање цена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга. То, дакако, не значи и подизање цена рада (плата и осталих накнада по основу рада) и пензија. Тиме се, у првом реду, драстично руши већ ионако низак животни стандард становништва те осетно подижу пословни трошкови у већ добрано посусталој привреди. Убрзо након тога, према већ добро уиграном сценарију, следи и завршни четврти корак.
Четврти корак: ММФ-оф протест
Тим протестом је „земља-жртва“ дословце бачена „на колена“ и „de facto“ се налази пред извеснијим привредним и економским уништењем. У тим драматичним околностима, ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви. Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон „цели котао не експлодира“. Тиме је отворено и само предворје пакла.

Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно становништво, након чега су широм земље букнули жестоки протести и немири.

У том погледу је, такође, поучан пример Боливије у којој су прошле године избили велики немири због драстичног повећања цене воде. Вешто програмирани и прецизно темпирани ММФ-ови протести, као својеврстан знак узбуне, узрокују нови масовни бег капитала из „земље-жртве“, а неретко доводе и до стечаја владе у тој земљи.

Такав, све изразитији привредни пожар и колапс има и своју светлу страну, наравно, само за безобзирне стране власнике капитала. У таквој безизлазној ситуацији они могу по смешним и симболичним ценама откупити преосталу имовину „земље-жртве“ у паничној распродаји. По том перфидном обрасцу већ је у посљедњим деценијама у земљама Трећег света створено много земаља-губитница. При томе су једини победници увек биле моћне западне банке које у бездушном лову за капиталом не презају ни пред чим.

(текст у оригиналу на енглеском језику: Joseph Stiglitz: „IMF’s four steps to damnation“, април 2001.)

Грубач: Лалатовић је коначни продукт идеолошких тортура контраверзне НВО ЦПЦ

недјеља, 14 март 2010 13:48 ИН4С

"Могуће је да Јелисеј Лалатовић, у ствари, представља коначни идеолошки продукт НВО ЦПЦ, те да је та особа само фанатично прихватила радикалне идеолошке тортуре политички неконтролисаних ликова као што су Стево Вучинић и Новак Килибарда" – стоји, између осталог, у изјави Војина Грубача, предсједника НВО Академска алтернатива. Изјаву, којом је дат осврт НВО Академска алтернатива на последње догађаје око фантомских НВО ЦПЦ и НВО ХПЦ, преносимо у цјелости...
НВО Академска алтернатива сматра да је одлазак такозваног свештеника НВО ЦПЦ Јелисеја Лалатовића на чело такозване Хрватске православне цркве (НВО ХПЦ), чији је оснивач извјесни Иво Матановић, координирана функционерска комбинаторика сличних псеудорелигијских организација. Изјаве дате на заједничкој конференцији за новинаре, гдје Матановић тврди да је "Хитлер њихов спаситељ", а Лалатовић – да Срби који га не прихватају за црквеног вођу "треба да иду из Хрватске", најбоље одсликавају карактер ове чудне организационе појаве.
Величањем "научних радова" Савића Марковића Штедимлије, тврдњом да је Српска православна црква "окупаторска", те да православни вјерски објекти у Хрватској припадају хрватској држави – Матановић и Лалатовић су показали да се налазе у истој идеолошкој матрици као Стево Вучинић и Мираш Дедеић. Садашње неспретно дистанцирање Стева Вучинића од Јелисеја Лалатовића је персоналног, а не идеолошког карактера. Очигледно је да Вучинић, рецимо, не осуђује Лалатовића за то што он прича – јер, у суштини, међу њима апсолутно нема никакве разлике у гледиштима. Могуће је да дотични Лалатовић, у ствари, представља коначни идеолошки продукт НВО ЦПЦ, те да је та особа само фанатично прихватила радикалне идеолошке тортуре политички неконтролисаних ликова као сто су Стево Вучинић и Новак Килибарда. Пут који му је трасиран у НВО ЦПЦ га је без проблема одвео до Матановића, који се не либи да отворено и јавно велича Хитлера, Павелића и НДХ, без икаквих законских консеквенци.

С обзиром на то да је дотични Матановић вјерник Католичке цркве, која у је у Црној Гори неколико пута давала подршку НВО ЦПЦ, то би било умјесно да се званичници Католичке цркве у Црној Гори огласе и одреде према оваквој режираној појави. НВО Академска алтернатива сматра да не би било нормално кад би неки зломислећи грађанин на исти начин основао фантомску Црногорску католичку цркву, довео на њено чело рашчињеног католичког свештеника, те имао претензије на црквене објекте и позивао на исељење католике који не желе да их прихвате, као што то раде фанатизовани Матановић и Лалатовић.

....................................

Мираш Дедеић: Као и некад, Хрвати желе да збришу Србе!

