nedjelja, 17 januar 2010 19:58 ИН4С
Успостављањем дипломатских односа са Приштином, црногорски премијер Мило Ђукановић је поново прогутао необично живу жабу чија је судбина извјесна - сигурно је да се, ма шта се са њом радило, никада неће моћи сварити! Ради се, дакле, о несвараљивој твари која је могла бити персонално прогутана захваљујући љутом сосу у виду обавеза које је црногорски премијер преузео приликом “обнављања независности”, као и стрепњи које се годинама нагомилавају приликом сваке вијести из Барија.
Самим тим, премијер Ђукановић је постао главни лик "чувеног пука" из црногорске химне, који је, да напоменемо, наводни син стијења, чувар такозваног поштења, умишљени љубавник некаквих брда тврдих и стравичних кланаца у које је, реалношћу времена, стрмоглављено право обичног народа да се слободно и недвосмислено изјасни о Косову.
Шта тек рећи о чувару поштења нижег ранга, као што је министар иностраних послова Милан Роћен, који је, да не трепне, истакао да ће "успостављање дипломатских односа допринијети бољем међусобном повјерењу и традиционалном уважавању које његују два пријатељска народа, у интересу заједничког добра...?!
Овом сину стијења се очигледно привиђају пријатељски народи и њихово традиционално уважавање, јер се у тај дипломатски рам никако не уклапа садашњи Космет етнички очишћен од Срба, Црногораца, Черкеза, Египћана, Горанаца, Рома, … Ако се узме у обзир да су, послије побуне у Македонији, македонски Албанци са својих етничких територија отјерали Македонце на "свој македонски дио Македоније", то је прича о љубави коју Албанци изван Албаније, са свим својим политичарима, имају према било ком народу, са којим су измијешани живјели или живе , у домену сурових илузија. Наравно, то не смета синовима стијења, да им некаквој измишљеној “слози даје крила” химничка “ловћенска мисао”, која, умјесто да ријеком валова ускаче у два мора, наједном почиње ускакати на Косово.
Ко су им и гдје пријатељски народи?
Како синови стијења и чувари поштења причају о пријатељском народу упадајући на територију Србије, логично се поставља питање – што своје пријатељство са тим истим народом не демонстрирају на сопственој територији? Наиме, зар је лакше "пријатељски" признати независност јужне покрајине Србије, него мјесној заједници, или градској општини Тузи, како се то сада то љепше каже, дати статус независне општине? Зашто пријатељским доминицилним Албанцима не врате маслињаке у Валданосу, зашто Улцињанима не дају контролу Морског добра у тој општини? Зашто чувари поштења Албанцима не дају територијалну аутономију у Црној Гори, већ, умјесто тога, дарују акцију "Орлов лет"? Да се не плаше, случајно, да им неко не успостави дипломатске односе са том, претпостављеном, аутономијом, oпштином, маслињацима или Морским добром?
Нечовјечност епских размјера, коју демонстрирају прворазредне химничке приказе Црне Горе, представља основу система лицемјерја на којем данас почива простор којeм, више него суверено, они владају. Синовима стијења и чуварима поштења су се на ногама појавиле тешке букагије обавеза, али свечана их пјесма и даље "бодри" да они нису упознали “срамотног ропства ланце”? Зар? Нема сумње, садашња химна Црне Горе је судбински усвојена да пјевуцка о нечему чега нема код оних који су је тада усвојили. Она временом постаје пародија на државу која не личи на државу, са заставом на Ист Риверу, који се вијори у гротескној ритмици застава, слично њој независних, Ирака и Авганистана.
Наравно, не ради се о ружном сну, већ о невјероватној збиљи, која је силовито гурнула своје клатно у једном срамном правцу, из којег се може очекивати само сигурни повратак у другу страну, гдје се већ закономјерно плаћа пропорционална цијена. Само је питање једно, у том враћању, гдје је тачка на којој ће се оно зауставити?
Зато се чуварима поштења може пожељети да још јаче и још дрскије демонстрирају вале својих ријека, ускачући у сва могућа и немогућа мора, да би што прије дошла плима као остварење слатког сна униженог праведника. А она ће доћи, упркос свему!
Monday, January 18, 2010
Sunday, December 27, 2009
Грађанска му Црна Гора
subota, 19 decembar 2009 18:43 колумна, Војин Грубач
Када је висока делегација Црне Горе на челу са црногорским амбасадором у Тирани Жељком Перовићем посјетила Удружење српско-црногорске националне мањине „Морача-Розафа“ у Скадру, у званичном саопштењу са тог састанка је истакнуто “да ће Црна Гора посветити посебну пажњу за наше људе поријеклом из Црне Горе, без обзира на вјерску и националну припадност… ” Збиља, како неки народи у Албанији могу бити поријеклом из Црне Горе ако никад нису живјели у њој? Зар је тајна да су сви народи просто аутохтони у тој држави? Јер, да ли су, аналогно, у Црној Гори - Албанци поријеклом из Албаније а Срби поријеклом из Србије? Ту већ почиње комедија, јер треба прецизирати које су националности ти наши људи ако се већ тврди да ће им се посветити пажња “без обзира на вјерску и националну припадност”? Заиста, који су то народи у Албанији наши а који то нису?
Грађанска или нешто друго?
Дотакнути проблем сликовито показује да је марифетлук црногорске власти почео да даје интересантне резултате супротне здравом разуму. У том смислу допринос даљем запетљавању дао је лично црногорски премијер. Наиме, предсједник Владе Мило Ђукановић примио је недавно представнике удружења Црногораца у Албанији “Алба Монтенегро”, гдје је истакао да ће “у предстојећем периоду системски ријешити питање сарадње и подршке црногорској мањини у дијаспори, те да ће Влада у међувремену помоћи и подржати активности удружења Алба Монтенегро, прије свега у организовању курсева црногорског језика и културних манифестација”. Да ли је то премијер Ђукановић направио крупан лапсус када је рекао да ће помоћи “црногорској мањини у дијаспори ”, и додао још - курсевима црногорског језика? Или, можда, премијер Ђукановић противуставно и противзаконито фаворизује један народ у односу на друге народе грађанске му Црне Горе? Наиме, изгледа да владајуће структуре још не разумију да је Црна Гора грађанска држава, те да уопште није Уставом дефинисана као црногорска национална држава. Разлог зашто је то тако знамо сви - велика жеља владајуће олигархије и господе из ПзП да се Срби не ставе као конститутивни народ у Устав Црне Горе резултовала је логичним завршетком да са њима у пакету буду избачени и Црногорци. Тако Црногорци званично немају националну државу, па је партикуларно залагање за национална права Црногораца изван Црне Горе од стане црногорске власти апсолутно нелегитимно. Легитимно је једино залагање за права исељеника из Црне Горе без обзира на вјерску, националну или језичку припадност. Искључиво исељеника, никако одређених нација! Црна Гора није национална држава, бар тако у Уставу пише!
Ко су “наши“ исељеници и дијаспора?
На сајту Министарства иностраних послова Црне Горе појашњавају да “у Албанији зиви 30 000 припадника црногорске дијаспоре”. Та цифра показује да је у црногорску дијаспору МИП Црне Горе утрпао Србе и Црногорце који тамо живе. Наравно, МИП је такође дужан објашњење - по чему су само они “црногорска дијаспора”? Одговор на то питање даће нам прецизну основу за необориву тврдњу да су из разлога одговора на то питање: Албанци, Бошњаци, Муслимани и Хрвати у Албанији такође црногорска дијаспора, јер су уписани у Устав Црне Горе као равноправни народи са Србима и Црногорцима. Значи, премијер и министар иностраних послова требају јако пазити када убрајају у “црногорску дијаспору” у Албанији само Србе и Црногорце, јер просто грубо крше Устав Црне Горе по праву равноправности народа. Наравно, премијер не би био Бритва када не би кршио све што се може прекршити. Његова порука да ће обезбједити курсеве црногорског језика у Албанији потврђује тај став. Јер, зашто црногорског? То је противуставно! Дакако, осим црногорског, он мора да обезбједи курсеве српског, босанског и хрватског језика у Албанији. Исходећи из чињенице да су у Црној Гори једнако равноправни нпр. Албанци и Црногорци, то Ђукановић мора обезбједити чак и курсеве албанског језика за Албанце у Албанији. Па то је такође његов народ, по црногорском Уставу, а Устав не смије кршити.
Када је висока делегација Црне Горе на челу са црногорским амбасадором у Тирани Жељком Перовићем посјетила Удружење српско-црногорске националне мањине „Морача-Розафа“ у Скадру, у званичном саопштењу са тог састанка је истакнуто “да ће Црна Гора посветити посебну пажњу за наше људе поријеклом из Црне Горе, без обзира на вјерску и националну припадност… ” Збиља, како неки народи у Албанији могу бити поријеклом из Црне Горе ако никад нису живјели у њој? Зар је тајна да су сви народи просто аутохтони у тој држави? Јер, да ли су, аналогно, у Црној Гори - Албанци поријеклом из Албаније а Срби поријеклом из Србије? Ту већ почиње комедија, јер треба прецизирати које су националности ти наши људи ако се већ тврди да ће им се посветити пажња “без обзира на вјерску и националну припадност”? Заиста, који су то народи у Албанији наши а који то нису?
Грађанска или нешто друго?
Дотакнути проблем сликовито показује да је марифетлук црногорске власти почео да даје интересантне резултате супротне здравом разуму. У том смислу допринос даљем запетљавању дао је лично црногорски премијер. Наиме, предсједник Владе Мило Ђукановић примио је недавно представнике удружења Црногораца у Албанији “Алба Монтенегро”, гдје је истакао да ће “у предстојећем периоду системски ријешити питање сарадње и подршке црногорској мањини у дијаспори, те да ће Влада у међувремену помоћи и подржати активности удружења Алба Монтенегро, прије свега у организовању курсева црногорског језика и културних манифестација”. Да ли је то премијер Ђукановић направио крупан лапсус када је рекао да ће помоћи “црногорској мањини у дијаспори ”, и додао још - курсевима црногорског језика? Или, можда, премијер Ђукановић противуставно и противзаконито фаворизује један народ у односу на друге народе грађанске му Црне Горе? Наиме, изгледа да владајуће структуре још не разумију да је Црна Гора грађанска држава, те да уопште није Уставом дефинисана као црногорска национална држава. Разлог зашто је то тако знамо сви - велика жеља владајуће олигархије и господе из ПзП да се Срби не ставе као конститутивни народ у Устав Црне Горе резултовала је логичним завршетком да са њима у пакету буду избачени и Црногорци. Тако Црногорци званично немају националну државу, па је партикуларно залагање за национална права Црногораца изван Црне Горе од стане црногорске власти апсолутно нелегитимно. Легитимно је једино залагање за права исељеника из Црне Горе без обзира на вјерску, националну или језичку припадност. Искључиво исељеника, никако одређених нација! Црна Гора није национална држава, бар тако у Уставу пише!
