Околности које су довеле до појаве Павла Ђуришића

IN4S.net,  уторак, 2 јун 2015 11:56 Аутор: Веселин Поповић

 У реалном посматрању историјске личности капетана Павла Ђуришића неопходно је направити осврт на околности које су претходиле свим ломним догађајима тога времена. Банална поимања историје, која се могу наћи на страницама портала Аналитика, Побједа, Вијести, претпостављају избјегавање писања о предисторији уочи важних догађаја.

Да се разумијемо, у Плаву, Гусињу, Рожајама, Улцињу и Тузима, није било нити једног устаника у Тринаестојулском устанку, већ су та мјеста била у саставу Велике Албаније. Пљевља, Фоча, Прибој, Пријепоље, Нова Варош су били у саставу Павелићеве НДХ. Ђуришић је живио у простору који се налазио између двије геноцидне творевине, гдје су се спроводила етничка чишћења Срба. Самим тим, морао се у том простору опасности сналазити како је знао и умио. О погубним околностима и дешавањима на том подручју говори се у наставку овог текста.

Усташе и Муслиманске милиције у Црној Гори и Санџаку

Историчар Милутин Живковић, о догађајима у Санџаку послије капитулације Краљевине Југославије, даје сљедећи осврт: „За само неколико дана, од 29. априла до 5. маја 1941. године, трупе НДХ су запосјеле Прибојски, Нововарошки, Пљеваљски и Пријепољски срез, али су, наравно, ове области и даље остале под немачким протекторатом. Препуштање једног дела Санџака Хрватској наишло је на одобравање великог броја представника муслиманске елите у Санџаку. Наиме, присуство НДХ подгрејало је идеје и претензије муслиманске елите за прикључење ове области Босни и Херцеговини, која је тада била у саставу усташке државе„.
У дијелу Санџака који су сада у саставу Црне Горе,  гдје нису дошле једнице Анте Павелића, ситуацију за дневник ДАН овако објашњава Есад Му­ми­но­вић, бив­ши припадник оба­вје­штај­них слу­жби ЈНА и Вој­ске Ју­го­сла­ви­је:
”Муслиманску милицију је фор­ми­ра­ла ита­ли­јан­ска оку­па­ци­о­на власт. Она је била са­ста­вље­на ис­кљу­чи­во од му­сли­ма­на и дје­ло­ва­ла у му­сли­ман­ским дје­ло­ви­ма Цр­не Го­ре (Плав, Гу­си­ње, Под­го­ри­ца, Ро­жа­је и Ул­цињ). У Пла­ву и Гу­си­њу те је­ди­ни­це су распо­ла­га­ле са око 1500 пу­ша­ка, док их је у Под­го­ри­ци би­ло око 500. У Под­го­ри­ци је би­ло 250 при­пад­ни­ка му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је и 250 Ал­ба­на­ца ка­то­ли­ка ко­ји су са­чи­ња­ва­ли ба­та­љон му­сли­ман­ско-ка­то­лич­ке фа­ши­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је„.
Ситуација у Фочи је била оваква: „У краткотрајном Априлском рату, 20. априла 1941. године, Фочу су окупирале италијанске снаге. Крајем маја у граду је успостављена усташка власт и војни гарнизон Независне Државе Хрватске, а италијанске трупе су га привремено напустиле. Главни организатор усташке власти у Фочи је био Реџеп Хајровић, адвокат из Невесиња. Усташе су и Фочи и околним селима одмах започеле претресе, пљачку, малтретирања и хапшења виђенијих људи. Од краја јуна репресалије су појачане, дошло је до бројних хапшења, паљења кућа, убистава, интернирања, у првом реду над српским становништвом“.


На територији Косова и Метохије ситуације је била још гора, јер је прогон Срба и Црногораца  у фашистичкој „Великој Албанији“ био суров. Они су  убијани и мучени, њихова имовина покрадена, а куће спаљене. Мустафа Круја, премијер марионетске Албаније, је током боравка на Косову јуна 1942. на састанцима са вођама косовских Албанаца говорио да српско становништво треба раселити са Косова, а српске колонисте убијати.
Током рата, бројни српски и црногорски колонисти су протјерани  у Црну Гору и Србију, а многи су убијени. Историчар Бранко Н. Филиповић у књизи „Мртви не зборе“ рекао је да је прије Тринаестојулског устанка  у Црну Гору дошло 20.616 избјеглица из свих крајева Југославије, а највише са Косова и Метохије.
Значи, може се констатовати да је у крајевима Санџака насељеним већинским муслиманским становништвом – тортура над Србима почела прва, и да се то десило неколико мјесеци прије дизања Тринаестојулског устанка.
Ипак, злочини су се ускоро појачали, односно када је 20 000 припадника албанске и Муслиманске милиције, са 120 000 Италијанских војника кренуло у гушење Тринестојулског устанка, са жестоким одмаздама према устаничким територијама. Тада је наступио други талас терора над православним становништвом, што је и било окидачем за покретање одмазде које су се потом десиле над муслиманима.