уторак, 16 март 2010 11:49 ИН4С

Мираш Дедеић је за "Ил Пополо", као Србин, тврдио да је Дубровник предвиђен за црногорску престоницу, Милошевић много урадио за Србију, а да је Фрањо Туђман, у ствари - словенски Хитлер.

"Ил пополо", лист италијанске Демохришћанске странке, од 17-18. новембра 1991. године је објавио интервју са Србином Мирашем Дедеићем. У намјери да своје читаоце обавијести о српско-хрватском сукобу који је тек био почео, овај лист је тада, у претходном броју, објавио и интервју са хрватским представником др Мариом Кинелом. С обзиром на то да је такозвана НВО ЦПЦ верзирана за "идеолошку борбу против србочетника и клерофашиста", то ће нам подсјећање на поруке њеног садашњег лидера Мираша Дедеића дати разлог да се добро насмијемо над непрегледним контраверзама ове организације.

Портал ИН4С преноси, доступни нам, дио тог интервјуа:

Ил пополо: Какви мотиви наводе армију федерације да још учествује у оружаном сукобу. Да ли је то тврдоглава жеља да се учврсти анахрони режим или је то од предака наслијеђена жеља да се оствари идеја о „Великој Србији“ која је присутна у душама?

Мираш Дедеић: Ниједна од те двије претпоставке није тачна. Чак је ова друга потпуно измишљена. Војска федерације је ушла у Хрватску само да би заштитила Србе који тамо живе и да не дозволи геноцид какав се десио за вријеме Другог свјетског рата, у току кога је, под руководством Анта Павелића, било убијено 500 хиљада Срба, у логору Јасеновац. То су жртве свирепости Мирослава Филиповића Мајсторовића, фратра фрањевачког реда, који је био координатор тог масакра. Као што су хтјели тада, тако и данас Хрвати желе да збришу Србе са своје територије. Тако да је ово рат који воде Хрвати против Срба који живе на њиховој територији.

Ил пополо: Колико је нама познато, тзв „српски блок“ контролише војску федерације. Какво је Ваше објашњење за напад на историјски град Дубровник?

Мираш Дедеић: Све су то саме неистине. Војску федерације чине људи из свих дјелова Југославије и њоме уопште не управљају Срби. Зар би савезна војска могла да буде српска, ако је командант Кадијевић – Хрват, а његов замјеник Бровет – Словенац? Напад на Дубровник, који је својевремено био црногорски и као такав предвиђен за престоницу Црне Горе, објашњавам тиме што се у њему Срби и Хрвати немилосрдно међусобно убијају. Ратна морнарица федерације покушава да преко тог напада уђе у град и допринесе мирном животу. А словенски Хитлер, Фрањо Туђман, наредио је да се блокирају касарне савезне војске и послао је хрватске резервисте да опколе војнике савезне војске да ови не би спријечили Хрвате да протјерају Србе из Хрватске.


Ил Пополо: Од свих политичара, који Вам изгледа најпоузданији?

Мираш Дедеић: Сви најугледнији југословенски политичари међу Србима, Хрватима или другима су бивши комунисти, Титови насљедници, па су према томе потпуно непоуздани. Без обзира на то, мишљења сам да је Милошевић, иако је и он бивши комуниста, много урадио за Србију тиме што јој је вратио Косово и Војводину, које је Тито био отцијепио.


Ил Пополо: Да ли је по Вашем мишљењу сукоб између Срба и Хрвата етничке природе или је примарно изазван социјално-економским разлозима?

Мираш Дедеић: Суштински се уствари ради о сукобу вјерско-етничког карактера, који има и друге политичке и социјално-економске пратеће узроке. У ствари се ради о примарно вјерском сукобу који је касније постао и етнички. Да то објасним. Српски и хрватски етнички коријен је исти, с обзиром да и једни и други долазе са Карпата и говоре истим језиком. А Свети Ћирило и Методије су пак ти који су донијели хришћанство на Балкан из Грчке. Када је дошло до подјеле хришћанства 1054. године, Србија је постала православна, док се Хрватска везала за католичанство. Иако има Срба католика и православних Хрвата, те вјерске разлике су током времена проузроковале знатне етничке разлике које су данас суштина сукоба. Везано за то, желим да нагласим да су сада у Хрватској забрањени мјешовити бракови и да 60 хиљада српско-хрватских породица који живе у Хрватској, траже начин да се пребаци у Србију и спаси од погрома.

Ил пополо: Да ли је по Вашем мишљењу исправан став међународне заједнице да мировном конференцијом у Хагу, потпуно непристрасно, нађе мирно рјешење за сукоб или стратегија може да буде другачија?