Ко су “наши“ исељеници и дијаспора?
На сајту Министарства иностраних послова Црне Горе појашњавају да “у Албанији зиви 30 000 припадника црногорске дијаспоре”. Та цифра показује да је у црногорску дијаспору МИП Црне Горе утрпао Србе и Црногорце који тамо живе. Наравно, МИП је такође дужан објашњење - по чему су само они “црногорска дијаспора”? Одговор на то питање даће нам прецизну основу за необориву тврдњу да су из разлога одговора на то питање: Албанци, Бошњаци, Муслимани и Хрвати у Албанији такође црногорска дијаспора, јер су уписани у Устав Црне Горе као равноправни народи са Србима и Црногорцима. Значи, премијер и министар иностраних послова требају јако пазити када убрајају у “црногорску дијаспору” у Албанији само Србе и Црногорце, јер просто грубо крше Устав Црне Горе по праву равноправности народа. Наравно, премијер не би био Бритва када не би кршио све што се може прекршити. Његова порука да ће обезбједити курсеве црногорског језика у Албанији потврђује тај став. Јер, зашто црногорског? То је противуставно! Дакако, осим црногорског, он мора да обезбједи курсеве српског, босанског и хрватског језика у Албанији. Исходећи из чињенице да су у Црној Гори једнако равноправни нпр. Албанци и Црногорци, то Ђукановић мора обезбједити чак и курсеве албанског језика за Албанце у Албанији. Па то је такође његов народ, по црногорском Уставу, а Устав не смије кршити.
Закон џунгле!?
pcnen, blog vojingrubac, 09. Dec 2009, 15:02
Госпођа Љупка Ковачевић је навијачима Приморца покушала објаснити да је непраштање облик пројављивања људске истине, и оправдани одговор на ехо прошлих времена!? Иначе, како објаснити чињеницу да је транспарент "Никад нећемо заборавити, никад опростити", истакнут на ватерполо утакмици Југ - Приморац у Дубровнику, наишао код познатог јавног дјелатника на симпатије и разумијевање?
Госпођа је крајње аналитички објаснила навијачима которског Приморца да су се "суочили са истином која није само политичка него људска"!? Успут их је упозорила да ће се то дешавати "на свим мјестима гдје је Црна Гора била умијешана у рат", те да ће сасвим оправдано "и убудуће њихово кретање, слобода и људско достојанство бити ограничени", док се не испуне одређени услови политичке природе!? Неизбјежно се поставља питање, а по којим је то познатим законима тај став исправан? Да ли, можда, по законима џунгле? Или је законе џунгле госпођа Ковачевић овом тврдњом промовисала као незаобилазну "људску истину", која мора наићи на опште разумијевање? Морам рећи да се с тим ставом не могу сложити, нити га разумјети .
Роко и Марин не праштају ником!
Недавно је "Слободна Далмација" пренијела информацију да је Истражни центар Жупанијског суда у Шибенику поднио тужбу "због основане сумње покушаја убојства у контексту злочина из мржње, против Рока М. (22) и Марина П. (26) из Перковића зато сто су без повода пресрели, вријеђали на националној основи, те потом брутално претукли двојицу браће - Јосипа (37) и Марка (25) М., држављане БиХ из мјеста Бусовача." "Ноћни препад догодио се на жупанијској цести у Перковићу, гдје су насилници Мерцедесом препријечили цесту Аудију у којем су путовала браћа из Бусоваче. Премда их од раније нису познавали, почели су их, по изласку из аутомобила, безразложно вријеђати на националној основи. Након салви увреда кренули су у отворени физички напад, при чему су браћу немилосрдно претукли шакама, дрвеном летвом, камењем, те напослијетку чекићем. Наиме, старији од браће Јосип, у нападу је задобио дјеломичну фрактуру обје вилице, избијено му је неколико зубију и дијагностицирана тешка озљеда ока, као и фрактура јагодичне кости. Његов млађи брат Марко у обрачуну је имао "више среће", те је у сукобу с насилницима зарадио "само" посјекотину на глави у дужини од девет кируршких шавова."Како ово коментарисати? Нема сумње да су ова двојица насилника органски дио свима познате пароле: "Никад вам нећемо заборавити, никад опростити", која је у другим околностима добила симпатије госпође Љупке Ковачевић. Резултат суштинске пројаве те пароле је овдје очигледан. Он је њен логични продужетак , јер не постоји други пут реализације такве злехуде мисли. У овом случају именовани насилници су пресрели потпуно непознате људе - зато што имају претензије према свима који путују са БХ регистарским таблицама, и пребили их из разлога "колективне одговорности" за нешто. Колективна одговорност се, дакако, провлачи и у порукама госпође Ковачевић, упућених навијачима Приморца. У чему је разлика?
Освета не бира жртве
До ког безумља може да иде заслијепљаност промотера насиља на основи "колективне одговорности" најбоље показује чињеница да су претучени били, у споменутом случају, исте националности као и нападачи. Коментари на тај догађај у "Слободној Далмацији" су били невјероватно колоритни. Ево дијела коментара: "У Далмацији ништа ново. Напаћени Хрвати Средње Босне нападнути су из обијести од домаћих Орјунаша."; "Да није жалосно било би смијешно. Пијане будале не знају да у БиХ живе и Хрвати. Умјесто да помажемо једни друге, Хрвати млате нашу браћу Хрвате."; "Хрвати из БиХ ОПРОСТИТЕ НА ОВИМ БУДАЛАМА, СРАМ ЈЕ НАС ВЕЋИНЕ ТАКВИХ ИДИОТА". Један коментатор је на те коментаре реаговао овако:"Некако се из ваших изјава може извући закључак да је једини проблем код овог премлаћивања што су премлаћени, по вашем закључку, Хрвати?! Е то је већ оно страшно."Интересантан је у овој причи био и сљедећи коментар:" Како на националној основи кад су и једни и други Хрвати..?" Одговор на то чудно питање је, ипак, врло лак - у експлозији агресивне националистичке заслијепљености може пострадати и припадник исте нације јер, можда, "није добар" члан своје нације, по личној процјени нападача. Зар је то чудно? Па у Црној Гори су, сјетимо се, такође из побуда екстремног црногорског национализма, кроз познати ЦКЛ и резимска гласила, "медијски черечени" одређени Црногорци, као- "најгори издајници Црне Горе, који су се политички удружили са њеним највећим крвницима, непријатељима њене суверености".
Принципи или антипринципи?
Да ли Госпођа Ковачевић сматра да сви пострадали у прошлом рату требају, заједно са својим сународницима, покретати и промовисати нови круг отворене приче о непраштању, са свим консеквенцама које слиједе из тог става упућеног "онима другима"? Наравно, све то гледајући у контексту да се ниједна страна у сукобу на територији бивше Југославије није суочила са прошлошћу, а чини се да политичари уопште немају намјеру да иду у том правцу. Управо зато, када би се став Љупке Ковачевић посматрао као универзални принцип који важи за све, онда нико више никад не би смио да се креће по "туђим територијама" без страха од посљедица. Да је госпођа Ковачевић, којим случајем, подијелила дотични транспарент на два дијела, па да је дио "никад нећемо заборавити" - донекле "разумјела", а други дио "никад опростити" - крајње критички посматрала у општем контексту балкансих дешавања, схватајући његову опасност - чак и за оне који истичу тако нешто, ситуација би била другачија.
Хајде да ствари посматрамо са друге стране. Рецимо, да ли Љупка Ковачевић зна за злочине почињене у "Бљеску и Олуји", затим оне на територији непризнете Херцег Босне, сабирне логоре за српске цивиле у Хрватској изван територије ратних дејстава, злочине приликом акције регуларне војске Републике Хрватске пред крај рата у БиХ, свирепа убиства резервиста никшићко- шавничке групе у Лори? Ако зна, да ли због тога унапријед поздравља евентуалну појаву истог транспарента у Котору на новој ватерполо утакмици истих спортских супарника? Да ли би тада и хрватским навијачима поручила да ће "и убудуће њихово кретање, слобода и људско достојанство бити ограничено", све док се не испуне неки политички услови у Хрватској? Ја, рецимо, осуђујем такву могућност и претпостављам томе поруку да свако погледа себе у сличној ситуацији. Краће речено, "не ради другом оно сто и сам не би желио да ти други раде", из истих разлога и побуда. И да та порука буде упућена овај пут навијачима Југа који су истакли тај инкриминисани транспарент, као и навијачима Приморца у том смислу да не праве реципрочан одговор. А госпођа Ковачевић би ипак требала да се још једном осврне на поруке свог текста и изведе одређене закључке. Нарaвно, све то из разлога да се не би послије немилих догађаја, који се могу десити у Котору на исти начин, хватала за главу од изненађења. Изненађења не смије бити, те зато треба ипак носити већу одговорност за своје ријечи, које су у овом случају биле без потребе натопљене керозином.
Госпођа Љупка Ковачевић је навијачима Приморца покушала објаснити да је непраштање облик пројављивања људске истине, и оправдани одговор на ехо прошлих времена!? Иначе, како објаснити чињеницу да је транспарент "Никад нећемо заборавити, никад опростити", истакнут на ватерполо утакмици Југ - Приморац у Дубровнику, наишао код познатог јавног дјелатника на симпатије и разумијевање?
Госпођа је крајње аналитички објаснила навијачима которског Приморца да су се "суочили са истином која није само политичка него људска"!? Успут их је упозорила да ће се то дешавати "на свим мјестима гдје је Црна Гора била умијешана у рат", те да ће сасвим оправдано "и убудуће њихово кретање, слобода и људско достојанство бити ограничени", док се не испуне одређени услови политичке природе!? Неизбјежно се поставља питање, а по којим је то познатим законима тај став исправан? Да ли, можда, по законима џунгле? Или је законе џунгле госпођа Ковачевић овом тврдњом промовисала као незаобилазну "људску истину", која мора наићи на опште разумијевање? Морам рећи да се с тим ставом не могу сложити, нити га разумјети .