Гушење Тринаестојулског устанка и последице

О периоду уочи Тринаестојулског устанка, и временима послије њега, историчар Милутин Живковић говори овако:
„У Штавичком и Дежевском срезу, као и у околини Рожаја, није било ниједног устаника. Комунистичка партија није ни постојала на овом простору и таква ситуација ће се задржати све до 1944.године. Подручја Сјеничког, Пријепољског, Нововарошког и Прибојског среза су такође остала искључена из устанка све до последњих дана августа 1941. г. Као превенцију ширењу устанка, Италијани су користили албанске и Муслимаске милиције из Санџака и са Косова и Метохије, како би застрашиле и протјерале Србе, означене као носиоце устанка. Те групације пале српска села у околини Рожаја, Бродарева, Плава, Гусиња, на Пештеру и у околини Тутина. Штавички срез је током јула постао стециште свих могућих пљачкашких банди, које заводе потпуну анархију у овом сиромашном крају. До краја године сви Срби из овог среза су били расељени. Исти случај је био и са Бродаревом и околином.”
Есад Му­ми­но­вић, о том периоду говори овако:
„Почет­ком 1941. го­ди­не и ка­сни­је, при­пад­ни­ци му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је (на ал­бан­ском ба­ли-вул­не­та­ри) и ба­ли­сти у око­ли­ни Пла­ва и Гу­си­ња уби­ли су ви­ше де­се­ти­на Ср­ба, и то ис­кљу­чи­во због то­га што су би­ли Ср­би. Тадашња му­сли­ман­ска ми­ли­ци­ја и ба­ли­сти би­ли су са­став­ни дио ита­ли­јан­ске оку­па­тор­ске вој­ске, и на те­ре­ну су спро­во­ди­ли про­је­кат ет­нич­ки чи­сте „Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је”. Осим тога, Саво Јоксимовић у књи­зи „Ба­та­љо­ни на­род­них од­бор­ни­ка“, из­да­тој у Бе­о­гра­ду 1975. го­ди­не, за­пи­сао да је у то ври­је­ме у Пла­ву и Гу­си­њу из­вр­ше­но ма­сов­но хап­ше­ње Ср­ба, ко­ји су по­том сви­ре­по уби­је­ни и стрије­ља­ни по на­ред­би во­ђа му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је. Уз то, спаље­но је на де­се­ти­не срп­ских ку­ћа, а му­сли­ман­ском ми­ли­ци­јом у ври­је­ме тих зло­чи­на ко­ман­до­ва­ли су Шем­со Фе­ро­вић и Са­љо Ни­ко­че­вић“.
На другој страни, то­ком Дру­гог свјетског ра­та у Пла­ву и Гу­си­њу ни­ко ни­је стра­дао од чет­ни­ка.

Тринестојулски устанак је био неинтересантан за муслимане

Ситуација у Бијелом Пољу приликом Тринаестојулског устанка је била на нивоу историјског куриозитета, јер је ЦК КПЈ дала дирекцију и наредбу да се тај град не напада. Ипак, како међу устаницима нису били само комунисти, већ и монархисти, устанички одред од 5.000 људи је заузео тај град.
Директива ЦК КПЈ и ВШЈ је била да се својим силама нападну Пљевља, и дошло је до страховитог пораза устаника. Осим великих људских жртава, десила се деморализација међу устаницима, када је три четвртине устаника одлучио да више не учествују у борбама.
Тачније, елитна партизанска јединица која је напала Пљевља је имала 3690 бораца- погинуло је 226 људи, 800 бораца је остало да се даље бори, а остали су се вратили кућама. 
Историчар Милутин Живковић о ситуацији око Пљеваља каже:
„Пораз у Пљевима је произвео велико негодовање у ВШЈ, и у једном писму упућеном Титу, Моша Пијаде са простора Жабљака тражи да се хитно спроведе истрага поводом узрока неусјпеха. Први опширнији извештај о дешавањима у току напада послао је делегат ВШЈ при ПК ЦГ Иван Милутиновић тек 13. децембра. Он кривицу сваљује на лошу борбену моћ и непослушност трупа, али и непријатељско држање муслимана. Овакав став не само да није задовољио ВШЈ већ се у одговору ПК ЦГ од 21. децембра за пораз оптужују Иван Милутиновић и кадрови у ПК ЦГ, и чак упућује последња опомена пред употребу драстичних административних мјера.”

