Ћосовић: Вјерујем да је Ђуришић ослободио Беране у јулу 1941.

IN4S.net, недеља, 31 мај 2015 Аутор: Веселин Поповић

 У коментару на прошли текст, под насловом “Мирослав Ћосовић: Павлу Ђуришићу дати Тринаестојулску награду?”, Мирослав Ћосовић, извјесни истраживач “Аналитике”, је оставио овај коментар:“Вјерујем да је Ђуришић ослободио Беране у јулу 1941.г. али сам у јучерашњем тексту јасно написао- али епископ не помену Ђуришићева стоструко већа недјела и несреће које је донио Црногорцима,…, па и на крају рата својом одлуком да се иде за Словенију, послушавши тако чича Дражу, у смрт је повео 10.000 Црногораца.”

Интересантно, од констатације да је само био учесник Тринаестојулског устанка, Ћосовић је одједном вјерује у оно што је познато, да је Павле Ђутишић ослободио Беране у том устанку. На питање зашто Митрополит Амфилохије осим улоге вође устанка не спомиње и осталу биографију Ђуришића, намеће се једно питање везано за равноправне принципе понашања у друштву и јавности. На примјер- Зашто се приликом интонирања државне химне Црне Горе пред посланицима, спортистима, на ТВ, она не најављује овако:”А сада устанимо, и одајмо почаст химни Црне Горе, чија је двије строфе написао Секула Дрљевић, службеник Анте Павелића, злогласног поглавника геноцидне НДХ?”

Зашто је Ђуришић одвео војску за Словенију, пита Ћосовић

Што се тиче пребацивања Ђуришићу због повлачења војске за Словенију те је, наводно,  крив за смрт тих људи, Ћосовић вјероватно не зна за Уредбу о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944.г. Њоме је прописано да за пресуду против неистомишљеника, укључујући и смртну, нису обавезни докази: „Код установљења истине о дjелу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени“. Захваљујући овом „правном акту“, Озна је послије рата у Србији убила 56.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена. Подаци колико је људи, и на који начин, тада ликвидирала Озна јавности су обелодањени у некадашњој згради Озне, Агитпропа, ЦК КПЈ у којој је данас Историјски музеј Србије. Међу њима су били – свештеници, ђаци, чувени глумци (попут Аце Цветковића), књижевници (попут Светислава Стефановића), шеф Црвеног крста Петар Зец, бројни професори универзитета, домаћице, радници… Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Зар Ћосовић и слични заиста мисле да су четници из Црнe Горе имали неки избор, или право на праведно суђење у случају да нису кренули за Словенију? Очигледно је да нису имали избор! Ако су послије рата чак и домаћице, ђаке и раднике стријељали припадници Озне, шта су они могли очекивати. Сјетимо се само како су прошли комунисти у репресалијама Озне, који су као “непријатељи”, иако комунисти, ипак завршили на Голом отоку, многи без икаквог гријеха и кривице!

Манипулација муслиманским жртвама

Радоје Пајовић, на чију књигу се позива Ћосовић, у свом тексту је у књизи о Ђуришићу написао сљедеће:”Према до сада познатим и проученим четничким документима и послијератним списковима јединице Павла Ђуришића су на подручју Црне Горе, Санџака и Источне Босне ликвидирале око 15. 000 Муслимана. На основу мишљења тога историчара Ћосовић у тексту рекао: ” У фебруару 1943., Ђуришићеве снаге су напале муслиманска села у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу и том приликом је убијено 1200 одраслих мушкараца (од којих је један дио био наоружан) и 8000 жена, ђеце и стараца.”

Јасно је да су све те информације које је пласирао Пајовић, а некритички пренио Ћосовић нетачне. Тачна информација је да приликом утврђивања муслиманских жртава за 1943. годину пописано - у пљеваљској општини (срезу) 1380, за фочанску општину (срез) 1043 . за општину Чајниче 598- муслиманских цивилиних жртава, што представља максимални број од 3021 жртава. Дакле, број жртава је троструко увећан. Самим тим тврдња Пајовића да је Ђуришић побио 15 000 муслимана је нетачна. Пописи о жртвама муслиманских цивила су тачно утврђени, и по општинама, и укупно, са именима и презименима, за разлику од недужних српских и цногорских жртава које нису тако ревносно утврђиване и пребројане, што је скандалозно. Наиме, историчар др. Коста Николић је за “Вечерње новости” 15. Јануара. 2007.г. предочио јавности да су босански историчари током 1999. г. објавили кљигу са са именима свих настрадалих муслимана у Санџаку, гдје нису навели да је тада страдало више од 10 000 цивила. Значи, није Ђуришић побио у Санџаку 15 000 цивила, већ су укупне жртве муслиманског становништва у Санџаку биле око 10 000 жртава. по списковима босанских историчара.