Роко и Марин не праштају ником!
Недавно је "Слободна Далмација" пренијела информацију да је Истражни центар Жупанијског суда у Шибенику поднио тужбу "због основане сумње покушаја убојства у контексту злочина из мржње, против Рока М. (22) и Марина П. (26) из Перковића зато сто су без повода пресрели, вријеђали на националној основи, те потом брутално претукли двојицу браће - Јосипа (37) и Марка (25) М., држављане БиХ из мјеста Бусовача." "Ноћни препад догодио се на жупанијској цести у Перковићу, гдје су насилници Мерцедесом препријечили цесту Аудију у којем су путовала браћа из Бусоваче. Премда их од раније нису познавали, почели су их, по изласку из аутомобила, безразложно вријеђати на националној основи. Након салви увреда кренули су у отворени физички напад, при чему су браћу немилосрдно претукли шакама, дрвеном летвом, камењем, те напослијетку чекићем. Наиме, старији од браће Јосип, у нападу је задобио дјеломичну фрактуру обје вилице, избијено му је неколико зубију и дијагностицирана тешка озљеда ока, као и фрактура јагодичне кости. Његов млађи брат Марко у обрачуну је имао "више среће", те је у сукобу с насилницима зарадио "само" посјекотину на глави у дужини од девет кируршких шавова."Како ово коментарисати? Нема сумње да су ова двојица насилника органски дио свима познате пароле: "Никад вам нећемо заборавити, никад опростити", која је у другим околностима добила симпатије госпође Љупке Ковачевић. Резултат суштинске пројаве те пароле је овдје очигледан. Он је њен логични продужетак , јер не постоји други пут реализације такве злехуде мисли. У овом случају именовани насилници су пресрели потпуно непознате људе - зато што имају претензије према свима који путују са БХ регистарским таблицама, и пребили их из разлога "колективне одговорности" за нешто. Колективна одговорност се, дакако, провлачи и у порукама госпође Ковачевић, упућених навијачима Приморца. У чему је разлика?
Освета не бира жртве
До ког безумља може да иде заслијепљаност промотера насиља на основи "колективне одговорности" најбоље показује чињеница да су претучени били, у споменутом случају, исте националности као и нападачи. Коментари на тај догађај у "Слободној Далмацији" су били невјероватно колоритни. Ево дијела коментара: "У Далмацији ништа ново. Напаћени Хрвати Средње Босне нападнути су из обијести од домаћих Орјунаша."; "Да није жалосно било би смијешно. Пијане будале не знају да у БиХ живе и Хрвати. Умјесто да помажемо једни друге, Хрвати млате нашу браћу Хрвате."; "Хрвати из БиХ ОПРОСТИТЕ НА ОВИМ БУДАЛАМА, СРАМ ЈЕ НАС ВЕЋИНЕ ТАКВИХ ИДИОТА". Један коментатор је на те коментаре реаговао овако:"Некако се из ваших изјава може извући закључак да је једини проблем код овог премлаћивања што су премлаћени, по вашем закључку, Хрвати?! Е то је већ оно страшно."Интересантан је у овој причи био и сљедећи коментар:" Како на националној основи кад су и једни и други Хрвати..?" Одговор на то чудно питање је, ипак, врло лак - у експлозији агресивне националистичке заслијепљености може пострадати и припадник исте нације јер, можда, "није добар" члан своје нације, по личној процјени нападача. Зар је то чудно? Па у Црној Гори су, сјетимо се, такође из побуда екстремног црногорског национализма, кроз познати ЦКЛ и резимска гласила, "медијски черечени" одређени Црногорци, као- "најгори издајници Црне Горе, који су се политички удружили са њеним највећим крвницима, непријатељима њене суверености".
Принципи или антипринципи?
Да ли Госпођа Ковачевић сматра да сви пострадали у прошлом рату требају, заједно са својим сународницима, покретати и промовисати нови круг отворене приче о непраштању, са свим консеквенцама које слиједе из тог става упућеног "онима другима"? Наравно, све то гледајући у контексту да се ниједна страна у сукобу на територији бивше Југославије није суочила са прошлошћу, а чини се да политичари уопште немају намјеру да иду у том правцу. Управо зато, када би се став Љупке Ковачевић посматрао као универзални принцип који важи за све, онда нико више никад не би смио да се креће по "туђим територијама" без страха од посљедица. Да је госпођа Ковачевић, којим случајем, подијелила дотични транспарент на два дијела, па да је дио "никад нећемо заборавити" - донекле "разумјела", а други дио "никад опростити" - крајње критички посматрала у општем контексту балкансих дешавања, схватајући његову опасност - чак и за оне који истичу тако нешто, ситуација би била другачија.
Хајде да ствари посматрамо са друге стране. Рецимо, да ли Љупка Ковачевић зна за злочине почињене у "Бљеску и Олуји", затим оне на територији непризнете Херцег Босне, сабирне логоре за српске цивиле у Хрватској изван територије ратних дејстава, злочине приликом акције регуларне војске Републике Хрватске пред крај рата у БиХ, свирепа убиства резервиста никшићко- шавничке групе у Лори? Ако зна, да ли због тога унапријед поздравља евентуалну појаву истог транспарента у Котору на новој ватерполо утакмици истих спортских супарника? Да ли би тада и хрватским навијачима поручила да ће "и убудуће њихово кретање, слобода и људско достојанство бити ограничено", све док се не испуне неки политички услови у Хрватској? Ја, рецимо, осуђујем такву могућност и претпостављам томе поруку да свако погледа себе у сличној ситуацији. Краће речено, "не ради другом оно сто и сам не би желио да ти други раде", из истих разлога и побуда. И да та порука буде упућена овај пут навијачима Југа који су истакли тај инкриминисани транспарент, као и навијачима Приморца у том смислу да не праве реципрочан одговор. А госпођа Ковачевић би ипак требала да се још једном осврне на поруке свог текста и изведе одређене закључке. Нарaвно, све то из разлога да се не би послије немилих догађаја, који се могу десити у Котору на исти начин, хватала за главу од изненађења. Изненађења не смије бити, те зато треба ипак носити већу одговорност за своје ријечи, које су у овом случају биле без потребе натопљене керозином.
Monday, December 21, 2009
Пузајућа дипломатија
Док се, на једној страни, црногорска власт буса у своја горда прса, пратећи то некаквом смјехотворном мантром и провидном демагогијом на новом црногорском политичком језику, на другој страни - она увјерено показује бритку снисходљивост, брзопотезни кукавичлук и полтронство, као и спектакуларни комплекс ниже вриједности у односу према сусједној Хрватској. Просто речено , клизајући се на „црнoгорским кољенима“ подгоричке дипломате су кренуле пут Загреба да на чудан начин цмиздре и моле опроштај са све што је црногорска власт у прошлости радила, па чак и за оно што је својевремено мислила а није урадила због сплета разних околности. Нема спора да је таквим поступком она постала једна од дипломатија у свијету са којом се могу без проблема ципеле почистити“.
Иво Санадер - Хрватска никад неће заборавити прошлост
Приликом доласка у прву званичну посјету Црној Гори, хрватски премијер Иво Санадер је подсјетио јавност Црне Горе да - “ Хрватска никад неће заборавити прошлост “. Наравно, под тим није подразумијевао НДХ прошлост Хрватске, као ни недавну ратну прошлост те државе из које је истјерано неколико стотина хиљада Срба, а на хиљаде српских цивила убијено у “еуропејском рату за више циљеве”. Он је, шаљући ту поруку, мислио на дјелић једне друге прошлости, којом Хрватска покушава опрати све своје гријехе , и то не само из задњег рата…
Што се тиче Санадера, и његовог благог подсјећања да се прошлост везана за Дубровник неће заборавити - може се дати оцјена да је он политичар који максимално ефектно и изблансирано користи новонасталу ситуацију, надмоћно се уклапајући у цмиздрајући амбијент званичне Подгорице. Ако га домаћини у Подгорици дочекују на кољенима, са ожалошћеним изразом лица због догађаја око Дубровника, било би заиста неумјесно да им хрватски предсједник Владе не упути бар неки благи пријекор због понашања у временима “рата за мир“. Чак шта више, може се рећи да је у свом осврту на ту прошлост хрватски премијер Иво Сандер био господски одмјерен према утученим домаћинима, којима се никако нису смјеле омаћи ријечи “Лора”, “Бљесак”, “Олуја”, као реални појмови које би могли озбиљно увриједити високог хрватског госта.
Додуше, подгоричке дипломате би се сада могли без проблема уклопити у оцјену блиске историје недјела Хрватске над српским цивилима, коју је дао упокојни которски свештеник Римокатоличке цркве, дон Бранко Збутега, оцијенивши у једној изјави да су из Хрватске “Срби сами себе отјерали“. Дон Збутега је тада и појаснио: “Бљесак и Олуја нису злочини, већ се злочин догодио у њима.”
Бранко Луковац – Хрватски народ није опростио Црној Гори!?
Један чудни дипломата је уочи Сандерове посете Подгорици послао црногорској јавности следећу поруку из Загреба:“ Хрватски народ није опростио Црној Гори дешавања на дубровачком ратишту “, настављајући: “ Не бих препоручио Црној Гори да мисли да јој је народ Хрватске опростио дубоке, болне и трајне ране, са ожиљцима који остају као свједочанство и опомена на вријеме зла“. Ту оштру поруку је послао Црној Гори, гле чуда, лично Бранко Луковац - новоименовани црногорски амбасадор у Хрватској. Тако се десила невјероватна ствар да је, изгледа, у име Хрватске поруку о хрватском неопросту Црној послао представник оних који су Црну Гoру управо и водили у том рату.
Други црногорски “амбасадор добре воље“ Јеврем Брковић, исто тако близак црногорским властима, је у свом интевјуу хрватском “Ферал трибјуну” послао следећу „препоруку“ Хрватима - “Дубровачки мач мора још дуго бити над главом Црне Горе“!