Слична се ситуација дешава и приликом напада партизана 22. децембра на Сјеницу, гдје  се опет десио пораз. Јосип Броз Тито је био јако незадовољан развојем ситуације у сјеничком срезу и у једном писму 28. децембра он је оштро критиковао Милована Ђиласа, делегата ВШЈ при Српско- санџачком одреду, кога је означио као главног кривца за неусјпех његових трупа.
Ђилас је био јако озлојеђен оваквом одлуком и жалио се Титу што га осуђује без претходне истраге, оптужујући притом ВШЈ који је наредио да се партизанске снаге задрже тако дуго на простору где је већина становништва (муслимана) имала непријатељски став према партији.
Историчар Милутин Живковић закључује:
„Без обзира ко је главни кривац за сјеничку операцију, она је имала тешке политичке и материјалне последице по КПЈ у Санџаку. Оружани сукоб са муслиманима Санџака додатно је одаљио ову етнички скупину од Народноослободилачког покрета, што је компромитовао идеолошку платформу братства и јединства. С друге стране, током напада на Сјеницу комунисти су изгубили скоро трећину људства и пуно наоружања. Сјеничка и Прибојска чета су престале да постоје, а комунисти су избачени из среза на више од годину дана„.

Последице устанка изазвале општу трагедију друштва

Нема двојбе, крах Тринаестојулског, као општенародног устанка, је донио само репресалије и одмазде над устаницима и обичним грађанима. То је био његов крајњи резултат.
Устаници су били деморалисани, а послије Пљеваљске битке је настао потпуни крах , расуло и својевољна демобилизација устаника. То је, у суштини, значило да је народ већином одлучио да је даљи устанак бесмислен јер  ће последице бити катастрофалне.
Не само да је та одлука била већинска већ и исправна, јер је у Црној Гори прије устанка већ било 20.616 избјеглица са Космета и из Санџака, које су показивали својом судбином шта се може  десити грађанима Црне Горе уколико се борба настави.  Због Тринаестојулског устанка су пострадали и Срби у Санџаку, што је додатно заоштрило ситуацију у региону.
Послије војног краха, комунисти су ипак одлучили да наставе борбу, што је значило нове одмазде окупатора над цивилима, а тада су им се десила и Лијева скретања, које су била отворени злочин према сопственом становништву. Све то је изазавало масовно осипање комунистичког покрета у Црној Гори, баш као и у Санџаку гдје су им Бошњаци окренули леђа.
Осим тога, треба напоменути и то да су Италијани планирали, ако не успију брзо угушити устанак, позвати Њемце. А то би тек било по систему стријељања 100 талаца за једног погинулог њемачког војника, 50 за рањеног, са врло прецизном математиком и неибјежном трагичном судбином цивилног становништва.
У таквим опасним околностима је и настао четнички покрет, чији је циљ био да се сачува становништво од репресалија, па макар и у сарадњи са Италијанима- што се десило, те да се чека искрцавање савезника на Јадранској обали, што се- није десило.
Каква су то ломна времена била најбоље показује примјер Благоја Јововића, који је у Тринаестојулском устанку био командир Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима. Послије Лијевих скретања је напустио комунисте и прешао на страну Баја Станишића. Познат је по томе што је послије рата извршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса.

Продужетак устанка је била трагична грешка комуниста

На крају, за размишљање остаје- када је народ у ратном вртлогу који је задесио Црну Гору одлучио да се устанак против Италијана прекине, због чега су комунисти упорно били за то да се против воље народа устанак настави?
Због тога неразумног понашања руководства ВШЈ и Јосипа Броза, и тјерања у бесмислену смрт устаника са неминовним  стадањем цивила, дешавало се да читаве партизанске чете прелазе у четнике.

Нема сумње, тако понашање комуниста  је било погрешно и трагично рјешење, које је одредило даљу судбину и правце дјеловања покрета Павла Ђуришића, Баја Станишића, Блажа Ђукановића, али многих других људи који су без каквог разлога изгубили животе на обије конфронтиране стране грађанског рата у Црној Гори. Ако, пак , неко сматра да је продужетак устанка, како су тражили комунисти, било исправно рјешење, тада остаје да одговоре на нека питања.
Рецимо, шта је значило то што је три четвртине устаника одлучило да напусти устанак? Да ли се народ ишта питао, или о његовој судбини одлучује група неодговорних лица који имају свој политички циљ? Објашњење је просто, три четвртине устаника се није слагало са ставом комуниста да се борба настави, цивилно становништво је још више било против тога  те је, значи, то било опште рјешење народа.