Мираш Дедеић: Сматрам да је тај пут исправан, мада нијесам сигуран да је непристрасан, јер се, можда несвјесно, хрватски интереси заступају више од српских. Проблем је у томе што европска заједница не познаје суштину проблема у Југославији, који су посљедица комунистичког утицаја, па новинари лансирају много неистина о Србији.

Ил пополо: Како оцјењујете италијанске политичке ставове у односу на кризу у Југославији?

Мираш Дедеић: С обзиром да се осјећа извјесна доза филохрватства у Италији, Де Микелисова политика ми за сада изгледа потпуно реална и непристрасна. А што се тиче Италије, сматрам да, уколико дође до распада Југославије, она има сва права да поново узме територије Истре и Далмације. То би ми било заиста драго и увјерен сам да ће Влада Италије заштитити свој интерес, јер је то праведно са историјског аспекта. Словенија би, пак, због културних и традиционалних односа, могла да се уједини са Аустријом.
Ил пополо: Као Србин са једне стране и свештеник са друге, шта би пожељели Југославији у будућности? Мираш Дедеић: Када говорим као Србин, жеља ми је да се успостави стабилан мир, да се Србија и Хрватска коначно раздвоје, пошто та два народа не могу живјети заједно. А као свештеник сам мишљења да је моменат да се након хиљаду година од подјеле, католичка и православна црква, како у Југославији, тако и у цијелом свијету, коначно уједине. Иако на теолошком плану има мањих разлика у вјери људи, нема већих разлика којима би се правдала подјела.

Портал "Аналитика": Црногорски исељеници су у српским и четничким удружењима!

ponedjeljak, 01 mart 2010 17:46 ИН4С

Црногорски портал "Аналитика" је поново обрађивао неку тему на начин који је далеко од цивилизацијског нивоа. Наиме, у тексту "Колико Црне Горе има изван њених граница", њихов новинар Гордана Боровић је себи дала за право да Србе, као најбројнију популациу исељеника из Црне Горе, ставља у негативан контекст.

У дотичном тексту Боровићка је направила закључак да је дио "православног живља из Црне Горе (не квалификујући их при том на лаике или вјернике) „прикачен“ напољу на разна српска, па и четничка удружења која негирају црногорски национални идентитет, зато ће и повратак наше дијаспоре црногорским коријенима бити дуг, мукотрпан, чак и када то црногорска држава новчано и логистички подржава."
Интересантно је да се Боровићка брине за судбину црногорског идентитета, сматрајући да је неприхватљиво да неко тај идентитет негира, а на другој страни она сама негира српски идентитет исељеника, којег жели "вратити црногорским коријенима". Наравно, правилно је оцијенила да је пут враћања Срба црногорском идентитету дуг и мукотрпан, мада, тачније је било рећи - апсолутно немогућ, из простог разлога јер су исељеници из Црне Горе слободни људи на које не могу утицати разни захвати које у дискриминаторском смислу спроводи држава Црна Гора. Тачније, далеко од монтенегринске државе - далеко од идеолошке репресије, стресова и унижавајућег положаја у којем се налазе Срби који у њој живе.
Што се тиче осврта Боровићке на "четничка удружења" која јој сметају, мора се истаћи да та удружења функционишу у складу са позитивним прописима држава у којима се налазе, па кад не сметају тамошњим државама, зашто би сметала њој? И док се у тексту Боровићке Срби из Црне Горе, којих има изван ове државе преко двјеста хиљада, стављају у негативан контекст, то се о албанским и бошњачким удружењима говори у суперлативима.
Текст Боровићке је промашио циљ, за очекивати је да у неком сљедећем тексту покаже мало више цивилизацијске ширине, а ми њен текст објављујемо у цјелости, да би Срби из Црне Горе у расејању видјели како их блате пробрани експоненти садашње власти. Текст слиједи...

Гордана Боровић: Колико је Црне Горе ван њених граница?

Нема прецизних података о томе колико је црногорских грађана ван Црне Горе. Бар још једна Црна Гора, сасвим сигурно. Само са неколико подгоричких природних факултета деведесетих година је отишло 200 дипломираних инжињера и 50-так професора. Има ли бројке која би изразила тај губитак? Црногорски исељеници представљају богатство којег ова земља не смије да се одрекне