Наравно, господи Луковцу и Брковићу, који су сада у једном тиму , нешто омета видике да од реално оштећених зидина древног Дубовника не виде рушевине старог моста у Мостару којег су дигли у ваздух војници хрватске Херцег-Босне, да од црногорских резервиста на дубровачком ратишту не виде упад јединица регуларне хрватске војске у Невесиње и Босанску крајину, од спаљених Конавала не виде спаљену бившу Републику Српска крајина, од хиљада хрватских избјеглица из Дубровника и залеђа не виде стотине хиљада избјеглих Срба из Хрватске, од ратног злочина у Дубровнику не виде ратне злочине и изгон Срба у “Бљеску” и “Олуји”. Код њих нема паралела, нити општих принципа на којима почива свака изречена мисао или порука.
Стипе Месић – У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили
Какав однос према својој прошлости има један дио хрватских политичара у власти најбоље одсликава скандалозна изјава актуелног хрватског предсједника Стипе Месића , која се десила у Аустрији прије почетка било каквог рата: ” У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили – 1941. када су 10. травња прогласили хрватску државу ( НДХ оп.а.) и када су Силе осовине признале Хрватску, али је познато и то да су Хрвати и други пут побиједили у том рату јер су се нашли заједно са савезницима за побједничким столом… Ови што скроз траже од Хрвата ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овдје , ми немамо пред ким што клечати , ми смо два пута побиједили , а сви други само једном …”.
Ове ријечи сликовито показују тадашњу немилосрдност дијела владајуће хрватске политичке елите. Било би неправедно не споменути да је та “стара” изјава Месића дата 1991.г у Аустрији недавно изазвала велику буру негодовања у хрватској јавности и лавине осуда од многих. Пљунувши својевремено у Аустрији на душе и гробове стотина хиљада насилно уморених Срба у НДХ , Стипе Месић је недавно похитао у Сребеницу гдје га је чекао предсједник Србије Борис Тадић, и не трепнувши тамо изјавио да га је зачудило то сто се Тадић није извинио Бошњацима у име Србије?! Да, то изјављује исти тај Стипе Месић који “нема пред ким што клечати”, јер је Хрватска побиједила и онда кад је основана НДХ.
Заиста, треба ли истаћи да је НДХ била једина фашистичка држава на тлу Европе која је имала концентрациони логор за дјецу, као и то да су стравичне гасне коморе Аушвица биле “хумано“ средство убијања људи у поређењу са страхотама и хорором Јасеновца.
Треба ли допунити да су Срби дочекали НДХ као и све раније државе које су биле не том простору (Отоманска империја, Аустроугарска) , очекујући да као поданици државе имају одређене обавезе, чијим испуњавањем продужавају живјети нормалним животом обичних грађана. Не, заиста нико није могао очекивати да таквој наказној држави, као што је била НДХ, поданици нису потребни да раде и потом плаћају порезе и дажбине, већ су јој једино били потребни њихови голи животи на мучном путовању до Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке. Због недостатка историјског рефлекса у односу на државе тог типа, десило се то што се десило.
Злочини Хрватске у једном вијеку превазилазе пет вјекова Отоманске империје
Нема спора да, “захваљујући “ НДХ прошлости, Бљеску и Олуји, Хрватска има велики историјски балван у свом оку. Управо је зато званична политика Загреба таква да, у односу према државама у окружењу сваки туђи трун експресно претвара у балван. У том смислу, изјаве са “домаћег терена “ које дају Луковац и Брковић , али и не само они, представљају ефектни начин да се Хрватска никада објективно не осврне на своју прошлост, и озбиљне проблеме које је својим радикализмом направила на Балкану у задњих седамдесет година. Луковац и Брковић тако помажу негативном дијелу хрватске политичке антиелите да се и даље охоло понаша, држећи лекције из етике свима у окружењу. Тиме се, закономјерно, задаје тежак шамар оном дијелу хрватске јавности која тражи објективно суочавање Хрватске са прошлошћу. Злочини НДХ у Другом свјетском рату по обиму и суровости превазилазе све злочине Турака почињене над Србима у пет вјекова ропства , а обим изгона српског народа у Бљеску и Олуји вишеструко превазилази чак и Велику сеобу Срба, покренуту пред агресивном најездом Отомана. Чак је у говору, који је одржао на прослави годишњице своје владавине у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, Вјекослав Макс Лубурић између осталог рекао: „И тако смо ми у овој години, овдје у Јасеновцу, побили више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
Омча око свог врата – изум црногорских дипломата
И тако, док званични Загреб гања све оне који су бацили бомбу на хрватски грм, пуцали у хрватски камен “нарушавајући њену територијалну цјеловитост”, о крупним стварима да не говоримо, званична Подгорица не смије писнути у вези свирепог мучења и бруталног убиства заробљеника шавничко-никшићке групе у сплитској Лори. И не само да не смије ништа рећи, већ чак њени званичници нису хтјели доћи на сахрану тих људи - плашећи се да им званични Загреб нешто не замјери. Зато се намеће логично питање - да ли су у ововременим тумарањима Луковац и Брковић само јадни поданици и спикери оног дијела хрватскoг политичког естаблишмента који се упорно не жели дјелимично осврнути на своју прошлост?
Ако јесу , да ли ће у име својих надређених, покислих вођа рата за мир, отићи 10.травња са цвијећем код Месића да му честитају прву побједу Хрвата у Другом свјетском рату, и угосте се са трпезе тог “вјечитог побједника”.
(текст је својевремено објављен на сајту СМ, а потом љубазношћу новог уредника скинут)
Иво Санадер - Хрватска никад неће заборавити прошлост
Приликом доласка у прву званичну посјету Црној Гори, хрватски премијер Иво Санадер је подсјетио јавност Црне Горе да - “ Хрватска никад неће заборавити прошлост “. Наравно, под тим није подразумијевао НДХ прошлост Хрватске, као ни недавну ратну прошлост те државе из које је истјерано неколико стотина хиљада Срба, а на хиљаде српских цивила убијено у “еуропејском рату за више циљеве”. Он је, шаљући ту поруку, мислио на дјелић једне друге прошлости, којом Хрватска покушава опрати све своје гријехе , и то не само из задњег рата…
Што се тиче Санадера, и његовог благог подсјећања да се прошлост везана за Дубровник неће заборавити - може се дати оцјена да је он политичар који максимално ефектно и изблансирано користи новонасталу ситуацију, надмоћно се уклапајући у цмиздрајући амбијент званичне Подгорице. Ако га домаћини у Подгорици дочекују на кољенима, са ожалошћеним изразом лица због догађаја око Дубровника, било би заиста неумјесно да им хрватски предсједник Владе не упути бар неки благи пријекор због понашања у временима “рата за мир“. Чак шта више, може се рећи да је у свом осврту на ту прошлост хрватски премијер Иво Сандер био господски одмјерен према утученим домаћинима, којима се никако нису смјеле омаћи ријечи “Лора”, “Бљесак”, “Олуја”, као реални појмови које би могли озбиљно увриједити високог хрватског госта.
Додуше, подгоричке дипломате би се сада могли без проблема уклопити у оцјену блиске историје недјела Хрватске над српским цивилима, коју је дао упокојни которски свештеник Римокатоличке цркве, дон Бранко Збутега, оцијенивши у једној изјави да су из Хрватске “Срби сами себе отјерали“. Дон Збутега је тада и појаснио: “Бљесак и Олуја нису злочини, већ се злочин догодио у њима.”
Бранко Луковац – Хрватски народ није опростио Црној Гори!?
Један чудни дипломата је уочи Сандерове посете Подгорици послао црногорској јавности следећу поруку из Загреба:“ Хрватски народ није опростио Црној Гори дешавања на дубровачком ратишту “, настављајући: “ Не бих препоручио Црној Гори да мисли да јој је народ Хрватске опростио дубоке, болне и трајне ране, са ожиљцима који остају као свједочанство и опомена на вријеме зла“. Ту оштру поруку је послао Црној Гори, гле чуда, лично Бранко Луковац - новоименовани црногорски амбасадор у Хрватској. Тако се десила невјероватна ствар да је, изгледа, у име Хрватске поруку о хрватском неопросту Црној послао представник оних који су Црну Гoру управо и водили у том рату.
Други црногорски “амбасадор добре воље“ Јеврем Брковић, исто тако близак црногорским властима, је у свом интевјуу хрватском “Ферал трибјуну” послао следећу „препоруку“ Хрватима - “Дубровачки мач мора још дуго бити над главом Црне Горе“!
Наравно, господи Луковцу и Брковићу, који су сада у једном тиму , нешто омета видике да од реално оштећених зидина древног Дубовника не виде рушевине старог моста у Мостару којег су дигли у ваздух војници хрватске Херцег-Босне, да од црногорских резервиста на дубровачком ратишту не виде упад јединица регуларне хрватске војске у Невесиње и Босанску крајину, од спаљених Конавала не виде спаљену бившу Републику Српска крајина, од хиљада хрватских избјеглица из Дубровника и залеђа не виде стотине хиљада избјеглих Срба из Хрватске, од ратног злочина у Дубровнику не виде ратне злочине и изгон Срба у “Бљеску” и “Олуји”. Код њих нема паралела, нити општих принципа на којима почива свака изречена мисао или порука.
Стипе Месић – У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили
Какав однос према својој прошлости има један дио хрватских политичара у власти најбоље одсликава скандалозна изјава актуелног хрватског предсједника Стипе Месића , која се десила у Аустрији прије почетка било каквог рата: ” У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили – 1941. када су 10. травња прогласили хрватску државу ( НДХ оп.а.) и када су Силе осовине признале Хрватску, али је познато и то да су Хрвати и други пут побиједили у том рату јер су се нашли заједно са савезницима за побједничким столом… Ови што скроз траже од Хрвата ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овдје , ми немамо пред ким што клечати , ми смо два пута побиједили , а сви други само једном …”.
Ове ријечи сликовито показују тадашњу немилосрдност дијела владајуће хрватске политичке елите. Било би неправедно не споменути да је та “стара” изјава Месића дата 1991.г у Аустрији недавно изазвала велику буру негодовања у хрватској јавности и лавине осуда од многих. Пљунувши својевремено у Аустрији на душе и гробове стотина хиљада насилно уморених Срба у НДХ , Стипе Месић је недавно похитао у Сребеницу гдје га је чекао предсједник Србије Борис Тадић, и не трепнувши тамо изјавио да га је зачудило то сто се Тадић није извинио Бошњацима у име Србије?! Да, то изјављује исти тај Стипе Месић који “нема пред ким што клечати”, јер је Хрватска побиједила и онда кад је основана НДХ.