Предраг Т. Шћепановић- Злочин у Велици

Пајовић u у својим истраживањима наводи да је од Павла Ђуришића у Бијелом пољу поастрадало 1200 муслимана. Ријетко ко наводи да је у току Другог свјетског рата на подручју Андријевачког среза погинуло је око 1 500 лица, неборачког становништва, као жртве терора Муслиманских и албанских милиција. О злочину у Велици, селу недалеко од Чакора, мало ко прича, осим Митрополије црногорско приморске.

Предраг Т. Шћепановић, публициста, је дао детаљне податке о злочину у селу који се десио 28. јула 1944.г., када су за око два и по сата, колико је њемачка команда дозволила албанским и Муслиманским милицијама да изврше покољ над цивилима. У том смислу Шћепановић наводи:”Разлог покоља је освета, јер је у борбама око Малог крша више Андријевице, које су трајале око мјесец дана (крајем јуна и током јула мјесеца), погинуло 1.274 припадника ''Скендербег'' дивизије. На дан откривања Спомен плоче на Чакору (1984), револуционар Милош Џудовић је истакао да је тога дана убијено „око 673 лица од којих је евидентирано око 340, међу којима 120 дјеце“. Разни хроничари броју убијених у Велици приписују и бројку од 67 убијених становника из Горње Ржанице.” У даљемо опису злочина Шћепановић говори следеће:”Кум покоља у Велици био је по злу чувени Саит Шахмановић из Плава. Његов отац Мустафа био је хоџа, па је добио надимак Саит Хоџа. Он је, дан прије покоља, обавијестио Величане, ако се неко сјутрадан не нађе у свом дому, да ће му кућа бити спаљена, а онима који остану гарантује се да им се ништа неће догодити, већ да спреме храну за војнике и помогну при ношењу материјала за оправку порушених мостова према Чакору. У клању, дрању и убијању посебно се истакао када је својим жртвама у Велици живима вадио очи и срце.

У Велици је у покољу недужног становништва учествовао је и један хоџа. То је Осман Мула Растодер, из Радмановаца, општина Петњичка, Срез берански, рођен 1882., који је био имам и матичар у Петњици од 1929. године. Обављао је дужност Мутевлије – предсједника Џематског Меџлиса, док је декретом улеме Меџлиса из Скопља опет постављен био за имама матичара у Петњици. Документа говоре да је у вријеме јулског устанка 1941., хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народног устанка у Беранском срезу. Као комадант албанских трупа на сектору Полица – Турјак организовао бројне нападе на територију Беранског среза, послије јулског устанка 1941., гдје живи православно становништво, ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. Убијен је од ОЗНЕ 1946. године, као одметник.”

Непропорционалне жртве у разним срезовима

Нема сумње да је капетан Павле Ђуришић ослободио Беране у Тринестојулском устанку, јер је то био заједнички устанак комуниста и монархиста. Нико не спори да је починио злочине над цивилним бошњачим становништвом  у одређеним срезовима, и то у виду одмазде за побијене Србе у рејону Санџака. Тачно је да  да нема сумње да је та одмазда била непропорционална злочинима који су почињени над Србима у тим срезовима. Ипак, треба рећи да је су у неким другим срезовима, нпр.  Штевичком и Андријевичом, углавном само Срби пострадали, исти тако непорционално, а да није забиљежена нити једна једина муслиманска цивилна жртва у Плаву и Гусињу коју су починили војници Павла Ђуришића. Управо је зато јако битно хронолошки утврдити околности, ситуације и понашање свих страна које су учествовале у сукобу, да би се могле неке ствари појаснити- са циљем да се не никада више не понове.