Приликом недавне посјете словеначког министра за дијаспору Боштјана Жекша, његов домаћин, црногорски министар иностраних послова, Милан Роћен, казао је да МИП припрема израду стратегије сарадње са дијаспором, и најавио израду закона о дијаспори. Одао је при том признање Црногорцима и свим другим црногорским држављанима “који су протеклих година успјели да, ма гдје живјели, сачувају свој национални и културни идентитет.”
Петсто година исељавања: Словеначки министар је казао да је његова држава више од деценије радила стратегију и нормирала ову област. И – опет нису задовољни. За Црну Гору, израда стратегије значиће много више од једног Владиног папира - улазак у један прилично запуштен рудник – људског и стручног капацитета, али и вјековног несугласја и противрјечности у дефинисању националног идентитета.
Читалаца ради кратко подсјећање: историја црногорских исељавања подијељена је на шест периода, од првог, који датира с краја XВ вијека, и траје цијелих 300 година, па до шестог периода, који обухвата период послије Другог свјетског рата. А колико је црногорских грађана данас ван Црне Горе, то нико не зна. Још једна Црна Гора, сасвим сигурно.
„До тих података може се доћи једино када се у земљи у којој борави нека мањина, обави попис“, каже професор Милан Вукчевић, директор Центра за исељенике. Доминантна удружења „завичајаца“: Да ће бити тешко правити конзистентну стратегију према исељеницима, може се наслутити и летимичном анализом података којима располаже Центар, који је, подсјетимо, настао на трагу некадашње Матице исељеника, и то након деценијске паузе.

На сајту имамо 22 државе у којима живе црногоски исељеници, укључујући земље бивше Југославије. Нема прецизних података, међутим, из неких значајнијих европских држава у које је одавде отишла ријека способних младих људи ратних деведесеих година – нема Француске, Италије, Велике Британије... А у земљама које су наведене, побројано је 50-так удружења наших исељеника.

Ту доминирају завичајна удружења – Плав, Рожаје, Мркојевићи, Гусиње, Малесија. (Занимљиво – баш свака хуманитарна фондација је или албанска или муслиманско-бошњачка.) Људи из поменутих средина, Муслимани и Албанци, изузетно су везани за завичај. Јаче породичне везе и прецизна подјела улога – ко остаје са родитељима у завичају, а ко одлази у „печалбу“ - одржале су и везе ових људи за оно што се пјеснички зове „коријени“.
Тај дио исељеника донесе и највише новца у Црну Гору. Истина, уложеног у некретнине. Према подацима Централне банке, који су презентирани Центру, људи из тих крајева унијели су у Црну Гору у посљедњих неколико година више стотина милиона еура! Исто толико донесу и потроше кад дођу. „Наши исељеници су једно велико и моћно предузеће, али не треба мислити да се финансијски могу искористити на начин на који своје исељенике користе Србија или Хрватска“, каже др Вукчевић. Директор Центра за исељенике прича о Ахмету Спалини из Мркојевића код Бара који је, помажући браћу и рођаке, куповао краву по краву, док није настала цијела фарма од које данас живи његова шира фамилија, али у Црној Гори.
Учити од других: Др Радомир Павићевић, грудни хирург, који је на челу Националне заједнице Црногораца Хрватске каже да се од Јевреја - који кроз вјекове нису имали своју матичну државу а успјели су да сачувају врло снажан идентитет - може јако пуно научити. „Мораш дати допринос напретку средине у којој живиш и радиш, а да задржиш културну аутономију средине из које потичеш“, каже др Павићевић и додаје: „Предсједник Савјета за мањине у Хрватској, један Жидов, каже да смо најшколованија мањина у Хрватској. Имамо 120 доктора, умјетника, писаца, сликара.“
Др Павићевић сматра да се на државне стратегије могу потрошити велика средства, а да од тога не буде већег ефекта. „Ниједан народ не може опстати без матичне државе. Зато је обнављање црногорске државности за нас од суштинског значаја, иако смо добро интегрисани у срединама у којима живимо.“