Заиста, треба ли истаћи да је НДХ била једина фашистичка држава на тлу Европе која је имала концентрациони логор за дјецу, као и то да су стравичне гасне коморе Аушвица биле “хумано“ средство убијања људи у поређењу са страхотама и хорором Јасеновца.
Треба ли допунити да су Срби дочекали НДХ као и све раније државе које су биле не том простору (Отоманска империја, Аустроугарска) , очекујући да као поданици државе имају одређене обавезе, чијим испуњавањем продужавају живјети нормалним животом обичних грађана. Не, заиста нико није могао очекивати да таквој наказној држави, као што је била НДХ, поданици нису потребни да раде и потом плаћају порезе и дажбине, већ су јој једино били потребни њихови голи животи на мучном путовању до Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке. Због недостатка историјског рефлекса у односу на државе тог типа, десило се то што се десило.
Злочини Хрватске у једном вијеку превазилазе пет вјекова Отоманске империје
Нема спора да, “захваљујући “ НДХ прошлости, Бљеску и Олуји, Хрватска има велики историјски балван у свом оку. Управо је зато званична политика Загреба таква да, у односу према државама у окружењу сваки туђи трун експресно претвара у балван. У том смислу, изјаве са “домаћег терена “ које дају Луковац и Брковић , али и не само они, представљају ефектни начин да се Хрватска никада објективно не осврне на своју прошлост, и озбиљне проблеме које је својим радикализмом направила на Балкану у задњих седамдесет година. Луковац и Брковић тако помажу негативном дијелу хрватске политичке антиелите да се и даље охоло понаша, држећи лекције из етике свима у окружењу. Тиме се, закономјерно, задаје тежак шамар оном дијелу хрватске јавности која тражи објективно суочавање Хрватске са прошлошћу. Злочини НДХ у Другом свјетском рату по обиму и суровости превазилазе све злочине Турака почињене над Србима у пет вјекова ропства , а обим изгона српског народа у Бљеску и Олуји вишеструко превазилази чак и Велику сеобу Срба, покренуту пред агресивном најездом Отомана. Чак је у говору, који је одржао на прослави годишњице своје владавине у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, Вјекослав Макс Лубурић између осталог рекао: „И тако смо ми у овој години, овдје у Јасеновцу, побили више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
Омча око свог врата – изум црногорских дипломата
И тако, док званични Загреб гања све оне који су бацили бомбу на хрватски грм, пуцали у хрватски камен “нарушавајући њену територијалну цјеловитост”, о крупним стварима да не говоримо, званична Подгорица не смије писнути у вези свирепог мучења и бруталног убиства заробљеника шавничко-никшићке групе у сплитској Лори. И не само да не смије ништа рећи, већ чак њени званичници нису хтјели доћи на сахрану тих људи - плашећи се да им званични Загреб нешто не замјери. Зато се намеће логично питање - да ли су у ововременим тумарањима Луковац и Брковић само јадни поданици и спикери оног дијела хрватскoг политичког естаблишмента који се упорно не жели дјелимично осврнути на своју прошлост?
Ако јесу , да ли ће у име својих надређених, покислих вођа рата за мир, отићи 10.травња са цвијећем код Месића да му честитају прву побједу Хрвата у Другом свјетском рату, и угосте се са трпезе тог “вјечитог побједника”.
(текст је својевремено објављен на сајту СМ, а потом љубазношћу новог уредника скинут)
Friday, November 27, 2009
Као конститутивни, релативни, флуидни...
srijeda, 25 novembar 2009 23:36, kolumna - Војин Грубач
Црна Гора је вјероватно једна од ријетких ”грађанских држава” која Уставом јемчи национална права мањинским народима и етничким групама, док релативно бројним, условно већинским народима – Србима и Црногорцима не гарантује апсолутно ништа, осим примитивне политичке трговине на ту тему. При таквим околностима је формирање Српског националног савјета био изнуђени потез, неопходан да би се кренуло у остваривање широког обима националних права прецизираних члановима 79 и 80 новог Устава Црне Горе. Задобијањем корпуса права гарантованих мањинским народима Срби у Црној Гори фактички добијају сва суштинска национална права осим оних који спадају у домен чисте форме, као што су евентуалне констатације у неком сљедећем Уставу да су Срби и Црногорци два конститутивна народа, те да је српски језик службени, а не “један од осталих службених језика”.
Дезорјентисаност српских партија
Пошто су изгубиле све кључне битке у задњих двадесет година, посрнуле и очерупане српске партије у Црној Гори су кренуле у одлучујућу борбу против стварања, а потом и створеног Српског националног савјета. Збиља, шта оне нуде као замјену том “накарадном пројекту” некаквих маргиналаца, како га обично знају назвати? Народна странка, по ријечима њеног предсједника Предрага Поповића, има сљедећи став: ” Срби у Црној Гори не пристају на мањински статус и нико их, мимо њихове воље, не може преводити у мањински народ… За нас Србе, као државотворном и конститутивном народ у Црној Гори, најпречи посао је да се упорно залажемо да се у Устав врате оне вриједности које су нас као народ одржале кроз вјекове, што нас чини аутентичним и препознатљивим…”
Умјесто експресног коришћења корпуса права већ прописаних Уставом, ванпарламентарни “лидер” Предраг Поповић нуди српском народу “упорно залагање”, могуће и вишевјековно, за титуларни конститутивни статус кроз промјену Устава? Ако се узме у обзира да су “упорна залагања” Народне странке до сада пропала по свим питањима: очувања државне заједнице, службеног српског језика, корекције државних симбола, конститутивности Срба, доношења прихватљивог Устава, рушења владајуће коалиције, поставља се питање - одакле Поповићу право да и даље нуди нека замајавајућа “упорна залагања”? Тим прије што је посљедње “упорно залагање” да Народна странка остане у парламенту пропало, чиме је лидер НС показао да не може заштити чак ни своју странку од нестајања, а камоли било чија или било каква права!?
Нова српска демократија, на другој страни, има план да сруши режим Мила Ђукановића, па да онда промјеном Устава ријеши питање националних права Срба. У посљедњем покушају “упорног залагања” за рушење режима на задњим изборима та партија се вољом српских гласача чак преполовила?! Тенденција руинирања и урушавања НОВЕ због неспособности вођства није добар знак да она може помоћи било коме, не само Србима - већ ни себи!
Демонтажа система националне дискриминације
Нестајуће, саплићуће и посрћуће српске политичке странке изгледа нису схватиле да се конститутивност Срба у Црној Гори не налази у јаловој партијској борби за оваплоћење тих “недокучивих” термина, већ у реалној бројности српског народа спрегнутој са широким обимом националних права која јемчи постојећи Устав. Прецизније речено, изборивши се за сва права која по Уставу Црне Горе припадају мањинским народима и етничким групама, Срби у Црној Гори због своје бројности добијају све фактичке елементе конститутивности, док са истим тим правима малобројни народи остају – мањински! На истицање или коришћење националних атрибута Срби имају право у седамнаест од двадесет једне општине у Црној Гори, док стварно мањински народи имају то право у пар општина или неколико мјесних заједница, гдје чине већину или значајну мањину. Срби чине апсолутну већину у пет општина, релативну већину у четири а у свим осталим општинама Црне Горе има их преко двадесет одсто, изузев у Рожајама, Плаву, Улцињу и на Цетињу. Колико је бројност битан фактор најбоље говоре ријечи предсједника Матице муслиманске Авдула Курпејовића дате подгоричком дневнику “ Вијести”: “Опште познато је да Срби Црне Горе нијесу никада били, нити су сада, национална мањина, већ један од аутохтоних, релативно већинских, бројчано већих народа”! Разлог таквог иступања Курпејовића није жеља за промјеном Устава Црне Горе у складу са жељама Срба и српских политичара, већ у озбиљно претрпљеном шоку од сазнања како ће се дијелити средства Фонда за мањине. Наиме, по правилу пропорционалне расподјеле Српском националном савјету треба да припадне огромних 63,62 одсто тих средстава или 506 846 евра, док свим осталим савјетима: бошњачком, албанском, муслиманском, хрватском и ромском заједно припада тек 36,38 одсто средстава, или 289 831 евра. Дакле, чак и најзанесенији промотери дискриминације српског народа какав је, нажалост, Авдул Курпејовић – схватају да само учешће Срба у остваривању било којег права даје шокантне ефекте који произилазе из очигледне бројности српске популације. То неспособни српски политички лидери у Црној Гори не разумију. Дакле, простим коришћењем предочених права у пуном обиму без проблема се може извршити демонтажа система националне дискриминације у Црној Гори. Српске партије су ту апсолутно непотребне, осим као незнавени и изгубљени ометачи природног процеса, а заједљиви и злобни суверенистички јавни радници, којима је оспоравање права Срба била нека врста животно важне теме, могу се лагано прошетати, јер је могућност заустављања тих тенденција равна нули.
Позитивни ефекти афирмације националних права
Успјешно стварање Српског националног савјета, текући процес стварања Матице Срба Црне Горе, као и најава стварања Културних представништава Србије или као алтернатива томе Српских културних центара - представља велики помак у формирању важних националних институција. Нема сумње да је учешће у стварању реалног, јединственог српског културног, спортског и информативног постора постао најважнији циљ националног организовања српског народа у Црној Гори, који би могао на прилично добар и ефективан начин отклонити велике проблеме који су настали по српски народ фактом распада бивше државе. Циљ се може постићи једино уколико се организација тог процеса што више измјести из политике, и удаљи од неспособних српских политичара у Црној Гори.
Наравно, осим свега предоченог потребно је паралелно тежити темељној промјени система вриједности у Црној Гори. Поред националних, потребно је добити и сва грађанска права, економске слободе, изборити се за социјалну правду и живот достојан човјека. При стању тешке ситуације и крајње неодговорне власти у Црној Гори нема сумње да се све креће у правцу тежње ка промјенама кроз бојкот институција система. Прикључимо се томе току, јер - ми смо сами гарант својих права!
