Мирослав Ћосовић: Павлу Ђуришићу дати Тринаестојулску награду?

субота, 23 мај 2015 17:55 Аутор: Веселин Поповић

 
Лик који је изумио да су Црногорци настали мијешањем Влаха и Албанаца, извјесни Мирослав Ћосовић, је на Аналитици у тексту под називом “Ко је био Павле Ђуришић, “ослободилац” Берана?”- замјерио митрополиту Амфилохију због тога што је митрополит рекао да је Беране у Тринаестојулском устанку ослободио Павле Ђуришић!Ту тезу митрополита је трапави Ћосовић оборио на тако траљав начин да је чак и двоглави орао на црногорском грбу пао од смијеха. Тачније, у опису биографије Павла Ђуришића, Ћосовић је написао: ”Учествовао је у 13-јулском устанку 1941, једином општенародном устанку у поробљеној фашистичкој Европи.”

Послије овога, не би било за чуђење да се Павле Ђуришић кандидује за Тринаестојулску награду, са Ћосовићевим образложењем да је капетан Павле Ђуришић “учествовао у једином општенародном устанку у поробљеној фашистичкој Европи”. Ипак, Ћосовић је показао огромно незнање и површност на многим мјестима у тексту, иако је одмах рекао:”Сви подаци о Ђуришићу у овом тексту, су из књиге „Павле Ђуришић“ др Радоја Пајовића, који је најбољи познавалац Другог свјетског рата код нас.”

Злочини над муслиманима

Ћосовић се у том тексту осврнуо на злочине почињене над муслиманима од стране четника, и износи следећу тврдњу:
” У фебруару 1943., Ђуришићеве снаге су напале муслиманска села у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу и том приликом је убијено 1200 одраслих мушкараца (од којих је један дио био наоружан) и 8000 жена, ђеце и стараца.” Ћосовић није нагласио да је ову процјену жртава дао Павле Ђуришић, а да Општински пописи жртава рата не потврђују овако високе губитке међу муслиманским становништвом. Истина је следећа…У пљеваљској општини (срезу) пописано је 1380 муслиманских жртава 1943.г. За фочанску општину (срез) пописано укупно 1043 цивилних муслиманских жртава 1943. године. За општину Чајниче установљено је 598 муслиманских жртава, али током рата. Ђуришић је тврдио да се радило о 9200 жртава, а добија се, чак и ако се урачуна да су све жртве током рата у Чајничу биле те 1943. г. – број од 3021 жртава.

Разлог што је Ћосовић промашио, и увећао три пута број трагично погинулих цивила муслиманске вјероисповијести, Бошњака, приликом свирепе операције фебруара 1943. г., лежи у томе што Ћосовић није историчар. Он се позива на нетачне податке др Радоја Пајовића, а те нетачне податке износи и др Шербо Растодер. Међутим, да је Ћосовић озбиљан истраживач и прави аналитичар, не би му требали историчари који су полуполитичари и спекуланти типа Пајовића и Растодера, већ је сам могао погледати Савезни попис „Жртве рата 1941-1945.“ из 1964. и ревизију овог пописа гдје је број жртава чак и увећан, и гдје су жртве дате именом и презименом. Тако се и десило да Пајовић и Ћосовић тврде да је број жртава Бошњака у Фочи био 3 – 4000 људи, али не дају податке да је 1943. г. страдало 1 043 Бошњака, а да прије операције Ђуришића- 1942.г. пострадало 2508 Бошњака. Осим тога, није тачан податак да је број жртава Бошњака у Фочи био 3 – 4000 људи, већ је већи. Наиме, по првим пописима потврђено је 3525 цивилних жртава међу Муслиманима у Фочи. По ревидираним, на територији општине Фоча током Другог светског рата страдало је 6030 становника, од овог броја на страдале Муслимане (Бошњаке) отпада 4924 (81,66%), а на Србе 1046 (17,35%) жртава.