Црногорски интелектуалци у Хрватској су сјајан, али усамљен примјер

Пустошење кадрова: „Око 200 тек дипломираних инжињера напустило је Црну Гору деведесетих година, чим су узели диплому. Отишло је и педесетак професора. Причам само о онима за које ја знам,“ каже др Вукчевић, који је иначе професор на Машинском факултету.
Ратне године отјерале су одавде интелектуалну елиту, „сиву супстанцу“ земље. Они који су завршили неке од друштвених наука, прихватили су напољу послове много испод свог образовног нивоа. Стручњаци са природних факултета, међутим, адекватно су искоришћени. Има их свуда - од Силиконске долине, до овдје мање познатих компанија и научних института.
Једна сиромашна земља на тацну је дала своју елиту у чије су школовање уложена овдашња средства. Има ли бројке, износа новца, којим би се могао изразити тај друштвени губитак? На страну рат – овдје је ријеч о феномену. Феномену недопустивог односа према квалитетном, школованом и стручном кадру. Многи су отишли љути, повријеђени начином на који су испраћени – као да никоме не требају. Један од узрока је и тај што партијски кадровици - они који кроје политику по институцијама и установама - сију праву кадровску пошаст.
Истина, неке од тих стручњака не би задржало ништа – пошли су за професионалним остварењем које им само земље великих научних капацитета могу пружити. Колико је оних који су студирали и допломирали напољу - од Прага, преко Боконија, Болоње, па до Принстона, Колумбије, или Јејла. Ни њих ни претходних нема по удружењима исељеника. .
Живот без стратегије: “Недовољно познавање културне историје нас доводи до тога да се на крају препиремо на терену политичке историје...” Овај коментар је написао наш исељеник у српско-црногорској полемици која је букнула када је Центар за исељенике након референдума штампао Историју Црне Горе Шерба Растодера и Живка Андријашевића.
У томе, можда, јесте основни проблем државне стратегије према нашим исељеницима: дуго се овдје прихватала и гурала теорија о Црној Гори као држави која је дио српског корпуса; та је идеологија током посљедње деценије прошлог вијека била – званична идеологија. То је било доба када се обезличавала црногорска историја и култура, па се одразило и на дјеловање дијаспоре. Стога не треба да чуди да је дио православног живља из Црне Горе (не квалификујући их при том на лаике или вјернике) „прикачен“ напољу на разна српска, па и четничка удружења која негирају црногорски национални идентитет. Зато ће и повратак наше дијаспоре црногорским коријенима бити дуг, мукотрпан, чак и када то црногорска држава новчано и логистички подржава.

Ватерполиста Андрија Поповић: На Румији треба саградити џамију!

subota, 27 februar 2010 15:13 ИН4С, МИНА

Ватерполиста Андрија Поповић је одлучио да демонстрира креативност у рјешавању питања православне цркве на Румији.
Да подсјетимо, своју либералну ширину Андрија Поповић је до сада доказивао разним предлозима када су у питању православне цркве. Први од предлога који је заинтересовао јавност је био да се могу стварати невладине организација које могу на демократски начин улазити у цркве турпијањем браве на улазним вратима, да би се наставило са предлогом да се мултиетничким прегалаштвом одређене цркве требају рециклирати до темеља. Не налазивши разумјевање за такве либерне предлоге, господин Поповић је нашао нови мултиетнички принцип, да се поред цркве одмах гради џамија, чиме се доприноси мултиконфесионалности црногорских простора.
Наиме, као предсједник Либералне партије Андрија Поповић је данас предложио да "ако се црква, која је 2005. године постављена на Румији, не уклони, Либерална партија сматра да би се мултиетничост тог мјеста сачувала једино тако што би ту биле саграђене још најмање двије цркве и џамија". "Не видимо шта би се друго могло урадити, а мислимо да ова власт нема снаге да улони цркву, тако да би држава требало да крене у тај пројекат односно да се саграде још двије цркве и једна џамија", рекао је Поповић агенцији МИНА.
Треба очекивати да ће ускоро предсједник Либералне партије упутити честитку Анкари, која изазива искрено дивљење Либералне партије због тога што је њена државна претходница Отоманска империја рушењем не само цркве, већ и џамије која је била на тој планини, сачувала мултиетничност њеног врха. То што на врху Румије није никада било џамије, па самим тим није могла бити ни срушена, лако се рјешава замишљањем да је била, те да је срушена, јер би се у противном Андрија Поповић показао као незналица, што се свакако мора избјећи због развоја демократије у Црној Гори.
Нема сумње да је неприхватљиво да факт својевременог рушења само цркве поквари добар сан, апетит и расположење, као и став Поповића о вјековној мултиетичности тог мјеста, што би представљало удар на идеју црногорског либерализма уопште. Зато Андрија Поповић прије градње џамије, ипак преферира рјешење да се, у складу са политиком коју су Турци водили, врх те плание поново, као некад, очисти од постојеће цркве, јер је мултиетичност врха неоспорна када не њему нема ништа.

Либерални лидер се залаже за формирање мултиетничке бошњачко-муслиманске општине Петњица

Уједно, предсједник Либералне партије сматра да је позив на рушење православне цркве на Румији од стране Ранка Кривокапића политички маркетинг предсједника Социјалемократске партије.
“Исто као што је политички маркетинг и то што се његов партијски колега Рифат Растодер сад, пред изборе, укључио у иницијативу за оснивање општине Петњица, што апсолутно подржавају либерали", рекао је Поповић.
Подршком формирању општине Петњица први либерал Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке и Санџака још једном похвално демонстрира своју политичку ширину, и мултиетнички однос према свакој стопи демократске државе. Неодустајност његових стремљења могла би ускоро да доведе до стварања истиnски мултиетничке Петњице, у којој у миру и сагласју, љубави и уважавању вјековима живе два народа: Муслимани и Бошњаци.