Црна Гора је вјероватно једна од ријетких ”грађанских држава” која Уставом јемчи национална права мањинским народима и етничким групама, док релативно бројним, условно већинским народима – Србима и Црногорцима не гарантује апсолутно ништа, осим примитивне политичке трговине на ту тему. При таквим околностима је формирање Српског националног савјета био изнуђени потез, неопходан да би се кренуло у остваривање широког обима националних права прецизираних члановима 79 и 80 новог Устава Црне Горе. Задобијањем корпуса права гарантованих мањинским народима Срби у Црној Гори фактички добијају сва суштинска национална права осим оних који спадају у домен чисте форме, као што су евентуалне констатације у неком сљедећем Уставу да су Срби и Црногорци два конститутивна народа, те да је српски језик службени, а не “један од осталих службених језика”.
Дезорјентисаност српских партија
Пошто су изгубиле све кључне битке у задњих двадесет година, посрнуле и очерупане српске партије у Црној Гори су кренуле у одлучујућу борбу против стварања, а потом и створеног Српског националног савјета. Збиља, шта оне нуде као замјену том “накарадном пројекту” некаквих маргиналаца, како га обично знају назвати? Народна странка, по ријечима њеног предсједника Предрага Поповића, има сљедећи став: ” Срби у Црној Гори не пристају на мањински статус и нико их, мимо њихове воље, не може преводити у мањински народ… За нас Србе, као државотворном и конститутивном народ у Црној Гори, најпречи посао је да се упорно залажемо да се у Устав врате оне вриједности које су нас као народ одржале кроз вјекове, што нас чини аутентичним и препознатљивим…”
Умјесто експресног коришћења корпуса права већ прописаних Уставом, ванпарламентарни “лидер” Предраг Поповић нуди српском народу “упорно залагање”, могуће и вишевјековно, за титуларни конститутивни статус кроз промјену Устава? Ако се узме у обзира да су “упорна залагања” Народне странке до сада пропала по свим питањима: очувања државне заједнице, службеног српског језика, корекције државних симбола, конститутивности Срба, доношења прихватљивог Устава, рушења владајуће коалиције, поставља се питање - одакле Поповићу право да и даље нуди нека замајавајућа “упорна залагања”? Тим прије што је посљедње “упорно залагање” да Народна странка остане у парламенту пропало, чиме је лидер НС показао да не може заштити чак ни своју странку од нестајања, а камоли било чија или било каква права!?
Нова српска демократија, на другој страни, има план да сруши режим Мила Ђукановића, па да онда промјеном Устава ријеши питање националних права Срба. У посљедњем покушају “упорног залагања” за рушење режима на задњим изборима та партија се вољом српских гласача чак преполовила?! Тенденција руинирања и урушавања НОВЕ због неспособности вођства није добар знак да она може помоћи било коме, не само Србима - већ ни себи!
Демонтажа система националне дискриминације
Нестајуће, саплићуће и посрћуће српске политичке странке изгледа нису схватиле да се конститутивност Срба у Црној Гори не налази у јаловој партијској борби за оваплоћење тих “недокучивих” термина, већ у реалној бројности српског народа спрегнутој са широким обимом националних права која јемчи постојећи Устав. Прецизније речено, изборивши се за сва права која по Уставу Црне Горе припадају мањинским народима и етничким групама, Срби у Црној Гори због своје бројности добијају све фактичке елементе конститутивности, док са истим тим правима малобројни народи остају – мањински! На истицање или коришћење националних атрибута Срби имају право у седамнаест од двадесет једне општине у Црној Гори, док стварно мањински народи имају то право у пар општина или неколико мјесних заједница, гдје чине већину или значајну мањину. Срби чине апсолутну већину у пет општина, релативну већину у четири а у свим осталим општинама Црне Горе има их преко двадесет одсто, изузев у Рожајама, Плаву, Улцињу и на Цетињу. Колико је бројност битан фактор најбоље говоре ријечи предсједника Матице муслиманске Авдула Курпејовића дате подгоричком дневнику “ Вијести”: “Опште познато је да Срби Црне Горе нијесу никада били, нити су сада, национална мањина, већ један од аутохтоних, релативно већинских, бројчано већих народа”! Разлог таквог иступања Курпејовића није жеља за промјеном Устава Црне Горе у складу са жељама Срба и српских политичара, већ у озбиљно претрпљеном шоку од сазнања како ће се дијелити средства Фонда за мањине. Наиме, по правилу пропорционалне расподјеле Српском националном савјету треба да припадне огромних 63,62 одсто тих средстава или 506 846 евра, док свим осталим савјетима: бошњачком, албанском, муслиманском, хрватском и ромском заједно припада тек 36,38 одсто средстава, или 289 831 евра. Дакле, чак и најзанесенији промотери дискриминације српског народа какав је, нажалост, Авдул Курпејовић – схватају да само учешће Срба у остваривању било којег права даје шокантне ефекте који произилазе из очигледне бројности српске популације. То неспособни српски политички лидери у Црној Гори не разумију. Дакле, простим коришћењем предочених права у пуном обиму без проблема се може извршити демонтажа система националне дискриминације у Црној Гори. Српске партије су ту апсолутно непотребне, осим као незнавени и изгубљени ометачи природног процеса, а заједљиви и злобни суверенистички јавни радници, којима је оспоравање права Срба била нека врста животно важне теме, могу се лагано прошетати, јер је могућност заустављања тих тенденција равна нули.
Позитивни ефекти афирмације националних права
Успјешно стварање Српског националног савјета, текући процес стварања Матице Срба Црне Горе, као и најава стварања Културних представништава Србије или као алтернатива томе Српских културних центара - представља велики помак у формирању важних националних институција. Нема сумње да је учешће у стварању реалног, јединственог српског културног, спортског и информативног постора постао најважнији циљ националног организовања српског народа у Црној Гори, који би могао на прилично добар и ефективан начин отклонити велике проблеме који су настали по српски народ фактом распада бивше државе. Циљ се може постићи једино уколико се организација тог процеса што више измјести из политике, и удаљи од неспособних српских политичара у Црној Гори.
Наравно, осим свега предоченог потребно је паралелно тежити темељној промјени система вриједности у Црној Гори. Поред националних, потребно је добити и сва грађанска права, економске слободе, изборити се за социјалну правду и живот достојан човјека. При стању тешке ситуације и крајње неодговорне власти у Црној Гори нема сумње да се све креће у правцу тежње ка промјенама кроз бојкот институција система. Прикључимо се томе току, јер - ми смо сами гарант својих права!
Thursday, November 12, 2009
Рециклажа десперадоса суверенизма
kolumna, srijeda, 23 septembar 2009 18:30 Војин Грубач
Ових дана нас је темељно саблазнио професор Светозар Јовићевић надобудном констатацијом да нам је нужна смјена власти, уз тврдњу да је “у Црној Гори одавно зрела потреба за формирањем демократског фронта”.Потреба је давно зрела, а професор Јовићевић је у циљу потпуног сазријевања те идеје прецизирао - “битно је да онај дио који се не може назвати суверенистичким схвати да нема шансу, нити да је логично да очекује освајање власти ако државу у којој живи не сматра својом.”Чудно је да Светозар Јовићевић још није схватио постојање моралне и природне неопходности да у овој, као и у свакој будућој власти у Црној Гори обавезно морају бити заступљени управо они грађани који државу у којој живе не сматрају својом из разних оправданих разлога. Разлог је врло једноставан- зато што их има стручнијих и способнијих за обављање предсједничког, министарског, амбасадорског или било којег другог чинивничког посла од многих којима је занат и основна професија да “воле своју државу”.
Љубитељи државе срушише државу
Доказ да је његова констатација логички неодржива налази се у истој изјави, гдје је рекао: “Неопходно да у суверенистичком дијелу грађанства сазрије увјерење да то што су неке партије суштински и најбитније допринијеле обнављању независности није гаранција за државу. Деформације које испољавају носиоци власти у задње вријеме све драстичније и изразитије представљају најозбиљнију опасност за опстанак такве државе јер се сасвим природно код многих грађана суверенистички расположених јавља дилема зашта су то гласали“.Дакле, професор Јовићевић нас уједно убјеђује да су они који доказано воле своју државу , и који су таквим осјећањима “на исправном путу”, одједном постали најозбиљнија опасност за њен опстанак?! Можете замислити – чак, опстанак! Можда се може рећи – главни узрочници њеног лаганог нестајања и суштинског укидања? Ко зна, можда су се професорови љубавници државе мало занијели у љубави, па прешли на садо-мазо, што професора јавно узбуђује али никако не задовољава.Иако је добро разумио да љубав грађанина према држави уједно не значи и корисност те особе за државне функције, професор Јовићевић не одустаје од свог непристојног услова дискриминације. Не да не одустаје, он га чак афирмише! Ставља га на прво мјесто свог извитопереног политичког Оченаша, којем је, прије свега - крајње неопходна груба рециклажа. Самим тим, он се придружује онима које је описао, типовима који воле и руше државу истовремено. Наравно, он црногорску државу руши несвијесно, нехотице, јер из једне исправне логичке конструкције извлачи спектакуларно погешне закључке.
Инструмент љубави према држави и жуте траке
Зато нас не треба зачудити ако нас професор емеритиус ЕТФ-а Светозар Јовићевић изненади корисним изумом - инструментом за мјерење љубави према држави, па да носе жуту траку око руке они који немају довољно успјешан резултат.У том послу би му могао помоћи професор ЕТФ-а Илија Вујошевић, који је прије пар недјеља предочио да би се при промјени власти у Црној Гори требале заобићи “српске националне партије, које се увредљивим оспоравањем црногорског идентитета не препоручују за добру алтернативу овој власти.” Ако се узме у обзир да ниједна српска опозициона партија не оспорава црногорски идентитет јер је то бесмислено, поставља се питање - на шта је проф. Вујошевић уопште мислио? Ако мисли да су грађани и политичари који су се изјаснили као Срби, својим слободним изјашњавањем – у ствари, оспорили себи црногорски идентитет , нема разлога за бригу. Не оспоравају га, а то је важно, другима. Само би још требало да чудаци попут проф. Илије Вујошевића оптуже Србе у Црној Гори да су сопственим националним изјашњавањем изврсили “геноцид и културоцид” над собом, као пројектованим Црногорцима. Можда им, тако неподобнима, треба поставити жуте траке проф. Јовићевића, јер су у давној прошлости жртве геноцида носиле тај знак и такође нису вољеле државу у којој живе? Погодите зашто?