Муслиманска милиција против Тринаестојулског устанка

Растодер, Пајовић као и спикер Ћосовић се никада нису осврнули у јавности по питању фактора Муслиманске милиције, који је био окидач за злочине који су потом почињени над муслиманима. Дакако, сви се слажу да је одмазда била нехумана, свирепа, да по обиму вишеструко превазилази број убијених Срба, као и то да је проценат жртава млађе популације био ужасно висок. Ипак, да се подсјетимао, у гушењу Тринаестојулслог устанка су учествовале и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, Санџака и Метохије, које су бројале огромних 20 000 војника, према подацима које даје Милија Станишић у књизи ,,Дубински слојеви Тринаестојулског устанка у Црној Гори“. Предраг Т. Шћепановић у Гласу Холмије каже:
,,Документа говоре да је у вријеме јулског устанка 1941., хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народног устанка у Беранском срезу. Као комадант албанских трупа на сектору Полица – Турјак организовао бројне нападе на територију Беранског среза, послије јулског устанка 1941., гдје живи православно становништво, ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. Убијен је од ОЗНЕ 1946. године, као одметник“.
Есад Му­ми­но­вић, бив­ши при­пад­ник оба­вје­штај­них слу­жби ЈНА и Вој­ске Ју­го­сла­ви­је, за дневник ДАН је рекао следеће:
,,Не­ки до­га­ђа­ји у Пла­ву и Гу­си­њу већ де­це­ни­ја­ма се за­о­би­ла­зе, а без њи­хо­вог от­кривања­ и су­о­ча­ва­ња са њи­ма, по­себ­но му­сли­ма­на, те­шко да ће би­ти бо­љит­ка у Цр­ној Го­ри. На­и­ме, по­чет­ком 1941. го­ди­не и ка­сни­је, при­пад­ни­ци му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је (на ал­бан­ском ба­ли-вул­не­та­ри) и ба­ли­сти у око­ли­ни Пла­ва и Гу­си­ња уби­ли су ви­ше де­се­ти­на Ср­ба, и то ис­кљу­чи­во због то­га што су би­ли Ср­би. Та­да­шња му­сли­ман­ска ми­ли­ци­ја и ба­ли­сти би­ли су са­став­ни дио ита­ли­јан­ске оку­па­тор­ске вој­ске и на те­ре­ну су спро­во­ди­ли про­је­кат ет­нич­ки чи­сте „Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је”. Осим тога, oн об­ја­шња­ва да је Са­во Јок­си­мо­вић у књи­зи „Ба­та­љо­ни на­род­них од­бор­ни­ка“, из­да­тој у Бе­о­гра­ду 1975. го­ди­не, за­пи­сао да је у то ври­је­ме у Пла­ву и Гу­си­њу из­вр­ше­но ма­сов­но хап­ше­ње Ср­ба, ко­ји су по­том сви­ре­по уби­је­ни и стрије­ља­ни по на­ред­би во­ђа му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је. Уз то, спа­ље­но је на де­се­ти­не срп­ских ку­ћа, а му­сли­ман­ском ми­ли­ци­јом у ври­је­ме тих зло­чи­на ко­ман­до­ва­ли су Шем­со Фе­ро­вић и Са­љо Ни­ко­че­вић“.
Есад Муминовић ука­зу­је да су мно­ге исто­риј­ске чи­ње­ни­це из Дру­гог свјет­ског ра­та скри­ва­не од јав­но­сти. То се по­себ­но од­но­си на фор­ми­ра­ње му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је, а Му­ми­но­вић на­во­ди да је ту ми­ли­ци­ју фор­ми­ра­ла ита­ли­јан­ска оку­па­ци­о­на власт, да је би­ла са­ста­вље­на ис­кљу­чи­во од му­сли­ма­на и да је дје­ло­ва­ла у му­сли­ман­ским дје­ло­ви­ма Цр­не Го­ре (Плав, Гу­си­ње, Под­го­ри­ца, Ро­жа­је и Ул­цињ). У Пла­ву и Гу­си­њу те је­ди­ни­це су рас­по­ла­га­ле са око 1500 пу­ша­ка, док их је у Под­го­ри­ци би­ло око 500. У Под­го­ри­ци је би­ло 250 при­пад­ни­ка му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је и 250 Ал­ба­на­ца ка­то­ли­ка ко­ји су са­чи­ња­ва­ли ба­та­љон му­сли­ман­ско-ка­то­лич­ке фа­ши­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је.