Osnovan Srpski savjet u Crnoj Gori

portal IN4S, subota, 27 septembar 2008 17:00 in4s

Elektorska skupština povodom osnivanja Srpskog savjeta u Crnoj Gori održana je danas u Podgorici. U njenom radu učestovalo je 98 elektora, od pozvanih 106, iz cijele Crne Gore.
Na Skupštini je odabrano 35 članova koji će konstituisati Savjet. 

Članove Savjeta čine istaknuti intelektualci i priznati pojedinci iz društveno-političkog života.Od ukupnog broja članova, njih pet je izabrano po funkciji, a to su Duško Sekulić, predsjednik Stranke srpskih radikala, Jovanka Matković, poslanik u Skupštini Crne Gore, Borislav Marković, predsjednik kluba odbornika SRS-NS Berane, Miljana Perović, predsjednik kluba odbornika SRS Nikšić i Nebojša Vujović, predsjednik kluba odbornika SL Herceg Novi.

Skupštini se po redovnoj proceduri obratio Orhan Šahmanović, sekretar Ministarstva za ljudska i manjinska prava, koji je cilj postojanja Srpskog nacionalnog savjeta vidio u poboljšanju statusa Srba u Crnoj Gori, i dodao da nema ništa časnije od borbe za očuvanje identiteta svoga naroda.

Na dnevnom redu Skupštine, koji je predložilo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, našao se izbor radnog predsjedništva, koji broji pet članova, zatim Odluka o broju članova Savjeta koji se bira na elektorskoj skupštini, usvajanje Poslovnika o radu elektorske skupštine i izbor članova Izborne komisije.

Kao još jedna tačka dnevnog reda uvršteno je i usvajanje Deklaracije izborne (elektorske) skupštine Srpskog nacionalnog savjeta u kojoj se članovi Savjeta obavezuju na zaštitu srpskog naroda u Crnoj Gori, dok su drugi ključni zadaci ovog Savjeta "evidentiranje i procesuiranje svakog navoda diskriminacije, kršenja vjerskih, ljudskih ili građanskih prava Srba", zatim ostvarivanje prava školovanja na srpskom jeziku, proporcionalna zastupljenost Srba u javnim službama i državnim organima, organizovnanje medijuma na srpskom jeziku, ostvarivanje prava Srba na isticanje svojih nacionalnih simbola, obilježavanje nacionalnih praznika, kao i zastupljenost srpskog jezika i ćiriličnog pisma u svakom vidu komunikacije sa državom.
Kao osma tačka zadataka Savjeta naglašava se uspostavljanje i održavanje snažnijih odnosa sa institucijama i udruženjima Republike Srbije, Republike Srpske i regiona, kao i relevantnim međunarodnim subjektima zainteresovanim za položaj srpskog naroda.Formiranje Savjeta ima za cilj sveobuhvatnu zaštitu srpskog naroda u Crnoj Gori.

Izabrani članovi Srpskog nacionalnog savjeta su Momčilo Vuksanović sa najvećim brojem glasova 90, zatim su Predrag Vukić, Vojin Grubač, Radosav Vojinović, Todor Živaljević, Zagorka Vuković, Vidosava Ostojić, Bojan Strunjaš, Gojko Raičević, Radisav Karadžić, Vladimir Božović, Mlađan Mićović, Vukić Ilinčić, Radojka Vukčević, Nikola Minić, Vladimir Vuković, Velimir Zejak, Miodrag Ćupić, Nebojša Vuksanović, Nebojša Veličković, Novica Đurić, Olivera Doklestić, Radovan Božović, Milun Terzić, Drago Bakrač, Matija Dabović, Milidrag Majdov, Predrag Ražnjatović, Radan Nikolić i Stojan Mimović.

CRNA GORA i SIMBOLI: Bosnjacka borba za identitet

Bosnjacki politicari u Crnoj Gori se sve glasnije i odlucnije zalazu za promjenu drzavnih simbola Crne Gore. Crnogorski ultranacionalisti na vlasti su sadasnje drzavne simbole Crne Gore svojevremeno nametnuli bez ikakvih razgovora, pregovora, konsenzusa - sto je neophodno kada su takve ozbiljne stvari u pitanju. Zato je i sinusoidna epopeja tih simbola otpocela sa podrskom samo jedne trecine gradjana Crne Gore, kako je pokazala tadasnja anketa drzavnog dnevnog lista "Pobjeda". Crnogorski ultranacionalnisti smatraju da je Crna Gora drzava koja postoji iskljucivo za Crnogorce, i to one koji govore crnogorskim jezikom. Takvu Crnu Goru oni vole da nazivaju - gradjanskom drzavom.

Na protivljenje oko 33 odsto Srba u Crnoj Gori, da takav koncept predstavlja sovinizirano bespuce BJRCG- a ne gradjansku drzavu, takozvani veliki Crnogorci u vlasti su odgovarali da se svi moraju privici na nove okolnosti.