Кловнови тамне стране Мјесеца
Али, шалу на страну, професор Вујошевић је у свом политичком заносу устврдио да ће будућу власт Црне Горе прекомпоновати “независне групе цивилног сектора са претежним учешћем партија унутар суверенистичког блока, како не би ризиковали нови референдум или промјену Устава у оним кључним идентитетским одредбама”, уз помоћ “здравог језгра” ДПС-а.Тако добијамо да професор Вујошевић не жели демократизацију Црне Горе, сматрајући да се будућа власт такође мора заснивати на политичкој дискриминацији највећег дијела опозиционе јавности. Он не воли демократско друштво и демократске механизме, већ очигледно - љепши облик недемократије. Тачније, сигурнију недемократију, која ће стабилно малтретирати грађане у границама контролисаног хаоса.Њима се придружио ових дана Раде Бојовић, бивши кооридинатор Покрета за независну Црну Гору, који такође жели промјене јер власт није добра, истичући при том да “у данашњој Црној Гори постоји крупан недостатак квалификованих кадрова са мање од седам одсто људи који имају завршен факултет“. Оцјењујући да на политичкој сцени влада идеолошка, морална и персонална криза, Бојовић сматра “да су Црној Гори потребне државотворне, проевропске и аутохтоне црногорске партије, истичући да је све остало сувишно и бескорисно”.Прије свега мора се оцијенити да су управо политичке личности попут Бојовића, Јовићевића и Вујошевића апсолутно сувишне и бескорисне за демократски преображај друштва у Црној Гори. Чак се може рећи и неподобне, јер у немогућности да промијене суштину власти, залажући се за дискриминацију опозиције и грађана на основу политићких убјеђења, они представљају залутале кловнове тамне стране Мјесеца. Далеко од недостижних сазвежђа, недостојни за ходају планетом Земљом, налазе се у међупростору који им је адекватан као перверзно пребивалиште.
Неопходност промјена
Пројектовање неподобности од стране ових особа има своје консеквенце на терену. Од тих споменутих седам одсто грађана Црне Горе који су завршили факултет, пола је неподобно из политичких разлога зато сто ”не воли своју државу” , а дио “што је воли” је изопштен зато што нису подобни на “прописан” начин. Кад се њима додају национално неподобни, којих има још више по извјештају црногорског омбудсмана Црновршанина, као и они који су као лојални, стручни и способни елимисани зато што су опасна конкуренција лојалнима који су неспособни – остаје да мало ко ваља у данашњој држави.Да закључим, ових пар недостојних особа нам је у неколико дана продемонстрирало ста суштински мисле квазиопозициони суверенистички интелектуалци, заједно са својим суманутим окружењем. Нама остаје да им се захвалимо на савјетима, сада могу да путују у просторе својих илузија, а будућа прекомпозиција друштвеног система у Црној Гори це се урадити без њих. Јер, они не могу схватити да се љубав према било чему, па и према држави, заслужује а не изнуђује некаквим небулозним системским лудоријама.Очигледно је да је Црна Гора данас једно, а држава под истоименим називом нешто сасвим друго. Јер, држава под тим називом је отрцана конкубина, која је на услузи властодршцима, пљачкашима , дискриминаторски орјентисаним интелектуалним вуклодлацима суверенизма, као и важнијим амбасадорима у Подгорици који таворе на њој. Зато није чудно што људи воле Црну Гору, а уједно не воле истоимену државу. Тим прије сто се та држава давно одцијепила од Црне Горе, и то чак много прије референдума. Она, попут побјешњелог мустанга, галопира самостално, а малокрвни и досадни суверенистички каубоји покушавају да је обуздају ласом антилогике не схватајући да је то претешак посао за тако јадне десперадосе.Излаз је, наравно, у обједињавању свих снага које желе темељну промјену друственог система у Црној Гори. То је једини могући излаз за све који се не плаше демократије, њених инструмената и слободе која је сигурно достижна. Ако је систем лош, треба изаћи из тога система, бојкотовати његове институције и упорно повећавати притисак на носиоце недемократије и хаоса. Демократски систем не долази сам по себи, за њега се треба изборити, а потом се борити да се он поново не уруши. Ипак, ово је Балкан са својим оргиналним монструмима који уништавају све пред собом, претпостављајући да је свијет створен искључиво ради њих.
Ових дана нас је темељно саблазнио професор Светозар Јовићевић надобудном констатацијом да нам је нужна смјена власти, уз тврдњу да је “у Црној Гори одавно зрела потреба за формирањем демократског фронта”.Потреба је давно зрела, а професор Јовићевић је у циљу потпуног сазријевања те идеје прецизирао - “битно је да онај дио који се не може назвати суверенистичким схвати да нема шансу, нити да је логично да очекује освајање власти ако државу у којој живи не сматра својом.”Чудно је да Светозар Јовићевић још није схватио постојање моралне и природне неопходности да у овој, као и у свакој будућој власти у Црној Гори обавезно морају бити заступљени управо они грађани који државу у којој живе не сматрају својом из разних оправданих разлога. Разлог је врло једноставан- зато што их има стручнијих и способнијих за обављање предсједничког, министарског, амбасадорског или било којег другог чинивничког посла од многих којима је занат и основна професија да “воле своју државу”.
Љубитељи државе срушише државу
Доказ да је његова констатација логички неодржива налази се у истој изјави, гдје је рекао: “Неопходно да у суверенистичком дијелу грађанства сазрије увјерење да то што су неке партије суштински и најбитније допринијеле обнављању независности није гаранција за државу. Деформације које испољавају носиоци власти у задње вријеме све драстичније и изразитије представљају најозбиљнију опасност за опстанак такве државе јер се сасвим природно код многих грађана суверенистички расположених јавља дилема зашта су то гласали“.Дакле, професор Јовићевић нас уједно убјеђује да су они који доказано воле своју државу , и који су таквим осјећањима “на исправном путу”, одједном постали најозбиљнија опасност за њен опстанак?! Можете замислити – чак, опстанак! Можда се може рећи – главни узрочници њеног лаганог нестајања и суштинског укидања? Ко зна, можда су се професорови љубавници државе мало занијели у љубави, па прешли на садо-мазо, што професора јавно узбуђује али никако не задовољава.Иако је добро разумио да љубав грађанина према држави уједно не значи и корисност те особе за државне функције, професор Јовићевић не одустаје од свог непристојног услова дискриминације. Не да не одустаје, он га чак афирмише! Ставља га на прво мјесто свог извитопереног политичког Оченаша, којем је, прије свега - крајње неопходна груба рециклажа. Самим тим, он се придружује онима које је описао, типовима који воле и руше државу истовремено. Наравно, он црногорску државу руши несвијесно, нехотице, јер из једне исправне логичке конструкције извлачи спектакуларно погешне закључке.
Инструмент љубави према држави и жуте траке
Зато нас не треба зачудити ако нас професор емеритиус ЕТФ-а Светозар Јовићевић изненади корисним изумом - инструментом за мјерење љубави према држави, па да носе жуту траку око руке они који немају довољно успјешан резултат.У том послу би му могао помоћи професор ЕТФ-а Илија Вујошевић, који је прије пар недјеља предочио да би се при промјени власти у Црној Гори требале заобићи “српске националне партије, које се увредљивим оспоравањем црногорског идентитета не препоручују за добру алтернативу овој власти.” Ако се узме у обзир да ниједна српска опозициона партија не оспорава црногорски идентитет јер је то бесмислено, поставља се питање - на шта је проф. Вујошевић уопште мислио? Ако мисли да су грађани и политичари који су се изјаснили као Срби, својим слободним изјашњавањем – у ствари, оспорили себи црногорски идентитет , нема разлога за бригу. Не оспоравају га, а то је важно, другима. Само би још требало да чудаци попут проф. Илије Вујошевића оптуже Србе у Црној Гори да су сопственим националним изјашњавањем изврсили “геноцид и културоцид” над собом, као пројектованим Црногорцима. Можда им, тако неподобнима, треба поставити жуте траке проф. Јовићевића, јер су у давној прошлости жртве геноцида носиле тај знак и такође нису вољеле државу у којој живе? Погодите зашто?
Кловнови тамне стране Мјесеца
Али, шалу на страну, професор Вујошевић је у свом политичком заносу устврдио да ће будућу власт Црне Горе прекомпоновати “независне групе цивилног сектора са претежним учешћем партија унутар суверенистичког блока, како не би ризиковали нови референдум или промјену Устава у оним кључним идентитетским одредбама”, уз помоћ “здравог језгра” ДПС-а.Тако добијамо да професор Вујошевић не жели демократизацију Црне Горе, сматрајући да се будућа власт такође мора заснивати на политичкој дискриминацији највећег дијела опозиционе јавности. Он не воли демократско друштво и демократске механизме, већ очигледно - љепши облик недемократије. Тачније, сигурнију недемократију, која ће стабилно малтретирати грађане у границама контролисаног хаоса.Њима се придружио ових дана Раде Бојовић, бивши кооридинатор Покрета за независну Црну Гору, који такође жели промјене јер власт није добра, истичући при том да “у данашњој Црној Гори постоји крупан недостатак квалификованих кадрова са мање од седам одсто људи који имају завршен факултет“. Оцјењујући да на политичкој сцени влада идеолошка, морална и персонална криза, Бојовић сматра “да су Црној Гори потребне државотворне, проевропске и аутохтоне црногорске партије, истичући да је све остало сувишно и бескорисно”.Прије свега мора се оцијенити да су управо политичке личности попут Бојовића, Јовићевића и Вујошевића апсолутно сувишне и бескорисне за демократски преображај друштва у Црној Гори. Чак се може рећи и неподобне, јер у немогућности да промијене суштину власти, залажући се за дискриминацију опозиције и грађана на основу политићких убјеђења, они представљају залутале кловнове тамне стране Мјесеца. Далеко од недостижних сазвежђа, недостојни за ходају планетом Земљом, налазе се у међупростору који им је адекватан као перверзно пребивалиште.