Муминовић: Непријатељи муслимана нису Срби, већ они који који им Србе намећу као непријатеље

У наставку текста за дневник ДАН, Есад Муминовић каже:
,,Ово го­во­рим јер се већ де­це­ни­ја­ма при­кри­ва­ју по­да­ци о кви­слин­шким сна­га­ма у Цр­ној Го­ри и у том кон­тек­сту је­ди­но се на­во­ди рав­но­гор­ски чет­нич­ки по­крет ге­не­ра­ла Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа. Не ми­слим да су ње­го­ве сна­ге би­ле кви­слин­шке, јер су оне би­ле ве­ћи­ном са­ста­вље­не од офи­ци­ра ко­ји су шко­ло­ва­ни на ака­де­ми­ја­ма, а та­мо су учи­ли ка­ко се бра­ни отаџ­би­на, а не ка­ко се из­да­је. Офи­ци­ри се не шко­лу­ју да бу­ду рат­ни зло­чин­ци, не­го осло­бо­ди­о­ци. На­жа­лост, чет­ни­ци се спо­ми­њу као је­ди­не кви­слин­шке је­ди­ни­це и у исто­риј­ским уџ­бе­ни­ци­ма из ко­јих на­ши ђа­ци уче о до­га­ђа­ји­ма из Дру­гог свјет­ског ра­та, док не­ма ни сло­ва о му­сли­ман­ској ми­ли­ци­ји и ал­бан­ским ба­ли­сти­ма.„
Он ка­же да је му­сли­ман­ска ми­ли­ци­ја мал­тре­ти­ра­ла све оне ко­ји ни­је­су же­ље­ли да бу­ду с њи­ма, па и ње­го­ву ба­бу по мај­ци, јер је ње­на кћер­ка би­ла у пар­ти­за­ни­ма. Му­ми­но­вић на­во­ди да је то­ком ра­та би­ло и од­ва­жних му­сли­ма­на, ко­ји су шти­ти­ли пра­во­слав­ну не­јач, али су они би­ли под „по­себ­ним“ трет­ма­ном.
,,То­ком Дру­гог свјет­ског ра­та у Пла­ву и Гу­си­њу ни­ко ни­је стра­дао од чет­ни­ка. Ме­ђу­тим, је­су Ср­би од ба­ли-вул­не­та­ра и ба­ли­ста, али цр­но­гор­ска исто­ри­ја то ни­гдје не по­ми­ње, као да хо­ће да из­бри­ше све тра­го­ве о то­ме што се де­ша­ва­ло у Пла­ву и Гу­си­њу и оста­лим гра­до­ви­ма ко­ји су то­ком Дру­гог свјет­ског ра­да би­ли при­по­је­ни „Ве­ли­кој Ал­ба­ни­ји”. За­ла­жем се да се ка­же исти­на о то­ме, ка­ко би бу­ду­ће ге­на­ра­ци­је мо­гле да жи­ве на здра­вим те­ме­љи­ма. То се по­себ­но од­но­си на му­сли­ма­не, ко­ји мо­ра­ју да по­ста­ну свје­сни да су пра­во­слав­ног по­ри­је­кла и да не сми­ју до­зво­ли­ти да би­ло ко њи­ма ма­ни­пу­ли­ше и окре­ће их про­тив Ср­ба. Њи­хо­ви не­при­ја­те­љи ни­је­су Ср­би, већ они ко­ји од Ср­ба ства­ра­ју њи­хо­ве не­при­ја­те­ље – по­ру­чу­је Му­ми­но­вић и пи­та за­што ин­те­лек­ту­ал­на ели­та Цр­не Го­ре, а по­себ­но исто­ри­ча­ри, о све­му ово­ме ћу­те и та­ко уче­ству­ју у при­кри­ва­њу зло­чи­на, што је са­у­че­ство­ва­ње у зло­чи­ну.”