Sto se tice Bosnjaka, i njihove politicke elite, razvoj politicke misli da gradjanska drzava Crna Gora mora i u drzavnim simbolima pokazati svoju gradjansku dimenziju- polako dobija na snazi.

Uostalom, pogledajmo sta kazu bosnjacki politicari:

**Rafet Husovic, predsjednik Bosnjacke stranke( DAN, 12. 10.2006.g.):

- Na državnim simbolima Crne Gore treba da budu zastupljeni i Bošnjaci kroz određene nacionalno prepoznatljive elemente. To se odnosi na zastavu, grb i himnu Crne Gore. Bošnjačka stranka dosad nije imala parlamentarni status i nije bila u mogućnosti da ukaže na neophodnost ovakvog zakonskog rješenja, zato ćemo to sada uraditi. Cilj ove naše inicijative je da se ispoštuju evropski standardi, kao na primjer u Hrvatskoj - rekao je Husović. On je kazao da nacionalno prepoznatljivi elemenat Bošnjaka na crnogorskim državnim simbolima ne bi bili ljiljani.- Sigurno to neće biti ljiljani jer su oni uglavnom vezani za Bosnu i Hercegovinu. Biće to neki drugi prepoznatljivi simbol, a o tome će svoj stručni sud dati naši eksperti za oblast heraldike. Ako Crna Gora zaista ide putem demokratije i evropskih standarda, očekujem da će ova inicijativa Bošnjačke stranke dobiti podršku u parlamentu, ako ne svih partija, ono makar skupštinske većine - zaključio je Husović, dodajući da će Bošnjaci poštovati važeće državne simbole Crne Gore dok ne dođe do njihovih izmjena, ukoliko njihova inicijativa dobije podršku u Skupštini.

**Potpredsjednik Socijaldemokratske partije Rifat Rastoder:

- Ta inicijativa je potpuno legitimna kao što će biti i eventualni predlog za izmjenu zakona. Za tako nešto treba imati ubjedljivu većinu, a to dosad za ovakvu vrstu inicijativa u Crnoj Gori nijesmo imali. Kada inicijativa BS bude sadržajno definisana u formi predloga, i kada vidimo o čemu se tačno radi, možemo razgovarati o tome

**Poslanik Socijaldemokratske partije Džavid Šabović( DAN, 28.04.2008.g.):

- Ponovo ću tražiti da se na dnevni red Skupštine uvrsti predlog izmjena Zakona o državnim simbolima radi njegovog usklađivanja sa Ustavom. Ovoga puta to neću učiniti sam, već zajedno sa još nekoliko poslanika. Ustav je najviši pravni akt, sa kojim treba da se usklade svi zakoni. Zakon o državnim simbolima očigledno nije saglasan sa Ustavom, jer jedno piše u njemu a drugo u najvišem pravnom aktu. Ako inicijativa ne prođe ili Vlada ne predloži novi zakon o državnim simbolima, koji će biti u skladu sa najvišim pravnim aktom, obratićemo se Ustavnom sudu. Nakon toga postoje i više instance -Međunarodni sud u Strazburu- naveo je Šabović.On naglašava da cilj traženih izmjena nije da se na crnogorski grb ili zastavu stavi polumjesec zato što bi, kako je rekao, "to bilo van pameti". S obzirom na to da su, prema njegovim riječima, svima puna usta evropske priče o multietničkom i multikonfesionalnom skladu, onda to treba konkretizovati i pokazati i državnim simbolima.- Ako zaista svi hoćemo takvu Crnu Goru, treba da budemo hrabri i mudri da nađemo državne simbole koji će biti prihvatljivi za sve njene građane. Sto puta sam rekao i sada ponavljam da sadašnju zastavu Crne Gore neću nositi na svadbi svojih sinova i doživljavati kao svoju. Ovo je i moja Crna Gora, sve sam učinio da tako bude, uradiću sve da to i ostane. Red je da i država Crna Gora učini nešto i za mene, i pokaže mi da nisam u zabludi - zaključio je Šabović, ističući da se to najbolje može manifestovati upravo kroz državne simbole.

KAKO CE SE MIJENJATI CRNA GORA?