Неопходност промјена
Пројектовање неподобности од стране ових особа има своје консеквенце на терену. Од тих споменутих седам одсто грађана Црне Горе који су завршили факултет, пола је неподобно из политичких разлога зато сто ”не воли своју државу” , а дио “што је воли” је изопштен зато што нису подобни на “прописан” начин. Кад се њима додају национално неподобни, којих има још више по извјештају црногорског омбудсмана Црновршанина, као и они који су као лојални, стручни и способни елимисани зато што су опасна конкуренција лојалнима који су неспособни – остаје да мало ко ваља у данашњој држави.Да закључим, ових пар недостојних особа нам је у неколико дана продемонстрирало ста суштински мисле квазиопозициони суверенистички интелектуалци, заједно са својим суманутим окружењем. Нама остаје да им се захвалимо на савјетима, сада могу да путују у просторе својих илузија, а будућа прекомпозиција друштвеног система у Црној Гори це се урадити без њих. Јер, они не могу схватити да се љубав према било чему, па и према држави, заслужује а не изнуђује некаквим небулозним системским лудоријама.Очигледно је да је Црна Гора данас једно, а држава под истоименим називом нешто сасвим друго. Јер, држава под тим називом је отрцана конкубина, која је на услузи властодршцима, пљачкашима , дискриминаторски орјентисаним интелектуалним вуклодлацима суверенизма, као и важнијим амбасадорима у Подгорици који таворе на њој. Зато није чудно што људи воле Црну Гору, а уједно не воле истоимену државу. Тим прије сто се та држава давно одцијепила од Црне Горе, и то чак много прије референдума. Она, попут побјешњелог мустанга, галопира самостално, а малокрвни и досадни суверенистички каубоји покушавају да је обуздају ласом антилогике не схватајући да је то претешак посао за тако јадне десперадосе.Излаз је, наравно, у обједињавању свих снага које желе темељну промјену друственог система у Црној Гори. То је једини могући излаз за све који се не плаше демократије, њених инструмената и слободе која је сигурно достижна. Ако је систем лош, треба изаћи из тога система, бојкотовати његове институције и упорно повећавати притисак на носиоце недемократије и хаоса. Демократски систем не долази сам по себи, за њега се треба изборити, а потом се борити да се он поново не уруши. Ипак, ово је Балкан са својим оргиналним монструмима који уништавају све пред собом, претпостављајући да је свијет створен искључиво ради њих.
Izjave NVO Akademska alternativa, novembar 2009.g.
АА: Национализам Новака Аџића личи на фашизам
subota, 21 novembar 2009 21:57 ИН4С, МИНА
Изјава политичара Социјалдемократске партије Новака Аџића да је циљ отварања културних представништава Србије у Црној Гори “наставак великосрпске политике и посрбљавања Црногораца” је крајње депласирана, јер Аџић очигледно не може да изађе из зачараног круга бесмисленог црногорског национализма којег, објективно гледано, лоше презентује до те мјере да он убједљиво личи на фашизам, предочила је НВО Академска алтернатива.
Српски шеф дипломатије Вук Јеремић рекао је недавно да уколико у овом тренутку не буде могуће, да Србија отвори три конзулата у Црној Гори, да ће Београд упутити молбу Подгорици за отварањем културних центара и представништава привредне коморе на мјестима на којима не буде одобрено отварање конзулата.
Циљ отварања културних представништава Србије у Црној Гори је наставак великосрпске политике и посрбљавања Црногораца, оцијенио је данас историчар Новак Аџић. Он је рекао да основни циљ захтјева за отварањем културних представништава Србије није да се заштите културна права Срба у Црној Гори јер она нијесу ни угрожена, већ да се на тај начин остваре политичке амбиције. "Оне су срачунате на девастацији црногорског културног насљеђа односно њиховог посрбљавања и фокусиране су са циљем да се негира црногорска нација", рекао је он.
НВО Академска алтернатива је у реакцији на те ставове истакла да „Новак Аџић и слични докони дизачи прашине и “чувари своје нације” морају знати да их више нико неће никада питати какви ће се облици културних институција Срба у Црној Гори реализовати у ближој будућности, јер је таквим незваним гостима, попут њега, по стандардном и познатом обичају - “мјесто иза врата”. Да ли ће се у Црној Гори отварати, у складу са нормама Устава, културна представништва Србије или као алтернатива томе Српски културни центри - биће јасно када се српски политички и ванполитички кругови у Црној Гори договоре са функционерима Србије око тога каква је форма организовања боља и ефективнија. Новаку Аџићу ће, у смислу одлучивања по тим питањима, бити мјесто у гледалишту међу злобним навијачима, наравно, ако успије да на вријеме заузме мјесто.
НВО Академска алтернатива је завршила изјаву констатацијом "да су јавне личности попут Новака Аџића остатак ружне и свађалачке прошлости, и за жаљење је што не примјећују колико су постали беспотребни и сувишни у новом времену цивилизацијског обједињавања културних и информативних простора на Балкану."
.....................................
Курпејовић- модификовани балкански Робин Худ
srijeda, 04 novembar 2009 18:39 ин4с
НВО Академска алтернатива с великом пажњом прати политичко прегалаштво Авдула Курпејовића, предсједника Матице муслиманске, да јавности Црне Горе наметне рјешење по којем су Срби, како каже- аутохтони, релативно већински и конститутивни народ Црне Горе. Међутим, како је тај његов став настао као последица тужне спознаје да Српски национални савјет треба добити 63,62 одсто средстава намијењених Фонду за мањине, чини нам се да је Авдул Купрејовић постао модификовани балкански Робин Худ који се бори за српска национална права отимањем српског новца предвиђеног Фондом за мањине. Ако су Срби, како тврди Авдул Курпејовић, конститутивни народ - тада морају по аутоматизму добити већа национална права од осталих мањинских народа и етничких група, јер знамо да статус конститутивности то подразумијева. Наравно, та права се морају институционално верификовати законима, а прије свега промјеном Устава Црне Горе, послије чега би Срби заиста престали имати статус тзв. мањинског народа. Дакле, наш став је да се Србима морају Уставом гарантовати сва права која имају мањински народи, али и допунска права која им сљедују као релативно већинском аутохтоном народу. Та допунска права су – уставна норма да су Срби један од два конститутивна народа, враћање српском језику статуса службеног језика, као и крупно буџетско финансирање српских националних институција и пројеката, које ће неколико пута премашити суму коју добијају остали народи преко Фонда за мањине. Само испуњењем ових услова Српски национални савјет може изгубити смисао свог постојања и дефинитивно престати користити лавовски дио средстава Фонда за мањине, што изазива тешко нервно растројство код осталих учесника расподјеле тих средстава.
subota, 21 novembar 2009 21:57 ИН4С, МИНА
Изјава политичара Социјалдемократске партије Новака Аџића да је циљ отварања културних представништава Србије у Црној Гори “наставак великосрпске политике и посрбљавања Црногораца” је крајње депласирана, јер Аџић очигледно не може да изађе из зачараног круга бесмисленог црногорског национализма којег, објективно гледано, лоше презентује до те мјере да он убједљиво личи на фашизам, предочила је НВО Академска алтернатива.
Српски шеф дипломатије Вук Јеремић рекао је недавно да уколико у овом тренутку не буде могуће, да Србија отвори три конзулата у Црној Гори, да ће Београд упутити молбу Подгорици за отварањем културних центара и представништава привредне коморе на мјестима на којима не буде одобрено отварање конзулата.
Циљ отварања културних представништава Србије у Црној Гори је наставак великосрпске политике и посрбљавања Црногораца, оцијенио је данас историчар Новак Аџић. Он је рекао да основни циљ захтјева за отварањем културних представништава Србије није да се заштите културна права Срба у Црној Гори јер она нијесу ни угрожена, већ да се на тај начин остваре политичке амбиције. "Оне су срачунате на девастацији црногорског културног насљеђа односно њиховог посрбљавања и фокусиране су са циљем да се негира црногорска нација", рекао је он.
НВО Академска алтернатива је у реакцији на те ставове истакла да „Новак Аџић и слични докони дизачи прашине и “чувари своје нације” морају знати да их више нико неће никада питати какви ће се облици културних институција Срба у Црној Гори реализовати у ближој будућности, јер је таквим незваним гостима, попут њега, по стандардном и познатом обичају - “мјесто иза врата”. Да ли ће се у Црној Гори отварати, у складу са нормама Устава, културна представништва Србије или као алтернатива томе Српски културни центри - биће јасно када се српски политички и ванполитички кругови у Црној Гори договоре са функционерима Србије око тога каква је форма организовања боља и ефективнија. Новаку Аџићу ће, у смислу одлучивања по тим питањима, бити мјесто у гледалишту међу злобним навијачима, наравно, ако успије да на вријеме заузме мјесто.
НВО Академска алтернатива је завршила изјаву констатацијом "да су јавне личности попут Новака Аџића остатак ружне и свађалачке прошлости, и за жаљење је што не примјећују колико су постали беспотребни и сувишни у новом времену цивилизацијског обједињавања културних и информативних простора на Балкану."
.....................................
Курпејовић- модификовани балкански Робин Худ
srijeda, 04 novembar 2009 18:39 ин4с
НВО Академска алтернатива с великом пажњом прати политичко прегалаштво Авдула Курпејовића, предсједника Матице муслиманске, да јавности Црне Горе наметне рјешење по којем су Срби, како каже- аутохтони, релативно већински и конститутивни народ Црне Горе. Међутим, како је тај његов став настао као последица тужне спознаје да Српски национални савјет треба добити 63,62 одсто средстава намијењених Фонду за мањине, чини нам се да је Авдул Купрејовић постао модификовани балкански Робин Худ који се бори за српска национална права отимањем српског новца предвиђеног Фондом за мањине. Ако су Срби, како тврди Авдул Курпејовић, конститутивни народ - тада морају по аутоматизму добити већа национална права од осталих мањинских народа и етничких група, јер знамо да статус конститутивности то подразумијева. Наравно, та права се морају институционално верификовати законима, а прије свега промјеном Устава Црне Горе, послије чега би Срби заиста престали имати статус тзв. мањинског народа. Дакле, наш став је да се Србима морају Уставом гарантовати сва права која имају мањински народи, али и допунска права која им сљедују као релативно већинском аутохтоном народу. Та допунска права су – уставна норма да су Срби један од два конститутивна народа, враћање српском језику статуса службеног језика, као и крупно буџетско финансирање српских националних институција и пројеката, које ће неколико пута премашити суму коју добијају остали народи преко Фонда за мањине. Само испуњењем ових услова Српски национални савјет може изгубити смисао свог постојања и дефинитивно престати користити лавовски дио средстава Фонда за мањине, што изазива тешко нервно растројство код осталих учесника расподјеле тих средстава.
Subscribe to:
Posts (Atom)