Da ce se u Crnoj Gori desiti ogromne promjene, cak u bliskoj buducnosti, uopste ne treba sumnjati. Cinjenica je da je nezavisnost Crne Gore osvojena glasovima manjinskih naroda. Prvi put u istoriji Crne Gore pravoslavni narodi, Srbi i Crnogorci , nisu bili ti koji su dominantno odlucivali o njenoj sudbini. O drzavnoj sudbini Crne Gore odlucili su gradjani islamske i katolicke vjeroispovjesti. Da li je to lose? Naravno, ne. To je fakt. A to sto je fakt, nikako ne moze biti lose- jer je taj fakt sudbinske kategorije. Bas kao sto je sudbinska kategorija cinjenica da nepravoslavnog naroda u Crnoj Gori ima izmedju 25 i 30 odsto, i da je to procenat koji je za svako politicko uvazavanje i respekt. Sve sto zazele manjinski narodi u Crnoj Gori ( zar je manjinsko 25-30 % gradjana) to ce bti ispunjeno, tim prije ako se budu pozivali na gradjanska i nacionalna prava- sto ce i biti. Ako neko ne priznaje ta prava, morace priznati procentualnu politicku realnost uticaja tih glasova- a to je skoro isto.

Podjela pravoslavnog naroda u Crnoj Gori na Srbe i Crnogorce, one koji govore srpski ili crnogorski, oni koji su vjernici Mitropolije crnogorsko primorske ili jedne nevladine organizacije, je rezultovala promjenu kompletne drustvene zajednice. Da se to nije sticajem istorijskih okolnosti desilo- manjine islamske i katolicke vjeroispovjesti u Crnoj Gori bi i dalje bile na nivou perifernih grupa koje niko ne uvazava. Desilo se obrnuto, pukli su lanci, manjinski narodi su dohvatili slobodu- i to je istorijski fakt. Tako ce ostati u bliskoj i dalekoj buducnosti - to je sigurno, jer je jaz koji je napravljen u pravoslavnom narodu trajna kategorija. Sve sto se sada desava i sto ce se desiti- produbice taj jaz do granice potpunog animoziteta. Nasrtaji na Odsjek za srpski jezik i knjizevnost, Mitropoliju crnogorsko primorsku i njenu imovinu, etnicka ciscenja u drzavnoj administraciji, udar na srpsku kulturu i dostojanstvo licnosti- pretvorice taj animozitet u antagonizam.

Ma koliko to bilo morbidno, na razrusenom jedinstvu pravoslavnog naroda nikla je neophodnost uvazavanja ostalih naroda, koji su tavorili u sjenci vjecnih "junaka, oslobodilaca, heroja, glavosjeka, cuvenih japajajaca, nacionalnih egoista prvog ranga". Pravoslavno jedinstvo je srusio: bezgranicni egoizam, otrcano samoljublje, nehriscanski i antihriscanski pokreti unutar njega, samoubjedjeni lazni nacionalni elitizam,... Sto bi Rusi rekli- " oholost unistava frajera"!

DA LI TREBA PROMIJENITI SIMBOLE?

Danasnji simboli Crne Gore su uvreda za sve njene gradjane, osim za Crnogorce koji govore crnogorskim jezikom. Sa rusenjem jedinstva pravoslavnog naroda- sruseni su svi simboli Crne Gore. Proslost je pala na koljena pred surovom istinom danasnjice. Sta znaci kruna, skiptar, zlatni orao, lav, sar i krstovi na grbu? Nista! Oni ne znace nista. Zasto su potrebni krstovi na grbu drzave koja vrijedja i proganja Pravoslavnu crkvu? Sta znaci kruna na grbu drzave kojoj su dvorjani pripadnici bezdusne oligarhije, a kralja zamijenio gospodar mraka. Orao, koji je postao zlatni, da ne bi bio bijeli. Drzava kojoj je oficijalna zastava - ratna zastava, a koja je unistila armiju i koja bi svaki rat izgubila, jer je unutrasnja podijeljenost dovedena do usijanja- da ona ne moze nikada vise da se brani od bilo koga. Drzava kojoj je himnu napisao ratni zlocinac, privrzenik NDH- najgore drzave koja je ikada stvorena na Balkanu.

Da li treba mijenjati simbole takve drzave? Naravno da ih treba mijenjati. Zbog cega na grbu ne bi mogli figurisati krst sa cetiri ocila, ljiljani, sahovnica,...? Da li bi vlastima smetala sahovnica u grbu, a ne smetaju joj stihovi Sekule Drljevica?

Sta je, i gdje je igdje ista logicno i gradjansko u simbolima Crne Gore? Da li je postoji nesto gradjansko unutar ovakve unizene Crne Gore? Da li postoji nesto gradjansko u glavnim odredbama njenog Ustava? Da li je izmisljeni i nametnuti crnogorski jezik - to gradjansko u Crnoj Gori?

Kakva drzava, takvi trebaju da budu i simboli. Na duhovnom zgaristu stare Crne Gore, koja je protjerala Vuka Stefanovog Karadzica sa Cetinja, bas kao sto je protjerala Rada Tomovog iz kapele na Lovcenu, a Marka Miljanovog iz pravila ponasanja- trebaju da niknu novi simboli.

Ti novi simboli ce biti blizi realnosti, jer od starog vise nista nema, niti ce ga biti.